Poreklo prezimena, Hoćevina i okolna sela (Pljevlja)

Arheološki lokaligeti i nalazi    

Zbog ovako dobrih uslova za život ljudi, ovaj je predeo bio odavno naseljen i to još u predrimskom periodu. To svedoče brojni tumulusi ilirskog porekla, starijih plemena mediteranske kulture ili mlađe takozvane glasinačke kulture. U Kruševu se nalazi pećina u kojoj su živeli ne samo pećinski ljudi, već ljudi i u gvozdenom dobu, jer su po zidovima uklesivali police. Pećina nije istražena, ali postoje indikacije da bi se u njoj našli dragoceni arheološki predmeti, koji bi dali dobru sliku o životu preistorijskih ljudi u našem kraju.

Postoji veliki broj tumulusa (gomila) skoro u čitavoj regiji, a najviše u Hoćevini i Pliješevini. Posebnu pažnju privlači jedan tumulus prečnika u osnovi oko 6 metara, a visine skoro dva metra. Na vrhu te kupe bio je spomenički kamen. Bio je ukopan u gomilu oko 50 cm i nije bio klesan, međutim, deo iznad gomile bio je lepo klesan, oblika kvadra, sa dimenzijama u osnovi – do gomile 40 sa 30 cm, a visine 60 cm. Vrh mu je bio obrađen u obliku klina. Taj spomenik sa vrha gomile, priča Blagoje Vučetić, izvalili su čobani (i on sa njima) oko 1930. godine i nestao je.

Budući da u našoj opštini ima mnogo većih tumulusa, kao onaj u Gotovuši ili Donjoj Brvenici, možemo pretpostaviti da je i na drugim gomilama bio neki simbol, ali su davno uklonjeni. Ovo je bio poslednji koji je doživeo sudbinu ostalih. Logično je da se na vrhu gomile, u koju su zatrpane desetine pokojnika, stavi neko nadgrobno obeležje.

Da podsetimo, Iliri su pokojnike zatrpavali kamenjem i stavljali jednog na drugog. U tumulusu na Gotovuši ima zatrpano više desetina pokojnika, a možda i čitava stotina.

Najviše arheoloških lokaliteta ima u Hoćevini. Tu se nalazi veliki broj tumulusa, starog groblja koje narod naziva grčkim, srpskog groblja iz doba Nemanjića, stećaka itd. Prilikom pravljenja puteva kroz selo, mnogi spomenici su razoreni buldožerima, te su neki ljudi vadili kojekakve predmete iz njih. Na nekim spomenicima se nalaze bareljefni likovi ljudi, životinja i razni ornamenti. Oko Hoćevine ima više visova zvanih gradina, na kojima su nekada bila utvrđenja – gradovi. Bilo je 5 većih: Hoćevina, Višnjica, Dragaši, Kruševo i Šljivansko. Ne može se znati u kom su vremenskom periodu postajala ta utvrđenja i kada su srušena.

Spomenici materijalne kulture iz perioda srpske države Nemanjića

Čitav hoćevinski kraj bio je gusto naseljen u vreme vladavine Nemanjića. To svedoče mnoge crkve i manastiri na ovom području. Bio je skoro u svakom selu po jedan crkveni objekat. Crkve su bile u Nemanji, Kakmužama, Hoćevini, Šljivanskom, Zadublju, Gornjem Selu i Kruševu. Hoćevinska crkva iz doba Nemanjića bila je u mestu Eldovište (Bremenice). Iznad crkve je crkveno vrelo, a oko crkve je bilo veliko srpsko groblje.

Najveće selo u ovom kraju je Kakmuže. Nalazi se ispod ogranaka planina Ljubišnje, Lisca, Ograda i Volujače. Prosuto je po lepim obroncima i dolinama sa dosta izvora i dva jaka vrela. O postanku njegovog imena ima dve legende (koje prenose Milan Lalović i stari Sreten Bajčetić). Prema jednoj, nekada su u ovom selu živeli Iliri koji su se zvali Kakmuži; a prema drugoj, pošto je selo imalo dobre pašnjake, imali su dobru mužu (dosta mleka) pa su komšije govorile ”kakva muža”. Od te dve reči izvedeno je ime sela Kakmuže. Koja je od ove dve verzije tačnija ne zna se.

