8. juna 1943. – U Beogradu umro Mihailo Petrović Alas, srpski matematičar, profesor Univerziteta u Beogradu, akademik Srpske kraljevske akademije i alas.
Rođen je 6. maja 1868. na Savskoj padini, nedaleko od Konaka kneginje Ljubice, kao prvo dete oca Nikodima, profesora Bogoslovije, i majke Milice (rođene Lazarević).
Završio je Prvu beogradsku gimnaziju u periodu 1878-85, u generaciji sa Miloradom Mitrovićem, Jovanom Cvijićem, Pavlom Popovićem i drugim velikanima, o čemu je napisan roman i snimljen TV-film „Šešir profesora Koste Vujića“, a zatim upisao Prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu. Studije u Beogradu završio je 1889. godine. Posle toga, u septembru 1889. otišao je u Pariz radi daljeg školovanja i spremanja prijemnog ispita za upis na École Normale Supérieure (Visoka normalna škola, Naučni odsek). Na Sorboni je diplomirao matematičke nauke 1891. godine, a fizičke nauke 1893. godine. Kao najbolji student svoje generacije prisustvovao je prijemu kod predsednika Francuske republike 1893, a isto tako i 1894. godine. Radio je na pripremi doktorata i 21. juna 1894. godine odbranio je doktorsku disertaciju na Sorboni, pred komisijom profesora Šarl Ermit, Emil Pikar i Pol Penleve i stekao stepen Docteur és sciences mathematiques (doktor matematičkih nauka). Njegov doktorat je bio iz oblasti diferencijalnih jednačina.
Godine 1894. godine postao je profesor za matematičku grupu predmeta na Velikoj školi u Beogradu, nasledivši na tom mestu Dimitrija Nešića, prilikom izbora imao je samo jedan glas više od protivkandidata Petra Vukićevića. Kralj Aleksandar I Obrenović ga je svojim ukazom od 22. oktobra 1894. postavio za profesora matematike na Velikoj školi. Alas je u to vreme bio jedan od najvećih stručnjaka u svetu za diferencijalne jednačine. Predavao je mnogim generacijama studenata, sve do odlaska u penziju 1938. godine. Godine 1897. postao je dopisni član Srpske kraljevske akademije i dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Redovni član Srpske kraljevske akademije postao je 1899. godine, kada je imao 31. godinu.
Konstruisao je hidrointegrator i sa njime osvojio zlatnu medalju na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine.
Kada je 1905. godine Velika škola prerasla u Beogradski univerzitet među prvih osam redovnih profesora koji su dalje birali ceo nastavni kadar bio je i Mika Alas. Predavao je na Filozofskom fakultetu gde je 1908/09 bio dekan.
Objavio je veliki broj pronalazaka, naučnih radova, udžbenika i putopisa sa svojih pomorskih putovanja. Dobio je veliki broj nagrada i priznanja i bio je član nekoliko inostranih akademija nauka (Prag, Bukurešt, Varšava, Krakov) i naučnih društava. 1927. posle smrti Jovana Cvijića, akademici su ga predložili za predsednika Akademije, ali vlasti nisu prihvatile ovaj predlog. Razlog je verovatno bio taj što je Mihailo Petrović Alas bio blizak prijatelj princa Đorđa Karađorđevića, kraljevog brata, koji je 1925. uhapšen i nalazio se u kućnom pritvoru. Godine 1931. akademici su ga jednoglasno predložili za predsednika Akademije, ali vlasti ponovo nisu prihvatile predlog.
Godine 1939. postao je počasni doktor Beogradskog univerziteta. Iste godine nagrađen je ordenom Svetog Save prvog reda.
Po svom naučnom radu i rezultatima Mihailo Petrović Alas spada u najveće srpske matematičare, jedini matematičar među 100 najznamenitijih Srba. Njegova zasluga je posebno velika što je bio osnivač beogradske matematičke škole, iz koje je proistekao veliki broj njegovih učenika koji su nastavili njegovo delo. Sve doktorske disertacije iz matematike odbranjene na Beogradskom univerzitetu od 1912. do Drugog svetskog rata, bile su pod njegovim mentorstvom.
