Priča o austrijskom poručniku i njegovoj ćerki koji su se predstavljali kao potomci kneza Lazara

Portal Poreklo objavljuje izvod iz knjige “Srpska prošlost i narodno sećanje”, koju je napisao Rade Mihaljčić, a u kojoj se na veoma ubedljiv način razotkriva pozadina jednog pokušaja da se prigrabi srpsko vladarsko poreklo. U ovom slučaju poreklo kneza Lazara. 

MARA HREBELJANOVIĆ

Ugledni dnevni list Politika obavestio je svoje čitaoce da je 19. februara 1971. umrla Mara Hrebeljanović, „poslednji potomak dara Lazara”.

Mara Hrebeljanović je rođena 28. januara 1899. u Parizu, gde joj je otac „Lazar Lazarović Hrebeljanović živeo kao politički emigrant – protivnik dinastije Habsburg”. Pre navršene druge godine ostala je bez majke, Mari Šarlot Seririe, rođene Francuskinje. Tada se porodica Mare Hrebeljanović preselila u Englesku, gde je boravila do 1924. godine. Tu je završila srednje obrazovanje i muzičku školu. Studirala je u Njujorku, gde je 1929. stekla zvanje diplomiranog biologa, a dve godine kasnije i zvanje magistra nauka. Dva njujorška lista – New York Evening Post i New York World Telegram – prigodnim člankom su propratili diplomu princeze Mare Hrebeljanović (Princess Mara Odilla de Czernucki-Lazarovich Hrebelianovich), kćerke kneza Eugena Lazarovića Hrebeljanovića (Prince Eugen Lazarovich Hrebelianovich).

Početkom četvrte decenije XX veka Mara Hrebeljanović se preselila u Nemačku. Radila je i učila u medicinskim ustanovama u Vircburgu, Berlinu i Hajdelbergu. Ratne godine provela je u okolini Hajdelberga, gde joj je 1941. godine umro otac. Po završetku Drugog svetskog rata dobila je posao u klubu američkog crvenog krsta u Hajdelbergu, a 1947. došla je u Jugoslaviju o kojoj je, kako je sama izjavila, „maštala celog života“ Kratko vreme radila je kao bakteriolog u Državnom zavodu za socijalno osiguranje u Novom Sadu, a radni vek je završila kao stručni saradnik Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Ovo su ključni podaci preuzeti iz biografije Mare Hrebeljanović koju je priložila Dekanatu Medicinskog fakulteta u Beogradu. Pouzdanom dokumentarnom građom moguće je proveriti najveći deo navedenih podataka. Autentično je ime i prezime, datum i mesto rođenja, školovanje i kretanje u službi Mare Hrebeljanović. Sporno je samo ime i prezime Marinog oca pa, prema tome, i njeno poreklo od srpskog kneza Lazara. A to je ključno pitanje ovog izlaganja.

Otac Mare Hrebeljanović bio je Eugen Hudeček fon Černucki, nekadašnji austrougarski oficir. Oficirsku školu završio je u Viner Nojštatu. Eugen Hudeček Edler von Černucky dobio je avgusta 1891. čin poručnika. Poručnik Fon Černucki je napustio austrougarsku vojsku 1894. godine. Od tada počinje njegova život na avantura. Lutajući po svetu izdavao se za potomka srpskih vladarskih rodova. Pretendovao je na srpsku vladarsku krunu (videti dalje). Potpisivao se kao knez Lazarović i Hrebeljanović. Prisvajao je titulu hercega od svetog Save. Pre osvrta o njegovom javnom delovanju, potrebno je odgovoriti na pitanje kako i kada su nastala ova prezimena.

* * *

Iako je prezime Hrebeljanović potvrđeno u dokumentima srednjeg veka, nepoznat je rodonačelnik vlasteoske porodice Hrebeljanović koji se, sudeći po nastanku prezimena od očestva, zvao Hrebeljan. Ovo ime je veoma retko, a prvi put se javlja tek krajem XIV stoleća. Vlastelin Hrebeljan Bogoslalić zabeležen je kao svedok u povelji kojom Sankovići ustupaju Dubrovčanima selo Lisac. Lazareviće je služio vlastelin Hrebeljan koji je nosio titulu čelnika i velikog čelnika. Knezu Hrebeljanu Dabišiću herceg Vlatkoje poverio poslaničku misiju u Dubrovniku. Prezimena nastala po očestvu, tokom srednjeg veka, po pravilu su trajala samo jednu generaciju. Zato se, na primer, knez Ivaniš Hrebeljanović, podanik moćnog vojvode Radoslava Pavlovića, ne može dovoditi u srodstvo sa porodicom kneza Lazara Hrebeljanovića.