Na zapadnoj strani sela (Kakmuža) nalazi se interesantno mesto koje se zove Nemanja. Prema predanju, koje prenosi Sreten Bajčetić, a znaju to i svi Kakmužani, tu je izvestan broj godina živeo Stefan Nemanja. Imao je svoju crkvu, dvor, zlatno posuđe, pozlaćeni stožer u guvnu i druge objekte. Neko ga je napao i morao je otići. Povlačeći se pred napadačem, ostavio je zlatno posuđe i nakit u pećini pod Orlovačom, a stožer zakucao u zemlju i sa dvorjanima i vojskom otišao u nepoznatom pravcu. Pozlaćeni stožer izvukoše neki ljudi 1917. godine i odneše (prema kazivanju Sretena Bajčetića). Bilo je još zakopanog zlata izvan pećine. Priča se da je neki umoran kosac zadremao na livadi i zaspao. Usnio je da leži na zlatu. Otkopao je pare i odneo.

Nemanja se zove čitav jedan zaselak na kome je bio dvor, grad, crkva, guvno i drugi objekti. Još se vide temelji 4 kuće. Po pričanju Sava Vasiljevića postoji, tzv. carsko guvno i tu se narod okuplja na vašar. Sada ga zovu Kolo. Postoji i izvor koji se zove Zlatno vrelo, a i staro grčko groblje. Savo je tu izorao gvozdeni čekić koji je do skoro bio u upotrebi, kao i pola vodeničkog kamena.

Prenosi se predanjem podatak da se za vreme vladavine Nemanjića u Ljubišnji vadila zlatna ruda, pa konjima terala u Mojkovac na preradu.

Kod Nemanje se nalazi rudarski hodnik. U njemu su nađene drvene stolice kao i u Šupljoj Stijeni, ali je sve uništeno.

Od Nemanje je vodio put preko Strmca, Ograda, Česte, Lisca, Glibaća, Zaglavka, Lever Tare do Manastira Sv. Arhangepa. Tragovi puta su vidljivi preko Oštrelja i Ograda.

Na severnoj strani Kakmuža podignut je za vreme vladavine Nemanjića veliki manastir Sv. Petra. Znalo se u Kakmužama koja je zemlja manastirska, a koja turska. I danas se na temeljima manastira održava zbor – vašar na Petrovdan (12.VII).

Turci su iz hira posekli popa u kakmuškom manastiru oko 1700. godine, pa je manastir ostao zatvoren. Posle nekoliko godina naiđe tuda pop Koprivica iz Pive sa tri sinčića da traži uhljeblje. Osvanuo je u Kakmužama ispod jednog izvora sa prtljagom na magarcu (po kazivanju Milana Lalovića). Žene su ujutru poranile da sa izvora donesu sveže vode u bremenicama, a magare zariče. Pošto one nikad ranije nisu čule ni videle magare povikaše: ”Kam da nam je u dom! Šta je ovo? Đavo? Bježite da bježimo kućama. Muškarci usplahireni i naoružani potrče vodi. Tamo vide bradata čoveka sa tri mala sinčića, ali i đavola. Kad ga ljudi zapitaše ko je, on im se kaza da je pop. Svi mu rekoše da imaju manastir, da su im Turci posekli popa, te im tako zatvorili manastir, a on ima veliko imanje. Rekoše mu da ostane kod njih u manastiru, jer se nemaju gde bogu moliti, niti sveću zapaliti. Pop taj predlog rado prihvati. Naseli se u Kakmužama. Sinovi mu porastoše i oženiše se, te dobiše i porod. Danas ih ima oko 20 kuća Popovića. Mesto gde žive zovu Popovača, Popov gaj i Rikač, po magarcu koji je tu rikao.

Početkom prošlog veka Turci su porušili manastir (negde između 1804-1813. godine) i više se nije obnavljao. Pored manastira je bilo veliko srpsko groblje, a malo dalje od ovoga bilo je grčko groblje (kako ga je narod zvao).

Kakmužani su oko 1890. godine pokušali da obnove svoj manastir: čak su bili spremni i da posao urade tajno, bez odobrenja turskih vlasti. Otišao je u Sarajevo Simeun Dragašević da traži odobrenje od vladike. Dva Kakmužanina su o svemu obavestili Turke u Pljevljima i plan je propao. Pop je ovu dvojicu Kakmužana prokleo i to je radio svake godine na vašar o Petrovdanu.

