На данашњи дан: Умро српски математичар Михаило Петровић – Мика Алас

8. јуна 2014.

коментара: 1

Mika Alas8. јуна 1943. – У Београду умро Михаило Петровић Алас, српски математичар, професор Универзитета у Београду, академик Српске краљевске академије и алас.

Рођен је 6. маја 1868. на Савској падини, недалеко од Конака кнегиње Љубице, као прво дете оца Никодима, професора Богословије, и мајке Милице (рођене Лазаревић).

Завршио је Прву београдску гимназију у периоду 1878-85, у генерацији са Милорадом Митровићем, Јованом Цвијићем, Павлом Поповићем и другим великанима, о чему је написан роман и снимљен ТВ-филм „Шешир професора Косте Вујића“, а затим уписао Природно-математички одсек Филозофског факултета у Београду. Студије у Београду завршио је 1889. године. После тога, у септембру 1889. отишао је у Париз ради даљег школовања и спремања пријемног испита за упис на École Normale Supérieure (Висока нормална школа, Научни одсек). На Сорбони је дипломирао математичке науке 1891. године, а физичке науке 1893. године. Као најбољи студент своје генерације присуствовао је пријему код председника Француске републике 1893, а исто тако и 1894. године. Радио је на припреми доктората и 21. јуна 1894. године одбранио је докторску дисертацију на Сорбони, пред комисијом професора Шарл Ермит, Емил Пикар и Пол Пенлеве и стекао степен Docteur és sciences mathematiques (доктор математичких наука). Његов докторат је био из области диференцијалних једначина.

Године 1894. године постао је професор за математичку групу предмета на Великој школи у Београду, наследивши на том месту Димитрија Нешића, приликом избора имао је само један глас више од противкандидата Петра Вукићевића. Краљ Александар I Обреновић га је својим указом од 22. октобра 1894. поставио за професора математике на Великој школи. Алас је у то време био један од највећих стручњака у свету за диференцијалне једначине. Предавао је многим генерацијама студената, све до одласка у пензију 1938. године. Године 1897. постао је дописни члан Српске краљевске академије и дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Редовни члан Српске краљевске академије постао је 1899. године, када је имао 31. годину.

Конструисао је хидроинтегратор и са њиме освојио златну медаљу на Светској изложби у Паризу 1900. године.

Када је 1905. године Велика школа прерасла у Београдски универзитет међу првих осам редовних професора који су даље бирали цео наставни кадар био је и Мика Алас. Предавао је на Филозофском факултету где је 1908/09 био декан.

Објавио је велики број проналазака, научних радова, уџбеника и путописа са својих поморских путовања. Добио је велики број награда и признања и био је члан неколико иностраних академија наука (Праг, Букурешт, Варшава, Краков) и научних друштава. 1927. после смрти Јована Цвијића, академици су га предложили за председника Академије, али власти нису прихватиле овај предлог. Разлог је вероватно био тај што је Михаило Петровић Алас био близак пријатељ принца Ђорђа Карађорђевића, краљевог брата, који је 1925. ухапшен и налазио се у кућном притвору. Године 1931. академици су га једногласно предложили за председника Академије, али власти поново нису прихватиле предлог.

Године 1939. постао је почасни доктор Београдског универзитета. Исте године награђен је орденом Светог Саве првог реда.

По свом научном раду и резултатима Михаило Петровић Алас спада у највеће српске математичаре, једини математичар међу 100 најзнаменитијих Срба. Његова заслуга је посебно велика што је био оснивач београдске математичке школе, из које је проистекао велики број његових ученика који су наставили његово дело. Све докторске дисертације из математике одбрањене на Београдском универзитету од 1912. до Другог светског рата, биле су под његовим менторством.

Био је учесник Балканских ратова и Првог светског рата као официр, и после рата је био резервни официр.

Бавио се криптографијом, његови шифарски системи су дуго година коришћени у војсци, све до Другог светског рата. Године 1941. он је поново позван у рат као резервни официр, Немци су га заробили али су га после неког времена пустили због болести.

Професор Михаило Петровић је умро 8. јуна 1943. у свом дому на Косанчићевом венцу у Београду.

Рибарство, књижевни рад

Бавио се рибарством, отуда и његов надимак Алас. Године 1882. постао је рибарски шегрт, 1888. рибарски калфа, а 1895. положио је испит за рибарског мајстора. Учествовао је доношењу првог „Закона о слатководном риболову“ на језерима и рекама Србије 1898. године. На међународној изложби у Торину 1911. добио је златну медаљу за изложене експонате из рибарства. Рекордан улов је имао 1912. када је уловио сома од 120 kg. Био је не само љубитељ, него и добар познавалац рибарства, па је у том својству учествовао у преговорима за закључење конвенције о риболову са Румунијом, као и у преговорима о заштити риболова на Сави, Дунаву и Дрини са Аустроугарском. Био је једна од најпопуларнијих личности старог Београда, познат као Мика Алас.

Свирао је виолину, 1896. основао је свирачко друштво под називом „Суз“.

Михаило Петровић био је пасионирани путник, пропутовао је кроз све европске земље и упознао њихове главне градове, а обишао је и северни и јужни пол. Писао је и путописе, а написао је и „Роман јегуље“. Објавио је и књигу „Ђердапски риболови у прошлости и садашњости“.

Девета београдска гимназија је добила име по њему, као и централнобеоградска Основна школа „Михаило Петровић Алас“ на Јовановој пијаци.

