Прича о белегу Јовице Милутиновића у селу Санковић

2. мај 2014.

коментара: 0

Чланак објављен у Гласнику Међуопштинског историјског архива Ваљево, бр. 25, 1990. године, стр. 46-47

 

Камени споменик – белег величине 0,40 х 0,50 х 2,00 м смештен у колубарском селу Санковићу подигао је кнез Јовица Милутиновић у родном месту. На њему је исписана посвета и имена Јовициних предака све до средине XV столећа. С обзиром да се народ у оним тешким временима робовања скоро искључиво ослањао на памћење, склони смо да верујемо у тачност чињеница записаних на овом необичном и јединственом споменику.

Захваљујући Јовициној далековидости и очуваности белега сазнали смо имена предака заслужног и утицајног учесника у бурним збивањима српске револуције од 1804. до 1835. године. После овог сазнања кнез Јовица Милутиновић спада у групу ретких личности, а можда је и једини чији прадедови су познати тако дубоко у прошлост. На основу овог пописа дознајемо да је осам српских нараштаја проживело у турском ропству. Дакле, најстарији Радул рођен је пред пропаст српске средњовековне државе, а његов потомак у осмом колену кнез Јовица борио се за повраћај изгубљене слободе. Према овом извору, породица Јовице Милутиновића припадала је ситном племству које је задржало поседе све до пред крај XVI века. То су биле хришћанске спахије које се губе почетком XVII столећа.

belegТекст на овом споменику гласи:

„Привледениу светлога и честитога кна

за србскаго Милоша

Обреновича, постави

сиа овај белег, овде роду

и отечеству кнез Јовице Милутиновича

1832 лета

за спомен Радулу и

Савку, Савко роди Војина

1518. лето, Воин роди Петра

Петар бист спаиа у време своје.

и остави спаилук сину его Илипи,

од Илипе отеше турци, зову се Анчи,

Илиа роди Милина, Милин би у време

свое кнез, Милин роди

Васу, Васа роди Милутина

Милутин роди и Јовицу

Јовица бист чиновник

при светлости Обреновича,

Јовица роди Марка, Симу Иована

Јовица имадиоше

7 своје браће и пост

овај белег за вечни

спомен лето 1832

Априлиа

21. ден. 

_____________________________

Слово о Санковићу

Реч на промоцији шесте свеске Годишњака „Село Санковић” на Мишићевим данима 16. јула 2004.

Пише: Александар Лома

 

Годишњак “Село Санковић” је заиста посебан феномен у нашој публицистици. Један век нас дели од времена када је Колубаром прошао Љубомир Павловић и забележио, према упутствима Јована Цвијића, податке који су се прелили у поглавље његове књиге посвећено овоме селу. Драгоцени антропогеографски описи Цвијићевих ученика дуго су остајали готово једини знак пажње који је српска наука посветила селима. А села су за то време нагло пропадала, неконтролисаним преливањем свога становништва у градове, постепено се претварајући у неку врсту старачких домова у природи и викенд-насеља својих бивших мештана.

Однос према селу кретао се у распону од потпуног ниподаштавања, до старе латинске изреке “село хвали, у граду живи”. Данас се у западној Европи досећају да њихови сељаци не могу конкурисати америчким фармерима, и све је израженија тежња ка повратку самодовољном сеоском газдинству, које гаји помало од свачега, труди се око очувања аутохтоних сорти, настоји на што мањој употреби хемијских средстава и у стању је да вишак својих производа прода по вишој тржишној цени под фирмом здраве хране. Истовремено, тамо је квалитет живота у сеоским срединама у погледу саобраћајних веза, снабдевања и др. сасвим приближан ономе у граду, а у погледу животне средине и бољи од њега. Ми смо, чак и у ситуацији када су нам градови препуни фабричких радника који већ годинама животаре без посла, далеко од такве економско-политичке и социјалне стратегије. Утолико треба топлије поздравити сваки покушај “идеолошког пробоја” на плану рехабилитације српскога села. Један такав покушај био је Одбор за изучавање села који је при САНУ основао Радомир Лукић и серија монографија о појединим селима коју је тај одбор издао. Најновији подухват на том пољу, свежији, оригиналнији, и, по мом мишљењу, изгледнији, представља зборник “Село Санковић”.