Na severnoj strani Kakmuža, u mestu Crkvine, bilo je grčko groblje. Tu je bilo i srednjevekovno srpsko groblje. U njemu ima i sada veliki broj srednjevekovnih stećaka, a bilo je, (prema pričanju Sretena Bajčetića) i 10 velikih lučevih krstača sve do 1941. godine. Njih nisu pravila sadašnja bratstva, već neka koja su živela pre Lukovića i Tošića, odnosno bar pre 300 godina, a ova su dva bratstva najstarija u Kakmužama. Te su krstače – krstovi visoki preko 4 metra i debeli oko 12 cm.

U groblju na Brdu, u sredini sela Kakmuža, bilo je 15 krstača sve do 1941. godine. Kasnije su ih pojedinci rušili i sada nema nijedne. Priča sin staroga Sretena Bajčetića da je prilikom pravljenja grobnice na Brdu izvadio skoro 30 lobanja i veliki broj kostiju. Možda su i ranije stari grobovi prekopavani i kosti stavljene, odnosno zakopavane na jedno mesto. Svuda se po Kakmužama izoravaju ljudske kosti, što znači da sve pokojnike nisu kopali u zajedničko groblje. To je rađeno i u vreme epidemija, npr. kuge, kal su za nekoliko dana nestajale čitave porocice i leševi zakopavani plitko u blizini kuća, a u nekim slučajevima nije ih imao ko ni sahranjivati. Po nekad su kompletna sela zahvaćena kugom nestajala, odnosno njihovi stanovnici. U ovom groblju ima 6 stećaka na kojima su uklesani ljudski likovi, ruke, zvezde, jabuke, sablje, konjska kopita, jedan uklesani krst itd.

U jesen 1875. godine u Bobovu se nalazila velika turska vojska. Iz Pljevalja su svaki treći dan dogonili sledovanje – potrebnu hranu. Jedanput je komoru pratila četa turskih vojnika i kad su bili iznad Kakmuža u Strmcu napalo ih je nekoliko hajdučkih grupa “četovođa Milovana Stankovića, Mitra Robovića, Filipa Vojinovića i Živka Kušljevića.” Turska četa i komora je razbijena i pobegla prema Pljevljima (Vukoman Šalipurović “Ustanak u zapadnom delu stare Srbije 1875-1878”, ”Vesti”, Titovo Užice, 1968, str. 25).

U Hoćevini su, izgleda, pre 300 godina (prema kazivanju Rada Đačića) živeli Turci koji su se zvali Toske. Imali su džamiju blizu sadašnje kuće Rada Đačića. Groblje im je bilo s desne strane Volodera, gde se i sada vide nadgrobni spomenici – nišani. Kada je džamija srušena i kada su Turci nestali sa tog područja – ne zna se tačno. U Hoćevini nema starih bratstava. Najstarije sadašnje bratstvo doselilo se u Hoćevinu tek pre 200 godina i nisu našli Turke. Džamija je bila srušena.

Sve do 1878. godine Turci se nisu ponovo naseljavali u Hoćevinu. Age su im bile u Pljevljima. Osvajanjem Bosne i Hercegovine od strane Austro- Ugarske (1878. godine) došlo je u hoćevinski kraj više turskih porodica. U Tikavu su se doselile 2 kuće, u Bučje iznad Zadublja 3, u Bremenicu iznad Hoćevine 10, u Kakmuže 9 kuća. Doseljenicima je dozvoljeno da naprave privremena staništa (kolibe i savardake) na pašnjacima i šikarama. Kasnije su oni tu napravili i kuće, ali su 1912. godine skoro svi odselili. Inače, Turci nikada nisu živeli u Kakmužama, Šljivanskom i Pliješevini.

Lađana se nalazi između Kruševa i Hoćevine. Prema narodnom predanju tu je živeo oko 1660. godine nekakav okrutni siledžija (verovatno spahija čitave hoćevinske regije) – Gundulija Mujo. Priča se da je Mujo bio poturčeni Srbin koji je hteo ne birajući sredstva da se obogati. On je napravio kulu na brežuljku u Lađanu u dogovoru sa bratom iz Boljanića, da mogu gledati jedan drugom kule i da se motu videti preko durbina. Kula mu je bila 15 sa 12 metara, visoka 9 spratova, a zid debeo čitav jedan metar. Malter je bio neobično čvrst. Dosta kamenih ploča u zidu bile su površine 1 m2. Od materijala Gundulijine kule ozidali su kuće svi stari Lađanci, a još ima kamena od srušenog zida da se napravi najmanje još 10 kuća. Gundulija je imao dve žene, 2 sina blizanca i 9 robinja – srpskih devojaka.

