Poreklo prezimena, selo Gornji Dejan (Vlasotince)

Poreklo stanovništva sela Gornji Dejan, opština Vlasotince. Istraživanje „Sela u vlasotinačkom kraju“ saradnika portala Poreklo Miroslava B. Mladenovića Mirca, lokalnog etnologa i istoričara

 

Nastanak sela i poreklo stanovništva:

Gornji Dejan je naselje u Srbiji u opštini Vlasotince u Jablaničkom okrugu. Prema popisu iz 2002. bilo je 208 stanovnika (prema popisu iz 1991.bilo je 293 stanovnika).

Naselje čine nekoliko planinskih zaseoka i mahala. Najznačanije mahale u sastavu Gornjeg Dejana su Đorđine, Zimovište i Predanča.

Predanča se od sredine šezdesetih godina XX veka administarativno vodi kao deo sela Zlatićevo.

Demografska slika stanovništva posle Drugog svetskog rata je izgledala ovako:

1948.(840 stanovnika), 1953.(822), 1961.(865), 1971.(593), 1981.(441), 1991.(293) i 2002.g. (208 stanovnika).

U naselju Gornji Dejan živi 180 punoletnih stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 46,9 godina (44,2 kod muškaraca i 49,6 kod žena).

U naselju ima 80 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 2,60.

Ovo naselje je u potpunosti naseljeno Srbima (prema popisu iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju stanovnika.

Pored ovih sintetičkih pregleda, mišljenja smo da je izuzetan doprinos boljem poznavanju Niša i okoline krajem XV i početkom XVI veka objavljeni detaljni popis Niškog kadiluka iz 1498. godine.

Čvrsto uvereni da kritičko izdavanje izvora osmanske provenijencije koji se odnose na naše krajeve, a naročito popisnih knjiga, predstavlja jedan od najvećih doprinosa koji istoričar-osmanista može da pruži nacionalnoj istoriografiji, želja nam je da objavimo i kritičko izdanje detaljnog popisa nahije Niš, nastalog 1516. godine, jer će na taj način biti moguće praviti komparacije u odnosu na stanje iz popisa iz 1498. godine i donositi relevantne zaključke.

Nahija Niš je 1516. godine popisana kao jedna od nahija Smederevskog sandžaka, mada nije bilateritorijalno povezana sa ostalim delovima ovog sandžaka, već je bila odvojena celina, okružena Kruševačkim, Ćustendilskim, Sofijskim i Vidinskim sandžakom.

Prema turskom popisu stanovništva u Niškoj nahiji 1516. godine od 111 naselja, nabrojano je i selo DEHAN (Dejan-Vlasotince), sa 52 broja kuća i 10 samačka domaćinstva.

Tragao sam za pojmom nastalim naziva DEHAN (DEJAN-već postoje legende o selu Dejan). Slučajno sam u jednoj staroj narodnoj pesmi uočio značenje reči:DE(bosansko-hercegovačka ili crnogorska reč)-ME(šumadiska reč).

Tako sam asocijacijom spajajuči reči DE(ME) i HAN doša do reči(DEHAN-MEHAN).

Sama reč MEHANA-kafana, pokazuje da se verovatno turski HAN možda nazivao MEHAN-da bi kasnije i dobili reč MEHANA.

Imajući u vidu da sam istražujući sela:Kruševica i Dejan-živeći i radeći u svom rodnom kraju kao prosvetni radnik; dobro poznavao na koja su se mesta u selo kruševica odnosno potesa DEJANČINA , UMIŠTE i KAMENJARI nalazili turski hanovi.

Zanimljivo jedno istraživanje lingvističko nastanka poijma DEHAN odnosno DEJAN.sela u vlasotinačkom srezu, kao opštinskog mesta sve do 1945.godine.

Do 1940 godine selo Dejan je bilo opštinsko mesto sreza vlasotinačkog. Do tada administartivno je dejanskoj opštini pripadalo: Dejan sa zaseocima:Lenovo(Lenove), Zlatićevo (Zlatiševe), Predanča (Prodanča), Đorđine, Mankiševe(Mankićevo); selo Borin Do sa zaseocima Bilo i Džakmonovo.

Posle Drugog svetskog rata stvorena je drugačija administrativno-topografska karta rasporeda ovih naselja.

Zaseok Mankićevo je pripao selo Ravni Del, a zaseok Bilo je pripao Donjem Dejanu. Zaseok Zlatićevo je postalo kao naselje i selo.

Dejan je podeljen administrativno na Donji Dejan i Gornji Dejan. Koji zaseoci kom selu su pripala to će biti prezentirano ovde u etnografskom pisanju o selima: Donji Dejan i Gornji Dejan.

Selo Gornji Dejan je povezano makadamskim putem sa Vlasotincem preko sela Donji Dejan. Povoljna klima omogućuje stočarstvo i voćarstvo.

Dejan je veoma staro naselje. Prvi naseljenici su bili stočari, koji su se naselili u lukama pored reke Vlasine u čobanskim kolibama.

Poreklo ovog stanovništva je mahom sa Kosova, Kopaonika i naseljavanja Vlasine. Po kazivanju Vladimira Ilića-Valjača (*1881.) iz Predanče prvi stanovnici Dejana su došli iz Rusije preko Karpata.

Zajedno sa Crnom Barom i Javorjem Dejan je nastarije selo u ovom delu Povlasinja.

Posle naseljavanja čobana u lukama pored reke Vlasine, krčila se šuma i stvarali pašnjaci. Jedan deo stočara je krčeći šumu napustio luke pored reke Vlasine i naselio se u Garine.

Tu, na planinskoj kosi obrasloj bukovom šumom sa leve strane reke Vlasine, blizu sela Svođa, zasnovano je prvo naselje sela Gornji Dejan.

Posle širenja pašnjaka sagrađeno je selo zgusnutog tipa na zaravan.

Naselje je okrenuto sunčanoj strani prema planinskom visu Bukove glave, na nadmorskoj visini između 700 i 800 metara.

U starim kartama stoji kao selo Lenovo, danas je to samo mahala Levenovo.

Selo Gornji Dejan je stočarsko-agrarno seosko naselje razbijenog tipa na (500-600-900 m) levoj klisurastoj dolinskoj strani Vlasine desne pritoke južne Morave, 9 kilometara istočno do Vlasotinca.

Naselje Gornji Dejan sastoji se iz tri fizionomske celine: Selo , Đođine i Predanča (Prodanča).

S e l o  G. D e j a n (Mahale): Birovci, Mala, Milaćevo, Jerski Kraj, Brajkovica, Kletište, Kuskinci, Lo(e)venove, Sovčina, Zimovište.

Z a s o k  P r e d a n č a (Mahale): Pi, Međak, Ravnište, Ivje i Gabrovit

Z a s e o k   Đ o r đ i n e:-mahala Dulan a ostali su rodovi jedan do drugog, jedino je odvojen rod Pejče Čukura.

Pripada K.O Dejan. Objedinjuje tri mahale: Đorđine, Selo (Gornji Dejan i Prodanča ili na geografskoj karti stoji kao Prodanče (vodi se administrativno kao mahala Predanča)-nadmorska visina mahale do 900 metara.

Do kraja Drugog svetskog rata (1945.g.) predstavlja jedno jedno naselje-Dejan, sa sada posebnim selom Gornji Dejan, koji je prvi put zabeležen 1876.godine, kada ima 230 kuća i 1.598 žitelja.

Po predanju, Dejan je nastao posle Kosovskog boja, kada je na mestu današnjih naselja-Donjeg i Gornjeg Dejana, srpskog vojvodu Dejana, koji se sa vojskom povlačio pred Turcima, zatekla jaka zima.

Tu je tada postavio svoju zastavu i naselio se. Postoji očuvano narodno predanje da su prvi stanovnici došli iz Rusije (Boškovci, najstariji rod i osnivač sela).

Zanimljivo je da u selo Lipovica postoji rodoslov DEJANCI-Stanković (a kasine su „izvedena“ i druga prezimena-ali su posle ubistva nekog Turčina se iz dejana raseljavali prema selu lipovica i Gunjetini, Skrapežu i drugim selima.

Zanimljivo je da je taj deo starosedeoca slavio i slavi krsnu slavu SVETI RANĐEL-kao nanstara srpska slava u ovom kraju.

Verujemo da su mnogi uzz straha od odmazde Turaka ostavljali svoju krsnu slavu i najčešće uzimali da slave „posne2 slave-poput ĐURĐEVDANA ili Sv. Đorđe „posna“ slava-tako skrivajući svoja porekla, aimamo i promene imena i svoga porekla.

Kada se oslobodilo od Turaka, onda je taj strah vladao od Bugara, potom od komunista i Srbi nikada se nisu mogli zadržati na svoju Autentičnost krsne slave u ovom kraju.

U istraživanju smo naišli na veliki broj imena srpskih JOVAN. Smatra se da je to u vezi rodoslova i sa poreklom DEJANACA-braće Dejanović(za vreme kosvskog boja 1839.godine-sa vojvodom Jovanom Deanovićem, koji je vladao ovim krajevima).

Zato imamo i često „izvedeno“ prezime jovanović-iz imena JOVAN.

Planinska mahala Predanča zasnovana je negde početkom XIX veka od čobana iz Gornjeg Dejana.

Za vreme Miloša Obrenovića Predanča je zaseljena.

Oni su imali kolibe, prvo u podnožju, na mestu zvano Čukar. Čobani su sagradili kolibe na padinama sadašnjeg sela, a potom kolibe dogradili u kuće. Zaseoci Predanče su: Pi (po jezercu za ispiranje rude) Ravnište, Međak, Preslap, Ivje i Bagrovit.

Negde 1897. u Predanči je bilo pet kuća pokrivenih slamom.

Prva kuća je pokrivena ćeremidom 1912. godine.

Predanča je po prvoj legendi dobila ime po “predaji” srpske vojske u borbi sa Turcima na Begovoj livadi kod sela Boljare, jer na turskom “predandža“ znači predaja.

Po kazivanjima Vladimira Ilića i Stojana Stojanovića, druga legenda govori da je Predanča dobila naziv po predaji rimljana u vreme najezde Srba kao plemena iz Rusije.

Borbe su bile u Rimskom gradu (obližnjem lokalnom vizantijskom utvrđenju u VI/VII veku).

Mahala Đorđine je dobila naziv po Đorđu koji se prizetio iz Crne Bare.

Zaseok Zimovište je na blagoj padini zaravne sela Gornji Dejan, pored prosečenog puta Donji Dejan-Zlatićevo.

Tu su stočari prezimili i zasnovali naselje, jer je zaklonjeno od vetrova. Kolibe su držali u Čukaru, preko reke Bistrice, u podnožju planinskog zaseoka Predanča.

CELA LUKA (Donji Dejan-preko Vlasinu RAVNJAK, put izlazi za G.Dejan) bila na ĐUKINCI-Rod Mladenović(Arsa, Ilija, Milija)-zaseok Predanča, živeli prvo pored reke Vlasine u kolibe, pa onda u Levenove(Selo G.dejan) i onda sa kolibama za stoku preški u zaseok Predanča .

Zanimljivo je da kroz staru pesmu „Milijana“-

U dolini pokraj Lima

Vasojevka svaka fina

………………………… „

Koju je kao momčić pevušio Toza Đorđević (poreklo Đorđine)-kada nije bilo ni radija, kao dečak sam zapamtio tu pesmU; pokazuje da su Đorđevići naseljeni iz tog kraja pokraj Lima-Prijepolje.

Ovu predpostavku unosim da sam često (od Luke Krstića rođen 1936) slušao kao dete i kao momčić sredinom i na kraju 20 i početkom 21 veka staru izvornu pesmu:“Široko je Prijepolje“.

A tu je je izvorna rečica Bistrica, kojoj su verovatno ime po kraju nadenuli tada Đorđinci (naziv zaseoka po Đorđu).

Zanimljivo je da od sela Bistrica ta reka ima naziv:Reka(Bistrica i Kozilo). Gradska reka(Javorje), Golema reka(Predanča, Zlatićevo i jakovljevo i G.Dejan) i Bistrica od „kraka: Goleme reke i Gradske rečive(iz vukove glave-predančarska rečica)-nosi naziv BISTRICA sve do ulivanja u reku Vlasina u kod Donjeg Dejana.

Ove činjenice su za neka nova istraživanja o poreklo stanovništva u višeetapnom raseljavanju sela Dejan.

FAMILIJA STOJANOVIĆ (Predanča): U dolinu bila kuća pod slamu 1913.godine, tada napravili ćeremide i pokrili su je.

Stojan „Sindžirdžija“ od Birovci-doselio se u Predanču 1875.godine. Stančina žena Srebrenka je bila rođena 1815.godine u Dejanu. Kata ćerka baba Srebrenke rođena 1856.godine u Predanču i nasledila imanje.

Zanimljivo je da u istraživnju porekla rodova sam naišao da se u 18 i 19 veku u selima Crne Trave i Vlasotinca veoma češću davala imena MLADEN.

To srpsko ime najčešće vodi svoje poreklo od reči“mlad“-„mladika-mlada voćka“-da se večito ostane mlad, pa su se deca od milosti krštevala imenom MLADEN prema tome na Kosovu i Metohiji.

To lepo srpsko ime vuče svoje korene sa Kosova i Metohije. Kao istraživač-prosvetni radnik, proveo sam ceo radni vek u selima vlasotinačkoga kraja, pa sam tek sada na početku 21 veka zapazio da se to ime ponovo daje demukoj deci prilikom rođenja.

Mnogo je zaboravljenih lepih srpskih muških i ženskih imena prepušteno u zaboravu. Na njih sam nailazio dok sam pravio rodoslove rodova u zapisima o selima u ovom kraju.

Ovde će biti reči o imenu MLADEN koje se pominje čak u nekim selima:poput Dejana, Jakovljeva, Kalne, Stajkovca, Šišave, Lopušnje i drugim selima u zapisima o im selima više puta čak i u samom jednom rodu „višegeneraciski u 19 veku.

Tako je zanimljivo da se kažu rodonačelnici po imen u MLADEN-u rodovima KRPUZOVCI(Ilići, Đorđevići-Predanča, Đorđine, Dejan) i ĐUKINCI(Mladenović, Ilić, Arsić,..).

Oba roda slave istu krsnu slavu „Sv. Đorđe „posni“-verovatno je „skrivano“ njihovo poreklo od mogućeg progona po bilo kojoj osnovi(Osvete od ubistva nekog Turčina ili „krvne oasvete“ ili progona u ratovima sa Turcima).

Rod KRPUZOVCI se pominje u rodonačelniku MLADENU(„kara-Mladen, što znači „crnomanjast-crn).

Prema njegovom potomku Vladimiru Iliću(1881.g.-„valjaču“-soluncu u zapisu 1975.g.-zabeležio: Miroslav B.Mladenović Mirac)- „Kara“ Mladen-na turskom znači „crni“ Mladen.

Prema njegovom kazivanju, u Dejanu (postoji Gornji i Donji Dejan) „Kara“ –Mladen imao je sinove: Jovana, Stojana i Miljka.

„Kara”-Mladen je rođen 1776.godine-a imao 30.godina(1806 .godine) kad je došao u Predanču.

Nastanio sa na neprohodno mesto “Malornici”, strmini prema kasnijoj vodenici i valjavici Goleme Reke(Bistrice) – u kolibi doživeo 100.godine života(umro 1876.g.).

“Kara” Mladen bio guslar, a gusle su čuvane u rodu sve do 1902.godine.

Jovan imao sinove: Đoru, Pavla i Zlatka.

Miljkovi sinovi: Stanoje, Petronije, Savronije..

Pavle : -Miloš-koji je pak imao dvanaest sinova, pa se ta familija zaselila u Gornjem Dejanu, Đorđinu i Predanči-od kojih su u Dejanu naknadno postale familije:Đorđevići, Miljkovići, Zlatkovići, Stanojevići.

Mladenov sin Stojan-zvani „Krpuz“, kao dete imao glavu oblika kao lubenica, što na turskom znači „krpuz“-tako ga od milost oslovljavao turčin u vodenici kada jekao dete bio ošišan-glavom nalik na „lubenicu“-pa je po tome i cela familija dobila naziv Krpuzovci-po Stojanu –Krpuzu.

Familija KRPUZOVCI se u dejanu raselila u svim zaseocima:Đorđine, Zimovište, Predanča, Brezovica…

Drugo ime MLADEN-pominje se u njegovom poromstvu roda kao naziv prema njegovoj ženi ĐUKI-baba ĐUKINCI.

ĐUKA i MLADEN (koji se uopšte nikada nije pominjao u razgovorima-kao iz nekog straha, što znači da je bio poginuo u ratu sa Turcima)-imali su sedam sinova.

Pošto je tih godsina bilo teško “izvući” sagovornika .

BIO JE VELIKI STRAH KOD LJUDI DA SE PRIČA O PROŠLOSTI-korenima), MORAO SAM U SVOJE RODNO SELO PREDANČA DA “UZ RAKIJU”-NEKAKO “ODVEZUJEM” USTA KAZIVAČIMA, DA BI SE ZAPISALI KORENI.

U polupijanom stanju deda Vladimir Ilić (1881) u pet “noćnih” ragovora, nije mi uvek davao tačne podatke o određenim rodoslovima u pogledu ĐUKINACA.

Tako se kaže da je baba ĐUKA imala sedam sinove: Stojan, Ilija, Milija, Mladen,Stanija, Lepoje i Mikajil. U čestim kazivanjama je spominjan: Đoka.

Stara familija Mladenović (Predanča) potiče poreklom iz Gornjeg Dejana.

Kuća im je bila kod male Pinkini (Miloševići:Miloš, Ljubomir, Voja-a u Predanču Lazara Jovanovića imanje u mesto Miloševo(Mali Đorčev rid) nosi naziv Miloševo-kupio ga od dejanaca Miloša iz Levenove), ispod groblja u Gornji Dejan.

U Gornji Dejan su živeli:Milija (rođen 1775.godineu G.Dejan-Levenove), Ilija i Mladen.

Od Mladena postoji rod Mladenović u G.Dejan-a pominje se da se preselio u Jakovljevo.

Stojan se zaselio prvi u Predanču, a njegov sin Branko Mladenović živeo 112 godina i sa sinovima se odselio u Soko Banju.

Milijin sin Gavril su se naselilo u Predanču, kao i Ilijini sinovi:Stanoja i Arsa. Od njih postoje rodovi:Mladenović i Ilić.

Lepoja je postao sreski pandur u Vlasotince, a Stanija se prizetio u Popazikici(Jakovljevo), kao i Mikail u okolini.

Dok Đoka se pominje u okolini. Ali se tačno ne zna njegov pravi rod.

Baba Đuka je bila sestra Miljkova (Miljkovci) iz Đorđine(Gornji Dejan). Miljinska familija se doselila iz Krivog Dela.

Pošto su imali imovinu (livade i šumu) pored luke reke Vlasine (sa leve strane reke), verovatno su tu bili među doseljenicima koji su živeli u kolibama u vremenu Kosvskog boja 1389.g.(ili su tu zastali sa vojskom Vojvode Dejana vraćajući se sa Kosova-po legendi).

No, prema kazivanju potomaka i pripovedača Vladimira ilića(1881)-baba Đuka je bila setra Miljkova(a Miljko je poreklom iz selo krivi Del-nije imao mušku decu i od Đuriće –iz Borinog Dol ili Krivog dela ili iѕ Crne Bare prizetio dvojicu iz tih rodova-Đurići su kumovi ĐUKINCIMA-Mladenovićima(Gavrilovi)-Predanča).

Postoji i potes Miljkova Čuka sa leve strane reke Bistrice , blizu “vade”-puta Predanča-Ravni Del(prema Ravniom Delu).

Zanimljivo je da ĐUKINCI u selokrstićevo vode poreklo kao i ĐURKINCI(Dobro Polje) sa Kosova, a da u Predanču postoji pites ĐURKIN DOL.

Još jedna zanimljivost zaporeklo ovih rodova je da u selo kruševica postoji rod ĐUKINCI(Petkovci-Gora-Velika Kruševica) sa prezimenima:Stojanović, Stanković.

Druga jedna zanimljivost u poreklu ovih familija je i naziv mahale LEVENOVE(Selo G.dejan-gde su se iz LUKE pored Vlasine zaselili na potesu PINKINI). Taj naziv mahale se pominje u selima:jakovljevo(njiva prema Vusu-vlasnika Stojanovića, a i u selo Jezdine).