Шеста свеска годишњака Село Санковић

Листајући његова досад објављена годишта и гледајући их на гомили, човек се и нехотице запита, шта је то што Санковић издваја од десетина и стотина других села у ваљевском крају, и од хиљада и десетина хиљада широм Србије и што чини да му се у једном већ знатном континуитету посвећује толика пажња – осим ако то није околност, што је управо оно изнедрило Здравка Ранковића, човека који је током више од десет последњих година, на ширем плану ваљевског краја и доброг дела северозападне Србије, већ обилато посведочио своје изузетно прегалаштво и редак смисао за локалну историографију и посебно за занемарене и заборављене сеоске заједнице. О томе сведоче пре свега обимни и садржајем богати томови календара “Колубара”, односно “Ваљевац”, као и његово посебно издање из 1993. тематски посвећено западносрбијанском селу.

Не поричући, него, напротив, истичући Здравкову заслугу за афирмацију његовог родног села, ја бих ипак додао да, са друге стране, оно само заслужује такву преданост и верност. Бавећи се својим истраживањима упознао сам, кроз литературу, бар по имену, готово сва села широм српских земаља, доста њих сам и прошао, и мислим да познајем добар део материјалних старина и нематеријалних традиција које чине специфичним поједине српске крајеве и поједина насеља у њима. То ме на неки начин квалификује да просудим да Санковић ипак јесте на неки начин посебан.

Повод за такву тврдњу пружа натпис на белегу кнеза Јовице у Санковићу из 1832, који прослеђује историјат његове породице унатраг у прошлост преко триста година. То је јединствен пример историјског памћења код Срба, код којих је вишевековно ропство под Турцима покидало континуитете племићких традиција и уништило писане документе о њима. Није толико битно да ли су, и у којој мери, подаци са овог натписа тачни; важно је да они сведоче да је, сто седамдесет година пре покретања зборника “Село Санковић”, у овом селу постојала једна за наше прилике изузетна свест о значају локалне историје. Здравко, на неки начин, има претходника у свом земљаку кнезу Јовици.

У уводу прве свеске Здравко Ранковић осврће се на постанак имена Санковић. Он ту допуњава студију Мила Недељковића, објављену у истој свесци, податком да је у Ваљеву 1434. године живео Дубровчанин Стипко Санковић и пита се може ли се са тим или неким од других историјски познатих носилаца презимена Санковић довести у везу настанак овог села. Ова његова идеја може се поткрепити запажањем, које сам пре 16 година изнео на страницама “Напреда” у склопу својих размишљања о постанку Ваљева и његовог имена. У околини Ваљева, а, додајмо, и у близини Санковића, има села и локалитета чија се имена подударају са презименима дубровачких и которских властеоских породица: таква су Зарубе, Шушеока, Кривошија. И име села Паштрић могло би бити у вези са Паштровићима у јужном Приморју. У једном другом напису повезао сам име брда у Паштрићу наспрам манастира Рибнице Влахово са приморским, првенствено дубровачким култом Св. Влаха – Власија, чији дан пада сасвим близу (само пет дана после) Петрових верига, које слави рибничка црква.

