Порекло презимена, село Срезојевци (Горњи Милановац)

18. децембра 2014.

коментара: 0

Порекло становништва села Срезојевци, општина Горњи Милановац – Моравички округ. Према књизи Миленка Филиповића „Таково“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

Srezojevci

Положај села.

-Село лежи по широким и плећатим косама и странама испод брда Галича, Виса, Камените и др. и око речице Ријеке и потока Царевића, кој извиру испод Галича. У новије време настањује се и у „планина“ међу брдима Бубалиштем и Васковом Главом (622 м) у западном делу сеоског атара. Кроз село води друм за Чачак.

Воде.

-Село прилично оскудева са водом. Важнији извори су: Василића Извор, Гагића Чесма, Бугарка (у Космају), Златића Чесма и др. Западно од села тече Чемерница, у коју се уливају потоци који теку кроз село.

Земље и шуме.

-Потеси у селу зову се: Васкова Главица, Чукара, Вис, Ђорђевића Брдо, Бубалиште, Гробље, Галич, Бело Гробље, Космај, Годевина, Камаљ, Осоја, Ружин Гроб, Кобилиште, Ширковац, Дебели Гај, Каменита, Овсина, Царевић, Цер, Пајевића Брдо, Рудине, Годен, Паљевине, Батинац, Ладиновци, Чачански Бријег (преко њега води пут из Леушића за Чачак), Котарине, Вучијак и Селиште (у планини). У селу има доста шуме. Некада је село поседовало утрину, која је постала општинска. Постоји само једна воденица, која ради само када има воде. У селу се налази рудник магнезита „Шумадија“, који село снабдева електричном енергијом за осветљење (око 25 кућа) и за погон једног млина.

Тип села.

-Средину села чини Ђорђевића Брдо, где се налазе многе куће, које су близу једна другој. Остало су засеоци: Бор, Вуковићи, Марићи или Обалаши, Осаћани, Рубаковићи и Планина. Село је уопште разбијеног типа у коме су 165 домаћинстава. Поједина домаћинства имају куће у селу и у планини – где имају куће и неки из Леушића. У средини села је школа и Земљорадничк набављачко-потрошачка задруга, од 1921. године.
Сеоско гробље је у засеоку Рубаковићима. Литија се носи на Бели Четвртак, по Тројицама а на други дан Васкрса је састајање на Котаринама у „планини“.

Старине у селу.

-Прича се да је у селу некада било „Маџара“ те да је била „маџарска“ црква у саставцима потока Царевића и Коњске Ријеке. Била су и два „маџарска“ гробља. Једно је било Бијело Гробље у Осаћанима. Бели се звало стога што су надгробни споменици – плоче и стубови – били од белог камена, магнезита, који су разнети. Приликом орања и копања наилазили су на људске костуре. Друго „маџарско“ гробље је било на месту Орашћу ниже Антонијевића кућа, али ни на њему нема више споменика. По Космају, на Башчици под Високом главицом и другде има шлакње.

Постанак села и порекло становништва.