Selo LEVENOVE postoji u Asengradu(Bugarska)-nastalo iz predhodnog sela, koje je bilo nastalo posle “bežanija” od kuge (“čume”) u vremenu početka 18. godina kada je “čuma”(kuga harala u sejanju smrti u ovim krajevima Balkana.

U Đorđine i Selu G.Dejan se pominje zajedničko poreklo:Petrovići i Dojčinovići(Petar se prizetio u Grginci-rodom iz Krivi Del; dok se brat Dojčin prizetio u MLADŽINCI-po MLADŽI u Đorđine).

*

Zapis o nastanku zaseoka Predanča:

Planinski zaseok Predanča (Dejan) imao je svoj nastanak na čudan način.

Kao svoj rodni planinski zaseok sela G.Dejan, nikada u selu nije se pomenuo naziv naselja Prodanča.

Negde 60.godina 20. veka kada sam kao dete slušao od dece drugih sela ( a i do današnjih dana početka 21. veka) uvek se pitalo:„Ti li si iz Prodanču ili iz Prdanče“.

Kada sam odrastao i postao intelektualac, uvek sam se čudio da čak i u geografsko-topografskim vojnim kartama je pisalo „latiničnim pismom“:“Prodanče“.

To mi je tada smetalo jer sam smatrao da nam se rugaju na naš planinsko-torlačko poreklo, stočačrsko primitivnu stranu života.

Jer tada se živelo u oskudnoj bedi:materijalno-duhovnoj, gde je sve do 1945.godine sve bilo nepismeno u čitavom tom planinskom delu Bukovika- vlasotinačkoga kraja.

Kasnije 70.godina 20. veka sam se zaintersovao za naziv svog rodnog planinskog zaseoka PREDANČA.

Od starijih solunaca sam doznao da smo zaseljeni iz G.Dejana i da smo predhodno živeli pored luke reke Vlasine(jer su naši prodali livade Stojičićima-Birovcima u G.Dejan).

Prema kazivanju odatle su se ovčari prvo zaselili u GARINAMA, pa onda u Gornji Dejan-koji je dobio nazov posle Drugog svetskog rata, a pre toga se zvala mahala LENOVE sela DEJAN. Posle toga kao ovčari su se naselili u zaseok PREDANČA.

Utvrdio sam da starije stanovništvo koje slavi krsnu slavu SVETI ĐORĐE („posna slava“)-nije znalo svoje poreklo naseljavanja.

Kao da se vekovima nešto „skrivalo“ odakle je naseljeno. Nikako nisam saznao pretke.

Proučio sam tu krsnu slavu „Sveti Đorđe-posna slava“, koja je „spojena“ sa Sv. Alimpije Stolpnik.

Evo skoro sam kod nekih istraživača utvrdio da je to „skriveno“ selo Prodanča-meni često zadavajući brigu „ruganja“ došlo do malok saznanja o svojim precima.

Verujem da je bilo „višeslojno“ raseljavanje, pa tek prestoji široko etnografsko proučavanje porekla stanovništva jednom detaljnim istraživanjima svih koji su se doselili iz Bugarske na ovim prostorima juga Srbije- za lužničko-vlasinsko-crnotravsko-vlasotinački kraj.

Dakle, zaseok PREDANČA ima svoja dva „nastanka“: kao mesto je dobilo naziv na osnovu legende o „predaji“ vojske, jer na turskom PREDANDŽA-znači predaja; a pored ovog naziva mesta sam naišao i na branik šume Vidosavljević(starog roda naseljenih prvog naselja u Smrdan u Vlasotince-napisao sam to u legendi o Vlasotincu-podvukao M.M 2013.g Vlasaotince) kod mesta „Rastavnica“ preko reke Vlasine početka puta prema selo Ravni Del.

Tek sada sam doznao od nekih istraživača da je samo naselje PREDANČA u topografskim kartama i administraciji i okolnim selima nosilo naziv PRODANČA, a to je selo u okolini ošštini TRN oblasti PERNIK u Bugarskoj.

U bugarskoj istoriji iz 15-16. veka u turskim popisima znepoljske nahije (1447-1489) se pominje pod nazivom PRODANOVCI ( danas selo Prodanča u Bugarskoj-istočno od Trna) sa 6. kuća, sa turkim porezom 408 akča i 30 stanovnika; a postoji i selo PRODANČA (isti naziv danas u Bugarskoj-istočno od Trna) sa 11.kuća sa porezom 765 akča i sa 55 stanovnika. Tada je okarakterisano kao malo selo.

Nisam još saznao „skrivanje“ krsne slave u svim selima vlasotinačkoga kraja koji slave krsnu slavu „Sveti Đorđu-„posnu“, koja je „spojena“ sa slavom Sv. Alimpije Stolpnik.

Da li se to „skrivanje“ porekla ticalo biološkog opstanka stannovništva od „islamizacije“ ili „bugarizacije“ u svim burnim vekovima petovekovnog turskog ropstva ili se pobglo od „čume“(kuge) koja je zahvatila ovaj kra od 1437 do 1439.godine tek treba istražiti.

Ovde je otvorena posebna tema i u njoj se treba interdisviplinarno uključe naše istorisko-naučno-antropološko i etnografske institucije u republici Srbiji; jer pojedinačan istraživački rad samo pokreće problem koga nije u mogućnosti da samostalno reši bez pomoći raznoraznih institucija u Srrbiji a i u okruženju Bugarske, Makedonije, Grčke i Turske.

Na kraju, ponosan sam što sam kao planiski gorštak gvodim poreklo iz torlačko-stočarske porodice koja ima svoje korene u svim vekovima u kojima se ovde živelo i borilo za biološki opstanak.

* * *

26.septembar 2013.g Vlasotince

Autor: Miroslav B Mladenović Mirac

* *

Etimološko značenje naziva zaseoka Predanča (Prodanča-Prodanovci):

Iz izvora bugarske istoriografije sačuvan je popisni defter sela za nahiju Znepolje iz vremena XV- XVI veka pod Turcima u vremenu vladavina: Mehmeda I, Murata I i Murata II.

Tako u popisu iz 1447 u Znepoljskoj nahiji je zabeleženo je da selo Prodanovci (danas selo Prodanča-istočno od Trna) ima prihod 480 akča, sa 6 kuća i 30 stanovnika; dok je u popisu posebno navedeno selo Prodanča (istočno od Trna) sa 11 kuća, 55 stanovnika i sa peihodom od 765 akča.

Interesantno da selo Prodanovci postoji i u Zapadnoj Bugarskoj- u sofiskoj oblasti, opštine Samokov.

Selo Prodanovci, je dobilo naziv prema ovčaru Prodanu guslaru, ratniku protivu Tatara (u ratu protivu Vizantije 1278.g. u Veliko Trnovo).

Ime Prodan je slovensko ime, a najviše među hrišćana je zastupljeno u Bugarskoj kod Bugara.

Kasnije iz tog plemena su postali mnogi vojvode i ratnici u borbi za nacionolno oslobođenje od Turaka.

Ime Prodana-guslara, ovčara ratnika, Bugari su znali da to postave i rodoljubivo u operi:“ Lюbomir Sagaev — Kniga za operata (68) — Moяta biblioteka

chitanka.info/text/8501/68 – Keširano

Guslarяt dяdo Prodan gi uspokoяva s edna pesen za Ivaйlo — smeliяt … To se zasilva osobeno mnogo pri predloženieto na bolяrina Terter, …”

Etimološki naziv sela PRODANČA je nastala od dve reči: PRODAN +ČA.

Deda PRODAN je bio čuven guslar ovčar u planinsko bugarsko selo na istoj nadmorskoj visini kao i u planinski zaseok Prodanča(Predanča) sela Gornji Dejan, opštine Vlasotince u republici Srbija.

Sama reč ČA je bugarskog značenja, koja označava “stric-čiča”, a to dijalektološko značenje i upotrebu sam čuo od svojih najbližih u familiji(mlađih sestara) u svoje rodno sel Predanča u vlasotinačkoj opštini, republike Srbije negde sve do 70.godina 20. veka.

Tako je od dve reči:- slovenskog imena PRODAN i reči ČA, nastala u “povezivanju” reč PRODANČA-naziv sela u Bugarskoj i u Srbiji je to ime na topografskim kartama postojalo sve do 90.godina 20. veka, dok nije prevagnuo naziv PREDANČA(od turske reči PREDANDŽA-“predaja” vojske, gde se neka vojska predala u vremenu srpsko-turskog boja).

Zanimljiva je povezanost ova dva pojma PRODANČA-sela u Bugarskoj i Srbiji, a da do sada to niko nije uopšte ni istraživao nastanak ovog pojma naziva sela PREDANČA(Prodanča) u Srbiji – sem autora ovog zapisa u pogledu istraživanja porekla stanovništva svoga rodnog sela.

*

IZVOR: Za pisanje ovog ZAPISA Autor je koristio Bugarsku istoriografiju sa INTERNETA.

1.oktobar 2013.g. Vlasotince Srbija

Autor: Miroslav B Mladenović Mirac

* *

Poreklo i genealogija- Litije i krsne slave:

Genealogija i prezimena prvih naseljenika:

Selo Gornji Dejan:

–Birovci: Prezimena:-Ranđelović, Bogdanović, Stanojević,Stojčić, Veličković;

– Levenove(o)-PIKINI): Prezimena:- Zlatković(1), Pavlovići(1);

– Levenove(o)-ČOKINICA: Zlatković(2), Zlatković

– Brajkovica: Stanojević;

– Del:- Stojanović;

– Sovčina: Ignjatović, „Guberizini“(Borini);

–Del: Stojanović, Stanojević;

– Mala-Grginci: Petrović, Stojanović;

– Jelski kra: Milenković, Pavlović(2), Radenković;

– Kuskinci: Ilić, Stanišić

– Milaćeve(o):-Prezimena: Petrović, Pavlović(2), Mladenović, Stojanović,Krstić;

– Kletište (Tasići, Zlatkovići),

Meštani su pravoslavne veroispovesti.

Krsne slave: Sv. Đorđe „posna“, Sv. Nikola, Sv. Jovan, Đurđevdan, sv. Ranđel i dr.

Litije (seoska slava):Drugi dan Trojica

Iseljeni: Vlasotince, Aranđelovac, Velika Plana, Kula, Smederevska Palanka, Leskovac , Beograd i u drugim mestima u Srbiji.

*

Mahala Đorđine:

– Mladžinska (Mladžinci) iz Crne Bare/Borinog Dola- današnji Đurići.

– Miljinska – familija iz Krivog Dela, Dojčinovići iz Krivog Dela/Gare,

– Krpuzovci: Đorđević;

– Gunjinci:Pavlović, Milenović

– Čukurovci (Pejča Čukur): Stanković, Stojanović, Jovanović

– familije:Savić, Arsić.

-„Ćukalovi“-Paunovići.

Meštani su pravoslavne veroispovesti.

Krsne slave: Sv.Đorđa „posna“, sv. Nikola i dr.

Litije (Seoska slava): Drugi dan Trojica(kod „Krst“ u Đorđine-sakupljali se svi:đorđinci i gornjo dejanci)

Iseljeni: Vlasotince, Leskovac, Lapovo, Ćićevac, Beograd i drugamesta u Srbiji

*

Mahala Zimovište:

Neki stočari su krenuli iz sela Boljara, a pre toga sa Kosova, drugi su pre toga bili naseljeni pored reke Vlasine u lukama. Tu „zazimili“ i po tome je zaseok dobio naziv ZIMOVIŠTE:

Starosedeoci: Stanković i Đorđević-Stoiljković(prizetak iz s. Pržonje-G.Orah u Zimovište)

Iseljeni: Manastirište, Vlasotince, okolina Leskovca, Grocka(Beograd), Novi neograd, Beograd, Vojvodina, Velika Plana i druga mesta u Srbiji

Meštani su pravoslavne veroispovesti.

Krsne slave: Sv. Đorđa „posna“, Sv. Nikola i Đurđevdan Litije (seoska slava): Drugi dan Trojice

*

Mahala Predanča:

– Spasinci: Prezimena:-Andrejevići, Petrovići, Jovanovići),

(SPASA-Spasinci:-Stanija odselio se u Crkvicu)

Jovan:-Andreja i Petar iz Dejan došli u Predanču 1813.godine.

– Gmitrinci-Đukinci-Ravnište i „Pi“ (po baba Đuki:- Mladenovići i Ilići od Mladena-iz LEVENOVE-seloG.Dejan),

– Čadarovci– Ravnište i Ivje (Stojanovići, Stančići-DULAN-kod Birovci, G:Dejan;

– Krpuzovci: Đorđevići u Ravništu i Ilići u Ivje-ĐORĐINE-DEJAN),

– Bagrovit::-Mladenović (poreklom iz Zlatićeva-D.Gare) i Petkovići (poreklom iz Javorja).

Meštani su pravoslavne veroispovesti.

Litije (seoska slava): Markov Dan (8.maj) u Predanču kod „Krst“-prvo bio drveni u Dolinu(slavio se tu i Đurđevdan, pa napravljen na Del od kamenorezaca-kad i u ostalim selima, da bi ga komnunisti 1956.godine polomili, da bi se sada na potesu Preslap-gde se slavio Drugi maj umesto MARKOV DANA ponovo drveni KRST postavio negde krajem 20 veka.

Krsne slave: Sv.Đorđe „posna“, Sv. Nikola i sv. Ranđel

Iseljeni: Vlasotince, Bački Maglić, Bački Brestovac,

(OBJAVLJENO: Na portal POREKLO:-Autor: Miroslav Mladenović:-.

http://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predanča-selo-gornji-dejan-vlasotince/ )

*

Sticajem okolnostima sam se oženio makedonkom 1973.godine iz Poreča (Zapadna Makedonija)-tamo gde su Kosovski Srbi-Brsjaci, a i sam imao prilike da se lično uverim da se u selo Crešnjevo i druga okokna sela Makedeonskog Broda-Poreča i makedonskim selima Tetova i danas slavi krsna slava kod Makedonaca: sv. Đorđe “posna”-čak i među rodbine moje supruge.

Nije ni čudo što sam u tom delu Poreča nailakazio čak na imena:Blagoje. Milija (imena mojih predaka) i sebe nazivaju “Mala Šumadija”,

Kraj ovog dela Zapadne Makedonije etnološki je zanimljiv za istraživawa koja su povezana sa mojim i poreklom mojih DEJANACA.

Nadajmo se da ćemo odgonetnuti te puteve svojih KORENA.

Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac lokalni etnolog Vlasotince

Mart 2014.godine Vlasotince, republika Srbija

* * *

Život na selo u zajednici:

Patrijahlne zadruge-odnosi i život u zajednici:- U porodici su postojale seosko porodične zadruge patrijahalnog tipa.

Znao se ko je najstariji član Starešina zadruge.

Određivao je suživot u samoj seoskoj porodičnoj zajednici života: rada, načina ponašanja i uopšte života svih članova zadruge.

To je bila mudra osoba, koja je imala iskustvo u vođenju domaćinstva, koje je često brojalo i od 30 do 50 članova zadruge.

Njegova reč uvek bila prva i poslednja u zadruzi.

Svako je poštovao taj patrijahalni red života i rada.

Znalo se koje dete , koja žena ili koji muškarac će šta raditi određenog dana.

Takva organizacija patrijahalne zadruge rada i života je stvarala duh zajedništva-slogu.

To je bila čvrsto uređena patrijahalna zajednica, u kojoj se poštovala reč starijih, onda se znalo za red u svakom pogledu od deteta do najstare osobe u porodici.

Tako za obrokom-ručkom ili večerom, kraće za obedom se prvo sedalo na tronoškama za sovrom (napravljena od drveta ovalnog oblika) po starešinstvu.

Prema patrijahalnom odnosu u porodici deca su se zgugurila u ćošku dok su stariji obedovali, pa tek što ostane, onda su deca nastupla za sovrom.

Mahom se jelo iz jedne zemljane (a nekada iz drvene)-panice -dok su bogatiji jeli iz panica (drvenih ili zemljanih), svako posebno za sovrom , a kusalo se drvenim kašikama, potom aluminiskim.

Siromasi su kusali svi jednom kašikom-muž i žena, pa baba i deda i onda deca,a to se kaže da su „posparali“.

Spavalo su tu pored ognjišta na ragoži, često na slamu a pokrivke su bile u početku od kože ovce, a potom od tkanog materijala od konoplje ili vune-čerge koje su izatkane na razboju.

Prvo se vuna prela na kudeljama (preslicama) a potom se ta vuna (koja se vlačila kod vlačara) ispredena, mota na motovilče u pređu, koja se nosi kod bojadžije da se oboji ili se pak se bojila pomoću orahovine ili jasikovine-samostalno.

Onda se mota u klupčetija (klube) i mota na cevkama, koje se stavljaju u saveljke i s njim se na razboj tkalo.

Na razboj su tkane tkanine (od konoplja-grsnice, u vidu kučina se urade na Trlici)-prtene, pa su od njih pravljene košulje i letnje gaće za muškarce.

Od vunene tkanine su pravljene-prvo se vuna ispere, odnese izatkano vuneno platno da se izvalja u valjavicu, ali pre toga se to na kudelji isprede i izatkaje na razboju: klašnje-grubo sukno, za pantalone i kaput, a i za grube ženske vutare (suknje).

Tkale su se i čerge-pokrivači, prilikom spavanja na ragožu, a potom se spavalo na slamarici sa slamom na drvenim krevetima.

U Zapisu iz 1975. godine deda Vladimir Ilić (1881.) paradeda Stojan Krpuz je imao dva razboja i nabrdila, na kojima se tkale klašnje (vuneno sukno).

U ovom kraju, naročito u brdsko planinskom delu Gornjeg Povlasinja, mnogo se tkalo na razbojima i postojala su mnoga nabrdila, osnove i razni oblici šara čergi-ćilima za pokrivku, kao dar devojkama za udaju, jer su taj dar spremale i njihove majke i devojke pred udaju.

U vremenu između dva svetska rata i posle drugog svetskog rata, početkom u drugoj polovini 20. veka, mladež u Gornjem Povlasinju se zabavljala raznoliko: na igrankama verskih praznika i na druge načine.

Na Sirne nedelje (verski praznik) se pravili vitlovi (na velikom stubu stavljana su dva ukrštena drveta sa držačima, na kojima su sedeli momak i devojka) za vožnju-preteča kasnijim vrteškama-ringišpila na vašarima.

U toku s kraja jeseni i u toku zimskih meseci, momci su išli po drva u braništima bukove šume .

Devojke su sakupljale granje i nosile “uvrzak” na leđima, vezan južetom, a momci su se takmičili sa „naramkom“- mlado oblo stablo nošeno na ramenu.

Tamo u šumi su iskazivali simpatije jedni prema drugima, rađale se nove ljubavi, sakupljali drva, šalili se i pevalo se uz druženje.

Posle završetka letnjih radova u polju, krajem avgusta i početkom jeseni, u selima su se organizovale sedenjke (prela).

Devojke, mlade žene i babe su prele; pevalo se i šalilo na sedenjkama.

Tu su se unapred donosila drva i palila vatra negde na krstoputini sela.

Noću seokupljali momci i devojke iz sela, a dolazila je mladež i iz drugih sela, gde su se tražile devojke za udaju i momci za ženidbu.

Na sedenjke su dolazila i deca-učenici kasnije šezdesetih godina i sa starijim ženama se pravili “mečkari”(preličotine), koji su kobajagi plašili devojke i žene, a oni su zasmejavali prisutne na sedenjku.

Tako što su imitirali ili starije žene ili muškarce sela. Naravno “preličotina”(„mečkar”) je bio ogaraven crnim ugljenom od ugljenja sa ognjišta, obučen i tako preličen da se nekada i nije mogao prepoznati.

I pisac ovog zapisa je bio „uspešan“ mečkar (preličotina) u mladosti na sedenjkama kao dečak u osmogodišnjoj školi u svom rodnom selu Predanča (G.Dejan).

Naravno u podloženoj vatri je pečen planinski krompir, klasje od kukuruza.

Nekada se išlo i u „krađu“ jabuka i podarivalo devojkama-kao znak udvaranja i simpatisanja.

