Калати, село којег више нема

28. септембар 2014.

коментара: 22

Пише: Сарадник портала Порекло Милан Јокић

Село Калати се налази уз босанску варошицу Кулен Вакуф у општини Бихаћ. Калати се налазе на пространој висоравни на лијевој обали Уне омеђено са југоисточне стране старим макадамским путем који повезује Кулен Вакуф са селом Боричевцом у Лици, са сјеверозападне стране републичком, а данас државном границом између Босне и Херцеговине и Републике Хрватске.

Село је разбијеног типа, подијељено по засеоцима, односно по породичним задругама. Село се још дијели на Доње и Горње Калати, а та два краја опет на више омањих породичних група. Те породичне групе су: Новаковићи, Инђићи, Комљени, Пилиповићи, Рајићи, Матијевићи, Ковачевићи, Пемци и друге…

У селу су куће подизане без икаквог реда, у најчешћем случају на контакту шумског покривача и обрадивог простора двију различитих површина. Куће су најчешће рађене на стрмом терену (изнад увала, долина) и дужином окренуте у правцу нагиба терена. Под утицајем климатских фактора водило се рачуна да се граде у завјетрини с кровом високим и стрмим. У стари тип кућа спадају и оне које су изграђиване од дрвета (брвнаре) у комбинацији са каменим подзидом. Њих су потиснуле куће озидане од камена кречњака (зиданице), а у новије вријеме и куће зидане бетонским блоком, а покриване цријепом и лимом.

Калати су измјешане са шумским покривачем, ливадама и обрадивим површинама. Између Калати и Бушевића простире се Дубрава са шумским покривачем храста, лијеске, глога, граба, јасена, јавора. До села Калати се долази старим макадаским путем из Кулен Вакуфа који иде кроз “Драге” и преставља границу између села Калати и Островице. Тај пут повезује Доњи Лапац и Кулен Вакуф, а иде преко Боричевца (кроз Пишталску Драгу). Из средине Калати води сеоски пут у три правца: Боричевац, Мишљеновац и Бушевић. Преко Дубраве из Клисе воде смјером исток -запад три пута: турски, брђански и Клишки. Дио пута од куће Јокић Станка па до фарме и школе у Калатима је асвалтиран. Сваки засеок Калати је био повезан споредним путем са сусједним засеоцима, са њивама, пашњацима и са главним сеоским путем.

Село Калати граничи са Боричевцом, Островицом, Мишљеновцом, Клисом, Бушевићем.

Највећи дио становништва Калати су чинили Срби али у селу је било измјешано (63,3 одсто) српско и (36,7 одсто) хрватско становништво. Заједно су живјели, радили, дијелили добро и зло калајски Срби и Хрвати све до почетка Другог свјетског рата, када је прорадила зла крв и формирана нова усташка власт која је почела да затире и уништава голоруке и невине Србе не само Калати већ и других куленвакуфских и личких села.

На Калатима су живјеле сљедеће српске породице:

Граховац, Медић, Комљен, Ћујић, Пилиповић, Рајић, Новаковић, Пемац, Инђић, Тинтор, Кончар, Матијевић, Грбић, Ковачевић, Старчевић, Рашета, Кнежевић, Јапалак, Карановић, Јамаџија.

Када пишемо о Србима Калати, важно је и споменути пар српских породица које су припадале под село Островицу, а биле су везане са Калатима како родбински, тако и на друге начине јер су у Островици били мањина. Островица је иначе село са већинским муслиманским становништвом.

У Островици су живјеле сљедеће српске породице:

Јокић, Бјелић, Димић, Пиља, Зорић, Мајсторовић, Поткоњак.

Неке од островичких и калајских породица су доселили на Калати послије II свјетског рата,па тако се не сматрају за старосједиоце та два села. На примјер из села Плавна код Книна доселио се Благоје Јапалак на кућиште Ћујића који су затрани од усташа 1941.године. А исто тако на Островицу су доселили Пиље из личког села Бротње, а Зорићи из Панића Драге (Бобољусака код Дрвара). Обе породице су доселиле на имања Хрвата који су своје посједе продали и одселили за Славонију.