Braća su nameravala da spoje posede i da svu raju pretvore u čifčije. Prilikom građenja kule nastradalo je mnogo srpskog naroda, neke je šibao i prebijao, a mnogima je uginula tegleća stoka U vezi sa tim narodni pevač je ispevao pesmu, koju mnogi iz tog kraja znaju delimično. Niko je nije zabeležio čitavu. Navešćemo samo nekoliko stihova od te pesme:

”Kulu gradi Gundulija Mujo,
Kulu gradi na devet bojeva,
U Lađani selu nitomome.
Iz Šljivanska kamen dogonio Sto jarmova srpskih salomio”…

Kako se daleko pročuo sa zlodedima, sazna za njega Bajo Pivljanin, koji je ponekad navraćao u naš kraj i dođe sa velikom četom da ubije zulumćara. Hajduci uhvatiše dva Mujova sina blizanca (maloletna) u kućari kod toga i opkole Mujovu kuću – kulu. Mujo je sa ženama i robinjama (kaže narodna pesma) pobegao na deveti sprat. Bajo je zvao Muja da se preda, ali on nije hteo. Kad mu pod prozore dovede sinove da vidi da su uhvaćeni i kad mu zapališe kulu, Mujo se predade. U pesmi stoji da je jedna robinja skočila sa zadnjeg sprata i slomila se. Pored kule, na površini od 4 m2, raste žbun jorgovana, koji je po narodnoj legendi iznikao na mestu gde se slomila robinja i uvek je visok jedan metar, nikad ni manje ni više.

Bajo Mujove žene nije zlostavljao, već im naredi da idu u Pljevlja i da se više nikad ne vraćaju na Lađanu. Kula izgore, a Muja i sinove mu povede Bajo do jednog brežuljka iznad Lađane i poseče. To se mesto prozva Mramor.

Imao je Mujo 3000 ovaca. Jedne su stizale na vrh Strmca (iznad Kakmuža) a poslednje tek odmicale od kule. Bajo mu otera sve ovce i sve drugo što se moglo pleniti. Odvede Bajo sa sobom i 8 Mujovih robinja. Kula se više nikad nije obnavljala, već je zub vremena rušio. Oko 1920. godine još su bila nesrušena 4 sprata. Priča Jovan Kušljević da u ruševinama kule ima dosta kovanih gvozdenih eksera. Kad je sa Mujove ruševine terao kamen za kuću, našao ih je skoro 100 komada. Dugački su oko 10 cm a debeli po pola santimetra. Ekseri su dobro očuvani. Najverovatnije da su služili za pričvršćavanje krova.

U narodu se priča kako su hajduci bacali Mujovim psima hranu samo da ne laju i ne probude Muja. Zavijali su parčad mesa u kučine koje su im se motale oko zuba dok su upali u kućaru i pohvatali Mujove sinove. To je bilo oko 1670. godine.

Zapadno od ruševina kule još se primećuju podrumi turskih kuća i veliko tursko groblje. Ne zna se da li je tursko naselje propalo kad i Mujova kula ili kasnije. Zna se, prema narodnom predanju, da ga nije bilo početkom 19. veka, niti se kasnije obnavljalo.

Pored turskog groblja nalazi se veliki ilirski tumulus. Njega su raskopavali neki diletanti pre desetak godina. Našli su ljudske kosti, ali nije bilo grnačarije kao u tumulusu na Gotovuši.

U drugoj polovini 19. veka, na Lađanu su bile 3 kuće Tomaševića i 2 kuće Radovića – Čaktara pa su odselili u Babine nešto pre 1900. godine. Uskoro su došli doseljenici. Prvi su došli Terzići iz Drobnjaka oko 1890. godine, zatim 1909. Kušljevići i Džarići i jedna kuća Terzića sa Pandurice, potom 1912. godine Bajčetići i Marići. Sada ima u selu oko 40. kuća.

Postojala je nekada džamija i u Gornjoj Brvenici s leve strane Ćehotine. Nestala je kad i ona u Hoćevini. Mesto gde je bila prozvalo se Džamija. Pored nje je bilo tursko groblje. I sada se primećuju temelji džamije i nekoliko nadgrobnih spomenika – nišana na mestu gde je bilo groblje.