Интересантно да је Санковић повезан са манастиром Рибницом преко личности Јовице Милутиновића, који је на оба места оставио веома занимљиве натписе. Ја узимам себи слободу да вас подсетим на њихове текстове. Наводим текст са већ поменутог белега из Санковића који је први објавио Тихомир Дражић 1991. у календару “Колубара”, а пет година доцније, уз подробан коментар, Божидар Крстановић, у “Саопштењима” Републичког завода за заштиту споменика културе (27-28 /1995-96, стр. 153-163):

При владјенију свијетлога и честитога кнеза србскаго Милоша Обреновича постави сја сеј белег здје роду и отечеству к(неза) Јовице Милутиновича 1832. ље(то) за спомен Радулу и Савку. Савко роди Војина, 1518. љето, Војин роди Петра, Петар бист спаија у време своје и остави спаилук сину јего Илији, од Илије отеше Турци, зову се Јајићи. Илија роди Милина, Милин би у време своје кнез, Милин роди Васу, Васа роди Милутина, Милутин роди Јовицу, Јовица бист чиновник при свјетлости Обреновича. Јовица роди Марка, Симу, Јована. Јовица имадијаше 7 своје браће и постави сеј белег за вјечни спомен, љето 1832, априлија 21 ден.

Иста имена и исту годину срећемо у нешто ранијем натпису из 1823. у женској припрати ман. Рибнице који је убрзо након његовог настанка преписао Јоаким Вујић:

(ЗН 4026о): Сију свјатују обитељ на славу и похвалу свјатому апостолу Петру и Павлу воздрузише два брата Савко и Радул и син јего Војин на 1518. го. А при владјенију верховнаго господара и књаза сербскаго Милоша Обреновича обнови ју бл(агородни) г(осподин) кнез Јовица Милутинович из села Санковића, и Пет(а)р брат јего и Марко син јего на похвалу и спомен роду својему на 1823. го. месеца априлија 22.

Интересантно је да је Јовичин ктиторски натпис из Рибнице датиран 22. априла, на Цвети, 1823, а онај из Санковића девет година касније и један дан раније, на Лазареву Суботу 21. априла 1832. По Љ. Павловићу (КП 929), Јовичина фамилија Кнежевићи славе Св. Николу.

У рибничкој припрати Јоаким Вујић је видео и исписао још један натпис:

(ЗН 4027о): Благословенијем отца и поспјешенијем сина и совершенијем свјатаго духа, аз Христу раб Вукдраг Велимирович обрјетох свјатују обитељ свјатих славних апостолов Петра и Павла запустјевшу, подзидах и пописах јелико возмогох от богоданнаго ми стежанија. Соверших љето 7050 (=1542!) с трудом и помошчију кнеза Јовице Милутиновича из села Санковића.

Хронологија ових натписа храмље. По санковачком, Савков син Војин родио се 1518, а по првом рибничком те исте године је са оцем и стрицем подигао рибничку цркву. Још је већа збрка са другим рибничким натписом. Он је, очито, препис старог ктиторског натписа обновитеља Вукдрага Велимировића из 1542, али му је на крај придодат ктитор недавне обнове Јовица Милутиновић као да је Вукдрагов савременик. Морамо се такође питати о погодности за подизање цркве 1518, када је овај крај био поприште ратних операција које су се завршиле 1521. падом Београда, и за њену обнову 1542, пре обнове Пећке патријаршије.

Са друге стране, имена Вукдраг и Велимир могла би бити одраз сећања на предтурско доба. Влкдраг се звао челник који је, у првој половини XIV в., подигао цркву у Дићима, а Велимир је властелин коме легенда приписује рушевине у Кључу, док спахије браћа Велимировићи из Јабучја подижу средином XVI века Боговађу, како сазнајемо из записа Хаџи-Рувима, насталих вероватно према некадашњем ктиторском натпису или можда оснивачкој повељи.