А што се тиче хрватског становништва Калати оно је углавном ту насељено из Боричевца и из Лике.

Хрватске породице из села Калати су биле:

Ивезић, Иваниш, Шикић, Павелић, Ђакаловић, Драгичевић, Павичић, Бабић.

Скоро све хрватске породице из Калати су са великим задовољством и радошћу дочекале оснивање Независне Државе Хрватске и оснивање нове усташке власти којој су се и придворили. Тако да је хрватско становништво исељено са Калати и повукло се заједно са усташком и домобранском војском у Кулен Вакуф па у Бихаћ и из Бихаћа у Хрватску, понајвише у Славонију. Тако да послије Другог свјетског рата није било више Хрвата у Калатима. Остала су њихова кућишта која су се с временом и другим факторима распадала и урушавала. Њихове посједе је касније присвојило државно добро а и сами становници села Калати и околине.

Иако је хрватско становништво Калати било већином придворено усташама било је и оних свијетлих примјера који су остали људи и у најгорим временима, и који нису упрљали своје руке са српском крви. Али, на жалост, таквих је било јако мало, но ипак их је било. Када спомињемо Калајске Хрвате треба се и додати слиједеће – у Клишком Пољицу такође је било неколико хрватских породица а то су биле Ходак и Дошен. Исто тако и на Островици је било Хрвата Марковиновића, Павичића и других.

Хрвати Калати су припадали Жупи Боричевац, а Срби парохији Куленвакуфској, односно цркви Вазнесења Господњег која се налазила у Кулен Вакуфу.

Калајски Срби су у селу имали три гробља у која су се сахрањивали а то су: Новаковића гробље, Пилиповића гробље и Комљенова Главица. У сусједној Островици није било православног гробља па тако су се Островички Срби копали на Комљенову Главицу, на Калатима. У новије вријеме код кућа Димића на приватној земљи основано је омање гробље са пар гробова породице Димић. Неки су чак своје мртве покопавали и код цркве у Кулен Вакуфу.

У Калатима није било вјерских објеката ни хрватских, ни српских.

Калати у новије вријеме препознајемо по сточној фарми која је направљена 1986-87. године у средини села код кућа Рајића и Тинтора.

Такође село је имало и школу до 4 разреда која је радила до 1966-67. године, након тога је затворена, а ђаци из Калати су морали да пјешаче до школе у Кулен Вакуф. У калајској школи су предавали као учитељи: Мухо Кадић, Никица Илић, Добрила Цвјетничанин, Мишо Павичевић, Слободан Павичевић, Дара Мајсторовић, Добрила Керкез и други.

Становништво Калати се бавило искључиво сточарством јер природни услови за развој ове гране пољопривреде били су доста повољнији него за земљорадњу. Али свакако се доста земље и обрађивало. Сточни фонд Калати је био прилично велик, држале су се краве, овце, козе, коњи, свиње и друга ситна и крупна стока. Не одвајајући се од пољопривреде производње поједини чланови домаћинства успут су се бавили израдом разних предмета неопходних за живот и рад свог домаћинства. Тако су, на примјер, старији и вјештији мушкарци у току зиме припремали од дрвета разне предмете и алате (виле, грабље, држала за мотике, сјекире, крампове, косишта, тобалице и разне дијелове за плуг и дрљачу).

Кројењем и шивањем махом су се бавиле жене. У широј околици био је познат кројач Марко Инђић са Калати. Веома значајне су биле и услуге које су пружали млинари: Јово и Гојко Рајич, Симо и Тривун Новаковић из Калати, те Божо и Раде Грбић, Којо Мајсторовић и Душан Блануша из Кестеновца ,Јовица Пртина из Штрбаца у властитим млиновима на Уни и њеној притоци Островици.

У међуратном периоду када су се састали омладинци са завршеном основном школом кренули су највише уз помоћ Српског друштва „Привредник” на изучавање разних заната. Па су тако из Калати изучили занат: Миле Д. Комљен, посластичар, Драгољуб Д. Комљен, трговац, Симо Инђић, димњачар, и још многи други.