Prezime kneza Lazara je prvi iut zabeleženo početkom XVII veka u Kraljevstvu Slovena, delu Mavra Orbina: Knez Lazar bio je sin Pribca Hrebeljanovića, vlastelša i velikaša za vreme cara Stefana. Ovo prezime verovatno je nastalo mnogo kasnije. Nije isključeno da je konstrukcija mlađih spisatelja, jer se u onovremenoj dokumentarnoj građi beleži samo ime srpskog kneza: Lazarili Stefan Lazar. Naslednici kneza Lazara su Lazarevići, a ne Hrebeljanovići. Prema tome, ova porodica čiji je rodonačelnik Pribac, vlastelin Stefana Dušana, nema ustaljeno prezime. I pored toga, u naučnoj literaturi za kneza Lazara prihvaćeno je prezime Hrebeljanović kao što je, za kralja Vukašinai despota Jovana Uglješu, prihvaćeno prezime Mrnjavčević, izvedeno po ocu Mrnjavikoji se, isto tako, prvi put javlja u delu Dubrovčanina Mavra Orbina.

Posle pogibije na Kosovu 1389, knezu Lazarukao kosovskom mučeniku ustanovljen je kult. On je uvršćen u red svetitelja. Predanje je srpskog kneza slavilo kao kosovskog junaka. Crkveni kult i epska slava podigli su ugled Hrebeljanovića i Lazarevića. Ova prezimena postala su privlačna za genealoške konstrukcije. Rodoslov Lazarevića ističe da kneginja Milica, žena Lazara Hrebeljanovića, potiče od Nemanjića. Tronoški rodoslov povezuje kneza Lazara ne samo sa Nemanjićima nego i sa vizantijskim vladarskim rodom Paleologa. Prema Tronoškom rodoslovu Pribac Grbljanović dobio je sina Lazarau braku sa ćerkom kralja Milutinai vizantijske princeze Simonide. Autor toga rodoslova jedino je prevideo da kralj Milutinsa vizantijskom princezom nije imao dece.

Kao što su se o slavne ličnosti otimala mnoga mesta i rodovi, tako su se za slavna vladarska prezimena veštački vezivale feucalne porodice, ponekad i avanturisti neostvarenih ambicija. Više rodoslova nastalo je sa providnim ciljem da se feudalne porodice povežu sa svetorodnom dinastijom Nemanjića. Nisu pošteđeni ni Hrebeljanovići i Lazarevići. Porodica Grabačića kod Sinja izdavala se za potomke kneza Lazara. Na silu se tražila sličnost između Grabačića i Grebljanovića, odnosno Hrebeljanovića.

Prezime Lazarević je, isto tako, poznijeg porekla. Stefana i Vuka, sinove kneza Lazara, dokumentarna građa beleži bez prezimena. Stariji Lazarev sin potpisivao je isprave kao knez ili despot Stefan. Kneginja Milicaje svoju decu u zvaničnim dokumentima oslovljavala po imenu, a despot Đurađ Branković se sa poštovanjem sećao svetopočivšago gospodina i roditelja mi despota Stefana. A Konstantin Filozof napisao je životopis blagočastivoga gospodina despota Stefana, a ne Stefana Lazarevića. Ovo prezime ne nalazimo ni u starijim rodoslovima i letopisima. Naslednik kneza Lazara je tek u mlađim letopisima oslovljen kao Lazarević. Stefanov brat Vuku poznijim izvorima češće se beleži kao Knežić ili Knežević nego Lazarević. Jovan Rajić nas upućuje kako nastaju patronimici. On je citirao neki letopis po kojem se otac kneza Lazara zvao Lazar, pa otuda i prezime Lazarević. Iako je nastalo srazmerno kasno, prezime Lazarević je usvojeno u naučnoj literaturi.