Deca su se zabavljala raznim igrama-čuvajući stoku, oponašajući odrasle, a najčešća igra ovčara-dece, bio jedžilit.

Iskopa se rupa, stavi se jedno drvo zaoštreno sa obe strane-„baba“, štapom se to drvo baca što dalje od rupe.

Tamo ako ga dečak ili devojčica uhvate, onda oni igraju, a ako ga ispuste, onda tim drvetom se gađa štap (tojaga) postavljena na rupi.

Zavisno od broja puta udara tojagom (stapom) se broji:jedna baba, deset babe i tako se igra do 101 babu.

Mala deca su se najčešće igrala izradom od šašinjki vodenica-kada padne kiša, na malim nabujalim potocicima, a i igrom oponašanja mlade neveste i momka, muža i žene, kao i pravljenjem banice kolača od blata..

Deca uz čuvanje stoke najviše su se igrala-„ljuškala’ na pavitu, dok je stoka plandovala ili mirovala na pašu.

Stariji ljudi u toku zimskih meseci, slobodno vreme su ispunjavali raneći stoku, kao i svakodnevno donošenje drva-naramaka, na leđima iz braništa i po najvećem snegu iz braništa.

Oni nisu spremali drva za zimu, jer su bili pečalbari. Ujutru su često jedni druge zvali na grejanu rakiju , a i kada se oteli krava obavezno se pila „krčma“.

Često se zimi pravio kačamak, i to sa slaninom.

To je bio svečan dan za sve ukućane.

Bilo je zimskih sedenjki po kućama, gde su žene prele, a muževi su vrtkali ili su držali pređu da se mota pređa.

Uz veselost se vadio kisel kupus, sir, pila grejana rakija, pevalo i šalilo, vodio vedar život, pun radosti i veselja.

Zdrav duh naroda ovoga kraja, nadoknađivao je tegoban život u materijalnoj nemaštini.

U jesenjim danima je pečena i rakija od šljiva sitnica (dženerika), belica, divljih krušaka, jesenjki šljiva (požegača), divljih jabuka, a negde i dudovača.

Prvo su kazani bili primitivniji od drvenog kapaka i drvene kace, a potom sa kapakom pravljen od gline i najzad sve od lima.

Rakija je pečena kao „meka’ a potom prepicana kao „ljuta“-za svadbe, udadbe i slave, a „meka“ se pila za svaki dan ujutru kad se ustajalo.

Kasnije su ljudi prepicali i pili ljutu rakiju, jer je meka puna kiseline i nije zdrava za organizam, dok je ljuta rakija korišćena i kao lek protivu visoke temperature.

Često ljuta čašica rakije uz težak rad je davala apetit i služila za “pročišćavanje“ organizma.

Umerenost u piću i jelu je bila tajna dugovečnosti, pa su mnogi doziveli devetu deceniju života u planini, a bilo je i onih sa 112 godina života.

Rakija se stavljala u burićima i u početku točila „ajdukom“ (čaša sa drškom-koja je vrsta tikve-bundeve).

“Ajdukom” se povuče rakija iz bureta na gornji otvor, a na cev s donje strane se drži prst i tako točila rakija iz bureta u flaše-da bi se potom točila pomoću gumenog creva.

U ovom kraju su mnogi poput kruševčana, dejanaca, predančaraca, crnatovčana i drugih seljana -bili poznati po dobroj rakiji.

Zapis 1975.g. planiski zaseok Predanča selo Gornji Dejan

Kazivač: Vladimira Ilića, valjača-vodeničara, rođenog 1882 godine iz mahale Predanča-Gornji Dejan,

Zabeležio:Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar, 1975 godin

* * *

Selo Nekad i Sad:

Selo Gornji Dejan je povezano makadamskim putem sa Vlasotincem preko sela Donji Dejan. Povoljna klima omogućuje stočarstvo i voćarstvo.

Prvi maj je posebno obeležavan sa okolnim selima. Taj dan slavio se na obližnjem brdašcu uz igru i veselje.

Dejan je veoma staro naselje. Prvi naseljenici su bili stočari, koji su se naselili u lukama pored reke Vlasine u čobanskim kolibama.

Selo je elektrificirano, postoji i vodovod sa vodom iz planinskog izvora sa padina Bukove Glave.

Za izgradnju vodovoda je najzaslužniji Stanoje Ranđelović-seoski odbornik.

Tako je dovedena voda u dužini 10 kilometara iz Bukove Glave-preko mahale Predanča.

Radilo se kopanjem krampovima i budacima na više desetina kilometara rada na postavljanju cevovoda.

Stanoja je bio je dobar čovek. Svakome je pomagao u nevolji.

U toku letnjih meseci kada je voda nestajala- kažu da je lomio testije kada su seljaci previše trošili vodu nepotrebno za zalivanje voćnjaka i bašta.

Intersanto da je selo Gornji Dejan u 20 veku bilo poznato u okolini po vračaricama:Sandi Bogdanović i Jeleni Mladenović.

Četvororazredna osnovna škola je osnovana 1958.godine, koju su pohađalala do 1954.godine i deca iz zaseoka Predanča; da bi kasnije pohađala OŠ u selo Zlatićevo-pešačeći u jednom pravcu 5 kilometara.

OŠ u selo G.Dejan je bila istureno odeljenje OŠ „Dositej Obradović“ u selo Svođe.

Struju je selo dobilo 1964.g., a vodu se meštani vodovom doveli 70. godina 20. veka sa potesa

U selu postoji prodavnica i zadružni dom, gde su zimi organizovane igranke i proslave za vreme državnih praznika u bivšoj Jugoslaviji

Mnogi Dejančani su zbog siromaštva zajedno sa Ravnodelcima, Kruševljanima, Svođanima i Zlatićevcima odlazili u berbu žutog kukuruza u Vojvodini.

Pri završetku berbe doterivali su pune vagone vozovima do Leskovca, a potom kamionima do sela Boljare i Kruševica.

Odatle je do ostalih sela kukuruz prevožen drvenom stočnom zapregom. Žuta proja, koja se pravila od kukuruza, služila je prehrani porodica ovog planinskog dela Povlasinja.

Siromaštvo u ovom kraju je prestalo u najvećoj meri, kada je beli hleb zamenio žutu proju na trpezi.

Pojavljivanje privatnika-preduzimača sedamdestih godina XX veka je doprinelo materijalnom razvoju ovog kraja.

Meštani su kao radnici išli u ciglarsku i zidarsku pečalbu u Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji, Vojvodini i Užoj Srbiji. Neki su postali majstori zidari-preduzimači.

Danas stanovnici žive pretežno od zidarske pečalbe.

Gornji Dejan je nekad imao krojačku i stolarsku radnju.

Snabdevanje životnim namirnicama je otežano jer postoji samo jedna prodavnica. Tako meštani za nabavke preče idu u obližnji Donji Dejan.

Lekarske usluge seljani koriste više kilometara daleko u selu Svođe.

Predanča je povezana makadamskim putem preko sela Ravni Del sa Vlasotincem. Kolski put preko vodenice za selo Zlatićevo, kojim su deca nekad išla u školu,

Negde 70.godina 20 veka posle završetka osmogodišnje škole u selo Svođe, Gornjo Dejanci su se potom školovali u srednjim školama, na zanate i na više škole i fakultete.Prvi školovani Gornjo Dejanci posle Drugog svetskog rata su bili: Đura Petrović (nastavnik fizike) i magistar ekonmskih nauka iz roda Pavlović.

Potom smo svi mi išli tim putem.

Mnogo je među nama koji su postali dobri zanatlije, radnici u fabrikama u Vlasotionce, građevinski preduzetnici, dobri majstori zidari(ostavio se ciglarski zanat), policajci, vojni oficiri, učitelji, nastavnici, profesori, lekari, ekonomsti, građevinski i drugi inžonjeri i druga zanimanja.

Ima među Dejancima i pisaca i pesnika i pripovedača i umetnika.

Mnogo njih je nerado napustalo svoja rodna ognjišta i odlazilo u svet.

Svi smo mi uz knjigu „držali“-neko ciglarskki kalup, neku mistriju i zidarski visak, neko bradvu za deljanje duge za pravljenje kaca i buradi u pitersako-kačarskom zanatu.

Nismo zaboravljali ni naše livade i njive, koje smo u toku leta kosili, sakupljali seno, denuli stogove, orali plugom(a i ralicom i drvenim ralom), drvarili kao drvoseče, želi. Vrli i na leđima nosili raž ili žutu pkukuruz za brašno-proju u vodenicama potočarama.

Ako se jedino može osećati potreba da se nešto oduži rodnom kraju, to je i ovaj zapis o prošlim vremenima koje pišem u svim okolnim selima našega kraja.

Danas na početku 21. veka u Gornji Dejan se češće umire nego li rađu deca. Jedino se kolima otide kada su lepi prolećni ili nekad u vremenu Trojce ili vašarskih dana ili kada se sakuplja u jesen voće iz voćnjaka.

Ima još i onh koji još obrađuju i njive i kose livade.

Jedina svetla tačka ovoga našega rodnog kraja je izgradnja privatnog ribnjaka sa pastrkama portočarama na mestu u REKU (Bistrica) gde su bile đorđinske vodenice. Sada je dejanski kraj jedino prepoznatljiv po rečnim pastrkama iz tog ribnjaka.

Gornji Dejan sazaseocima:Predanča, Đorđine i Zimovište je prirodno ne iskorišćen raj.

Ovde se može prooizvoditi zdrava hranam jer je ovaj kraj bogat šumom, lekovitim biljem i zdravom planinskom klimom.

Država srbija u 21. veku treba da prepozna taj resurs i tako urasle njive, livade i pašnjaci u korov pretvori u obradljivo-korišćenu zemlju za neke druge kulture i i iskoristi prirodna bogatstva šuma i gljiva –kao i nkorišćenje toksičnih otrovnih pesticida u proizvodnji zdrave hrane.

Nekada su u ovim krajevmia „ljiljadile“ ovce u torovima-da je ovde cevtala nekada trgovina stokom sa turskom i Grčkom. To se može opnjet dogoditi ali neko to treba da prepzna u Srbiji u 21. veku.

Opet bih se čulo blejanje ovaca, rikanje krava i vrišranje konja na šarenilu planinskih pašnjaka. Opet bi se čuo lavež ovčarskih pasa, glas dece i dim iz dimnjaka u kojima je nekada bio život u planini.

* * *

Starine i prošlost:

U potesu Košare od mahale Čuka prema reci Bistrica između mahale Predanča i sela Javorje postoji Boškov kamen i srpsko groblje čija starost nije ispitana.

Zato i kruži legenda u ovom kraju da je Boško Jugović posle boja na Kosovu, na konju stigao ranjen sa barjakom u lukama sela Dejan pored reke Vlasine.

Tu su ga ovčari negovali, a barjak je predat tada crkvi planinskog sela Dobro Polje.

Po njemu postoje mahale Boškovci u Donjem Dejanu i Zlatićevu, kao i mnoga mesta u ovom kraju koja nose njegov naziv.

U ovom planinskom kraju je bilo dosta hajduka. Među njima je bio poznat hajduk Strelja, Neša. Čak je jatakovao i hajduk Veljko Petrović iz Negotinske krajine.

Posle Drugog svetskog rata dejančani su imali veliki broj vodenica na reci Bistrica.

Bili su poznati kao majstori vodeničari. Danas više vodenica nema. Neke su već srušene, a neke u korov zarasle. Jedino su ostale zidine, koje podsećaju na neko prošlo vreme.

Predanča je bila poznata po vodenicama i valjavicama.

Najpoznatiji vodeničari i valjaci bile su tri generacije Ilića. Vodeničari su mleli žito na vodenicama reke Bistrice i na rečicama Mala reka i Gracka.

U prostoru između Donjeg Dejana, Đorđina, Predanče do Javorja, bilo je nekada na rekama i planinskim potocima preko trista vodenica.

Danas su samo dve u povremenoj upotrebi: jedna u Đorđinu i jedna u Donjem Dejanu.

Okolina Predanče je obrasla bukovom šumom.

Nekada su korišćene bukve za ćumurdžijski zanat, koje se razvijao zbog obližnjih kovačkih radnji. Na mnogim mestima ima ostataka tog zanata u vidu ”stetina”.

U okolini Dejana su Turci rudovali pa ima ostataka šljake i kopanih rovina.

Na zaravnom delu Predanče je bio “krst”-obeležje, ali je srušen od strane komunista. Tu kod krsta su se slavile seoske litije u vreme verskih praznika.

To pre svega važi za Markov dan ali mahom se slavio Sveti Đorđe, Sveti Nikola i Sveti Ranđel.

Posle Drugog svetskog rata, predančani su slavili drugi maj i održavan je sabor za okolna sela na mestu Preslap.

Tu je danas obeležje “drvenog krsta”, ali se okuplja mali broj ljudi, jer su iseljena sva okolna mesta i samo žive isključivo staračka domaćinstva.

U mahali Predanči su postojale crepane na kojima je izrađivan crep biber posle Drugog svetskog rata.

Najpoznatiji crepari su bili: Stojan i Jordan Stojanović, Svetozar Ilić, Vojislav Ilić, Stanija i Danil Ilić, Lazar Jovanović. Mahom se živelo od pečalbarsko ciglarskog zanata, tako su ciglari išli i u Vlaško.

Za vreme Prvog balkanskog rata postojala je i ćerimidžijska radnja Stojana Veršule.

U selo Gornji Dejan postoje dva groblja.

Jedno se nalazi na potesu LEVENOVE i unjemu se sahranjuju iz mahala(rodova): Birovci, Levenove(a do 1945.godine su sahranjivani stanovnici zaseoka Predanča, koji imaju sada svoje groblje u Predanču).

U groblje u Levenove postoje stari spomenici, negde još iz početka 18. veka.

Drugo groblje se nalazi na potesu JERSKI KRAJ-u kome s se sahranjuju ostale fa,ilije SELA i iz mahale Đorđine.

Zanimljivo je da se u mahali Đorđine, od kuće Pavlovića(krs. Sl.“Sv,Đorđa „posna“)-prema zaseoku Bara(koja sada pripada D.dejanu-nalazi sveto nesto „Krst“.

Na tom mestu su održavane verski obredi i svetkovina na seku KITIJE(seoska slava) TROJICA(drugi dan-a prvi dan TROJICE je u s. Donji Dejan na mesto DEJANČINE-iznad zadružnog doma i puta Dejan-Vlasotince) u livadi.

Bila KUGA -„Čuma“ u ovaj kraj više puta: od 1437do 1439.g. i oko 1710. godine. Mnogo je tada u ovim krajevima pomrlo i raseljeno stanovništvo

Kasnije je premeštena u Ivje i u Nešćevo gumno. Crep i ćeremida su na k Ovaj kraj je bio slobodoljubiv.

Uzimali su učešće u borbi za oslobođenje od Turaka. Ovde su jatakovali mnogi hajduci tako ima dosta hajdučkih kladanaca, hajdučkih padina i drugih mesta sa nazivima po imenima hajduka.

Dejančani su ratovali u srpskim ustanicima pod Karađorđem, kao i u Prvom i Drugom svetskom ratu.

Na potesu Sovčina-Garine postojale su stare turske kuće, a tu su se i naselili prvi stanovnici Srbi iz luka pored reke Vlasine.

Od iskopina i ostataka prošlosti iz rimskog vremena(sem na potesu Rimskog grada-zaseok Čuka u s.Zlatićevo-koje je nekada kao zaseok Zlatiševe pripadalo selu Dejan-već je izvršen opis prilikom pisanja o selu Zlatićevu) ne postoje nikakvi drugi ostaci.

Jedino u zaseoku Đorđine postoje kazivanja mnogig starijih ljudi da se pored reke Bistrice(oispod Đorđina) navlazi neka pećina i podzemni kanal koji izilazi čak negde ispod sela ravni Del ka selu Brezovica.

Mnogi su tu tražili zlato i pretraživali ta mesta, a bilo bi ptrebno da to mesto istraže stručnjaci arheolozi i utvrdi se ta podzemna pećina-podzemni prolaz.

Za vreme Miloša Obrenovića Predanča je zaseljena.

Jovan i Zlatan iz Predanču(G. Dejan) su išli 7 časova pešice od Leskovca do Soko Banje u pečalbu.

BAČEVINA:- 2000 ovaca bačovalo-bile u „bačevinu“ na BELUTAK.

*

ISTORIJA

D e j a n (G.Dejan i G.Dejan)

Poginuli i umrli ratnici (1912-1918.g)

-Vukadin Mladenović, 2. četa, 2. bataljon, 1. puk. Umro u poljskoj bolnici 16.2.1916.godine.

– Đorđe Jovanović, 4. četa, 2. bataljon, 1. puk. Umro 19.12.1915.godine u mestu Fijer, gde je sahranjen.

– Jovan Stanković, 1.telegrafsko odeljenje Vrhovne komande, umro 22.1.1916.godine na Draču.

– Svetozar Mladenović, 4. četa, 1. bataljon, 2. puk Niških trupa. Umro 6.1.1916.godine u Draču gde je i sahranjen.

– Simon Milenković, prof. Komora 10. puka, umro 14.1.1916.godine u Draču.

– Stanko Savić, prof. Komora Moravske divizije, 3. poziv. Umro 6..2.1916.godine u Prvoj poljskoj bolnici Moravske divizije.

(Izvor: Podaci su uzeti iz Vojnog arhiva u Beogradu)

– Živojin P. Miljković, Bilo. Poginuo 3.8.1914.godine na Ceru.

(Izvor: Podaci uzeti iz Vojnog arhiva iz Beograda)

– Milan A. Stanković. Poginuo 23.0.1914.godine na Gučevu.

– Milutin D. Pavlović. Poginuo 5.8.1914.godine na Ceru.

– Cvetko Stojković. Poginuo 6.8.1914.godine na Ceru.

(Izvor: Podaci uzeti iz Matične knjige umrlih u crkvi u Kruševici)

*

-Živojin T. Mladenović, Dejan, vojnik, poginuo jod sela Krstaca, 1912.godine

(Izvor: Crkva Kruševačka-MK Boljare

*

– Božidar Jovanović,

– Vlasimir Dragutinović,

– Janko Đokić,

– Krista Rajković,

– Milan Petrović,

-Milan Ranđelović,

– Ranđel Pavlović,

– Stojadin K. Stojanović.

(Izvor: Podaci uzeti iz knjige: „Leskovački kraj u Prvom svetskom ratu“ autora Dr Živojina Stojkovića i Hranislava Rakića)

*

– Jovan Stamenković, streljan 10. avgusta 1917.godine u vlasotincu;

– Anđelija J. Stamenković;

-Stojan Dinčić, streljan 10. avgusta 1917.godine u Dejanu.

(Izvor: Istoriski Arhiv u Beogradu)

*

SELO BORIN DOL

Poginuli i umrli ratnici (1912-1918):

– Stamenko Stanković, Borin Dolm star 36 godine, Četvrta četa, drugi bataljon. Poginuo 20 jun 1913. godine na mestu Gornji Pasadžik. Sahranjen na ratištu.

(Izvor: Crkva u Velikom Bonjincu-MK Veliko Bonjince)

– Aleksa Đorđević, umro u mestu Fijer (Albanija) 12.1. 1916.godine. Sahranjen na groblj2 u Fijeru.

(Izvor: Vojni arhiv u Beogradu)

– Dragutin Ilić,

– Ljubomir Mitić,

– Milan K. Stevanović,

– Milorad Stanković

(Izvor: „Leskovački kraj u Prvom svetskom kraju“, Autori: Dr Živojin Stojković i Hranislav Rakić)

– Zlata D. Krstić, streljana 10. avgusta 1917.godine u Borin Dolu.

(Izvor: Istoriski arhiv u Beogradu)

*

Učesnici ratova (sa medaljama) zaseok Predanča (G.Dejan):

Balkansko-prvi svetski rat(1912-1918):

– Đorđević Milan,( odlikovanje:“Krst časni”)

– Đorđević Marjan,(odlikovanje:”Krst časni”)

– Stojanović Bogdan,

– Stojanović Stojan, (bolničar na solunski front)

– Stojanović Nikola (Čadarovci-poginuo u tunle 1916.g. na pruzi Skoplje.Struga,)

– Stojanović Trajko (Čadarovci-otac Nikole, poginuo na Krivu feju 1915.godine.))