Почетком 20. вијека отпочео је и процес исељавања становништва из Калати и сусједних села. То исељавање је окончано колонизацијом али увјек је било поједниачних случајева исељавања из Калати који су напуштали своје село из економских разлога и у потрази за бољим условима живота. Многи су у потрази за зарадом највише одлазили у Америку и друге европске земље, али и у неке друге крајеве бивше нам државе Југославије. Па је тако пред Други свјетски рат испитивање показало да су из Калати била запослена 33 радника у иностранству. Извјестан број тих људи се враћао кући и са тим зарађеним новцем правио бољу кућу, куповином земље проширивао свој посјед и подмиривао разне кућне потребе, али неки су и трајно остајали у туђини не вративши се никад у своје село.

На примјер установљено је да су из Калати одселила сљедећа домаћинства:

Лазо Пемац (Бачка), Саво Инђић (Банат), Којо Пемац (Бачка), Лако Инђић (Банат), Илија Пилиповић (Банат), Обрад Комљен (Бихаћ), Марко Иваниш (Бихаћ), Јово Новаковић (Рисовац), Марко Медић (Злопољац) и још многи други.

Питање колонизације је постало актуелно наручито првих јунских дана 1945. године када су органи нове државне власти, комунисти почели да разматрају проблем аграрне реформе и колонизације. Већ крајем августа 1945. године донесен је и Закон о аграрној реформи и колонизацији. Прве групе колониста, послије извршених припрема и одређивања реона за насељавање, кренуле су на пут у септембру 1945. године. Селило се у групама све до 1946. године, а било је и појединаца који су и касније стизали. Према плану колонизације домаћинства из Калати населила се у Војводини, у ова мјеста: Наково, Кикинда, Банатско Велико Село, Вршац, Апатин. Већином су колонизирана она домаћинства која су претрпила велике људске губитке у стравичним покољима која су се десила на самом почетку рата 1941. године.

Колонизиране породице са Калати су:

Грбић, Инђић, Ковачевић, Комљен, Кончар, Матијевић, Новаковић, Пилиповић, Рајић, Рашета, Тинтор и Старчевић.

Колонизацијом и страдањем становништва од стране усташа преполовио се број становника Калати. Када спомињемо и пишемо о Калатима, не може а да се не спомене звјерски злочин који је почињен 1941. године над српским становништвом. Звјерски је мучено и убијено по неким изворима 221 лице, а тачан број жртава које су настрадале у Калатима никада није утврђен. Можда није тадашњој новоформираној власти било у интересу да се зна тачан број или можда је пак и нешто друго у питању, то ће остати вјечита загонетка. Знају јаме, понори и калајска мученичка земља шта су Срба прогутали тог крвавог љета 1941.године. Да зло буде још веће у клању и затирању калајских и островичких Срба истицале су се њихове до јуче комшије, кумови, пријатељи Хрвати и Муслимани. Па тако из Калати и сусједних села у хватању и убијању Срба истицали су се: Ходак Марко, Штркљевић Але, Бурзић Авдо, Иваниш Јуре, Павелић Никола, Павелић Иван, Шикић Јосо, Шикић Илија, Бабић Блаж, Ивезић Иван (усташки повјереник за Калати), Павичић Марко и други.

Свједочење о типичном геноциду који су усташе спроводиле над српским народом из Калати потврђују бројне необориве чињенице. Није било ни једне породице из које није неко страдао, поубијано је преко 220 невиних становника међу којима је било 99 дјеце испод 15 година, спаљено је 113 кућа и 460 господарских зграда,опљачкана цјелокупна имовина и уништен сточни фонд. Тако да су Калати послије тог систематског уништења биле једно велико згариште и гробље. Заувјек су се угасила многа огњишта на Калатима а и затране су многе породице.