Dok se u naučnoj literaturi prezime Lazarević odnosi samo na sinove kneza Lazara, u genealoškim konstrukcijama novijeg doba, ono ima drugu namenu i posebnu težinu. Međutim, tvorci naknadnih rodoslova prevideli su činjenicu da sinovi kneza Lazara nisu imali porod. Mlađi knežev sin Vukje rano i tragično skončao. Dolazio je u sukob sa bratom Stefanom, a oba su bili uvučeni u međusobice Bajazitovihsinova. Vuk je nestao sa političke scene 1410. godine. Ubio ga je Musa, jedan od Bajazitovih sinova. Vuk se nije ni ženio. Isto se ponavlja u Brankovićevom letopisu: Secundus Vlk, et is fuit coelebs, non habens conjugem (LJ. Stojanović, Rodoslovi  i letopisi). Njegov stariji brat, koji je dobar deo života proveo na bojnom konju, bio je oženjen, ali ni dokumentarna građa, ni narativni izvori, ni likovne predstave ne znaju za potomke despota Stefana. Rodoslovi i letopisi izričito naglašavaju da on nije imao dece. Karlovački rodoslov svedoči da despot Stefan “ne ostavi semena”. Rodoslov kneza Vukana, sina velikog župana Stefana Nemanje, završava se sa sinovima kneza Lazarai kneginje Milice: “oba im sina proživeše besplodni”. Uz godinu smrti starijeg Lazarevog sina, letopisci napominju da je despot Stefanbio bezdetan, te je za naslednika odredio sestrića Đurđa Brankovića.

Kao muški potomci kneza Lazara, Stefan i Vuk su jedini imali pravo da se prezivaju Lazarevići. Ali ovaj vladarski rod ugasio se već u drugom kolenu. Međutim, za pozni rodoslov, nastao u porodičnoj radionici krajem XIX veka, poslužila je ženska linija kneza Lazara.

Jelena, ćerka kneza Lazara, bila je udata za Đurđa Stracimirovića Balšića. U ovom braku rodio se Balša III, poslednji Balšić. Više godina posle Đurđeve smrti, Jelenase preudala za Sandalja Hranića Kosaču sa kojim nije imala dece. Ipak, ovde se ne prekida ženska loza srpskog kneza. Ona se nastavlja preko Jelene Balšić, unuke Lazarevećerke Jelene. Jelena Balšić se 1424. godine udala za Stjepana Vukčića Kosaču, velikog vojvodu rusaga bosanskog, koji se od 1448. godine nazivao herceg od Svetog Save.

Ovaj brak bio je plodan. Za kratko vreme Stjepan Vukčić Kosača i Jelena Balšić, praunuka kneza Lazara, dobili su ćerku Katarinui sinove Vladislava i Vlatka.

Vladislav Hercegović kao dux s. Sabe dobio je 1481. od ugarskog kralja Matije Korvina oba Kalnika i Morović. Vladislavui njegovim potomcima Dubrovčani su nastavili da isplaćuju deo konavoskog dohotka. Prema istraživanjima Veljana Trpkovića Atanasovskog, konavoski dohodak je Pavlu Hercegoviću poslednji put isplaćen 1605. godine. „To je, za sada, poslednja vest o ovoj grani Hercegovića.“ Upravo je u ovoj grani Hercegovića porodica Hudeček Černucki videla svoje pretke. Preko Kosača dospelo se do Lazarevića, Hrebeljanovića, pa čak i Nemanjića.

Krajem XIX veka prezime Hrebeljanović prisvojio je Eugen Hudeček fon Černucki, oficir austrougarske vojske. Njegova majka Otilija Hudeček de Černucki, rođena Lazartović, stupila je u vezu sa starešinom manastira Manasije. Aprila 1894. godine Kirilo, arhimandrit ovog manastira, pisao je majci Eugena fon Černuckog. Arhimandrit pozdravlja nameru Plemenite gospođe da svog sina Evđenija Lazara školuje kao vojnika te kao dostojni potomak slavnog imena i plemena Hrebeljanovića otadžbini i srpstvu od koristi bude i osvetla obraz srpskom imenu i heroizmu slavnih predaka svojih. Majka Eugena fon Černuckog oslovljena je kao plemenita Otilija Lazarović-Grbljanović.

To je najstariji datovani izvor porodične dokumentacije u kojem se javlja prezime Grbljanović, odnosno Hrebeljanović. Prvo je istovetno sa prezimenom kneza Lazarau delu Jovana Rajića i Tronoškom rodoslovu, a drugo sa prezimenom Lazarevogoca Pribcau Kraljevstvu Slovena, Mavra Orbina. Svestan da je prezime Grbljanović preuzeto iz nepouzdanog izvora, smerni Kiriloupućuje na prezime Hrebeljanović. Inače, zvanična, pouzdana dokumentacija plemenitu Otiliju Lazarović-Grbljanović beleži kao Otiliju Lazartović (Ottilia Lazartovicz). Njeni preci upisani su u krštenice i venčanice kao Lazartovići. Deda joj je bio Johan Lazartović, a otac Adolf Lazartović. Sačuvana je diploma od 27. aprila 1874. o proglašenju Adolfa Lazartovića za viteza husarskog reda Franca Jozefa.