Ispod džamije, na reci Ćehotini, bio je most. Dobro su sačuvane dve lepo zidane kamene kuline i pristupni put – nasip. Most je bio drveni. Izgleda da je i most propao kad i džamija, kao i muslimansko naselje koje je moralo postojati u tom selu. Sve je istovremeno razoreno i više se nije obnavljalo. Turci se više nisu naseljavali u Gornjoj Brvenici (Prisoje, Sedlari i dr.)

Od 6 crkava u hoćevinskom kraju, koje su podignute za vreme vladavine Nemanjića (1168-1371), Turci su u prvom prodoru porušili 5: u Šljivanskom, Hoćevini, Zapublju, Kruševu i Nemanji, dok je ostala crkva, odnosno manastir, u Kakmužama i crkva, u Gornjem Selu. Ta crkva je bila u zemlji, pa se postavlja pitanje da li je ona građena u doba moćne srpske države Nemanjića ili tajno za vreme Turaka. Prema narodnom predanju, u ovoj crkvi je oko 1700. godine bio pop Lazar Lazarević. Ne zna se kad je nestala ova crkva, ali je nije bilo na početku 19. veka.

U Kruševu su bila dva stara srpska groblja iz perioda vladavine Nemanjića i treće kod crkve (na vrh sela). Na Vrbici je bilo takođe srpsko groblje, a jedno u sredini sela Kakmuža. U Kruševu je bila crkva na mestu zvanom Crkvine. Tu je bilo i srpsko groblje u blizini brda Gradine gde je bio nekakav grad i gde se nalazi stena odakle se vadio kamen za nadgrobne spomenike.

Groblje je veoma interesantno po starosti i raznovrsnosti nadgrobnih spomenika. U njemu se nalazi nekoliko velikih stećaka Na jednom od njih je uklesan mač. Većina grobova je obeležena sa dva velika kamena ili samo sa jednim vertikalno stavljenim iznad glave. Izgleda da su ovi grobovi mlađi od stećaka. Pažnju privlači jedan lepo klesani vertikalno poboden kamen. Iznad zemlje je visok 80 cm sa 70 cm širine. Koliko je ukopan u dubinu ne zna se, ali gornji deo podseća na jako stilizovani krst. Na sredini ploče je uklesan mali krst (8×8 cm). Ispod krsta su dve polulopte. Predanje prenosi da su to simboli ženskih dojki, odnosno da je tu sahranjena neka ugledna žena, ili je to samo ornament ili simbol ženskog tela. Na dosta grobova postoje samo manje ploče vertikalno pobodene i malo klesane. Veliki broj starih grobova je raskopan. Kad je pravljena – kopana jedna grobnica 1980. godine, našli su 15 lobanja zakopanih na gomili. Možda su Turci u nekom boju pobijenim protivnicima posekli glave i doneli u logor pred komandanta. Kasnije ih je, najverovatnije, zakopao neki Srbin u jednu grobnicu.

Pošto je nestalo turskog stanovništva sa ovog područja, nekoliko godina posle turskog poraza pod Bečom – 1683. godine, talas turskih izbeglica osetio se i u ovim selima. Neki Turčin koji je negde u Dalmaciji bio komandant utvrđenog grada Gdizdar) doseli u Kruševo i prisvoji skoro čitavo selo. Potomke ovog bivšeg komandanta grada prozvaše Dizdari. Bilo ih je 1912. godine 5 kuća. Oko 1840. godine cošao je u Kruševo jedan Bajrović Peković) iz Nikšića i prizetio se na miraz kod Dizdara. Njegov sin Mahmut postao je paša.

Šljivansko je dobilo ime po stablima šljiva koje su rasle na mestu gde je bila u srednjem veku srpska crkva. Za vreme bivše Jugoslavije neki seljak iz Šljivanskog posekao je šljive, pa ga je pop prokleo. U Šlljivanskom ima 6 Čvorovići, Božovići (Bartule), Miljići, Anđelići, Malidžani i Bajčetići. Sada u Šljivanskom postoji 31 domaćinstvo.

Prema predanju, u Šljivanskom su bila dva grčka groblja, jedno u Donjem Šljivanskom i jedno u Gornjem Šljivanskom, čiji se ostaci još naziru. Kod sadašnje škole bila je srednjevekovna srpska crkva. Porušena je odmah po dolasku Turaka i više nije obnavljana. Na ruševini je bilo mnogo lepo klesanog kamenja. Kad je pravljena sadašnja škola, oko 1955. godine, u njene zidove je uzidano 12 komada ovog kamenja, na kojima su bili uklesani bareljefi. Ostao je u dvorištu škole na temeljima crkve, samo jedan ogromni kamen, težak više tona. Sa jedne strane je lepo uklesano udubljenje, kao da je trebalo uklesati natpis, ali se natpis ne primećuje. Možda ga je izbrisao zub vremena Sa istočne strane je uklesan čitav lik čoveka, odlično očuvan.