Bio je učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata kao oficir, i posle rata je bio rezervni oficir.
Bavio se kriptografijom, njegovi šifarski sistemi su dugo godina korišćeni u vojsci, sve do Drugog svetskog rata. Godine 1941. on je ponovo pozvan u rat kao rezervni oficir, Nemci su ga zarobili ali su ga posle nekog vremena pustili zbog bolesti.
Profesor Mihailo Petrović je umro 8. juna 1943. u svom domu na Kosančićevom vencu u Beogradu.
Ribarstvo, književni rad
Bavio se ribarstvom, otuda i njegov nadimak Alas. Godine 1882. postao je ribarski šegrt, 1888. ribarski kalfa, a 1895. položio je ispit za ribarskog majstora. Učestvovao je donošenju prvog „Zakona o slatkovodnom ribolovu“ na jezerima i rekama Srbije 1898. godine. Na međunarodnoj izložbi u Torinu 1911. dobio je zlatnu medalju za izložene eksponate iz ribarstva. Rekordan ulov je imao 1912. kada je ulovio soma od 120 kg. Bio je ne samo ljubitelj, nego i dobar poznavalac ribarstva, pa je u tom svojstvu učestvovao u pregovorima za zaključenje konvencije o ribolovu sa Rumunijom, kao i u pregovorima o zaštiti ribolova na Savi, Dunavu i Drini sa Austrougarskom. Bio je jedna od najpopularnijih ličnosti starog Beograda, poznat kao Mika Alas.
Svirao je violinu, 1896. osnovao je sviračko društvo pod nazivom „Suz“.
Mihailo Petrović bio je pasionirani putnik, proputovao je kroz sve evropske zemlje i upoznao njihove glavne gradove, a obišao je i severni i južni pol. Pisao je i putopise, a napisao je i „Roman jegulje“. Objavio je i knjigu „Đerdapski ribolovi u prošlosti i sadašnjosti“.
Deveta beogradska gimnazija je dobila ime po njemu, kao i centralnobeogradska Osnovna škola „Mihailo Petrović Alas“ na Jovanovoj pijaci.
IZVOR: Vikipedija
11. decembar 2019. u 19:11
Vojislav Ananić
BILO JE TO VREME KADA SU MALOM SRBIJOM HODALI VELIKI LJUDI …
21. 09. 2016
Naučnik ribar
Autor: Velimir Ćurgus Kazimir
Mihailo Petrović rođeni je Beograđanin. Rodio se 1868. a umro 1943. Bio je svešteničko dete, prvi od petoro dece Nikodima i Milice Petrović. Rođen u neposrednoj blizini Saborne crkve, u kući okrenutoj prema reci Savi, koja i danas postoji na Kosančićevom vencu, od malena je zavoleo reku i ribare. Već u sedmoj godini ostao je bez oca, pa je brigu o deci preuzeo majčin otac, takođe sveštenik Novica Lazarević. Bio je krhkog zdravlja pa su preporučivali da ide na reku i prirodu, da se druži sa ljudima koji su od reke živeli. Tako se uspostavilo dugodišnje prijateljstvo, pa i strast budućeg velikog matematičara i naučnika. Dobio je nadimak Alas od kojeg se nije odvajao. Sa dvadeset i osam godina postao je i ribarski kalfa, titula kojom se uvek ponosio.
Od malena je pokazao sjajne rezultate u školi. U Beogradu je završio osnovnu školu i gimnaziju sa odličnim uspehom. Pripadao je istoj generaciji gimnazijalaca (1875-1878) kao i Jovan Cvijić i Pavle Popović, izvanredni srpski intelektualci. Nakon toga je završio studije na beogradskom Filozofskom fakultetu, na kojem je u to vreme bio odsek prirodnih i matematičkih nauka. Na studije matematike otputovao je u Pariz, na Sorbonu, gde je od 1889. godine započeo studije. Prve tri godine izdržavao se uz pomoć porodice, da bi potom dobio državnu stipendiju. Doktorirao je 1894. kao dvadesetšestogodišnjak, prvi doktor matematike sa Balkana na Sorboni! I odmah se vratio u Srbiju, u svoj Beograd.