RODOSLOV PORODICA LAZARTOVIĆ I ČERNUCKI

Johann Lasartovicz, rođen 1750, katoličke vere
Franziska Pahler, Schonbauer, rođena 1768, katoličke vere

Adolf Johann Ludwig Lasartowicz, rođen 14. maja 1803, katoličke vere
Clotilde Maria de Guzman Hammerschmidt (1816-1888)

Francis Hudeček de Czernucki (1820-1897)
Ottilia Lazarovicz (Nađbanja 1846 – Budimpešta 1898)

Eugen Hudeček Edler von Černucky, katoličke vere (Olomuc 1869 – Cigelhausen, Hajdelberg 15. juli 1941)
Marie Lucie Louise Charlotte Seruurier (1871-1900)

Douchan Stephan Eugene de Cernucky-Lazarovich-Hrebljanovich, Pariz 6. oktobar 1896 1
Stephan Lazar Robert de Cernucky-Lazarovich-Hrebljanovich, Pariz 6. ok-tobar 1896
Elodie Marie, Ottilie Clotilde, Adolphine, Francoise de Cernucky Lazaraovich (Pariz 28. januara 1899 – Beograd 19. februar 1971)

Na osnovu raspoloživih izvora nije moguće dokazati koji je član ove porodice pokušao da se veže sa Lazarevićima i Hrebeljanovićima. Blizu je pameti da je na ovu ideju došao Eugen Hudeček fon Černucki, a logično je da mu je za rodoslov poslužilo prezime majke Otilijekoja je poticala iz porodice Lazartović. Za konstrukciju novog rodoslova trebalo je izjednačiti prezime Lazartović i Lazarević. Carski rez izveden je uspešno, ali dete se rodilo sa nedostatkom. Izbacivanjem jednog slova dobilo se slično ali ne istovetno prezime izvedeno po imenu srpskog kneza Lazara. Novi pretendenti na srpski presto prezivali su se Lazarovići, a ne Lazarevići. Kada su u pitanju vladarske pretenzije ili bar ulaz u visoko društvo, samo jedno slovo se moglo zanemariti.

Bio je to prelomni trenutak za stvaranje vladarskog rodoslova. Ali njegova izgradnja tekla je postepeno. Okolnosti su išle u prilog Eugenu Hudečeku fon Černuckom, bivšem poručniku K und K vojske. On se odrekao državljanstva Austrougarske i školovanje nastavio u Parizu, gde se uskoro oženio bogatom Francuskinjom. Venčanica, jedan od prvih sledećih dokumenata, poslužila je za dopunu i izmenu ličnih podataka. Novembra 1895. godine Mari Šarlot Seririepostala je supruta Eugena Lazara de Černuckog Lazarovića. Prema tome, izostavljeno je prezime Hudeček, a dodato je novo ime Lazari novo prezime Lazarović.

Sledeće godine Mari Šarlot i Eugen Lazar postali su srećni roditelji. Dobili su dva sina blizanca. Ocu se na taj način pružila još jedna prilika za proširenje i dopunu ličnih podataka. U krštenici svojih sinova zabeležen je kao Eugen Lazar de Černucki-Lazarović, knez Hrebeljanović.

Krštenicama blizanaca zaokružen je i utvrđen rodoslov. Eugen fon Černucki brižno je birao najpoznatija imena iz srpskih vladarskih dinastija. Stariji blizanac kršten je kao Dušan Stefan, a mlađi kao Stefan Lazar. Stariji je nazvan po imenu srpskog cara, a mlađi po imenu srpskog kneza, dok je treće dete Fon Černuckog nazvano po kneževoj ćerki Mari. Istraživači su u novije vreme ukazali na državno-simboličko značenje imena Stefanu srpskoj vladarskoj ideologiji srednjeg veka. Nose ga svi Nemanjići, a zatim Kotromanići od vremena krunisanja Tvrtka I za kralja Srba i Bosne. Ime Stefanprisvajali su i oblasni gospodari. Pored ostalih i knez Lazar.