Што се тиче санковачког и првог рибничког натписа, њима у основи очито лежи заједничка традиција. Поставља се питање њеног порекла и њене аутентичности. Јовичин родослов на санковачком натпису поставља хронолошке проблеме. Ако рачунамо по тридесет година за једно поколење и кренемо од Војиновог рођења 1518. до Јовичиног времена, остајемо кратки за стотинак година. Још краћи смо ако допустимо да је Војин 1518. већ био одрастао човек. Стога се за ову генеалогију може допустити да се бар делом заснива на усменом предању, које је иначе склоно сажимањима и изостављањима. Ипак, из поређења санковачког и првог рибничког натписа, а нарочито из њихове несагласности око догађаја 1518. године, излази да су оба морала имати заједнички писани предложак, данас изгубљен, који је био знатно старији од доба њиховог настанка и није се тада могао једнозначно читати и тумачити. Да ли је то био неки ктиторски или надгробни натпис, или породична читуља или неки други документ, можемо данас само нагађати. Највероватније да се ради о неком натпису или запису из манастира Рибнице. Слично комбиновање података из старих повеља и ктиторских натписа срећемо у два записа Хаџи-Рувима, из Боговађе и из Вољавче. Можда смемо допустити да је он и у Рибници оставио неки сличан запис, који је после искористио Јовица Милутиновић да поткрепи своје племенито порекло.

Та могућност, да је имена својих предака Јовица Милутиновић црпао не из живе усмене традиције, него из неког старог текста, допушта нам да у новом светлу сагледамо идеју коју је у истом тексту из прве свеске изнео Здравко Ранковић. Он тамо претпоставља да је име Санковићу могло доћи од Јовичиног родоначелника Савка. Но језичким путем тешко је од Савковићи могло настати Санковић(и). Пре ће бити обратно. У старој ћирилици слова В и Н врло личе једно на друго, па је неко пред ким је, крајем XVIII или почетком XIX века, стајао претпостављени стари текст где се помињао Санко лако могао ово тада већ изобичајено име прочитати као Савко.

О имену Санко писали су опширно Јован Ердељановић и Миле Недељковић. Оно је карактеристично за наше западне крајеве. У старо доба писало се и са полугласом Сý нко, те ће бити у вези са сан, сна. Имена на -ко обично настају скраћивањем двочланих имена, Влатко од Владимир и сл. Од старих имена која садрже реч сан познато ми је само Сновид, посведочено у средњем веку код западних и источних Словена. Да ли је Санко посредан доказ да се оно некад давало и на делу јужнословенске територије, тешко је рећи.

Ако је Радулов брат и Војинов отац из Јовичиних натписа уствари звао Санко, а не Савко, село се по њему могло прозвати Санковићи једино ако узмемо да је живео крајем XV века, тј. да му је син Војин већ био одрастао 1518, а не да се тада тек родио. Наиме, сва је прилика да се под овим именом село јавља већ 1528. године. Додуше, тај Санко није морао бити први носилац тог имена у породици; село је могло понети име и по његовом деди – ако већ не допустимо да је пренесено са запада, из јужне Херцеговине, како то претпоставља Миле Недељковић, или из Дубровника, према поменутој претпоставци Здравка Ранковића.

Поменули смо турске дефтере. Они представљају извор који нам може пружити најраније и највредније податке о селима ваљевског краја, па и о Санковићу. На жалост, пописи Ваљевске нахије досад нису објављени. Ја располажем само именима села која су у три пописа XVI в. прочитале пок. Душанка Бојанић и Ема Миљковић.

У првом попису из 1528, који ми је читала Ема Миљковић, ово име није сигурно забележено нити прецизно прочитано. Села се ређају овако: Бајевац, Степања, Жабари, Зарубе, Кленова, онда једно чије се име не чита јасно: Вуковић или Буковик (има у Равњу), па наше снњyнљ (?)2, онда Долње Брестје (познато је од почетка XIV в. Брестје на Сави, данашњи потес Бреска у Кртинској), Борак, вероватно данашњи Мали Борак и Радљево.

У другом попису из 1536. пок. Душанка Бојанић прочитала ми је “Минковиће”. Претходна села су Крчмар, “Гологлава”, дан. Гола Глава, неидентификована “Бражева”, па наше, па неидентификовани “Пајац” или “Пајинце” (могао би бити Бајевац), Звиздар, Шушеока.