-Ајдучка Коса у планини названа је тако што су на њој побијени неки хајдуци а брдо Цветни Врх се раније зало Караула. Опште је предање да су преци данашњег становништва дошли на „пустаију“ те су заграђивали колико је ко хтео. Најпре су се населили у околини Чачка, али су одатле побегли због комараца у брдска села. Куће су на почетку биле у потоцима; крили су се од Турака. После ослобођења изместили су куће по косама. Раније су на планини биле само колибе и свињци. После деоба и заузимања утрине, у току последњих деценија тамо су се многи преместили из села и подигли куће. Први је и планини стекао личну својиуну Јеврем, дед Станимира Ђорђевића. На каменитој има ровова из Великог рата.
-Вукомановићи чине највећу родовску групу у селу, славе Лучиндан. Пореклом су од Никшића. Један од њих је рекао да су постали од „Црне Горе, Босне и Херцеговине“. Значајно је да свим Вукомановићима и њиховим огранцима и данас кумују Мандићи из Премића код Чачка и то кумство потиче из времена када је Гвозден Мандић крстио кнегињу Љубицу. Од предака – браће Вука, Сима, Дмитра, Петра и Ђорђа – род се поселе намножио. Вукомановићи, који су се раније звали Симовићи;
-Вуковићи, Петрићи и Ђорђевићи.
Две породице Ђорђевића живе међу Петрићима па се зову Петрићи. По њиховом предању, Вукомановићи су подигли цркве у Брезни, на Савинцу, у Миоковцима, Горевници и Прањанима.
-Антонијевићи (Пашићи), Николићи и Ратковићи су један род, славе Лучиндан. Старином су од Ратковића у Црној Гори, одакле је предак побегао због убиства Турчина. Антонијевићи се зову и Пашићи и тврде да се тако презивао предак, који је дошао из Црне Горе па овде променио презиме.
-Пајовићи. По предању, први је дошао у село Бонџула Пајовић и заузео најбоље место у селу. Имао је само сулуду кћер, која се „сјаранила“ са слугом, па их је Бонџула истерао из куће и дао им „круг“ земље. Од тог слуге постали су:
-Рубаковићи, славе Никољдан, које зову Арнаутима. Име „Рубак“ је добио тај слуга – кажу – на Засавици, где је, будући да је био опкољен, косиром порубио многе турске главе. Бонџули је после дошао неко од Јовчића из Бершића и од њега су садашњи Пајовићи, славе Ђурђевдан.
-Остојићи, Филиповићи, Крсмановићи, Стојановићи. Они су један род и славе Томиндан. Пореклом су из Осата у Босни, из којих разлоге их зову „Осаћани“. Од Остојића је један недавно отишао у Теочин а један од Крсмановића, после деобе, у Враниће, на део који му се допао. Из Осата их је дошла неколицина, бежећи од турског насиља. Крсман је био мајстор.
-Радовановићи, славе Јовањдан. И они су старином из Осата.
-Марићи или Станићи, и Стефановићи-Степановићи или Шеаге славе Лазаревдан. Марићима је дошао предед Никола Марић из Севојна код Ужица а преци Шеага су дошли из Сјече Ријеке; један од браће отишао је „на имање“ код удовице Злате и од њега су:
-Златићи.
-Ивановићи, славе Алимпијевдан. Непознато им је поекло.
-Старчевићи, звани „Турци“, славе Никољдан. Прадед им ј дошао из Беле Цркве под Јавором, пошто је убио Турчина са оне стране границе. Турци му украли коња. Најпре је био у Плајновици (нечитко), па после прешао у ово село, где му је био рођак Маринко.
-Весковићи, славе Стевањдан. Они су потомци Веска за којег се на зна одакле се доселио.
-Ковачевићи, славе Никољдан прекађују Лучиндан. Стари им прешли „на имање“ из Брезне.
-Чолаковићи, славе Никољдан. Дед им је донесен из Босне у колевци.
-Перишићи, славе Ђурђевдан. Они су дошли из Леушића на своје имање, пре 50 година.
-Матијевићи, славе Св. Враче прекађују Томиндан. Отац дошао из Горевнице „на мираз“, пре 25 година.
-Марковић је дошао из Дренове, пре 25 година, у Мариће „на женино имање“.
-Марјановићи или Ђивше, славе Ђурђиц. Они су дошли из Леушића пре 20 година после деобе на своје имање.
-Гачић, слави Лучиндан. Он је дошао из Лозња „на мираз“ у Вуковиће, пре 15 година.
-Пауновић, слави Ђурђевдан. Дошао из Горње Горевнице на купљено имање, пре 15 година.
-Чуљковић, слави Лучиндан. Он је дошао „на мираз“ из Лозња, 1937. године.
-Чутовићи, без мушкох чланова. Отац дошао из Прањана.
-Мијајловићи, славе Св. Василија-Нову Годину. Они су посрбљени Цигани-Роми, раније ковачи, сада земљорадници. Прадед је био већ у Срезојевцима.
-Проковићи, славе Св. Петку. И они су посрбљени Цигани-Роми. Баве се ковачким занатом.
Према новим границама, повученим приликом израде катастра, Срезојевцима припадају од Леушића:
-Андрићи, славе Никољдан и;
-Милосављевићи, славе Ђурђиц.
Порекло им је описано у Леушићима.

ИЗВОР: Миленко Филиповић – Таково. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.