Неке од њих ћу навести овдје:

Бјелић (Перице) Марко, Бјелић (Луке) Мара, Инђић (Јована) Дева, Новаковић Илија – Рус, Кнежевић (Николе) Којо, Комљен (Боже) Милица, Матијевић (Стевана) Ђуро, Матијевић (Јовице) Ђукан, Матијевић (Стевана) Јово, Матијевић ( Луке) Јово Ћујић ( Ђурана ) Боја, Ћујић (Лазе) Милица и још многе друге.К алати се послије тих злочина никад више нису у цијелости обновиле и опоравиле. Свакако да се живот наставио али ране и мирис крви и барута остаће вјечно урезан у сјећањима оних који су преживјели та зла времена. А нама потомцима остало је у аманет да спомињемо и причамо о тим догађајима, да се они не би заборавили јер ако заборавимо може да нам се и понови исто.

А када би писали о Калатима у посљедњих двадесетак година не би имали шта да напишемо. Од села је остао само назив, по која зидина и порушена гробља. Остала је једино читава школа, сточна фарма и имање Рајић Ђукана. Трафо-станица је однешена, бандере посјечене, куће девастиране, све је то данашња слика Калати. Српско становништво Калати је живјело и било у селу до Августа 1995.године када је протјерано од стране хрватско-муслиманских снага. Народ је опет морао да прође кроз страшан период рата који се догодио у Босни и Хрватској.

Данас су Калаћани расељени широм свијета од Србије па до Канаде. За повратак на родна огњишта се нису одлучивали јер нису ни имали услова за то. Куће нису обнављане, а и донације послије рата су заобишле Калајске рушевине. Остаје на нама млађим генерацијама да се надамо да ће будућност дати неку нову шансу данас спаљеним и порушеним Калатима.

ПРИЛОГ: Фотографије (фото Милан Јокић)

Панорама Калати, снимљено 24. септембра 2014. године
Панорама Калати, снимљено 24. септембра 2014. године
Остаци српских кућа у селу Калати, снимљено 13. јула 2014. године
Остаци српских кућа у селу Калати, снимљено 13. јула 2014. године
Разрушено Пилиповића гробље у селу Калати, снимљено 13. јула 2014. године
Разрушено Пилиповића гробље у селу Калати, снимљено 13. јула 2014. године
Четвороразредна школа у селу Калатима, снимљено 13. јула 2014. године
Четвороразредна школа у селу Калатима, снимљено 13. јула 2014. године
Крстови у гробљу на Комљеновој Главици, село Калати, снимљено 13.ј ула 2014. године
Крстови у гробљу на Комљеновој Главици, село Калати, снимљено 13. јула 2014. године

Коментари (22)

Одговорите

22 коментара

  1. Јован Ерор

    Свака част. Да се не заборави !!!

  2. Светозар Инђић

    Можете ли да ми кажете имају ли моји Инђићи(село Крнуле-општина Владимирци,слава Аранђеловдан)рођачких веза са Инђићима из Калата?Поздрав,С.Инђић

    • Небојша Новаковић

      Према подацима Војислава Радовановића, Ваши Инђићи (7 кућа, Аранђеловдан) дошли су из Срема. Љубомиров чукундед Ранко доселио од Инђије. Имају фамилију тамо.

      Инђића има у селу Матијевац (Владимирци). Инђић Добросав (1 кућа, Ђурђиц). Његова мајка Живка из Крнула, родила га ванбрачно, па носи мајчино презиме. Очево презиме – Ћурчић.

      У селу Велика Врањска такође има Инђића, али они су пореклом из Босне и славе Трифуњдан.

      Извор: Војислав Радовановић – “Шабачка Посавина и Поцерина”

      • Светозар Инђић

        Хвала вам на брзом одговору.И ја сам дошао до податка да смо из Срема дошли у Крнуле,али не знам да ли смо се презивали Инђић или су нам дали то презиме јер смо дошли из Инђије.Занима ме да ли неко зна.

  3. Uroš Rajić

    Sve pohvale za opis sela Kalati.
    Moje poreklo je iz ovog sela ( porodica Rajić).
    Ove godine u septembru planiram da provedem nekoliko dana tamo , kako bi obisao selo i okolinu.
    Ukoliko ima jos nekih informacija o selu molim da prosledite.

  4. Ljubica

    Sve pohvale za opis sela,takođe. Pokojni tata je poreklom iz Kalati…želela bih da saznam šta se dešava sa meštanima i vredi li tamo otici videti imanje…ako ga uopšte ima…vratiti uspomene. Inace sam Pilipovic devojačko.