Eugen fon Černucki poznavao je srpsku istoriju i pisao o srpskoj prošlosti i svakako je imao u vidu značaj vladarskog pridevka Stefan. Još 1883. je Ivan Pavlović objavio kratak prilog Stefan, srpsko vladalačko ime. U svakom slučaju, Fon Černucki nije prevideo učestalost ovog imena u srpskim vladarskim porodicama. Zato je svojim sinovima Dušanui Lazarupridodao ime Stefan. Prirodno, oba blizanca su Lazarevići i Hrebeljanovići, dok je njihova sestra Mara, rođena 1899. godine, u krštenici upisana kao Černucki Lazarović. Međutim, u njenim kasnijim dokumentima preovlađuje prezime Hrebeljanović. Sa ovim prezimenom, po uzoru na oca, potpisivala je lične isprave. Na dozvolama za ulazak u SAD otac se potpisao kao Hrebeljanović, a kćerka kao Mara de Č. L. Hrebeljanović.

Eugen Hudeček fon Černucki i njegova ćerka Mara Hrebeljanović, gotovo celog života su nastojali da dokažu svoje poreklo od srpskih vladarskih porodica. Podstaknuti porodičnom tradicijom na sve strane su se raspitivali o svojim precima, tražili rođake sa odgovarajućim prezimenima, obraćali se istoričarima, sakupljali i brižno čuvali porodičnu dokumentaciju.

Na dopuni porodične loze nastojala je i Eugenovamajka Otilija, rođena Lazartović. Više puta je pisala državniku i istoričaru Čedomilju Mijatoviću a, videli smo, obraćala se i arhimandritu manastira Manasije Kirilu, od koga je, za novo prezime dobila ohrabrenje i blagoslov.

Eugen Hudeček fon Černucki bio je 1893. ili 1894. gost arhimandrita Ilariona Ruvarca u manastiru Grgetegu, ali od oca krigičke škole u srpskoj istoriografiji nije mogao da dobije ohrabrenje za rodoslov samozvanih Hrebeljanovića. Eugen fon Černucki se decenijama družio i dopisivao sa Čedomiljom Mijatovićem. Između njih su uspostavljeni prisni, prijateljski odnosi. Mijatović je upoznao Eugena fon Černuckog, već kao udovca, sa američkom pesnikinjom Eleanor Calhounkoja se udala za bivšeg austrougarskog oficira i potpisivala kao princeza Lazarović Hrebeljanović. Izteda da je Eugen fon Černucki sarađivao sa hrvatskim istoričarem Ferdom Šišićem, a poznanici su ga zbog nekog pitanja na koje nisu znali odgovor, upućivali na Vladimira Ćorovića. Sam Fon Černucki je autor nekoliko publicističkih spisa sa istorijskom sadržinom, a u saradnji sa ženom Eleanor Calhoun napisao je delo Istorija srpskog naroda. Njegova slavna prošlost i njegova sudbina. Bio je dopisni član Venecuelanske akademije za istoriju.

Prema porodičnom predanju, Eugen fon Černucki i njegova ćerka Mara Hrebeljanović verovali su da postoje natpisi na zidinama Stjepan grada kod Blagaja i da se sadržina natpisa odnosi na njihove pretke. O tome je Mara Hrebeljanović maja 1929. pisala dr Pavlu Radosavljeviću koji je obećao da će preko prijatelja u Sarajevu i Blagaju potražiti detaljnija obaveštenja. Novembra 1936. Branko Stražičić iz Zagreba obavestio je Maru Hrebeljanović da je u beogradskom listu Vreme objavljen članak o Lazaru Hrebeljanoviću. Porodični arhiv sadrži amaterske radove o Musićima, srpskom grbu i genealogiji vlasteoske porodice Kosača.

U poreklo Eugena Hucečeka fon Černuckog od srpskog kneza Lazara, posumnjao je i njegov savremenik i prijatelj Čedomilj Mijatović koji nije pripadao kritičkoj školi u srpskoj istoriografiji. Eugen fon Černudki nije jedini nabeđeni potomak srpskih vladarskih porodica koje je upoznao i sa kojima se družio Mijatović. Šarlatani sa političkim ambicijama lepili su se za državnika i istoričara koji je i sam bio sklon genealoškim konstrukcijama. „Njegovo kraljevsko visočanstvo“Stefana Uroševića Nemanjića, Čedomilj Mijatović je upoznao 1916. godine dok se nalazio u SAD. Princ Stefan Urošević izdavao se za potomka cara Stefana Uroša. Na primedbu Mijatovića da je car Urošumro bezdetan, princ Stefanimao je spreman odgovor. Kralj Vukašinpredvodio je zaveru s ciljem da se iskoreni loza Nemanjića. Kralj je ubio cara Uroša, ali je Urošev sin pobegao u Bosnu, zatim u Ugarsku, pa u Škotsku, gde su „potomci“ cara Uroša vekovima živeli.