Тек у трећем попису из 1560. Ема Миљковић чита релативно поуздано снкњyљ “Санковић(и)”. Контекст је следећи: Шушеока, Стрмово, Папковац (у Прњавору), Попадић, Тулари (1. име раднyцyнæ ), Маљевић 49, па то што се може читати Санковић(и), “Божава”, очито исто што и “Бражева” из претходног пописа, Звиздар. И Душанка Бојанић читала је у истом попису “Санковиће” или “Манковиће” између “Малавика” тј. Маљевића и “Пожаве”, можда Паљува.

Из седамнаестог века не располажемо записима нашег топонима. Срећемо га поново у писаним изворима тек у доба аустријске окупације Србије.

У попису села Ваљевске епископије забележен је 1735. Санкович? Насеља се ту овако ређају: Ваљево, Дивци, Дегурић, Равни, Лелићи, Голубац, Осеченица, Влајковци, Маљевићи, Хан, Кључ, Санковић, Кацапа, Маркова Црква, Ратковци, Јабуч(ј)е…

У попису коморских села Ваљевског дистрикта из 1738. Санковић је – као Станковиз – уписан између Шушеоке и Жабара.3 Тај облик можда је просто грешка записивача, или је проистекао из традиције, коју почетком XX века бележи Љуба Павловић, да се село прозвало по првом досељенику Божи Станковићу, ако већ сама та традиција није исконструисана на основу истог записа (који се тамо наводи). У сваком случају, и пре и доцније ово име пише се искључиво Санковић и то је свакако изворни облик имена. И у турском попису из 1743. Радмила Тричковић чита “Санковић” уз Радобић (који се, колико знам, ту први пут помиње), близу Мрачића, вероватно Мрчића, чије се име у том облику чита и у пописима XVI века. Колико год турски записи били непрецизни у погледу предаје наших имена, почетно ст- се у њима оштро разликује од почетног с-, јер добија испред један посебан знак којим се олакшава читање сугласничке групе, и не може бити сумње да се у XVI веку село звало Санковић, а не Станковић. Уосталом, нема примера да се у изговору почетно ст- упростило у с-. То се дешава само на крају речи: чује се, у народу, пос, мас, али поста, масти.

Видимо да се Санковић помиње уз села Шушеока, Маљевић, Жабари и у турским пописима XVI века и у изворима из доба аустријске владавине. Та подударност потврђује исправност читања имена овога села у турским пописима. Већ данас дакле, нема сумње, да Санковић има најмање петсто година дугу историју, и да су наводи на натписима Јовице Милутиновића у складу са подацима турских извора, по којима су и село Санковић и манастир Рибница постојали у XVI веку (са Рибницом Олга Зиројевић идентификује манастир Св. Петра у Ваљевској нахији, што је, с обзиром на јединственост такве посвете цркве у овом делу Србије, сигурна идентификација).

Могу само и у овој прилици апеловати да се све учини како би се турски дефтери Ваљевске нахије у потпуности и што поузданије објавили. Осим имена села, од којих су многа досад неидентификована, они садрже драгоцене податке о привреди, како се то може дознати из прилога Еме Миљковић зборнику поводом шесто година првог помена Ваљева, а такође и о становништву, јер се по селима пописују и имена кућних старешина. Постоји, дакле, шанса да се једног дана у њима препознају и имена личности из натписа Јовице Милутиновића: Савка или Санка, Радула, Војина, Вукдрага Велимировића и да се тиме потврди дубина историјског сећања које нам ти натписи преносе.

Ваља навести једно пре скоро сто тридесет година учињено запажање Милана Ђ. Милићевића, који у свом опису Кнежевине Србије пише о Ваљевцима:

Згодно намештени географским положајем свога округа, прилично живосни имовином на тако родној земљи, они су имали доста цркава, манастира, и људи који су се бавили мишљу, па је све то помагало да се у њих развија свест, и да се зажиже осећање за бољу судбину своје земље и народа. Тако се, на прилику, у селу Мионици, прича за догађаје из доба Цара Лазара као да су јуче били.