– Mladenović Gavril(tobdžija 1913. na Bregalnici-Jedrenje),

– Ilić Milan “Ivje”, (na Crni Kamen 1916)

– -Ilić(Mladenović) Milan “Đukinci”

– Stojanović Svetozar,

– Jovanović Milan,(poginuo)

– Ilić Dobrosav,

– Ilić Vladimir (istakao se u ratu sa Turcima na Kumanovo 1912.g.).

– Petković Stanija(poginuo na Cer 1914.g).

– Stanko Stojanović ( poginuo na Gučevo 1914.g).

– Petrović Bogdan (nosialc najvećih kraljevih odlikovanja)

– Ilić Miladin (“Ivje”-poginuo 1913.g na Grljanski Vis kod Kočane Makedonija)

– Živadin Mladenović (sin Ilije “Koce” iz Bagrovit-poginuo na Kozjaku)

U ratu sa Bugarima 1885.godine-ratovali “Koca”-Ilija Mladenović(Bagrovit)-Predanča i Gliša iz Dejan.

* *

Spisak poginulih boraca i od terora fašizma, za vreme Drugog svetskog rata Vlasotinca i okoline (Iz knjige Petar Stanković-Ljuba:- „VLASOTINCE I OKOLINA U RATOVIMA I REVOLUCIJAMA 1903-1945, Vlasotince 1979.g.“)

Poginuli borci u NOR-u i žrtve faišističkog terora 1941-1945.g(Selo G.Dejan, zaseok Đorđine).:

1.) Stojan D. Stojčić, od Nemaca 1942.godine, nemačka-bivša kraljevska jugoslovenska vojska;

2.) Bogdan D. Stanojević, od Četnika 10.11. 1943.godine. Gornji dejan;

3.) Milan S. Stojčić, od Četnika 10.11. 1943.godine, Gornji dejan;

4.) Tihomir M. Stojčić, od Bugara 20.9.1943.godine, Mačkatica (rudnik);

5.) Miladin Stojčić, od Četnika 22.11. 1943.godine, Gornji Dejan;

6.) Sofija Radenković, od Bugara 23.8.1943.godine, Modra Stena (Lužnica);

7.) Stojanka M. Krstić, od Bugara 23.8.1943.godine, Modra Stena (Lužnica);

8.) Leposava M. Stanković(Đorđine ili Zimovište), , od Bugara 23.8.1943.godine, Modra Stena (Lužnica);

9.) Vojislav Mladenović, od Bugara 11.10. 1943.godine, Gornji Dejan;

10.) Milan R. Krstić, od Bugara 11.10. 1943.godine, Gornji Dejan;

11.) Vojin S. Veličković, od Bugara 11.10. 1943.godine, Gornji Dejan;

12.) Svetozar S. Dojčinović(Đorđine), od Bugara 11.10. 1943.godine, Gornji Dejan;

13.) Borivoje M. Milenković, od Bugara 11.10. 1943.godine, Gornji Dejan;

14.) Svetozar J. Đurić (Đorđine), od Bugara 11.10. 1943.godine, Gornji Dejan;

15.) Janko B. Đurić (Đorđine), od Bugara 11.10. 1943.godine, Gornji Dejan;

16.) Vlajko Đurić (Đorđine), od Bugara 11.10. 1943.godine, Gornji Dejan;

17.) Ljubomir Đorđević (Đorđine ili Zimovište), od Bugara 25.12. 1943.godine, Gornji Dejan;

18.) Svetozar M. Milenković, od Bugara 10.11. 1943.godine, Gornji dejan;

19.) Stojanka Đ. Mladenović, od Bugara 19.11.1943.godine, Modra Stena (Lužnica);

20.) Milan M. Pavlović (Đorđine ili Selo G.Dejan), od Bugara 7.4.1944.godine, Gornji dejan;

21.) Gradimir S. Đokić (Čukar-Selo G.Dejan), od Četnika 9.9.1944.godine, Gadži Han-12/22 divizije NOP;

22.) Sava S. Stanojević, od nemaca 20.11.1945.godine, Srem, 12/22 divizije NOP;

23.) Dragomir V. Ilić, od Nemaca 1945.godine, Srem-12/22.divizije NOP;

24.) Radomir. K, Krstić, od Nemaca 1945.godine, Srem-12/22.divizije NOP.

* * *

ZLODELA BUGARSKE KAZNENE EKSPEDICIJE

Josim Arsić (mahala Đorđine-s.G.Dejan u II svetski rat-okupacija pod Bugarskom, 1943. godine):

– Bugarska kažnjena ekspedicija 1943. godine činila je zlodela u naš kraj.

Pošla je od selo Kruševica, preko Ravni Del-sve što je našla, palila je kuće, plemnje i u njima zatvarala decu i ljude i tako su u vatru ljudi goreli.

U Mankićevo izgorela je Darka Kostić-zatvorena u kuću i zapaljena, a Aleksu Stančić su streljali ispred kuće, a Ljubicu uz ambar u kuću su streljali.

U Ravni Del je ubijen jedan od Šućorovci(Stankovići).

U Đorđinsku reku-Bistricu, Bugari su ubili Ljubomira Đorđevića.

Onda u Đorđine su ubili: Blagojević Vlajka, Milenković Svetozara, Dojčinović Svetozara, Milosavljević Borivoju-streljali ih sa Đurić Jankom i dva sina : Svetozar i Vlajko (Dejan) na zvano mesto Eremijište-kod spomenika i “krsta” u selo Zlatićevo.

Svetozar Đurić je pokušao da beži, kada su išli kroz šumu-oni su ga uhvatili. Sapleo se od kupina.

Ubili ga: rastrgli mu creva, rastrgli ga i stavili ga na buku između Gornji Dejan i Zlatićevo-bukovo branište prema Svođu.

Istog dana i mene se uhvatili Bugari i sa tom grupom poveli na streljanje u Zlatićevu, ali sam nekako preživeo streljanje.

Oterali su me u zarobljeništvo.

Kada sam se vratio iz zarobljeništva, kao kmeta su me Bugari zatekli kod kuće u Đorđine.

Kada smo prolazili kroz bukovu šumu, molio sam jednog Bugarina da me pusti jer imam kući malu decu.

Taj bugarski vojnik se sažalio i malo je samnom zastao, naredio mi da čučnem-kleknem i rekao da će preko mene da puca, a ja da padnem kao mrtav.

Tako je i bilo-čučnuo sam u rov, opalio je tri metka prekomene, a ja sam onako kao mrtav pao u rov.

Nažalost ostale su odveli i streljali-a među njima i mog brata.

Odmah sam tada pobegao iz šume i sakrio se kod Dragoslava Petkovića u G.Dejan i krio se nekoliko dana po Dejan, sa strahom da me Bugari ponovo ne potraže za streljanje.

Zapis 1979. godine mahala Đorđine selo Gornji Dejan , Vlasotinc

Kazivač: Josim Arsić (mahala Đorđine-s.G.Dejan u II svetski rat-okupacija pod Bugarskom, 1943. godine)

Zabeležio Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar

*

ČETNIK BORKO RANĐELOVIĆ:-

Rođen 1912.godine u Gornji Dejan. Do pet godine živeo u Gornji Dejan.

Otac mu poginuo 1915.godine u ratu sa Austrougarskom oko Ralje. Ostao siroče.

Sestra Julijana otišla u Sokobanju.

Sa majkom-koja se preudala, doašo u Kruševicu u Vidinjci-za Iliju Veljkovića-Čarapiljci.

Bio sluga u Sanu Velikina tri godine.

Tražio ga učitelj Danilo Tepavac(1924-1925.g) da ga školuje-ali nije dao očuh.

Kada je 1934.godine poginuo kralj bio je u vojsku u Somboru.

U vojsku su tukli opasačima i batinama po turu, a bilo je i šamaranje rukama od strane oficira.

Oženio se 1936.godine.

Bio svirač-klanetaš muzikant u selo.

Zapis 1981.godine selo Kruševica

Kazivač: Borko Ranđelović rođen u selo G. Dejan(prizećen u Jankovci) u selo Kruševica

Zabeležio: Miroslav Mladenović nastavnik OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica, Vlasotince

* * *

Kazivanja iz života u prošlosti:

Vladimir Ilić(1881).g valjač, vodeničar, učesnik balkansih i prvog svetskog rata(1912-1918) usmeni pripovedač:-

– Najbogatiji u Zlatićevo bio je Miladin (imao je 13 deteta)- Jemka i Janika se udavile u reku, a Kita izgorela u oganj, a najsiromašniji Milojko Đorin iz Dejana.

Tražio po selo i prosio, a imao četiri deteta.

U selima su postojali kavgadžije, koji su na saborima verskih praznika dizali kavgu-svađu, gde su obavezno izbijale tuče između momaka, pa i oženjenih zbog vođenja kola.

Najveći kavgadžija bio je Dimitrije iz Dejana.

Baba Đukin sin Stojan (Brankov otac-Branko se odselio u Soko Banju 1925.g.)-Đukinska familija, doselio se iz Dejan u Predamču- kao starešina sela, presuđivao drsko.

Određivao ga narod.

Nosio belo dalamče (belo džupče).

Činovnici su nosili brade, a tukli su se štapovima.

Crkva je bila u Kruševicu, Dobro Polje i Gare.

Pop Mitko je bio najveći parničar na svetu.

Kamenjar Bogdan iz Vlasinu (Donji Dejan) ga naterao da plati 30 zlatnika.

Parničilo se i posle toga.

Najveći lažov-kavgadžija Dimitrije poginuo na Gučevo u prvom svetskom ratu 1914.godine.

Za vreme turske vlasti, Turci su preko seoskih kmetova sprovodili svoju vlast i zakone propisane iz Carigrada.

U Dejan su Turci živeli- u Garine.

Pamte se sve bune i ustanci. Pamti se Boj na Čegru u prvom srpskom ustanku.

Pamti se oslobađanje od Turaka. Tako je kod predančarsko sadašnje groblje-Petkanin Rid, crešnjovim topum gađani Turci na gumno-brda između Boškovci (Zlatićevo) i Gori Dejan (kod današnju trafostanicu je bilo gumno gde su Turci vrli žito i naplaćivali desetak).

Na premlaz (25. maj kada se odlučuju jaganjci od ovaca-dan ovčara na bačijama-odvukao M.M), negde 1872 godine Dejanci i Zlatićevci, sa predančarima oterali su oko 200 ovaca u kozilsku reku.

Tamo su na bačiji zametnuli kavgu oko vlasništva Bukove Glave (1330 metara nadmorska visina) sa Kozilcima.

Deda Ilija “Koca” iz Bagrovit (Predanča) je zametnuo kavgu-svađu.

Milinka-badžinskog(Zlatićevo) su Kozilci ubili iz pištolja, a ubijen je i Stanoje iz Kozila.

Sve su ih turci pozatvarali.

Seoski starešina sa kmetom se dogovore da te livade (pašnjaci) na Bukovu Glavu dodele siročićima poginulih u dvoboju između kozilaca i dejanaca.

Ali sudija bio potplaćen, došao sa konjem u Javorje i dao je kozilcima.

Podignut spomenik kozilcu, označavao je dokle je čija Bukova Glava.

Dejanci su taj spomenik (u vidu kamena) pomerili od mesta Rudine (kod Miloradovu njivu-na krstoputini puta za Predanču, Dragojcevicu i Polom) u Kozilsku reku(Bistrica- Grdaska reka), a Kozilci ga ponovo vraćali.

Tako je potplacivanjem turske vlasti kamen-međaš(spomenik poginulom Stanoji) stavljen na Rudine, koji je stajao do šezdesetih godina 20. veka.

Opis suđenja-parnice:-posle se za Bukovu glavu (1330 metara nadmorske visine-pojas bukovom šumom i pašnjacima) parničilo veoma dugo.

Suđenje je čak trajalo u Prizrenu.

Vučko Stojanović (iz Mrtvicu-Zlatićevo) tužio kozilce na sud.

Vučko je sa Stojicom iz Javorja su išli pešice do Prizrena i dobili suđenje za Bukovu glavu.

Ilja-tapija (turska reč)-ugovor od opštinsko imanje nalazio se u Dobro Polje u crkvu punih 30 godina, pa jeiljam kupila kozilska opština a parničar je bio Stoica iz Javorje.

Vučko je preko suda (Kadija bio iz Leskovca) iljam-tapiju, ugovor o Bukovoj Glavi dao Stoici iz Javorja.

Ljudi su kavge-svađe započinjali za imanje, za međe, za krađe, za vođenja kola(ora), za devojke na saborima, vašarima, crkvenim praznicima.

Nekada su potezani i pištolji, izbijale tuče, cak padale i ljudske glave.

Bilo je dosta lopova u tom vremenu.

Tako je ostala priča još iz vremena pod Turcimak kako je Ilija “Koca”(Bagrovit-Predanča) bio lopov, koji je krao jaganjcnj, pa ga pitali za obedom čije je ovo jagnjem a on je odgovorio :”- more jeđ pa ni pituj čije je jagnje”.

Tako je oko zauzimanja imanja u predančarsko-dejanski atar ( i dan danas ima livada naziv-Vučina livada u mahali Ivje, Predanča)-Vučko Stojanović (Zlatićevo), Vuča Stanković(Dejan) i Vukadin Stojanović ubili iz pištolja Vlajka Đokića (Alabirci-Zlatićevo). Tu livadu su do 70.godina kosili Alabirci(Đokići) iz Zlatićevo, potom je prodali Stančićčima u Ivje (Predanča).

Vučko Stojanović Nije radio, pa je živeo od pljačke.

Tada je bio kmet Stojan rabadžiski iz Zlatićevo.

Lopov je takođe bio i Đokić Vukadin.

Nosio revolver, pucao od konja, jurili žene, pljačkali u selo Javorje.

Kod Mladena Kurtu (kurtinci) u Javorje silom narede- mesene im pogače i na njoj stavljali im napalioni, a noću “Kocu” Iliju iz Bagrovit(Predanča) ranili, pa je tako klecao i kasnije umro.

To su uradili Vuča Stanković iz Dejana i Vukadin Stojanović, pa su im posle u zatvoru okovali 20 kilograma železa.

Porodice su im trpele gladne a njihovom imanje je kupio Stoilko Stranjevac(Stranjevo-mahala kod Tegošnice).

Iz zatvora su izašli posle oslobođenja od Turaka 1878.godine .

Ljudi su u toku verskih praznika isli na slave, a odlazili su i na svadbena i druga veselja jedni kod drugih.

Tamo se pevalo, igralo i veselilo i radovalo životu.

Od muzickih istrumenata su bili: Zurle, tupan, gajde, duduk, dvojnice, duduče(frula), alavutka-šupeljka (okarina), drveni klanet , a potom od 1923 godine i pleh muzika (orkestar trubača), potom posle drugog svetskog rata i harmonika u ovom kraju.

*

Teško je bilo “razvrzati” jezik i oraspoložiti starog solunca te 1975 godine, da priča o svemu i svačemu.

Deda Vladimir Ilić valjač i vodeničar je bio živa usmena legenda za ovaj kraj.

 

Naravno da su sva usmena kazivanja iskazivana u noćnim satima dok se čekalo u vodenici i valjavici.

 

Noćima je etnolog Miroslav Mladenović beležio ta kazivanja uz čašu rakije- sa punim balonom rakije se cele noći pevalo, da bi se moglo to sve staviti na papir.

Ovog puta su zabeležene ove pesme od deda Vladimira:

“Čuvam ovce tri godine,

tri godine, tri stotine

nikom štetu učini

vrag nanese tri devojke

jedna svira a dve igraju

al me stado za breg zašlo

za breg zašlo,

štetu našlo

čija njiva

popova je

zlo popište,

mnogo ište

nikom štetu ne učini

Jano, Jano e Bojano (Gostinjska pesma)

*

HAJDUK ĐURA

Beše vedro pa se naoblači

iz oblaka sitna kiša rosi

pa porosi argati po polje

i porosi ajduci po goru

svi ajduci barjaci poviše

‘ajduk Đura barjak ne uvija

povikaše 30 ‘ajduka

uvi Đuro krstaša barjaka

da nekisne svila i kadifa

neka kisne pust ostanuo

imao sam 9 mila brata

svi su 9 pod njim poginuli

ega da Bog i ja da poginem

to govori Đura harambaša

puška puče iz zelenu goru

loše puče, pravo pogodila

te pogodi Đuru među oči

mrtav Đura pa progovori

iznesite me na Del

pa iskopajte groba megdaniju

pobete mi 4-5 krstača

vrzete mi konja na krstaču

dan da jede, tri da boluje

stavite mu travu čemeriku

da žaleje Đuru Arambašu (Hajducka pesma)

 

 

*

Deda Vladimir je pričao, kada se ženio Milija (Gavrilov otac-familija Mladenović u Predanču), onda se na svadbi sviralo samo u duduk-svirajku, a uzeo je tada nevestu Staniju iz Popazikinci (Jakovljevo)-gde se išlo u svatovima za devojku sa konjima i barjakom.

 

Njegov deda Pejča je ukrao devojku.

kad se devojka ukrade-u subotu se ne spava, a unedelju se ide u crkvu, a kada se pomire roditelji devojke i momka onda se ide na ispit kod popa.

 

Pitaju da li se sam ženiš, pita se u crkvu, da li si rod, voliš li ga-kad n ebi ga volela ne bi ni posla za njim.

Naravno za ispit se plaća u napalionima.

Momak za devojku plaća 10 napaliona, a popu sleduje 3 napaliona. Naravno da se u crkvu ide sa svatovima.

 

Na svadbenim veseljima se najčešće sviralo u jednom instrumentu, a bogatiji su plaćali svirku u više instrumenata (najčešće zurle i tupan).

 

Najbolji svirač na zurlama bio je Zlatko-ciganin iz Zlatićeva, a u Predanču najbolji gajdaš bio je Trajko (Randjelov sin-familija).

 

U svakom selu-zaseoku- u ovom kraju, bio je po neki gajdardžija, a sa guslama se mahom sviralo na slavama i verskim praznicima u večernjim satima, uz piće i pesmu za sovorm.

 

Pevane su junačke – gostinske pesme (setno-lirske pesme o momku i devojci) pesme.

 

Vesela narav:-U Ovom kraju su ljudi imali veselu narav, pa se smeh i šala uvek zapodenula u svakom susretu-na bilo kom mestu.

To se smatralo kao vrlinom planinskog gorštaka-koji zna da uvek nasmeje nekog drugog, koji se nalazi u nekoj nevolji ili brizi.

 

Za takve ljude se kazalo da su šaldžije, pa se šala koristila kao lek u prevazilazenju mnogih ljudskih slabosti u čoveku.

 

Vodenice i valjavice:-Stojan-Krpuz (sin Kara-Mladena, koji je ziveo u Malornicu, Predanča) bio je među prvim majstorima- 1856/8 godine, koji je napravio vodenicu i valjavicu u ovom kraju na reku Bistrica.

Bio je mnogo gladan, jer je po nalogu Turaka svo žito odneo u Carigrad.

 

Kad je voda odnela vodenicu i valjavicu- Pejča je napravio nove vodenice i valjavicu. Prvo su bile blizu do Kozilište, pa onda danas gde su sada su izgrađene.

U reku Bistricu vodenice i valjavice su imali:Ilići iz Ivje(Krpuzovbci):Vladimir, Dobrosav-njihovi sinovi:Dika, Stanija, Danilo Ilić.

Na rečicu Gracka postojače su vodenice:Stojan-sin Jordan Stojanović i Vojislav Ilić, kao i Svetozar Stojanović.

 

 

Pinteri:- Pejča (deda Vladimirov otac) je bio pinter i izučio pinterski zanat u Gare. Pinterski zanat je izučio i Jordan Mladenović iz Predanču.

Život pod Turcima:-U Vreme kada su Turci pljačkali (tri pljačke) deda Pejča jeo je pepel i šišarke od gorun(hrasta) da bi preziveo.

Za vreme pljačke (tri puta je Vlasotince sa okolinom gorelo) obogatio se Stanija-spasinski (Predanča).

U tom vremenu hajduci-Karađorđa, su jatakovali u toku zime, po vodenicama i ovčarskim kolibama.

Dolazili su u vodenicama i kolibama sa košuljama-toskama, oro (kolo) igrali i barjak nosili.