 

ИЗВОР: Википедија

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    БИЛО ЈЕ ТО ВРЕМЕ КАДА СУ МАЛОМ СРБИЈОМ ХОДАЛИ ВЕЛИКИ ЉУДИ …
    21. 09. 2016
    Научник рибар
    Аутор: Велимир Ћургус Казимир

    Михаило Петровић рођени је Београђанин. Родио се 1868. а умро 1943. Био је свештеничко дете, први од петоро деце Никодима и Милице Петровић. Рођен у непосредној близини Саборне цркве, у кући окренутој према реци Сави, која и данас постоји на Косанчићевом венцу, од малена је заволео реку и рибаре. Већ у седмој години остао је без оца, па је бригу о деци преузео мајчин отац, такође свештеник Новица Лазаревић. Био је крхког здравља па су препоручивали да иде на реку и природу, да се дружи са људима који су од реке живели. Тако се успоставило дугодишње пријатељство, па и страст будућег великог математичара и научника. Добио је надимак Алас од којег се није одвајао. Са двадесет и осам година постао је и рибарски калфа, титула којом се увек поносио.

    Од малена је показао сјајне резултате у школи. У Београду је завршио основну школу и гимназију са одличним успехом. Припадао је истој генерацији гимназијалаца (1875-1878) као и Јован Цвијић и Павле Поповић, изванредни српски интелектуалци. Након тога је завршио студије на београдском Филозофском факултету, на којем је у то време био одсек природних и математичких наука. На студије математике отпутовао је у Париз, на Сорбону, где је од 1889. године започео студије. Прве три године издржавао се уз помоћ породице, да би потом добио државну стипендију. Докторирао је 1894. као двадесетшестогодишњак, први доктор математике са Балкана на Сорбони! И одмах се вратио у Србију, у свој Београд.

    Први кибернетичар

    Михаило Петровић је био пионир на пољу рачунарства. Патентирао је конструкцију “аналогног рачунара” (хидроинтегратора) уз чију помоћ су решаване диференцијалне једначине. Тако је пола века пре Норберта Винера и развоја модерне кибернетике, Михаило Петровић Алас отворио визију ове науке. Поред чисто математичких проблема, Михаило Петровић је патентирао и нешто веома материјално. Смислио је претечу аутоматског мењача, први зупчасти преносник.

    Цео радни век Михаило Петровић Алас провео је као професор математике на Београдском универзитету. Захваљујући управо њему, студије математике у Београду, као и његова катедра за теоријску математику, постале су познате широм света. Волио је рад са студентима. Премда се за њега говорило да је био веома строг професор, био је омиљен међу студентима. Упоредо са предавачком делатношћу био је веома вредан научник, оригиналан мислилац и иноватор. Његови најзначјнији научни радови везани су за диференцијални рачун, теорије функција и алгебру. Истовремено, Михаило Петровић био је пионир на пољу рачунарства. Патентирао је конструкцију “аналогног рачунара” (хидроинтегратора), уз чију помоћ су решаване диференцијалне једначине. Тако је пола века пре Норберта Винера и развоја модерне кибернетике Михаило Петровић Алас отворио визију ове науке. Поред чисто математичких проблема Михаило Петровић је патентирао и нешто веома материјално. Смислио је претечу аутоматског мењача, први зупчасти преносник.

    Његово научно дело је огромно – 14 монографија и 260 научних расправа. Добијао је признања за свој рад из целог света. Па ипак, Михаило Петровић Алас није постао председник Српске академије наука и уметности када је, после смрти председника Академије Јована Цвијића, 1927, био предложен за новог председника од чланова Академије. Ни четири године касније, када су га чланови Академије једногласно предложили за председника, тај предлог није прошао. Власт је директно спречила избор због блискости Михаила Петровића са разбаштињеним и изолованим принцом Ђорђем Карађорђевићем којем је Петровић још 1905. био приватни професор и ментор.

    Радови не само из математике

    Његова радозналост и вредноћа били су импресивни. Поред научних радова из математике писао је и објављивао и стручне радове из рибарства. Али ни то му није било довољно. Био је човек који је уживао у животу, креативности и дружењу. Одлично је свирао виолину и направио мали оркестар који је назвао “Суза”. Свирали су по целом Београду, па и на Радио Београду. Био је популаран и друштвен човек, прави грађанин света, препун интересовања и талената.

    Радозналост и разумевање природе одвели су га и на далеки север. Био је члан Међународне експедиције 1931. у поларним пределима, где су истраживали живот Ескима и природне феномене. Учествовао је у лову на китове, бележио и анализирао чудесни свет који нас окружује. Био је заљубљен у природу и загонетке које је човек морао да решава. Учествовао је у укупно три експедиције. О томе је написао четири књиге.

    Када је почео рат, 1941, иако у позним годинама, био је мобилисан да би помогао у ономе што је најбоље знао и умео – у криптографији. Убрзо је, међутим, заробљен и одведен у немачко заробљеништво. Болестан и слаб, пуштен је средином 1942, да би умро 8. јуна 1943. у Београду. Из куће на Косанчићевом венцу, где је провео последње дане, могао је да види своју Саву, а десно од ње и велики Дунав. Није дочекао слободу али су многобројни Београђани, не само његови студенти, знали да су његово дело и заслуге, нешто што ће трајати. А на вечни починак понели су га његови другови аласи.