Следи позната прича о три имена Мионице коју сам коментарисао у свом прилогу у зборнику “Мионица”. И на примерима легенди из Кључа и Берковца потврђује се живост средњовековних традиција у народу доње Колубаре. Тога не би могло бити без континуитета становништва. Према антропогеографским подацима Љубе Павловића, број старинаца би и овде, као и у већем делу Србије, био сразмерно мали, десетак посто. Ако је та процена, заснована на породичним традицијама о досељавању, и тачна, то не значи да су у истој сразмери језик, обичаји и предања дошљака, претежно из динарских крајева, потисли староседелачке традиције. Досељавања су се одвијала постепено, уз асимилацију досељеника од стране староседелаца. Поред историјских сећања, о томе сведочи и дијалекат. У њему је откривена црта велике старине и значаја за славистику уопште: чување старога гласа “јата”. Нарочити значај у том погледу има монографија нашег истакнутог дијалектолога Слободана Реметића. У вези са чувањем јата стоје и спорадични икавизми. Један од њих бележи Здравко Ранковић у попису санковачких топонима објављеном у најновијој, шестој свесци: Оцик. То је исто што и одс(иј)ек. Доказ да се “јат” на овом терену дуго чувао пружа и варијантност Меоница поред Мионица, о којој сам писао у поменутом раду. Овом приликом указао бих на један запис настао 1761. у манастиру Рибници:

Сија књига глагољемаја и божественаја глагољема окто(их) монастира Хрибнице и архимандрита Арсенија. И таде беше зло у Рибнице, и не смимо да седимо у монастиру вече кријемо се по шуми, и беше зао господар от Београда нами, Маџар Асан.

У овом запису тамо где је “јат” био кратак, јекавски сједимо, бјеше имамо екавски рефлекс: седимо, беше, а где је он дуг, као у јек. смијемо, чита се икавски облик смимо. Биће да се ту не ради ни о правој екавштини ни о икавштини, него о незамењеном “јату”, који се изговарао отвореније кад је кратак и писао као е, а затвореније кад је дуг, и тада се писао као и. У сваком случају, тај “јат” није на ово тле донесен са стране, него представља особину предмиграционих говора северне Србије у појасу од Дрине до Велике Мораве, дакле остатак из средњег века, као што је то и поменуто породично предање кнеза Јовице везана за иста места, Санковић и Рибницу. Овај крај оскудева у материјалним остацима прошлости и нема у њему практично ниједне очуване средњовековне грађевине, али се овде као мало где нематеријалне традиције показују трајнијим од камена.

Закључићу да није случајна појава овај годишњак, нити његов покретач и уредник, Санковчанин и Ваљевац Здравко Ранковић. Он је узорни изданак свога завичаја и достојан потомак кнеза Јовице, а ми му само можемо пожелети да своје прегнуће настави у годинама које долазе, да свеске посвећене Санковићу и даље излазе, дајући подстицај и пример за углед другима, јер много је заборављеног и занемареног наслеђа широм Србије.

Напомене:

1 Довде је наше размишљање блиско претпоставкама Б. Крстановића изнетим у горепоменутом чланку. Оно што Крстановића у даљем резоновању води у заблуду јесте његово убеђење да је Санковић настао тек почетком XVIII века и да се првобитно звао Станковић, које се разбија о сведочанства турских извора XVI века, на која ћемо се овде осврнути.

2 Предајем ова читања служећи се латиничном транскрипцијом арапског писма коју је предложио Митар Пешикан.

3 Иако је овај списак у оригиналу, објављеном у додатку књиге J. Langer, Serbien unter der kaiserlichen Regierung 1717-1739 (Mittheilungen des k. k. Kriegsarchivs, n. F., Bd. III), Wien 1889, стр. 246, датиран десетим мајем 1738, Љ. Павловић (“Колубара и Подгорина” 477 и д.) и за њим Крстановић однекуд га стављају у 1721. годину.

4 Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи бр. 10303.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.