 

Hajduci boravili: u Goveđe plandište, Nešćevo gumno-sa leve i desne strane potočica Gracka u bukovoj šumi- u kolibama jatakovali-a i grali su i na Javorsku Čuku (iznad Javorja) i na mesečini u Čukar(ispod Predanče, pokraj reke Bistrice u kolibama).

 

Mnoga mesta u ovom kraju nose imena po hajducima: Hajdučka padina, ‘ajducki kladanac, nešcevo gumno.

 

Za hajduk Nešu iz Dejana, se vezuje priča da se odmetnuo u hajduke jer je ubio Turčina koji je tražio da mu odvede devojke iz sela(a među njima i njegovu sestru) na spavanje sa Turčinom.

 

Hajduk Neša je bio učesnik balkanskih i prvog svetskog rata-potom iz Dejana odlazi u selo Brezovica, gde je bio seoski kmet.

Poginuo je od Bugara u selu Mankićevo za vreme Drugog svetskog rata 1943.godine, kada su Bugari vršili raciju i činili zlodela u ovom kraju.

 

Tako su Hajduci igrali noću i u kolibi Stanoja-spasinskog u Ramnište (Predanča) dolazili po hranu, koja je sakupljana u okolnim selima.

Hrana za hajduke je sakupljana u Ramnište(Predanča) i u kolibi Stojana đukinskog(Mladenovići).

Deda Vladimir je pričao da je kod njegovog čukun dedu “Krpuza”-Stojana, dolazio sa dviskom ovcom na leđima čuveni hajduk Stojan- Masenga, koji je na kamenom pragu zaklao i pekao meso.

 

O njemu su ispričane mnoge legende, a jedna je zabeležena tom prilikom od deda Vladimira:

-Stojan-Masenga je rođen u Gornjem Orahu u vlasotinačkom kraju.

Bio je visokograsta, plećast, nosio kuburu, odeven hajdučkim odelom, znao da govori aranautskim i turskim jezikom.

 

Nadimak Masenga, dobio je kao ”opasan” hajduk-na turskom jeziku. Hajdukovao je u 18 veku u doba Turaka.

 

još kod starijih ljudi u ovom kraju se prepricava-kako je kako je u u Gornjem Orahu, u obilasku dece u vreme jesenjih zadušnica, žena svarila mleko i žito i stavila na klin pred kuću.

 

Masaenga je prilikom ulaska u kuću uzeo mleko sa klina i počeo pred kuću da kusa.

 

Tada jedan špijun iz selo je to video i kazao Turcima, jer je u tom vremenu u Gornjem Orahu bila turska stražarnica.

 

Turci su mu opkolili njegovu kuću.

Turci obazrivo sa strane pitaju je li tu Maenga-da bi Masenga uhvatio Turčina, zavrteo ga, daleko bacio, da su mu papuče odletele u Papazikinski dvor, a haljina u ruke mu ostala.

 

Toliko je hajduk Masenga bio jak čovek, pa je potom odmah pobegao u šumu.

 

Prema priči deda Vladimira prilikom dolaska sa hajdučkom družinom u vodenicu i valjavicu, Stojana- krpuza na reku Bistricu u Predanču, uvek je na leđima nosio po jednu dvisku ovcu.

 

Posle hajdukovanja u ovom kraju, pobegao je u Sarajevu i tamo bio Arambaša.

 

Priča se da ga je tamo bila opkolila Turska vojska -rečima “držte Masengu”.

Znajuci turski jezik, hajduk Stojan.Masenga uvek je Turcima pobegao u šumu.

 

Priča se da je bio neustrašivi hajduk, hrabar i jak.

Da je skakao iz mesta 24 stope, a njegov konj je skakao 16 stope .

Da takav junak u snazi nije bio rođen u vlasotinačkom kraju.

 

(Sličnu legendu 1975 godine je ispričao i Svetozar Stojanović (60.g) koji je odseljen u selo Stubla kod Leskovca.-podvukao M.M)

Hajduci su presritali Turke, ubijali ih u neprohodnoj gustoj bukovoj šumi, pljačkali zlato, jer je taj put vodio preko sela Javorje, Kozila do rudnika u Mlačište ( u planini crnotravsko-surdulickog kraja).

Hajduci su bili veseli ljudi, tako u zapisu iz 1975 godine, etnolog Miroslav mladenović je zabelezio ovu hajdučku pesmu:

“Ogenj gore jagodo

ogenj na Janin planini

tu se momci zbiraju

pa devojke biraju

na dva momka devojka

u Jovanu samome

jedna dobra devojka”.

Turski buljubaša je često jahao konja iz Garine (tu su živeli Turci u G.Dejanu), pa preko reke Bistrice uz planinsku stazu preko hajducke padine , potom prolazili pored valjavice i vodenice u Predanču, nastavljali put uz reku do selo javorje i Kozilo.

 

Tu je bila staza za konje, koja je vodila do Vidnje “uz” reku Bistricu kod sela Javorje, gde se vršila prerada gvozdene rude.

 

Tu je u selo Javorje u reku Bistrica bila i kovačnica-Samokov. To mesto i danas po nazivu Vidnja, ima ostaka u “troski” i “šljaki” od topljenja gvozdene rude na primitivan način.

 

 

Na toj strmini, na kosi, sa leve strane reke Bistrice-uzvisenja Đurkin Dola (koje je dobilo naziv-Đurkovita mesta imaju neka vetrišta (Đurke”), koje po verovanju aljave po verovanju čoveka-ima ga i na Belutak u Predanču.

Život je u tom vremenu bio dugovečan.

Tako je mahom bilo dosta veliki broj ljudi koji su živeli preko 100 godina.

 

Deda Vladimirov čukun deda “Kara” (na turski “crn”) Mladen je živeo 116 godina.

 

Nošnja:- Nosio čakšire, japundžu (od klašnje) na grbini (leđima), veliku kapu, čakširu prostu, bez vesa na glavi, proste čarape, svinjski opanci, crne vrce (kanap) od koze.

 

Gajtan za deda Mladenovo vreme se nosio-

Govor isti.

 

Žene su nosile: šamije(marame) na glavi, eleci, a neke i kape na glavi, bojelek, tkane vutare, terzije-proste rađene na ruke (krojene na ruke).

Svadbe su trajale 2-3 dana, muzika:gajde od jareću kožu i gusle, a zurle su išle sa tupanom (bubnjem) i svirajkom-dudukom u oro sa devojkama.

 

Deda čukun “Kara” Mladen svirao u gusle, a njegove gusle su čuvane sve do 1902 godine.

 

Dugovečnost:-Živeo je jdnostavno i prosto, bez sekiracija, a hranio se ovčim proizvodima, uz čist planinski vazduh, jednostavan zivot-formula dugovečnosti.

 

U Javorju je jedan baba iz Kurtinci živela 130 godina-prema pričanju Natalije Stancić, a Kita u Zlatićevu rodom iz Gavrilove familije-sestra, Mladenović iz Predanču) živela je 103. godina.

Zapis iz 1975 godine, planinski zaseok predanča, selo G.Dejan

Kazivač: Vladimir Ilić(1881), valjač, vodeničar, Predanča(G.Dejan)

 

Zabeležio: Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoriograf

* * *

 

 

 

 

* * *

 

Obrazovanje i društveni život:

 

U toku Drugog svetskog rata i posle Drugog svetskog rata u selu G.Dejan-sa zaseocima:Selo, Predanča, Zlatićevo i Đorđine su održavani alfabetski tečaji, pa su tako se opismenjavali svio nepismeni(a bilo je skoro nepismeno celokupno stanovništvo).

 

Tako su čak i na kurseve odlazili mladi partizani i sa šest meseci kusra opismenjavani, da bi bili prvi učitelji.

 

Tako su nas sve do 60.godina veka(ai u OŠ-u u s.Svođe) mahom učili učitelji-sa šest meseci kuras(„kursisti“)-a čak i u OŠ u s.Svođe od petog do osmog razreda sve do 1965.godine su nas učili samuo učitelj(sve predmete)-nije bilo nijednog nastavnika.

 

Četvororazredna osnovna škola je osnovana 1958.godine, koju su pohađla do 1954.godine i deca iz zaseoka Predanča; da bi kasnije pohađala OŠ u selo Zlatićevo-pešačeći u jednom pravcu 5 kilometara.

 

Osmogodišnju OŠ „Dositej Obradović“ u selo Svođe su tek početkom 60.godina 20 veka počela da pohađaju samo muška deca iz Gornjeg Dejan svih okolnih sela ovog planinskog kraja.

 

OŠ u selo G.Dejan je bila istureno odeljenje OŠ „Dositej Obradović“ u selo Svođe.

 

Pošto je u jednom pravcu bilo više od pet(a 10km-deca iz zaseoka Predanča) kilometara, onda ženska deca nisu bila u obavezi da pohađaju osmoletku, nego su čuvala ovce i spremala dar za udaju.

 

Naravno da su pored toga radila i sve poljske radove: okopavanje, setve, žetva, branje sena i voća za pečenje rakije-sa svojim majkama, strinama i babama po selima ovoga kraja.

 

Tek početkom 70. godina 20 veka su počela neka ženska deca da pohađaju osmogodišnju osnovnu školu ui selo Svođe, kada su već neki dečaci već završavali srednje, više škole i fakultete.

 

Emancipacija na selo i uopšte u društvu je učinila svoje da se ženska deca školuju i kasnije završavaju škole.

 

Zbog migracija u grad je osnovna škola, osnovana 1958, pred zatvaranjem.

Prvi učitelj je bio Ljubiša Popović. Škola je obuhvatala rejon Gornjeg Dejana, Predanče, Đorđina i Zlatićeva.

Kasnije, otvaranjem škole u Zlatićevu, deca iz Predanče su pohađala tu školsku ustanovu.

Na drugoj strani je nekolicina mladih steklo visoko obrazovanje: nastavnici, učitelji, profesori, inženjeri i oficiri. Među njima ima doktora ekonomskih nauka i republičkih inspektora šumarstva.

* * *

KAVGADŽIJA

Onaj što prvi kavgu zadene,

Taj ti je, brate, kavgadžija.

Taj k’d je oro-kavgu zadene,

Pa se izm’kne, da se tepaju,

A on ti sa strane uživa.

Svi ga znaju, u svako selo.

K’d je neki vašar ili svadba

Prvo se načuk’u do d’ske,

Onda se cenjkaju, mortus pijani,

Koj će kolo da vodi.

Muzikanti gi dobro poznaju,

Pa su nek’d u stanju

I džave da svitu u kolo,

Samo da ne izbije tepanje.

Mek’d se i tupan icepi,

Iskrši truba ili ’armonika.

Kavgadžije prave svađe

I oko međe ili stoke.

Takoj se u svako selo

Svaka kavga pretvori u tepanje,

Pa se od igranke i vašari,

Doma doodi s krvavi nosevi,

A nek’d u kavge, ojo oro,

Pištolji i noževi su igrali-

Plaćalo se i životom.

Vlasotince, 9. avgust 2006.godine

(Izvor: PLANINSKA ORATA(zbirka pesama na dijalektu juga Srbije), Autor: Miroslav B Mladenović Mirac, 2008.godine, Vlasotince, strana: 57-58)

* * *

DEJANSKI GOVORNI MEDALJON:

 

-Abre ovaj Stanoje i Bogosov rešiili se cvrsto da dovedu vodu iz Bukovu Glavu.

-Ide smejanje po Dejan, al bre nepodavu se, će bude rabota.

 

-Ovija iz Sovčinu mlogo stežu, neznam kvo im je. Nešto se trtomute za struju. Teško se zbiru pare.

 

-Stojan Desimrkin i Vlastimir Jordanov iz Prodanču će sviru na Trojcu u Dejan. Neznam bre dal će si se vidimo na slavu, onakoj kakoj se dogovrimo u petak.

 

-Ovej pak đorđinske žene, mlogo bre piju, će ni bre savladu po pijenje nas predančari. Al i mi si gi imamo poviše od njine žene, će gi pobede u pijalaci po svadbe.

 

-Ej bre Milice će li ideš na kopanje, onoj bre meko ko bapka, mlogo arno, eve projdo sas krave i pipnu zemlju.

 

 

-Puštajte ovce i krave deco , evo dojdo od kopanje, na Golemi i Mali Đorčevrid već pase stoka. Što vi ne baba probudila porano.

 

-Pa neka gi babina deca nek si malko pospu,de,de stoka će se napase golem je d’n.

 

-Ej tetkino dule, jela ovam da ti tetka nešto podade. Eve nes’m se mlkogo prekršila, eve ti jedno šareno tojače bonbonče, da ti bude merak da paseš ovce cel d’n uz pojanje i da si svirkaš u duduče.

 

-Tetko mori nesi trebala da se otrošiš, ja si pojem i čuvam si naše ovce da gi napasem dobro da ni podadu poviše mleko, da si se doma knoći dobro mleko nakusamo.

 

-Ej počekajte me, nosim si sandale u ruke, a sas gumene popke će si idemo sve do Čobanac.

 

-A kvo će da rabotimo ako ni vide lopušnjanke, ramnodelke i ravnogorke.

 

-Ma ništa. I one takoj isto rabote. Isto ko i mi se ubavo premene u narodnu nošnju i nose si sandale u ruke do s’m sabor-vašar. Neke idu i bose do s’m Čobanac.

 

-Će li bre idemo na pijenje, Jovan od Preslap dovel snajku Slavicu iz Ravnu Goru.

 

-Će idemo, evo ču kakoj puca Trajko lovdžija sas pušku, a Vlasta ramonikaš će ni veseli. Ponesi i neki dinar za celivuvanje za snajku, el se na prazno necilivuva u ruku od snajku.

 

-Ovija pa zlatićevci na sedmi juli se iznačuku i Vlasta armonikaš gi opepeli. Al brate golemi veseljaci, bez nji nemože da se kolo zavede.

 

-A beše li tepanje sas javorci i jakoljevci oko kolo. Beše, Stanislav i Stanomir im čovke razbiše, al zatoj k’d dojdu na sabor u Predanču na drugi maj svi gi poštuju.

 

-Mlogo mi merak k’d čujem da tupan začuka na Čuku na sabor u Dejan. Srce mi zaigra. Nemam si pare da platim kolo, al si se izigram na keca i u kolo. Čim čujem armuniku i tupan odma bataljujem svu rabotu, pa pravo na sabor.

 

-E kakoj si sviru ovija lopušnjanji, nema gi ravni sve do Vlasotince. Pobeđuju svi svirači k’d se zberemo da se venču u opštinu ili u crkvu u Kruševicu. Samo k’d Sotir dune u trubu, ječi planina.

 

-Ej vikaj Mileta i Kicu da ponesu krpenjaču, pa nek pojdu niz dolinu pa povikn u Mirka, pa će n si se sas Borka i Miroslova igramo loptu protiv zlatićevci na „Krst“ u Zlatićevo.

-More njin tatko Jovan gu sakril, pa gu traže da je najdu, pa će malko da se zadocne, će gi počekamo na Prekop.

 

-Da li će idemo na Dejan ili na Zaltićevo iz školu od Svođe?

-Kude ima poviš drustvo, tuj će idemo, da se igramo sas loptu od kravlje dlake i da jurimo veverice i mlatimo kruške-da mož otidnemo doma do mrak.

 

-Josime ima li pošta od mojeg pečalovnika.

-Ma Jovanke , de pečlaovnik još ni banicu ne pojel, što si mu omesila za put. Neka se malko užiga, zaradi neku paru pa t’g se nadaj da ti prati pismo i pare. Izgleda mlogo si zagorela:ha..ha…

 

-Pojdomo iz svođsku luku da si se obanjamo u Vlasinu, k’d si se puštimo iz školu.

Mi zlatićevci, jakoljevci,prodančari, dejanci, javorci. Razdvojimo se po grupe kuj znaje a kuj neznaje da pliva. Mi pojdomo prema Kamenjari, al em nesmo znali da plivamo, em smo bili bez gaće.

 

-Sramota bre da se skidamo u prtene dugačke gaće, el tuj su bile i neke ženske će ni gledu pa će teru sair po sela i po školu od nas.

 

Će bude golema smejurija.

Vitko iz Javorje posnalažljiv pa ni odvede sas Sinišu iz Gornji Dejan i sas neki borondolci i donjodejanci pa se skinumo goli u jedan vrbak u luku i ubavo se pobrčkamo i obanjamo.

 

Toj ni je bilo prvo banjanje u golemu vodu, el smo se banjali po virovi.

Izvor: iz Rukopisa:- PEČALNIK (Narodne priče, legende, predanja, izreke, zdrice, zagonetke, kletve), Autor: Miroslav B Mladenović Mirac, 2009.godine Vlasotince)

* * *

DEJANSKE VRAČARICE

 

U Dejanu su sredinom 20. veka živele dve račarice:Sanda Bogdanović i Jelena Mladenović, koja je doživela 102. godine života.

 

Sanda je počela da se bavi vračanjem, kada je u toku rata 1941-1945. godine čula de je njen sin Bogosav „poginuo u ratu“ i „sahranila“ njegovo paramanje-umesto njega na dejanskom groblju.

 

Kažu da je otišla kod jedne vračarice, koja joj je rekla da će se njen sin Bogosav živ vratiti posle rata i tako se i obistinilo.

Njen sin Bogosav je bio u nemačkom zarobljeništvu.

 

Bogosav je sam pričao da se je bacio i skočio sa trećeg sprata u reku Dunav, pa tako preplivao i vratio se kući živ.

 

Naravno da je od toga imao posledice i stalno je kašljao dok je posle rata radio kao magacioner u selo Dejan.

 

Posle oslobođenja se oženio – izrodivši tri ćerke, a odživeo svoj živpotni vek do 60. godine života. Više i nije mogao da živi od posledica rata.

 

Tako je njegova majka Sanda posle toga postala poznata vračarica u celome kraju.

 

Bajala je od svega i svačega, rasturala mađije i gasila uglenje od svake nesreće koja je tada spopadala nepismene i siromašne ljude u planini. Razne boljke je kod žena lečila vračanjem.

 

Druga poznata dejanska vračarica je bila Jelena, koja je lečila žene nerotkinje, tako što ih je „potpasuvala“ tkanicom-nameštala „pupak“, nameštala prelome nogu i ruku, gasila uglenje i bajala ženama od raznih uroka.

 

Baba Jelena je i u svojoj 95. godini života znala da otpeva mnoge lazaričkke pesme i bila vedra do kraja života.

 

Pisac ove kratke priče o dvema babama vračaricama ih je lično poznavao i zapisao od baba Jelene dosta etnološkog materijala o životu u planini.

 

Naročito su ostale zapisane njene vesele doskočice i lazaričke pesme koje je pevala kao devojka u lazaricama u rodnom selo Lukačevu(Gornji Orah) između dva svetska rata.

 

(Izvor: iz Rukopisa:- PEČALNIK (Narodne priče, legende, predanja, izreke, zdrice, zagonetke, kletve), Autor: Miroslav B Mladenović Mirac, 2009.godine Vlasotince)

* * *

 

BELMUŽ NA PLANINSKI NAČIN (Narodni recept):

– Zabeležio: Miroslav Mladenović, lokalni etnolog Vlasotince

 

Belmuž /beli muž/ je pastirski obrok i jedinstveno ukusan specijalitet Istočne Srbije.

U vreme Đurđevdanskih dana, jedan dan pre Đurđevdana (6maj), Đurđevština, u selima brdsko planinskog dela vlasotinačko-crnotravskog kraja, bere se cveće, pletu venci, pravi belmuž i vrši odlučivanje jagnjadi.

Na Premlaz (25 maj), jaganjci su se odlučivali i počinjala je muža ovaca i obavezno pripremao belmuž, da ovce i te godine imaju više mleka.

Taj dan ovčara u ovom kraju se proslavljao na mestu gde se slavio Đurđevdan, tako što se od mleka pomuženog i belo-kukuruznog brašna pravio belmuž na ovakav način:

– U grupama planinskih zaseoka, uveče se pomuzu ovce, potom podsiri mleko i iz cedila izvadi mladi neslan sir, koji se pre stavljao u kotao.

Potom se kotao stavljao na vatru i stvaranjem kašaste mase, obavezno se stavljalo belo, nekad i žuto kukuruzno brašno (proja) i potom zasolilo i varjačom – drvenom kašikom mešalo i kuvalo dok se potpuno ne ispari voda.