Zbog ovakvog nivoa istorijske kulture u drugoj deceniji XX veka, prinuđeni smo da se udaljimo od priče, maštovitije od legende o ubistvu Nejakog Uroša koju je vekovima oblikovalo predanje. Ova legenda zaista je duboko ukorenjena u narodu. Ona je kao sušta istorijska istina nalazila mesto i u školskim udžbenicima sve do poslednje decenije XIX veka. Oko navodnog ubistva Stefana Uroša od strane kralja Vukašina, vodila se duga polemika između Ljubomira Kovačevića i Pantelije Srećkovića. Na ovoj polemici izgrađivala se kritička škola u srpskoj istoriografiji. Sledio je utuk na utuk, tako da je Kovačević „i po treći put“ dokazivao da car Uroš nije žrtva, u predanju omraženih Mrnjavčevića. Kovačević se držao starijih letopisa u kojima nema ni pomena o ubistvu, a Srećković mlađih letopisa gde je slikovito razrađeno predanje o nasilnoj smrti. Onovremenike, koji su pratili polemiku, više je privlačilo maštovito predanje o tragičnom kraju Nejakog Uroša nego istorijska istina starijih letopisa. Dugu diskusiju prekinuo je Konstantin Jireček, koji je na osnovu dokumenata iz Dubrovačkog arhiva pokazao da je više od mesec dana posle Maričke bitke, u kojoj su izginuli Mrnjavčevići, car Urošpotpisivao isprave o isplati stonskog tributa. Tako je Jirečekov rad Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani, objavljen 1886, doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istoriografiji. Uvereni smo da je Čedomilj Mijatović znao za sjajnu studiju Konstantina Jirečeka kojom je polemika između Kovačevićai Srećkovićapostala bespredmetna. Ali sam Mijatović, istoričar romantičarskih pogleda, nije prihvatao rezultate kritičke škole. On, na primer, Lazaru Hrebeljanoviću i dalje pripisuje carsku titulu iako je Ilarion Ruvarac odavno pokazao da se kosovski junak i stradalnik uvek nazivao knezom. Ovaj primer je rečit dokaz koliko istraživački rezultati teško i sporo prodiru u javnost. Zato samozvani potomci starih vladarskih rodova lako nalaze poklonike i naivne sledbenike, zato je njegova visost Stefan Urošević nesmetano nastavljao sa lakrdijom koju je u svojim memoarima zabeležio Čedomilj Mijatović.

Otac Stefana Uroševića pre pedeset godina je emigrirao u Australiju, a zatim se nastanio u Nju Džersiju. Kao dokaz o svom poreklu princ je imao nekoliko papira sa pečatima. Dokumenti su nastali na osnovu izjava pod zakletvom, overeni od opštine. Ovi dokumenti su otkrili čudnovatu priču: „Njegovo kraljevsko visočanstvo Stefan Urošević Nemanjić imenovao je nekakvog Crnogorca da bude patrijarh Srbije, jednog Amerikanca da mu bude Državni sekretar i još jednog Amerikanca da mu bude šef kabineta.“ Pred njima je princ položio svečanu zakletvu da će poštovati „Ustav Srbije, prava i slobode srpskog naroda“. O svečanoj zakletvi njegove visosti sačinjen je dokument u prisustvu gradonačelnika.

Još čudniji bio je došljak iz SAD koga je Mijatovićupoznao 1875. godine u Beogradu. Došljak se predstavljao kao Augustus Boyne von Lazar. U Srbiji je tražio porodično blago, navodno zakopano ispod ruševina starog zamka koji je pripadao precima Fon Lazara. Došljak je iznenada umro, a sahranjen je o trošku Čedomilja Mijatovića koji je posle toga napisao članak pod naslovom Potomak Obilića. Velika je mogućnost – smatra Mijatović – da je Avgust Bojne bio potomak Miloša Obilića. Ta mi se misao odsudno nametala, kad sam ga mrtva posmatrao. Njegove su mi crte u smrti većma no za života činile, da nose stari srpski tip.“ Ovi redovi rečito pokazuju zašto su se samozvani „potomci“ starih vladarskih rodova vezivali za Čedomilja Mijatovića.