  5. Naravno na vrijedi otići u selo ,ono nas je željno i ono nam se raduje svaki put kada naša noga korača po zaraslim stazama koje su nekada bujale od života . Imanja više nema , kada je riječ o imanjima , sve je porušeno i zapaljeno , u Kalati se nije niko vratio . Selo je zaraslo do neprepoznatljivosti . A mještani , eh mještani najviše ih je ” na onom svijetu ” . Javite se na moj mejl , rado ću vam pisati o mještanima i selu . Moj mejl : [email protected]

  6. Бранислав

    Чика Јокићу.. ја сам се наслушао прича о вама Јокићима за три живота. Увек ми је било занимљиво слушати од мајке и ујака сеоске догодовштине. Ако у причи нема мог ујака Николе и неког од Јокића.. то и није прича, аутоматски сам се искључивао. Живи били!

  7. Branislave , volio bi znati ko vam je majka , ujak , kako se prezivaju ? Svako dobro!

  8. Владимир Бурсаћ

    Поштовани Милане, молим вас да ми се јавите.
    Пре неколико дана сам вам послао мејл, али до данас нема одговора од вас. Ако нисте добили тај мејл, скрените ми пажњу па ћу поново послати.
    пуно поздрава од земљака из равног Баната

  9. Pemac

    Moje prezime je Pemac. Ali…potpuno sam zbunjen mojim poreklom. Zapravo, pronasao sam vise izvora porekla mog Prezimena. Moji preci su sahranjeni po Banatu. Ja zivim u Novom Sadu, tu sam i rodjen. Slusao sam od moje babe (devojacko – Pemac) da su poreklom iz okoline Kulen Vakufa…Ali, ona je u Banatu od 1918. Na zalost nije odavno medju zivima. No, upravo ja nosim prezime moje babe (Pemac). Mislim da joj je otac bio u Americi, mislim da se zvao Djoko Djukan Pemac. Njegovo ime je uklesano na spomen groblju poginulih na Solunskom frontu.
    Da li Vam ovi podaci mogu dati osnova za nekakvo povezivanje cinjenica i odgonetnuti sta je sa lozom Pemac…
    S postovanjem, Branislav

    • Јовица Кртинић

      Поштовани Браниславе, презиме Пемац спада у тзв. етнониме. Пемац је у том смислу једнако Чех, што упућује да је родоначелник овог презимена чешког порекла. Ближе гледано, Пемац је нека врста пејоративног имена за Чехе (као што је нпр. Шваба = Немац). Ово презиме је (било) пристуно у западној Босни и Лици (Небљуси). У Босанској крајини присутно је у селима Калати (Бихаћ), Кулен Вакуф, Пољана (Велика Кладуша)…
      С обзиром да се ради о некадашњем граничном подручју Аустроугарске монархије и Отоманског царства, веома лако је могуће да је предак био војник/официр у пограничном подручју, тј. да је у тај крај стигао службом из Чешке (која је била део АУ монархије).

    • Из села Калати код Кулен Вакуфа одселили су баш у то вријеме послије Првог свијетског рата 1918 Пемац Којо и Пемац Лазар у Бачку ( Лазар Пемац је био српски добровољац из Првог свијетског рата па је тамо добио земљу и одселио ) . Ви мора да сте потомци од ова два човјека . У Калатима је остала породица Пемац Стевана ( 1843-1924 ) те његовог сина Николе ( 1879 – 1943 ) те Николини синови Лазар и Лука . Лука Пемац је живио до ” олује ” у Калатима , умро је у избјеглиштву 1997 године а био је 1909 годиште . Када би знали име ђеда ,пранђеда , ко је доселио тамо , могли би лако то повезати . Иначе Пемци славе Св.Николу и има их још у Небљусима код Доњег Лапца .

  10. Јоксим

    И у Јужном Банату заједнички назив за Чехе је Пемац.
    Један кад се напије, знао је да говори: “Ми смо Немци, нисмо Пемци”. Само да би се разликовао од Срба, битно му је било да се каже да је Немац…