Takva kašasta masa – belmuž, posle kuvanja na vatri, služio se na livadi ili za sovrom.

Tako se proslavljao dan ovčara – početak muže ovaca, koja je trajla sve do jeseni.

Ovaj recept za Belmuž je jedisnstven na jugu Srbije, a postojao je i uselima Zaplanja-podnožja Suve Planine.

Danas se belmuž često priprema na isti način, ali na šporetu.

U posudu sa debljim dnom stavite sir i na laganoj vatri mešajte dok se ne rastopi i počne da “konča”.

Dodati brašno u mlazu, mešati da masnoća izađe na površinu. Dobiće se smesa nalik na kačamak, ali mekša. Jedite smesta, dok se puši….

Posluživanje belmuža:-Za belmuž je potebno imati stvarno prvoklasni beli sir, a ne sme biti stariji od dva dana…

Kažu da koji muški jede belmuž, zdravu hranu od sira i kukuruznog brašna, bude lep do starosti, kada mu kosa pobeli…Prijatno!

Sastojci za pripremu belmuža:- 1 kg mladog. Nesoljenog, najbolje ovčijeg sira 400 grama kukuruznog brašan, ne palenta.

*

Gastronomija Srbije

panacomp.net/srbija?s=srpska_kuhinja

BELMUŽ NA PLANINSKI NACIN – Zabeležio Miroslav Mladenović, lokalni etnolog. Belmuz pocetak pripreme Belmuz Svrljig Belmuz Josanica Belmuz Balta …

http://panacomp.net/srbija?s=srpska_kuhinja

*

Narodni recepti iz vlasotinačkoga kraja-Gornje Povlasinje

www.mycity.rs/…/Narodni-recepti-iz-vlasotinackoga-kraja-Gornje-Po…

21 mar 2010 – Zabeležio: Miroslav Mladenović lokalni etnolog 5.Recept: BELMUŽ(Na starinski način): U vreme Đurđevdanskih dana(jedan dan …

http://www.mycity.rs/Kulinarstvo/Narodni-recepti-iz-vlasotinackoga-kraja-Gornje-Povlasinje.html

* * *

Od igre na poljančetu do Crvene Zvezde:

Mnogo nas kao dece 60.godina 20. veka nije znalo ništa o sportu i

fudbalsim klubovima.

 

Sve do završetka četvrtog razreda u planinsko selo Zlatićevo (pešačili

smo dnevno kroz planinske vrleti 10 kilometara u oba pravca) nismo

znali ni o Crvenoj Zvezdi ni o Partizanu.

 

Pošto je u toku Drugog svetskog rata ovo bio „partizanski kraj“, onda

smo posle polaska u osmogodišnju školu „Dositej Obradović“ u selo Svođe

(pešačenje 10 kilometara kroz bukovu šumu, kozjim stazama i preko

nabujalim planinskim rečicama i potocima…); čitajući u listu

„Politika“ (donosili smo učitelju u selo Zlatićevo iz pošte sela Svođe)

o sportu počeli da se određujemo kao navijači fudbalskih klubova u

bivšoj Jugoslaviji.

Tada zbog „Partizana“ u ratu i „Crvene zvezde“ na partizanskoj kapi,

postojali su tada samo navijači ova dva kluba u čitavom Povlasinjskom

kraju.

U svoj rodni planinski zaseok Predanča, sela Dejan svi smo postali

navijači FK „Pratizan“ a jedino je jedan naš drug iz inata postao

navijač FK „Crvena zvezda“.

U početku smo se igrali sa loptom od kravlje dlake, potom krpenjačom,

onda malom gumenom loptom (nalik na onu za tenis); potom za igru

nam je učitelj doneo pravi fudbal.

Tada su u osmogodišnju školu išli samo dečaci, dok devojčice su bile

obavezne za obavljanje kućnih i poljskih poslova; da čuvaj ovce i

spremaju dar za udaju.

Zimi su morale da izučavaju tkački zanat i postanu vezilje, a leti da

okopavaju kukuruz, krompir -onda obavljaju žetvarske i druge radove u

polje.

Svi mi iz susednih sela:Predanča, Zlatićevo,Javorje, Kozilo,

Jakovljevo, Dejan-igrali smo na poljančetu loptu od kravlje dlake ili

gumenjaču ujutru na mestu Zlatićevsko gumno ili u Dejanskom ataru i

onda trčeći niz Svođsko Bučje strčali za početak časa u školi sela

Svođe.

 

 

Iskreno bio je veoma talentovaniji od sve dece u seoskoj osmogodišnjoj

školi, ali nije imao ko da ga „pogura“- a i oskudan siromašan život na

selo je učinio svoje.

Ali zato kada smo sa našim sinovima u toku raspusta igrali loptu na

poljančetu, hvalisavo se ponosio sa svojim sinom Slavišom-Sašom

Stojanović, da će barem on ispuniti naše dečačke sne i zaigrati fudbal

u nekom velikom klubu.

Bili smo ponosni na njegovog sina kao „partizanovci“ pa čak i onaj naš

jedini „zvezdaš“ iz sela-koji je postao zidarski pečalbar preduzimač.

Mi se rasturismo ko gde, sela postadoše pusta. Naša poljančeta su

zasrasla u korovu i tako ostadoše sela bez dece.

Nema više igre dece na poljančetima širom Povlasinja u planini.

U vremenu raspada stare Jugoslavije na kraju 20 veka, na mojoj kapiji

u Vlasotincu došao je sam moj drug iz detinjstva Mirko Stojanović, kao

bivši oficir i vojni sudija tadašnje vojske stare socijalističke

Jugoslavije.

Bio je utučen. Proteran iz Slovenije kao „nepoželjna osoba“ vojnog

oficira-morao je da ostavi ženu, sina i ćerku u Sloveniju i da pređe u

Beograd odnosno u Vlasotince da živi. U to vreme je više boravio kod

tada žive svoje ostarele majke u rodno selo u planini.

U tim turbulentnim vremenima pod ratnim sankcijama ratova

u:Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, Kosovu-moj dragi drug iz detinjstva

Mirko Stojanović(1947.g.) morao je preko Mađarske da odlazi da vidi

porodicu u Sloveniju-a čak u početku se „susretao“ sa porodicom iz

Slovenije u Mađarskoj, da bi se ponovo vraćao za Vlasotince.

Hrvati i Slovenci mu nisu davali prolaz ulaska u Hrvatsku odnosno Sloveniju.

Često smo se šetali pored reke Vlasine, kupovali zajedno štampu na

kiosk u centru grada .

 

Pričao mi je hvalisavao o svom sinu Saši-Slaviši fudbaleru u prvoj

slovenačkoj ligi. Svi smo tada u selo bili ponosni na njegovog sina kao

fudbalera a kasnije i trenera.

Srce mog druga Mirka Stojanovića (oca Slaviše) nije izdržalo.

Umro je mlad od srčanog udara-infrakt.

 

Tuga i bol za porodicom i nepravde učinile su svoje.

Prođoše nekoliko godina, na lokalnoj televiziji TV Leskovac odgledao

sam INTERVJU sa Slavišom-Sašom Stojanovićem, kao trenerom slovenačke

reprezentacije.

Ponosno je pričao na svoje poreklo sela svoga oca i majke iz

vlasotinačkog kraja.

Nije zaboravio svoje korene. Bilo mi je drago kada sam ga slušao.

Potekle su nekoliko suza niz moje ostarelo lice-sa uzdahom: “E da mu

je otac Mirko živ da ga sada sluša i gleda“.

Prođe neko vreme, evo sadašnje početkom 21. veka- ostvaruju se snovi

nas koji smo šutkali krpenjaču po poljančetu po planinskim livadama

Povlasinja, naš Slaviša-Saša Stojanović je postao trener FK „Crvena

Zvezda“.

Tu radost smo svuda delili-sa svih susednih sela kada smo se

susretali u čaršiji kada se uveče izilazilo u šetnju pored prelepe reke

Vlasine u Vlasotincu.

Moj sin je kao romanopisac meni napisao nekoliko šaljivih zađevica u

rečenici:“ne znam kako će Saša da prođe u naše selo Predanča, da li

će mu „oprostiti“ svi PARTIZANOVCI, jer je „izdao“ naše selo i otišao

u Crvenu Zvezdu“.

Naravno to je izgovorenuo šaljivo uz ponos što smo eto i mi doživeli da

neko od naših planinskih gorštaka ispuni san našeg detinjstva i naše

mladosti.

Eto naš Saša-Slaviša Stojanović iz našeg planinskog zaseoka Predanča,

od seosko-planinskog poljančeta dođe i do najvišeg trona u

fudbalu-postade trener FK „Crvena Zvezda“.

 

Meni i mojoj generacija kao „partizanoivcima“(ali pravih –ne ovdašnjih)

želimo našem Saši-Slaviši Stojanović uspeh kao treneru FK „Crvena

Zvezda“.

Srce je jače od razuma. Neka sa Zvezdom na fer način i sposobnošću

kao trener osvoji titulu prvaka i povrati ugled FK “Crvene zvezde“ i

našge fudbala u Evropi i svetu.

Autor: Miroslav B Mladenović Mirac, nekada i sam se igrao

krpenjačom u planinski zaseok Predanča sela Dejan, opština Vlasotince

jug Srbije

1. novembar 2013.g. Vlasotince, republika Srbija

* * *

 

Poreklo prezimena po rodovima-mahalama:

 

 

Naselje Gornji Dejan sastoji se iz tri fizionomske celine: Selo , Đođine i Predanča(Prodanča).

 

S e l o G.D e j a n (Mahale): Birovci, Mala, Milaćevo, Jerski Kraj, Brajkovica, Kletište, Kuskinci, Lo(e)venove, Sovčina, Zimovište.

 

 

 

 

Mahala-Mala Birovci:

 

– Rod: Stanojević (krsna slava sv. Đorđe-“posna”),

 

– Rod Veličković (krsna slava sv. Đorđe-“posna”),

 

– Rod Ranđelović (krsna slava sv. Đorđe-“posna”),

 

– Rod Milošević (krsna slava sv. Đorđe-“posna”),

 

– Rod Stojčić (krsna slava sv. Đorđe-“posna”).

 

Svi ovi rodovi su izgleda proistekli iz jednog roda, jer se do sada niko u selo niti udavao niti ženio iz oviuh rodova; što pokazuje da su svi oni istog porekle od jednog pretka.

 

Veoma je zanimljivo da svi oni slave istu krsnu slavu Sv. Đorđu “posnu”-a još je zanimiljivije da iz roda Stojičić kumuju rodu Đokić(ALABIRCI) u selo Zlatićevo, koji su se doselili sa Kopanonika prvo u G.Dejan i imali kuću u đljivar-vonjak, sada Stojčić-kod škole odnosno kod bakalnicu veličjovića odseljenih u Vlasotince.

 

Dok, stari kumovi Stojičićima su iz Suknareva (D.Dejan-Tihomir-sin Vlasta i snaja Divna iz Pavlović G.Dejana)

 

Veličkoviči jedino sa njima imaju isto blizu imanje a škola i prodavnica su na imanje Stojčića. Inače Veličkovići, su poreklom od roda Veličkovića(Velička)-a doseljeni iz sela Gare u višeetapnom raseljavanju posle 1878.godine oslobođenja od Turaka-naselili se u turske kuće.

 

 

Još jedan podatak za rod Stojičić je da imaju livade i šumu i njive na potesima u predanču u dejasnkom ataru(rudine, Vranska Livada, Vranski Rid) u blizini Ilića i Stančića(doseljeni iz Dejana u Predanču).

 

Drugi značajan podatak za Stojičiće je da su od rod Mladenović(Ilić) Arse .istu slavu slave kao i Stojičić-naselili se u Predanču iz Le(o)venova-PINKINI(Pavlović-ista slava, tu im je bila kuća) kupili imanje(livade i šumu) pored reke Vlasine u potesu GOLEMA LUKA.

 

Druga luka ima naziv RADINA LUKA isto sa leve strane i niže pored reke Vlasine u naselju Kamenjari (D. Dejana).

 

 

DŽEVRBAJCI (Stanojevići-ispod put prve kuće opd Zimovište),

 

KEVINI(Stojčići) i SANDINI(Keva i Sanda) (Bogdanovići-Sandini).

Bogadnovići:-Slavoljub(stolar), Vlastimir(ciglar) i Bogoslav(magacioner);

 

Bogoslav Bogdanović je pobegao kao zarobljenik u Drugom svetskom ratu 1941-1945.godine iz ropstva, skočiom u Dunav od treći sprat, ostao živ i od toga uvek imao, posledica da stalno „kašlje“)..

 

Takom i danas se mođe ćuti kako je njegova majka Sanda-čuvena vračarica u tom kraju u 20. veku ga „živoga“ sahranila-tako što mu je u grob stavila paramanje-njegovu odeću i obuću i kada je bila kod jenjdne vračarice ona joj je rekla da je živ i da će se vrati i tako se to obistinilo.

 

Sandra Bogdanović bila druga vračarica u selo G.Dejan (pored Jelene Mladenović) –lečila vračanjem sve bolesti.

 

– STOJČIĆI(1):-Žika (Ratkov otac) slava Sveti Đorđe 9.decembar

 

KRSTIĆ MOŠA(Erko)-prizetio se u Stojčići Dejan, ima četiri ćerke.

 

– STOJČIĆI(2):- Tihomir i Žika su braća od čiču.

 

Tihomir:sinovi:Vita –Žika-sin:Luka.

 

U Stojčići se prizetio Stanoja Petrović iz Grginci.

 

Stojčić Vita:-sin Mile(Vlasotince-Lebane), đerke:Dragica(Vlasotince); Ružica (Kula), Ljubinka(Smederevska Palanka).

 

 

Luka Stojčić:- Novica, Dragan i Branko.

Danilo Stojčić se odselio u Soko Banju.

Lukini sinovi žive u Vlasotince

*

– Mala DULAN:-(ispod Kevu): Dragiša(Moša otac) Milenkovići (2k), slave Sveti Đorđu.

 

*

BIROVCI:-Iznad put su živeli: Ranđelovići:- braća: Stanoja, Dobrivoja, Vitomir i Ranđel.

 

Familije žive u Vlasotince.

 

Ranđel Ranđelović-Leposava(Đorđević, Predanča):- Slovka, Vida, Gordana i Bojana.

 

Gordana Ranđelović se udala za Dragana Tasića u Kletište(G.Dejan).

Udate su i ostale sestre.

 

Nasta Stanković(Zimovište) udata u Gornji Dejan za Stanoju Ranđelovića-sin Zoran živi u Vlasotince,

 

 

 

*

 

– Mala KUSKINCI:–Braća Ilići: Ljuba (sin Branko-profesor,i Dragiša-žive u Vlasotince), Moša(bio direktor u upravi prihoda-sin doktor radi na Kosovo), Tisa(sin Ratko rođen 1945.g-živi u Vlasotince).

 

*

-Mala DOLINA:-familije: Zlatkovići(2k)-slave Ranđelovdan.

 

*

 

– Mala KLETIŠTE:-….. (3k)-„Munja“ Miodrad Tasić-braća: Tihomir i Čedomir Tasić i sestre:Stojana i Danica Tasić.

 

Miodrag Tasić:-Dragan, Snežana, Dragica i Ljiljana..

Dragan Tasić (1958)-Gordana (1959.g. devojka iz Ranđelović, G.Dejan):- Kristina(1983) i Katarina(1983)-žive u selo.

Zet Oliver Zlatković (unuci)-Miljan i Nemanja.

Draganov brat od strica Tasić Ljubiša i sestra Jasmina Tasić.

 

 

*

 

– Mala CIGANSKI GROB:Tisa, Luka, Lika Zlatković-„Pumpalovi“

*

 

-Mala BRAJKOVICA(1)- Brajkovci(naseljeni iz Zavidince-Borin Dol) (1):-Ilići(2k) slave Sveti Đorđu

*

– Mala BRAJKOVICA(2);-Stanojević Vojislav, Dragoljub, Bođa-slave Sveti Đorđu(posna)-9.decembar

*

– Mala DEL (2k):-Iznad škole, Verica Stojanović slave Sveti Đorđu(prizetio se Luka iz Bilo-D.Dejan)

 

*

– Mahala SOVČINA(3 kuće):-Familija Ignjatovići:

 

Josim Ignjatović i Borivoja“Guberiza”.

 

Josim se oženio ženom iz roda Ilića(Milanova ćerka) iz Predanču.

 

Bora “Guberiza”(oženio se iz roda Petrović iz Predanču-sestra Todora)-pevao pesmu „Druže Tito mi te se kunemo da sa tvoga puta skrećemo“-tada uvredljive pesme o Titu i stalno bio po zazvor.

 

Ovu pesmu je pevao stalno čim bude pijan, izađe na DEL i peva.

 

Sa njim sam slučajno radio 1963.godine kao pečalbar-ciglar posle završene osmoletke u Natalincima-Topola (pada mi se teča) i tu mu se udala jedna ćerka sa crepane u saranovo kod Natalnica-Rača.

 

Borivojin sin Ratko živi u Niš.

 

Josimovi sinovi su: Voja( sa porodicom žive u Niš-bio republički inspektor-rano je umro i ostavio dvoje dece).

Đura(u Aranđelovac) i Ratko(Kragujevac).

 

*

 

-Mahala LEVENOVE(5k):-Zlatkovići(tu je staro groblje-odatle je odseljena familija Mladenović u mahalu Predanču)-Levenove pola Zlatkovići)kod groblja) i pola Pavlovići(ispod groblja).

Zlatkovići slave sv. Nikolu a Pavlovići sv. Đorđu-PINKINI.

Ima Zlatkovića “iznad put” koji slave sv. Ranđel.

 

U toj mali PINKINI(ispod groblja) se nalazila stara kuća roda MLADENOVIĆ(Predanča-Gavrilovi), a tu je i bio rod: Milošević: Miloš, Ljubomir, Voja.

 

*

 

-Mala ČOKINICA(1k):-Ispod groblja Pavlovići prema Zimovištu mahale i slave Sveti Đorđu posnu i odselili se iz Levenove.

 

*

 

Mahala GRGINCI:

 

-Mala SREDINA SELA: Gornji Dejan: Petrović Vlajko:-sinovi:Luka(Vlasotince), Moša(Dejan) i tri ćerke: Verica, Smilja, Jordanka i Milica.

*

 

– Mala MLADENOVIĆ:-Tu u familiji Mladenović je živela do kraja 20. veka vračaricda Jelena Mladenović , živela 102.godine -nameštala je preelome nogu, ruku, nameštala „pupak“ i „potpasuvala“ tkanicom šene koje nisu mogle da rađaju decu.

 

Od njene loze je njeni sinovi: „Brka“ Luka i Borivoje Mladenović.

Borivojini sinovi:Zoran(u Beograd) i Dragan(živi u Dejan).

Luka Mladenović:-Dragiša(Aleksandrovac) i dve ćerke.

*

 

 

– Mala PETROVIĆ:-Radivoje- majka se preudala iz roda Stanković iz Zimovište (žena baba Desimirka iz Predanču-Javorje od Stojanović): sinovi Stojan Petrović(harmonikaš i odseljen u Kragujevac) i Vukadin Stojanović(živeo u G.Dejan), Laza Petrović u Kragujevac.

 

Stojan ima sina Zorana i ćerke: Gordanu i Lepku-koja posinjena kod strica Vukadina koji tada nije imao decu.

 

Vukadinov sin je Ivan Stojanović(živi Vlasotince) profesor matematike.

 

Pored Radivoje je živeo i brat Stevan(po majci).

Radivoja, Krista, Stevan i Nikodija braća od čičevi.

 

Keva sestra Tamanije i Julijane, Vasiljka, Radivoje i Mirka Stanković iz Zimovište-udala se za Milorada „brkatoga“-familija sa Nikodijom Petrovićem.

 

Nikodija i Stojadin braća.

 

Petrović Stojadin i Petrović Ranđel rođena braća..

 

*

 

– MALA(nadomak Grginci): Krista Petrović:-Dragomir(Dejan) , Ratko (Vlasotince), Bogomir (Dejan) i Dobrivoje (Aranđelovac).

 

Dragomir je oženjen Radmilom iz roda Ilić (Predanča)-ima sina Mileta(profesor u nišu) i ćerku-koja sa porodicom živi u Vlasotince.