Prvi kibernetičar
Mihailo Petrović je bio pionir na polju računarstva. Patentirao je konstrukciju “analognog računara” (hidrointegratora) uz čiju pomoć su rešavane diferencijalne jednačine. Tako je pola veka pre Norberta Vinera i razvoja moderne kibernetike, Mihailo Petrović Alas otvorio viziju ove nauke. Pored čisto matematičkih problema, Mihailo Petrović je patentirao i nešto veoma materijalno. Smislio je preteču automatskog menjača, prvi zupčasti prenosnik.
Ceo radni vek Mihailo Petrović Alas proveo je kao profesor matematike na Beogradskom univerzitetu. Zahvaljujući upravo njemu, studije matematike u Beogradu, kao i njegova katedra za teorijsku matematiku, postale su poznate širom sveta. Volio je rad sa studentima. Premda se za njega govorilo da je bio veoma strog profesor, bio je omiljen među studentima. Uporedo sa predavačkom delatnošću bio je veoma vredan naučnik, originalan mislilac i inovator. Njegovi najznačjniji naučni radovi vezani su za diferencijalni račun, teorije funkcija i algebru. Istovremeno, Mihailo Petrović bio je pionir na polju računarstva. Patentirao je konstrukciju “analognog računara” (hidrointegratora), uz čiju pomoć su rešavane diferencijalne jednačine. Tako je pola veka pre Norberta Vinera i razvoja moderne kibernetike Mihailo Petrović Alas otvorio viziju ove nauke. Pored čisto matematičkih problema Mihailo Petrović je patentirao i nešto veoma materijalno. Smislio je preteču automatskog menjača, prvi zupčasti prenosnik.
Njegovo naučno delo je ogromno – 14 monografija i 260 naučnih rasprava. Dobijao je priznanja za svoj rad iz celog sveta. Pa ipak, Mihailo Petrović Alas nije postao predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti kada je, posle smrti predsednika Akademije Jovana Cvijića, 1927, bio predložen za novog predsednika od članova Akademije. Ni četiri godine kasnije, kada su ga članovi Akademije jednoglasno predložili za predsednika, taj predlog nije prošao. Vlast je direktno sprečila izbor zbog bliskosti Mihaila Petrovića sa razbaštinjenim i izolovanim princom Đorđem Karađorđevićem kojem je Petrović još 1905. bio privatni profesor i mentor.
Radovi ne samo iz matematike
Njegova radoznalost i vrednoća bili su impresivni. Pored naučnih radova iz matematike pisao je i objavljivao i stručne radove iz ribarstva. Ali ni to mu nije bilo dovoljno. Bio je čovek koji je uživao u životu, kreativnosti i druženju. Odlično je svirao violinu i napravio mali orkestar koji je nazvao “Suza”. Svirali su po celom Beogradu, pa i na Radio Beogradu. Bio je popularan i društven čovek, pravi građanin sveta, prepun interesovanja i talenata.
Radoznalost i razumevanje prirode odveli su ga i na daleki sever. Bio je član Međunarodne ekspedicije 1931. u polarnim predelima, gde su istraživali život Eskima i prirodne fenomene. Učestvovao je u lovu na kitove, beležio i analizirao čudesni svet koji nas okružuje. Bio je zaljubljen u prirodu i zagonetke koje je čovek morao da rešava. Učestvovao je u ukupno tri ekspedicije. O tome je napisao četiri knjige.
Kada je počeo rat, 1941, iako u poznim godinama, bio je mobilisan da bi pomogao u onome što je najbolje znao i umeo – u kriptografiji. Ubrzo je, međutim, zarobljen i odveden u nemačko zarobljeništvo. Bolestan i slab, pušten je sredinom 1942, da bi umro 8. juna 1943. u Beogradu. Iz kuće na Kosančićevom vencu, gde je proveo poslednje dane, mogao je da vidi svoju Savu, a desno od nje i veliki Dunav. Nije dočekao slobodu ali su mnogobrojni Beograđani, ne samo njegovi studenti, znali da su njegovo delo i zasluge, nešto što će trajati. A na večni počinak poneli su ga njegovi drugovi alasi.