Prema mišljenju Čedomilja Mijatovića, princ Lazarović Hrebeljanović bio je „mnogo ozbiljniji i romantičniji“. Krajem XIX veka, dok je boravio u Londonu, Mijatoviću se pismom obratio poručnik Eugen Hudeček fon Černucki sa pitanjem da li je ikad pisao o nekim naslednicima kneza Lazara. Mijatović mu je poslao obaveštenja o Fon Lazaru. Od tada je počelo druženje i prepiska između dve porodice. Zanimljivo je jedno pismo koje je Mijatović23. oktobra 1902. poslao Fon Černuckom. Iz njega se naslućuje da je Fon Černucki nešto saznao o mogućem atentatu na kralja Aleksandra Obrenovića.

U prepisku između dve porodice uključila se i majka austrougarskog oficira, princeza Grbljanović. Kralj Milan Obrenović je prekorio Mijatovićašto je „nekom gardisti dozvolio da zamišlja da je direktan naslednik cara Lazarasa Kosova i sa tom fiks idejom, nagovorio je neke studente, koji studiraju u Beču, da mu služe kao legalnom nasledniku prestola. Kralj je rekao da su austrijske vlasti, pošto su dobili dokaze o čudnom ponašanju te osobe, istu uhapsili i stavili u ludnicu u Pragu, podvrši je posmatranju lekara za mentalne bolesti, posle čega su zahtevali da napusti vojsku“.

Mijatović se vajkao da nikada nije podržao princa Eugena Laza- rovića Hrebeljanovića u njegovim pretenzijama na srpski presto. A upravo je to u svojim memoarima izjavila Eugenova žena Elenaor Calhoun koja se i sama izdavala za srpsku princezu.

Eugen Hudeček fon Černucki alias princ Lazarović Hrebeljanović kolebao se kada je u pitanju oblik vladavine. Bar u zrelom dobu republikansko uređenje pretpostavljao je monarhiji, ali je nepokolebljivo verovao u svoje poreklo – seća se Mijatović– rekao mi je da je potomak cara Lazara, ali da nije pretendent na presto“.

Nevolje za Eugena Hudečeka fon Černuckog, poručnika austrougarske vojske, počinju 1893. upravo zbog toga što nije mogao da dokaže poreklo od srpskih vladarskih rodova. On je od cara Franc Jozefa tražio da se naziva herceg od svetog Save. Zbog toga je došao u sukob sa jednim članom habzburške dinastije. Uskoro su usledile posledice ovog sukoba. Eugen Hudeček fon Černucki bio je prinuđen da napusti vojnu službu i verovatno prekine blistavu vojnu karijeru, pogotovo ako se ima u vidu činjenica da mu je i otac Francis H. Hudeček de Czernucki imao čin pukovnika.

Uskoro je Fon Černucki zatražio i dobio „otpust iz austrijskog podanstva“, a zatim je od Ministarstva unutrašnjih dela u Beogradu zamolio srpsko državljanstvo sa sledećim obrazloženjem: „Po tradiciji kao i po pismenim nekim dokumentima koji se čuvaju u mojoj familiji, mi vodimo poreklo od jedne stare vlastelinske kuće srpske. Jedan od mojih predaka je početkom osamnaestog veka prešao u Ugarsku, a zatim u Nemačku. Moji roditelji bili su austrijski podanici i živeli u Češkoj … Znajući da mi familija vodi poreklo iz Srbije, ja sam svagda žudeo da služim Srbiji kao mojoj pravoj otadžbini, i Kralju Srbije kao mome pravom Gospodaru.“ Molba  napisana početkom 1902. sadrži više zanimljivih biografskih podataka, ali za ovu temu bitna je izjava o porodičnoj dokumentaciji. Porodična građa sređena u Arhivu Srbije sadrži oko hiljadu akata, ali doslovno nijedan nema ni nagoveštaja o poreklu Eugena Hudečeka fon Černuckog od Hrebeljanovića i Lazarevića.

Molbe za srpsko državljanstvo Fon Černucki je pisao godinama, gotovo do smrti. Podsećao je na svoje zasluge, nudio pomoć. Sa žaljenjem je isticao da je srpska vlada odbila njegovu ponudu da stupi u srpsku vojsku uoči balkanskih ratova i uoči Prvog svetskog rata. Zato sam „ostao u SAD, predavajući po američkim sveučilištima, gdje sam uvijek… branio srpske interese”. Predavanja su štampana 1913. godine pod naslovom The Orient Question, today and tomorrow. Pre toga je zajedno sa suprugom Eleanor Calhoun objavio delo The Serbian People, Their past glories and their destiny. Ovo delo ocenio je Čedomilj Mijatović: „Na mestima gde govore o savremenim događajima u Srbiji, podaci su krnji i netačni, dok za druge delove nemam primedbi.“ Povoljna je i ocena Pavla Radosavljevića, ali knjiga nije imala nikakvog odjeka.