 

Ratko Petrović je oženjen Evicom Miljković iz Kruševice i imaju sina-koji je oženjen i žive u Vlasotince.

 

Slave krsnu slavu sv. Nikolu 19.decembar.

 

 

 

*

 

– Mala GRGINCI:-Jovan Petrović(posinio dete) –Nikodija je otac Stojana i žive u Beograd.

 

*

 

 

-Mala BANDINI:-Dragomir „Banda“ Krstić, sinovi: Luka, Steva(nije imao decu) i Čeda-prezime Krstići, slave Sveti Đorđu zimsku 9.decembra.

 

Čedin sin Dacko mesar u Vlasotince.

Lukin sin Dragiša živi u Vlasotince-bili su matrapazi sa stokom, posle su postali preduzimači zidarski.

 

*

 

– Mala PAVLOVIĆI:- Antonija Pavlović:-Gradomir i Radivoje Pavlović (prizećen u Jerski kraj, deda-tast mu je bio Milorad(vojni invalid) Radenković-imao ćerke: Verica, Milica, Dragica, Olga i Slavica), a otac se odselio u Veliku Planu sa babom Jevrosimom.

 

Gradomir Pavlović-Jovanka(usvojena u rod Milenkovići iz Gabrovik(Svođe)-otac joj poginuo 1926. u ciglari od Rumuni a Ljuba majka-rodom iz roda Đorđević Predanča, se preudala-dok je blizanac Jovan usvojen u rod Petrović u Predanču-obe porodice su slavile sv. Ranđel u Predanču i u G.Dejan).

 

Gradomir i Jovanka Pavlović:-Sanda(oženjen i ima dve ćerke i živi u Vlasotince), Mara (udata u za Drage milutinovića u D.Kruševicu), Simka (udata u Baru-D.Dejan), Divna(udata u Suknari-D.Dejan, žive u Vlasotince)

*

 

O Jovanu i Jovanki:

Porodica Pavlović:-Jovan i Jovanka (blizanci):- Ljuba Đorđević (sestra Milutina Đorđevića-1903.g) udala se u Gabrovik(selo Svođe). Zet je 1926.godine nesrećeno poginuo kao ciglar-pečalbar u Vlaško (Rumunija)-Rumuni hteli da „namame“nekog Rumuna i slučajno naišao ovaj svođanin-pečalbar i oni ga ubili.

 

Deca blizanci (rođena 1925) Jovan i Jovanka ostali bez oca. Majka se preudala ui Džakmonove(Borin Dol) a Jovanka je usvojena u G.Dejan (usvojio je Vladimir brat Svetislava teča mog oca Blagoje po baba Julijani iz Zimovište)-a Jovan je usvojen od strane Kriste Petrovića iz Predamnču(G.Dejan). Jovanka se potom udaje u rod Pavlović u G.Dejan (sin ACA-Aleksandar komšija u Vlasotince).

 

Zanimljivo da su obe „usvojiteljske“ porodice slavile istu krsnu slavu Sv.ranđel. Što znači da su od istog roda bile po poreklu sa familijom u Gabrovik(Svođe).

 

Predopostavlja se da su od roda BAINCI(naseljeni iz sela Baince-Crna Trava, poreklom iz Bugarske-srpsko poreklo)-Srbi strosedeoci, koji su imali zbog raznih razloga višeetapna raseljvanja i doseljavanja i čak vraćanja u stari zavičaj..

 

Zapis oktobar 2013.g. Vlasotince

Zabeležio: Miroslav B Mladenović Mirac loklani etnolog i istoričar Vlasotince

 

 

*

– Mahala JERSKI KRAJ-BABA NONKINI (Nonka):-Milenkovići :-Svetislav Milenković(dva puta se ženio)- Tamanija(sestra Julijana i ,Mirka i Vasiljka Stanković su braća iz mahale Zimovište):-sinovi:Josa(po oca), Sanda , Simka, Zorica i Vukica.

 

Josin sin Novica u Vlasotince, đerka Lepka(Levenove u Pumpalovi-žive u Vlasotince), Bojana (Bučkarovi za Dragana Stojiljkovića – Borivojin sin Zimovište –Beograd).

 

Sanda Milenković :-Radomir(Dejan-sin Goran u Vlasotince), Slavoljub (Kragujevac), Toma(Vlasotince), Luka (Ranđelovac), Dragica (udata u Andrejević Crna Bara-Vlasotince).

 

Simka se udala u Birovci za Vitu Stojčića. Vukica(udata u Požerevac) živi u Austriju, Zorica(udata u Baru i živi u Donji Dejan).

 

Rođeni braća od majke Tamanije(Nonka) su:Sanda, Josa i Simka –a od druge Svetislovine žene Stane iz Jakovljevo su: Vukica i Zorica.

*

 

PINKINI:-PAVLOVIĆ(Deda „Kitka“)-2 kuće: Dragoslav i žena Stojana(1930.g) i Boža(1934,g: Voja(Kula), Stojanča(Aranđelovac).

 

PINKINI:-Miloševići:Miloš, Ljubomir, Voja

 

PINKINI (Kitkini)-odseljeni u Čokinicu (ispod Stojana Zlatkovića u Dejan)

 

Zlatković Bogoje (1925.g).;OTAC:-sinovi: Voja(1939.g), Aca, Filip(brat): Tonča-2 kuće Zlatković

——————————————————————————–

3 kuće:Zlatković:- Stamenko(1924.g) i žena Julijana(1924.g-84. g u 2008.g); …………………………………..?

 

*

– Zaseok ĐORĐINE:-Ćukalovi(2k)-Paunovići-Stanomir „Ćukalo“ i živi u Vlasotince.

 

 

Zapis: februar 2008.godine Vlasotince

 

Kazivač Dragica Stojčić (rođena 1959.g.s. G.Dejan-udata u Predanču)

 

Zabeležio: Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince, Srbija

 

*

 

– Zaseok ĐORĐINE: Milan Pavlović (1920)- Stojana (Stanković, Đorđine):-Borko Pavlović(1948.g)- njegova majka je baba Milkanina ćerka(Milkana Pejkina sedsra-Arsina ćerka iz Predanču- rođena krajem 19. veka).

 

Svi Savići(a i baba Cveta sestra Jordana i Milivoje Mladenovića(deda autora zapisa) iz Predanču- je u Savići)-a i Milenović slave Sveti Đorđu(9.decembar-posnu slavu).

 

Zapis: januar 2009.g kazivač Bora Pavlović(1948.g) s. Đorđine

 

 

Zabeležio: Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince, Srbija

 

 

 

 

 

 

 

* * *

Poreklo prezimena Zlatković(1) (SELO- mahala LEVENOVE):

 

Krsna slava: Ranđelovdan

 

Rodonačelnik: Zlatko(visok po rastu)

Poreklo: U Moravu ima iz roda Zlatka(Zlatković), a iz Morave su su im stari kumovi.

 

Poznat rodoslov:

 

Zaltko:- Zalotković:Ranđel i Stojadin

 

Stojadin:-Bogoja

 

Ranđel:-Miladin(u Levenove),Ilija-Siniša (1950-Aranđelovac), Velimir(Vlasotince);Žika Ranđelović, Filip (1925),Milorad(prizetio se),Đura(1910.g, Levenove),

Miladin:-Dragoljub(sa porodicom živi u Vlasotince), Il.ija-Siniša, Žika-svi žive u Aranđelovac sa porodicom

 

Filip (1925):-Antonije(1950)-oženjljen i ima dva sina(Oliver i Ivan) a živi u Levenove, 2 sestre-udate:Stevka u Aranđelovac a druga setsra u s. Pepelište(Makedonija);

 

Đura(1910):-Aca , Vojin i 2 sestre.

 

 

*

 

 

Milorad Zlatković prizetio se u Kletište u rod Tasići, koji su imali livade u Džarkovu Čuku(Crnonica) sa Stojanovićima(Predanča-naseljeni iz G.Dejan).

 

Milorad Radenković (živeo kod “novo groblje”-Radenkovići-JERSKI KRAJ,):- 5 ćerke:1) Verica(udata G.Dejan za Mošu Veličkovića), 2) Slavica u kući-Radenković (prizetio teča: stric Sandinin -Radivoje (Gradomir Pavlović brat),

 

3) Milica (udata za Stanojević Vojislava-brat Dragoljub-šnajder kod školu, Dragoljub ima dva sina(Stanoja i negomir) i žive u Smederevsku Palanku- a Vojislav Stanojevi ć sinove:Slobodan(1950) i Milomir(1950);

 

4) Dragica Majka Bojana Zlatkovića-živi u Kletište u G.Dejan sa ocem Svetislavo-sin Milorada Zlatkovića);

 

5) Olga-udata u Pavlovići (za Slobodana-žive sa familijom u Veliku Palnu kod stare ciglane).

*

Rodoslov Bojana Zlatkovića:

Krsna slava: Sv. Ranđel

 

Milorad Zlatković:-Svetislav.

Svetislav Zlatković(1938)-Dragica Radenković(1939, G.Dejan):-Bojan(1961) i Vida(udata za Zorana Ranđelovića-sina Stanoje, Gornji Dejan-žive u Vlasotince).

Bojan Zlatković (1961)-Ljubinka:-sin i ćerka-odseljeni i žive u Smederevsku Palanku.

 

Zapis: 2011.godine, Vlasotince

 

Kazivač: Bojan Zlatković (1961)-iz G.Dejan-živi u Smederevsku Palanku

 

Zabeležio: Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince

 

 

* * *

 

Poreklo prezimena Pavlović (1)(LEVENOVO-PINKINI-Deda “Kitka”-“Kitkini”):

 

Deda “Kitkini”-2 kuće(odseljeni u Čokinicu-ispod kuće Stojana Zlatkovića)

 

Krsna slava:Sv. Đorđe “posna”

 

Rodonačelnik: Pavle

 

Poznat rodoslov:

 

Dragoslav Pavlović-Stojana!930) i Boža (1934.godine: Voja(Kula), Stojanča(Aranđelovac).

 

* * *

 

Poreklo prezimena Zlatković(2) (mahala LEVENOVO):

 

Krsna slava: Sv. Nikola

 

Poreklo: Donje Gare

Rodonačelnik:Zlatko

 

Poznat rodoslov:

 

Bogdan-Stamenko Zlatković:-Stojan (1946), Josim (1950), Najdan i Divna(1960)-svi žive sa familijima u Vlasotince.

 

Stari njihovi kumovi su Pešići iz Krčinove mahale(s.D.Gare)-a kumovi su Petrovićima-Vukadinu (sa istom krsnom slavom sv. Nikola-Petar se iz D.Gare prizetio u GRGINCI-a Grga je poreklom iz Krivi Del)).

 

Ova familija Zlatković slavi krsnu slavu sv. Nikolu, a drugi rod Zlatković je različita i slavi krsnu slavu sv. Ranđel.

 

Garci su bili poznati pinteri, pa je po tom zanatu bio u dejanskom kraju poznat: Stamenko Zlatković i sva tri njehova sina:Stojan, Josim-iako su bili prosvetni radnici.

 

Zapis: 2011.g. Vlasotince

Kazivač :Divna Zlatković(udata za Stevu u Crnu Baru a žive u u Vlasotince)

 

Zabeležio: Miroslav B Mladenović Mirac

 

* * *

 

 

* * *

 

Poreklo prezimena Stanković, Đorđević, Stoiljković (SELO-mahala ZIMOVIŠTE):

 

F a m i l i j a S t a n k o v i ć

 

Krsna slava: sv. Đorđe (“posna”)

 

Poreklo:-preseljeni iz zaseoka SOVČINA u ZIMOVIŠTE- SRBI starosedeoci

Imai su njivu gde je TURSKO gumno na potesu DEL(tu je na kosi trafostanica).

 

Rodonačelnik: Stanko

 

Poznat rodoslov:

 

Stanko:-Milen i Petar

 

Milen umro sa 36 godine života- Puko mu čir. Tada se njegova žena porodila i rodila Radivoju.

 

Onda se njihova majka sa Radivojem preudala za Ljupču Mladenović iz Donji Dejan-očuh na Radivoju je bio Stojanović iz Donji Dejan-sa Stevanom Ranđelović su braća po majci u G. Dejan.

 

Milen Stanković:-Vasiljko, Mirko, Radivoje, Julijana,Keva, Tamanija, , ćerka u Lazarevac,

 

 

Stanković Vasiljko:-Ljuba (1926,.sa porodicom odseljen u aranđelovac), Bora (1929.Zimovište), Tihomir (1931-odseljen u Aranđelovac), Novica (1936.-živi u Palanku), Nasta (1921.udata za Stanoju Ranđelovića u G.Dejan), Tomislav (1939.umro sa 20.g-uvek je kao ovčar pevao, teradiran).

 

Bora Stanković (1929)-Milica (1929.iz Stojanović, Predanča):-Branislav (1950), sestre:

 

Marica (1952-udata u Zlatićevo za Ljupču Mladenovića, Mirjana (1954.-udata u Ravnu Goru za Negovana Veličkovića i slave sv. Jovan), Bosanka (1956.-udata u Donje Gare za Sinišu Spasojević), Snežana (1961-udata u Jedine za Vlastu Stanković, slave sv. Ranđel), Slađana (1964.-udata u Rajićevo-Jakovljevo za Novicu Stamenkovića, slave sv. Stevan).

 

 

Branislav Stanković(1950)- Dobrinka(1953.g, Pavlović-sestra Borka Pavlovića iz Đorđine-i oni slave istu slavu sv.. Đorđu “posnu”):- Slaviša (1975), Danijela (1977)-odselili se i žive u Bajmok kod Subotice.

 

*

 

 

Petar Stanković:Ranđel–Žika (mlađi od deda Vasiljka-pamte se-podvukao M.M 2014.g-uža familija po oca istraživača) i Sava.

 

U porodičnoj svađi nesretnim slučajem 1931.godine Žika je ubio Savu.

 

Savina žena Kosara se preudala za Dobrosava Ilića(valjač) u Predanču-živeli u Reku pored vodenice i valjavice do 60.g.20 veka. Nisu imali dece.

 

Ali izgleda svako učinjeno nedelo se kad tad vraća.

Tako je nažalost Savin brat Žika se mučio dugo, dok nije ispustio dušu.

Bile su mu “odsečene” obe noge i “lazio” je kao pas.

 

Žika Stanković:-Milča (1931), Ruška.

 

Milča Stanković (1931)-Savka (iz G.Dejan):- Žike.

 

Hajduk Stanko je živeo 119.godina, svirao gusle. Imao naziv Stanko ADŽIJA. Bio krupan čovek. Srbin Starosedelac.

 

*

 

Prema kazivalju deda VladimiraIlića-krpuza (19881.g) valjača i vodeničara iz Predanču-spasnici u Zimovište, Predanču i Zlatićevo su različite familije. Od Petra je Savina familija (ostao bez obe noge) a od Milena familija Stanković-Mirka i Vasiljka.

 

Petar-sin:Ranđel-sinovi:Sava i Žika u Zimovište, đerke:Darinka-udata u Đorđine(G.Dejan) za Milana(sinovi:Đura i Bogoljub), Mileva za Atanasa-Zlatićevo(otac Stane Stanije Ilić-valjača iz Predanču-ćerka za Ljubu Ilića u Čuku(Zlatićevo).

 

Druga sestra Tamanija bila je udata za Svetislava u Gornji Dejan- Milenkovići(sestra Julijana i Tamanija,Mirka, Radivoje(posinjen u Petrović) i Vasiljka Stanković su braća iz mahale Zimovište). A muž joj bio Svetislav-sinovi:Josa, , Sanda, Simka, Zorica i Vukica ,Josa-sin Novica u Vlasotince, đerka Lepka(Levenove u Pumpalovi) Vlasotince, Bojana(Bučkarovi-Dragana Borivojin sin Zimovište )Beograd.

 

Sanda:Radomir(Dejan-sin Goran u Vlasotince), Slavoljub (Kragujevac), Toma(Vlasotince), Luka(Ranđelovac), Dragica (Andrrejević Crna Bara-Vlasotince). Simka se udala u Birovci za Vitu Stojčića. Vukica(udata u Požerevac) živi u Austriju, Zorica(udata u Baru) i živi u Donji Dejan. Rođeni braća su:Sanda, i Simka su od iste majke Tamanije m -druga žena Svetislava Stana iz Jakovljeva je rodila: Josu, Vukicu i Zoricu.

 

Njihova braća još bila :Vasiljko i Mirko,Radivoje (koga je privela sa sobom njihova majka Marija-kada je njihov otac Milen bio poginuo u ratu sa turcima u Gornji Dejan u Grginci-Petrovići, kada se preudala). Radivoje je kasnije postao ujak Blagoji Mladenović a Marici Mladenović teča (jer se oženio Marinom tetkom Desimirkom) i često je dolazio na slavu Sveti Đorđu devetog decembar u familiji Mladenović i pevao starinske pesme.

 

 

 

Mirkovi sinovi:

Dragoslav (Zimovište) Gornji Dejan, Slavoljub (Beograd), Vukašin (Zimovište) Gornji Dejan, ćerke: Leposava(udata u Suknarevo-Donji Dejan-odseljena u Smederevsku Palanku). Olga(rođena 1933.g) :udata u Gornji Dejan-za Luku Krstić(rođen 1936.g), sin Dragiša: Ljiljana udata u Stojčići za Dragana(žive u Vlasotince) , a ćerka Snežana udata u Živkovci(Zlatićevo) za Boru Anđelkovića. Dobrica(udala se u selo Brezovica-živi u Vlasotince kod „Besko“-na ulazu Vlasotinca od Svođa).Vukašinov rodoslov: sin Dragan(živi u Manastirište), ćerka Snežana (udata u Ravni Del-živi u Vlasotince). Dragoslovin rodoslov: sin Živorad, đerke (Marica(udata u Suknareve(Bara) Stankovi-Donji Dejan, odselila se u Vlasotince) i ćerka Slobodanka udata u Bolžderci(Cvetković)-Kruševica.

 

Vasiljkov rodoslov:

sinovi:Bora(umro u Zimovište), Tiha i Ljuba (odseljeni u Aranđelovac) i ćerka Nasta (udata u Gornji Dejan za Stanoju Ranđelovića-sin Zoran živi u Vlasotince, ćerka Lepka udata za Savu(iz Gracku-Crna Trava) kafedžiju-žive u Vlasotince).Borin(žena Jordanova sestra iz Predanču-veršule Stojana ćerka) rodoslov:sin Branko(Bajmok-Vojvodina), ćerke: Marica(udata za Ljupču Mladenović-Igrište u Zlatićevo), Snežana(Pržonje), Bosanka(Gare), Mira(Ravna Gora).

Izvor: http://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predanča-selo-gornji-dejan-vlasotince/

Zabeležio (Autor): Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince (1975.g.)

 

 

* *

 

F a m i l i j a S t o j i lj k o v i ć

 

Krsna slava: Sv. Nikola

 

Rodonačelnik: Stoiljko

 

Poreklo: selo Pržonje-G.Orah (prizećen Dragutin Stojiljković u ZIMOVIŠTE-G.Dejan)

 

Poznat rodoslov:

 

Deagutin Srojiljković:-Borivoje (1926), Rada (1920.g, udala se za Todora Petrovića u Predanču-porodica odseljena u Vlasotince).

 

Borivoje Srojiljković (1926):-Milorad (1949.,-živi sa porodicom u selo Nomanica kod Leskovca), Svetozar (1950-okolina Beograda), Dragan (1955.g., živi u Novi Beograd), Milivoje (Grocka), Dragiša (Grocka), Leposava (1948.g.-udata za Tonču-Antonije (Filipovi), Milunka (1951.g, udata u rod Veličković-Ravna Gora).

 

* *

F a m i l i j a Đ o r đ e v i ć

 

Krsna slava: Đurđevdan

 

 

Rodonačelnik: Đorđe(Đorđa)

 

Poznat rodoslov:

 

 

Stanija (DEL):-Nikola (živeo 92 godine), Milan, Marija Đorđević,

 

Milan Đorđević:-Stojan Đorđević (1920).

 

Stojan Đorđević(1920)-Draginja (Ilić iz Čuku-Zlatićevo):-Jovan(1936-žena iz kozilo-odseljeni u Beograd-radio u policiji), Milutin-Lute(1937.g.-radio u policiju-žena Nada iz D. Dejan, žive u Beograd), Marica (1938.g.-udata za Vlastu Mladenovića-Predanča), Mirjana (1948.g.-udata za Voju Zlatkovića-Levenovo-G-Dejan)-žive u Vlasotince);

 

Nikola Đorđević-Persa (Ignjatović-Sovčina, sestra Josima Ignjatovića):-Dragiša (1926-žena Simka 1926-Levenove-odseljeni), Ljubomir (1934.-odseljeni), Bogomir(odseljeni), Verica /1933-udata za Gradu Đorđevića u Predanču-odseljene ćerke sa zetovima u Veliku Planu-Verica umrla u Predanču), Slavica udata u s. Kruševica.

 

 

 

Stanija (DEL-kod trafostanicu-krsna slava je bila ĐURĐEVDAN)-G.Dejan):-Marija, koja se udaje za MILENA, koji umre.

 

Potom se Marija preuda za RANĐELA u LEVENOVO(G.Dejan)

 

Stanija (DEL) i Stanko(ZIMOVIŠTE-koji se doselio iz Sovčinu) su bili veliki prijatelji.

 

 

Zapis : april 2010.godine Vlasotince

 

Kazivač: Branislav Stanković (1950.-Zimovište, G.Dejan)-živi u Bajmok kod subotice

 

Zabeležio: Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince

 

 

* * *

 

Poreklo prezimena Jovanović, Stjanović, Stanković (mahala ĐORĐINE):

 

Rodonačelnik: Stanko

 

Krsna slava: Sv. Đorđe “posna”

 

Prezimena roda: Jovanović, Stanković, Stojanović

 

Poznat rodoslov:

 

Stanković Pejča “Čukur”-Stevan Stanković i Miodrag Stopanović(živeo 80 godina)

 

Sinovi Miodraga Stojanovića se odselili u u Ćićevac, a ćerka Radmila se udala i Predanču(Za iliju Ilića-valjač, Ivje-sada žive u Veliku Planu), a jedna udata u Čuku(Zlatićevo).

 

Milkana (Arsina-Mladenović-Ilić ) iz Predanču se udala u Đorđine.

 

Milkana je bula starija svoje sestre od baba Pejke-umrla 1960. g. i dolazila na Markovdan u Predanču na slavu, živela 80. godina.

 

Pejka je kasnije usvojila Jovana Szankovića (1940)-sina od sestrića Vlajka Stankovića, kada je 1943 bio ubijen od strane Bugara, jer se Vlajkova žena Zorka Stanković(devojčako Petrović, 1921.g. iz Predanču) sa ćerkom Nadom (1942) preudala za Stoja Stojiljkovića(1918) u selo Šišava,

 

Od prvog muža je imala Milana, odsel.io se u Ćićevac, a od drugog STEVANA Stankovića.

 

Stevan Stanković-Milkana:- Vlajko (1921), Milan (po majku-odseljen u Ćićevac) i Stojana (1921.g.-udata za Ljubomira Pavlovića u Đorđine-majka Borka Pavlovića-rođ. 1948.g.-žive sa porodicom u Vlasotince).

 

Iz drugog braka Zorka je imala decu:Gordana i Krista(Kice živi u Kladovo a Nada udata u Šišavu u rod Đokić). To su braća i sestre po materi Jovanu Stankoviću.

 

 

Milan Stanković:-Đura (1943), Bogoljub (1938). Bogoljubin sin nastavnik je prizećen u leskovac, a radio je kao nastavnik u selo tegošnica.

Deda Milan Stanković je žuveo 80 godina..

 

Zapis: 2010.godine, Vlasotince

 

Kazivač: Jovan Stanković (1940.g.s. Predanča), zapis 2010.g. Vlasotince

 

Zabeležio: Miroslav Mladenović 2009.g,. Vlasotince

 

* * *

 

 

RODOSLOV (Đorđević i Stančić)-Predanča i Đorđine

 

STANČA i ĐORĐA iz IVJE otišao u Đorđine.

 

STANČA (bio siromah i ostao u Predanču):- sinovi: STANKO, ZLATAN

 

STANKO:- sinovi: RAKA i VLADIMIR

ZLATAN:- sinovi: NIKOLA i DRAGUTIN,

 

ĐORĐA:-sinovi: STOJKO(odselio se u Sokobanju) , MARJAN(prizeio se u Predanču) , SPASA( Đorđine), NEŠA(Đorđine)

 

STOJKO:- odselio se u SOKO BANJU.

ZLATAN se rodio u REKU.

NEŠA otišao u BREZOVICU i poginuo u MANKIĆEVO od Bugara- Stavili ga za KMETA.

 

Baba Srebrenka Radenkova sestra iz Dejan bila za STANKA (Stanko)-ČADAROVCI, brat deda STOJANA (Stojan) „sindžirdžija“ ( od Birovci-G.Dejan).

 

BAČEVINA:- 2000 ovaca bačovalo-bile u „bačevinu“ na BELUTAK.

 

Zapis 1975.g. mahala Predanča, selo Gornji Dejan

 

Kazivač: Vladimir Ilić “valjač”(solunac, 1881.g) Predanča(G.Dejan)

 

Zabeležio: Miroslav Mladenović nastavnik OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica, Vlasotince

 

* * *

 

 

 

 

Poreklo prezimena Đorđević (RAVNIŠTE-Predanča i Đorđine):

 

Rodonačelnik: Đorđe (poginuo 1814.g od Turaka)

Đorđe:-Milan

Milan-Nikola

Nikola:-Marjan, Stojko, Neša, Stanko, Spasa

Marjan Đorđević:- prizećen u rod Stančić(Stojanović) u Ivje za Katu, ćerku Stanče iz mahale Đorđine, s-G.Dejan)).

Marjan učesnik balkanskih ratova i turskogog rata 1885, dobio za hrabrost i odanost otadžbini „medalja i krst

Stojkova kuća bila u Ječmište-do puta Dejan-Zlatićevo, od Đorđina prema reci Bistrici.

 

Do 6o.godina su bile zidine i stalno su dudovi rađali, gde su ovčari iz Predanče, često krali dudinjke.

Naravno da se tu uvek žeo ječam ili kukuruz, pa su dečurliju-ovčara često jurile motkama žene đorđinke zbog krađa dudinjki.

Stankov sin Svetislav-poginuo o goruna-hrasta kada su ga sekirama sekli kao drvoseče. Sinovi:Luka i Tisa-žive u Đorđine.

 

Kod Nešu u reku Bistricu(ispod Đorđine-vodenica) živeo Marjanov sin Kira-sin Dragomir.

 

Stojkovi sinovi su odseljeni u Soko Banju.

 

Neša se odselio u Brezovicu, tamo bio kmet, bio učesnik Prvog svetskog rata.

Poginuo nesrećno u Mankićevo, kada se “uhvatio” za pušku da vidi kakva je kod Bugara, onda ga oni odmah ubili.

Spasa se negde odselio, možda i prizetio u susedna sela.

 

Marjanova(Milutinova kuća) u Predanču stara 150.godina(zapis iz 1975.g-kazivač Deda Vladimir Ilić valjač)

 

 

Poznat rodoslov Đorđevića u Predanču:

 

Krsna slava: Sveti Đorđe (9 decembar posna slava)

Rodonačelnik: Marjan

(prizećen u rod Stančić(Stojanović) u Ivje za Katu, ćerku Stanče iz mahale Đorđine, s-G.Dejan)).

 

Marjan učesnik balkanskih ratova i turskogog rata 1885, dobio za hrabrost i odanost otadžbini „medalja i krst“.

 

 

Poznat rodoslov:

 

Marjan-Kata (1876):-Milorad , Dragomir(odselio se u Miletić), Milutin , Jovan(odselio se u Bački Brestovac) Ljuba(udata u Svođe-Gabrovik, preudala se u Borin Dol u Stanojevići –muž poginuo kao pčelbar-ciglar od Rumuna)

 

Dragomir Đorđević (odseljen u Srpski Miletić.kolonizacija posle Drugi svetski rat):-sinovii: Miloje (920), Dragoljub, Radomir, Slavko.

 

Jovan Đorđević (odselili se u Bački Brestovac):-dva sina i ćerka.

 

Ćira Đorđević(bio vodeničar i živeu u „reku“ u Đorđine):-dva sina i ćerku-sin Dragomir ostao da živi od vodenice, ima dva sina.

 

Milorad-Ruža(1903. „Pi“ Ilić, Predanča): Gradomir(1931), Josim(1938) i Vitomir(1934), Perka (udata u Javorje), Milica (udata u Ranđelović, G.Dejan).

 

Gradomir-Verica (iz Zimovište): -Milica (1951. udata za ratka Ilić u Ivje, živi u Veliku Planu), Slovka(udata u Bečinicu u Petković-Javorje. Odseljeni u Veliku Planu).

 

Vitomir (1934)-Zorica(1934. Stojanović, „Pi“, Predanča):-Lepka (1957.g, udata u Lomnicu za Vlastimira-Lale Stoiljković), Bojana (udata za Branka Stanojevića u Jakovljevo). Žive u Vlasotince

 

Josim(1938.g)-Mira (iz Ranđelović, Čuka, Zlatićevo):-Gordana(udata u Andrejević, Međak-Predanča), Suzana(udata u Boškovci-Zlatićevo, žive u s. Manastirište, Vlasotince), Ljiljana (udata u Jakovljevo).

 

 

 

 

Milutin-Kosara(iz Petrović, međak, Predanča):- Stana(1929-udata un „Pi“ za Mitić Vlastu)Verica(udata u Brezovicu u Kostići),Luka(1935), Toza (1939), Ratko(1947)- (odseljeni u Bački Maglić).

 

Ratko(1947)-Lenka):Željko, Željka

 

Svetozar-Mica:-Miroslav. Svetozar Đorđević je umro.

 

Luka Đorđević u Bački Maglić ima dva sina. Umro je pri kraju 20. veka.

 

* * *

 

 

Poreklo prezimena Pavlović(ĐORĐINE-GUNJINCI)

 

Krsna slava:sv. Đorđe

 

Rodonačelnik: Pavle

 

Poznat rodoslov:

 

Milan Pavlović (1920)-Stojana (1920.g., Stanković):-Borko Pavlović (1948.g) i sestra.

 

Borko se oženio iz Džakmonova (Borin Dol) i ima dva sina koji sa porodicama žive u Vlasotince.

 

Zapis 2009.g. Vlasotince

Zabeležio: Miroslav B Mladenović Mirac

 

 

 

 

 

 

 

 

* * *

 

Toponimi:

 

(nazivi mesta:Selo Dejan, Đorđine, Zimovište):

 

– Čukar, Stožer, Stranje, Zimovište,Levenove(Lovenove), Del, Prekop, Predanča, Birovci, Đorđine, Kozilište, Prekop, Vodeničište, Golema reka, Čokinica, mala, Dulan, Dževrbajci, Milenove, Čuka, Čukur, Jerski Kraj Milaćevo, Kletište, Birovci, Brajkovica, Sovčina, Krušje, Lovinište, Gornova Dolina, Gravište, Garina, Golema Luka, Groblje, Vranski Rid, Garinče, Vranska Livada, Krst,Rudine, Drajgovčevica, Miljinska Čuka, Ѕ(Ž)arkova Čuka, Kuževački kladanac, Pataševica, Vodeničište, Reka, Crnonica, Bazovica,…

*

 

Toponimi (nazivi mesta zaseoka Predanča-G. Dejan):

Vranski rid-livada, bukova šuma

Vranska livada-livada

Šavar-gradina, izvor, njiva

Lisičak-šuma,

Podorište-njiva,

Žiro-livada,

Garine-šuma,

Vučina-livada,

Šopa-izvor, livada

Belutak- njiva, livada, bukova šuma,

Kruškar- mesto divljih krušaka,

Senoorište-livada, njiva

Pažar-bukova šuma, gradina, izvor.

“Reka”-mesto pored reke Bistrice, vodenice, valjavica, kuće, njiva, bukova šuma,

Bučje-mesto sa bukovom šumom, izvor, livada,

Podvada-livada, njiva,

Pataševica-hrastova šuma, pašnjak,

Kuževački kladanac-izvor

Ajdučka padina-bukova šuma, pašnjak,

Ajdučki kladanac-izvor,

Nešćevo gumno-mesto po hajduk Neši, livada, njiva, voćnjak, izvor

Čukar-pašnjak, livada, njiva, izvor,

“Lice”-bukova šuma, trnjak, pašnjak, kupinjak,

Petkovica-njiva, livada,

Petkanin rid-groblje, njiva, pašnjak,

Petkanina njiva-njiva,

Stanina bara-mesto izvora(bara) gde je Stana Gavrila “kvasila” grsnice, bukova šuma, pašnjak, njiva,

Brištova garina- njiva, livada, bukova šuma,

Gracka-rečica,

Preod-pašnjak pored rečice gracke(s druge strane)

Đorčev rid (mali i veliki)-pašnjak, njiva, livada, šuma, voćnjak

“Dolina”-njiva, livada, voćnjak, gradina, naselje,

Rudine-njiva, paratnjak, bukova šuma, zaravan, razoren pašnjak,

Markova bara-izvor, pašnjak, bukova šuma,paratnjak,

Đurkin Dol-hrastova šumna, pašnjak, udolina,

Vrljak-strmina, livada, njiva, bukova šuma, trnjak, vonjak,

Grsnice-mesto zasađeno konopljem(grsnice-konoplje), livada,

Gumno-mesto gde se odvijala vrša strmnog žita kravama i konjima,

Del-zaravan, livada, njiva, vonjak,

Padina-livada, voćnjak, njiva,

Prelom-pašnjak, bukova šuma,

Malornica-pašnjak, livada, šuma, njiva,

Crnonica-livada, njiva, bukova šuma, kupinjak,

Kopotina-njiva, bukova šuma, pašnjak, papratnjak, kupinjak,

Lom-bukova šuma, lipova šuma, gabrova šuma, livada, njiva, voćnjak, kupinjak, pašnjak,

Zemničište-pašnjak, paratnjak, kupinjak, trnjak, hrastova i bukova šuma, ostaci šljake “topljenja rude” gvožđa na rečici Gracka,

Kokolača-kruškar sa kruškama, livada, njiva, raznolika šuma,

Smrdan-njiva, livada, voćnjak, paratnjak, trnjak, pašnjak, paratnjak,

Rovine-udoline, ostatak rudarenja-kopanja rude, jalovina, pašnjak, sitna bukova šuma, pašnjak,

Sredorid-pašnjak, njiva,

Miloševo-njiva, livada, pašnjak, izvor, voćnjak,

Dragojčevica-bukova šuma, livada, njiva,

Šljivar-voćnjak,

Duvke-njiva, gradina, šuma,

Jastrebac-šuma,

DZukar-njiva, livada,

Podpreod-pašnjak, šuma

Ž(DŽ)arkova čuka-trnjak, pašnjak, njiva, šuma,

Plandište (Kozilište)-mesto ispod velike bukve pored izvora ili rečice gde ovce(koze) u toku vrućine “planduju”, šuma, paratnjak, izvor,

Ćumurište-mesto gde je pravljen ćumur od bukovine,

Štetina-zaravn na kome je pravljen ćumur od bukovog drveta,

Kućište-mesto stare kuće,

Lozje-mesto gde je nekada biuo stari vinograd,

Dl’g’čki rid-bukova šuma, pašnjak,

Trševina- pašnjak, branište, „otršena“ šuma

Golema njiva- njiva

Trnjak-mesto pokriveno trnjem:šipak, glog, ostalo šipražje

Međak-mesto omeđeno livadama i voćnjacima i njivama

Preslap-njive, livade, voćnjak

Kozjelega-pašnjak, hrastova šuma

Svinjarnik-paša i bukova šuma

 

 

* * *

 

NAPOMENA:

 

Svako ko želi da napravi sopstven RODOSLOV svoga roda može da nađe u dokumentacije matične knjige rođenih i umrlih u:mesnim kancelarijama sela Donji Dejan i Boljare(tu je i crkvena dokumentacija za parohiju DEJAN) i u Istoriskom arhivu Leskovac (kod bolničke ambulante).

 

U Boljaru i Leskovcu ima podaci o prvom poisu rođenih odnosno umrlih iz crkve kruševačke(dejanska parohija) iz 1879.godine-prvog popisa stanovništva u ovom kraju posle oslobođenja od Turaka 1878.godine.

 

Pošto je bilo teško odrediti krsne slave(jer su mnogi kao koumnisti bili „odbacili“ religiju“kao opijum za narod“-bila ideološka zabrana krsnih slava.

 

Može svako da nađe koju je krsnu slkavio njegov rod iz popisa stanovništva od 1900. godine – kao i vlasnika svakog domaćinstva i članove sa godinom rođenja za svaku familiju, a isto isto to i u popisu stanovništva iz 1953 i 1948.godine za selo G,Dejan(Đorđine, selo G.Dejan i Predanča- http://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predanča-selo-gornji-dejan-vlasotince/ )

 

*

Autor: miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije

 

20.mart 2014.godine Vlasotince, republika Srbija

 

 

* * *

 

 

 

 

IZVORI:

[1] Stamenković Srboljub: Geografska Enciklopedija naselja Srbije”, knj.1 (A-Đ).

[2] Miroslav B. Mladenović Mirac: ZAPISI Iz rukopisa:“ Sela u vlasotinačkom kraju“, 1970-2014.g., Vlasotince

 

[3] http://sr.wikipedia.org/wiki/Gornji_Dejan

http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Razgovor:Gornji_Dejan&action=edit&redlink=1

14:10, 8. oktobar 2009. Micki (razgovor • doprinosi) je obrisao Razgovor:Gornji Dejan (sadržaj je bio: ‘{{bb}} Izvorni tekst za Vikipediju pisao Miroslav Mladenović, Vlasotince. –Vl 07:37, 9. februar 2007. (CET)’)

*

http://sr.wikipedia.org/wiki/Svođe;http://sr.wikipedia.org/wiki/Razgovor:Svođe

Razgovor sa korisnikom:Rainman – Vikipedija

Imaš komentar na strani za razgovor tvog bota (Razgovor sa … Miroslav Mladenović je lokalni etnolog, istoričar i prosvetni radnik iz Vlasotinca. On zapisuje događaje u ….. Znači, uputstva tipa: stavljajte tagove za sprečavanje konverzije, ne mešajete pisma, magične reči za ovo i ono, šabloni (i kategorije? i …

sr.wikipedia.org/wiki/Razgovor_sa_korisnikom:Rainman

• Razgovor sa korisnikom:Rainman – Vikipedija

– [ Translate this page ]

Jump to Svođe/Miroslav Mladenović‎: Drago mi je što ti se dopao članak o selu Svođu. Evo i objašnjenje ko je Miroslav Mladenović: …

sr.wikipedia.org/wiki/Razgovor_sa_korisnikom:Rainman – Cached –

 

[4] Petar Stanković-Ljuba:- VLASOTINCE I OKOLINA U RATOVIMA I REVOLUCIJI (1903-1945), 1979.g., Vlasotince

 

[5] prof. dr Ema Miljković :- Istorijski institut SANU • Beograd

UDK 930(497.11 Niš) ”1516” (083.81) 314.04 (497.11 Niš) ”1516”

[6] Portal POREKLO:-Autor: Miroslav Mladenović:-.

 

[7] PLANINSKA ORATA, Autor: Miroslav B Mladenović Mirac, 2008.godine, Vlasotince, strana: 57-58)

[8] Velimir Stamenković-Lima: “VLASOTINAČKI KRAJ U BALKANSKIM I PRVOM SVETSKOM RATU”, Vlasotince, 2010.g.

[9] Kazivači: Ilić Vladimir(1981.g.Predanča), Nikodije Petrović(solunac, G.Dejan), Jelena Mladenović(G.Dejan), Blagoje Mladenović (1920.g. Predanča-poreklo iz G.Dejan-PINKINI-Levenove), Jovan Stanković(1940.g. s. Predanča-usvojen iz zaseoka Đorđine), Borko Pavlović (1948.g., Đorđine), Dragan tasić(1959.g., Kletište-G.Dejan), Zlatković Bojan (1958.g.), Zlatković Divna i Josa(G.Dejan)

* * *

AUTOR: Miroslav B Mladenović Mirac, lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije

20. mart .2014.godine Vlasotince, jablanički okrug, jug Srbije