Fon Černucki je autor preliminarnog projekta kanala Dunav — Egejsko more koji je „od životne važnosti za ekonomski razvitak Srbije i Jugoslavije“. Ipak, sve je bilo uzalud. Eugen Hudeček fon Černucki nikad nije dobio srpsko državljanstvo sa pravom useljenja u Kraljevinu Srbiju i kasnije u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevinu Jugoslaviju. Opravdano ili ne, vlasti u Beogradu su sa podozrenjem gledale na bivšeg austrougarskog oficira. Kružile su vesti da je navodni potomak kneza Lazarabio kandidat za srpskog kralja posle Majskog prevrata 1903, a zatim tokom Prvog svetskog rata, prilikom pregovora o separatnom miru. Prema izjavi njegove ćerke Mare Hrebeljanović, on je odustao jer je smatrao da je „republikanski oblik vlasti bolji za njegovu zemlju”. Sam Lazarović-Hrebeljanović pisao je princu regentu posle Prvog svetskog rata: „Godine 1906. mojom akcijom ne samo što je zadržana Vaša dinastija na prestolju, već su, po svoj prilidi, sačuvani životi njezinih članova. Ponovno, god. 1915 ja sam odbio da u opće i slušam ponude podastre (!) mi, da se postavim na čelo pokreta, koji je imao sve prednosti na svojoj strani, da se protjera Vaša dinastija i sklopi mir sa neprijateljem koji je podnio uvjete, koji, usporedivši ih sa sadanjim resultatima rata, ne bi mogli da se smatraju posvema nepogodnima.“ (Arhiv Srbije, MLH, 1049.) Ostavljamo istraživačima novije srpske prošlosti da provere ovaj iskaz Eugena Hudečeka fon Černuckog.

PRILOG

Pismo arhimandrita manastira Manasije majci Eugena Hudečeka fon Černuckog. To je najstariji dokument u kojem se porodica Hudeček Černucki javlja sa dva nova prezimena — Lazarević-Grbljanović.

7 April 1894. godine

u Manastiru Manasiji

Gospođi Otiliji Lazarević-Grbljanović udatoj Hudeček Černicki (!)

u Budvašu

Plemenita Gospođo!

Vaše poštovano pismo od 5/18 — III oee godine primio sam i iz njega vidio želju vašu, da vašeg sina Evđenija Lazara u vojničke nauke izobrazite, te kao dostojni potomak (slav)nog imena i plemena Hrebeljanovića otadžbini i srpstvu od koristi bude i osvetla obraz srpskom imenu i heroizmu slavnih predaka svojih.

Tu vašu nameru sa vašim dičnim sinom Evđenijem, ne samo da je pohvale dostojna već je u toliko više na čast i ponos celome Srpstvu.

U ime Spasitelja Gospoda našega Isusa Hrista, oeim blagoslovim vašeg sina Evđenija iz sredine sestara Manastira, zadužbine njegovog slavnog pradede Stepana visokog, sina cara Lazara, – proseći za njega u svemogućeg Boga: dug život, postojano zdravlje i mudrost, te da vojničkim obrazovanjem osvetla obraz srpstvu i obnovi slavu slavnih i hrabrih predaka svojih neumrlog Cara srpskog plemenitog Lazara Hrebeljanovića.

Ni ja ni bratstvo ove svete obitelji nećemo prestajati ubuduće moliti Gospoda Boga i Isusa Hrista, da vašeg dičnog sina Evđenija obdari srećom i zadovoljstvom u budućem mu vojnom životu idai vas održi još dugo godina zdravu i veselu, da doživite obnovljene slave i veličine vašeg ljubljenog sina Eeđenija.

Stavljajući vašeg sina Evđenija pod osobito okrilje moje i blagosiljući (!) ga na njegovom novom putu, istina mučnom ali i vrlo častnom (!) putu, — ostajem sa otaičkim (!) poštoeanjem četrdesetogodišnji sluga svetog oltara Manastira Manasije Smireni Bogomoljac Starešina Manastira Manasije — zadužbine slavnog Despota Stevana visokog, Arhimandrit Kirilo.

IZVOR: Rade Mihaljčić, Srpska prošlost i narodno sećanje, “Mara Hrebeljanović” (str. 69-86), 2001, Srpska školska knjiga, Beograd.