Ovo klesano kamenje sa bareljefnim likovima veoma je zagonetno, kao i sama arhitektura crkve. Možda je u srednjevekovnu srpsku crkvu ugrađeno kamenje neke starije srušene građevine.

U Šljivansko su prvi doselili Bajčetići (oko 1800. godine), zatim Miljići, Anđelići, Malidžani, Božovići, Čvorovići. Prvi su došli u Pliješevinu Laketići (oko 1840), zatim Nenadići, Vučetići, Danilovići, Kontići, Lukovići.

Za vreme turske vladavine, oko 1900. godine, u Hoćevini je otvorena srpska zsnovna škola. Zgrada je bila mala. Imala je predsoblje i učionicu od 5 h 5 metara. Zgrada je bila od drveta i prva u čitavom hoćevinskom kraju (regiji).

Bratstva Hoćevinskog kraja

1. Posle Lukovića, Tošići su najstarije bratstvo u Kakmužama. Poreklom su iz Kifina Sela kod Trebinja. Tamo su se zvali Zlatanovići. Po nekom Tošu, prozvali su se Tošići. Taj je Tošo došao u Kakmuže oko 1680. godine. Pamte imena predaka od Luke(rođ. oko 1800. god.). Njegovi sinovi su: Đorđe, Ristan i Mićo. Đorđe je bio dugo godina u hajducima. Njega su ubili Turci na slavi kod Čavića (na Miholjdan) kroz rupu u brvnima. Ubio ga je Zećo Dizdar oko 1860. godie. Ristanov sin Drago bio je četni barjaktar u crnogorskoj vojsci 1914-1915. godine.

Najpoznatiji Tošić bio je Mitar. On je hajdukovao više od 50 godina. Učestvovao je kao hajdučki harambaša sa svojom grupom u bici na Šarancima 1862. godine. Ubili su ga Turci na Kosanici oko 1900. godine. Nije se ženio.

Čuveni su hajduci bili i tri Milovanovasina: Petar, Novica i Milojica. Sva tri brata su hajdukovala za vreme Turaka i išla u Srbiju. Petar je sa Dragom Ćosovićem od 1903. godine bio srpski carinik na carinarnici na Javoru. Odatle su sa Jakovom Vojinovićem učiteljem iz Premćana, prenosili iz Srbije po Sandžaku, a najviše po pljevaljskom kraju, oružje, municiju, udžbenike za škole i dr. Kad je počeo balkanski rat 1912. godine, sva tri brata su bila u srpskoj vojsci. Odstupili su preko Albanije i ratovali na solunskom frontu 1916-1918. godine. Petar je dobio najveća srpska odlikovanja i penziju. Posle 1919. god. držao je u Pljevljima trafiku, a 1935. otišao u Vranje kod sina Aleksekoji je tamo bio službenik. Nemci su mu streljali sina 1943. godine. Te godine je i Petar umro u Vranju.

O Petrovom hajdukovanju i ratovanju napisao je veliki članak u ”Pravdi” bobovski intelektualac Jovan Đ. Dragutinović (Jedan interesantan jubilej, Sedamdeset pet godina četovanja i devedeset dve godine života zaslužnog hajduka i nacionalnog borca Petra Tošića, ”Pravda” (Beograd), 37/1941, 13.079 (27. mart).

2. Po dolasku Lukovića i Tošića, u Kakmuže su pristigli Lalovići. Došli su pre skoro 300 godina. Prema jednoj verziji doselili su se od Golije, dok prema drugoj, oni su starosedeoci sa Kosanice – Bitina. Na Kosanici su bili bogati i bilo ih je u kućnoj zajednici po 40 članova.

Došli su Kriještorci, njihove komšije, pa su ih stalno zlostavljali. Jednput je došla grupa Kriještoraca u njihovu kuću, te im narede da im vodaju opanke oko ognjišta, peku priganice konjima i slično. Kad su im zaklali ovna ispod čaktara, bio je to znak da hoće da ih unište i razore čitavo domaćinstvo. Nastala je tuča. Naoružani Turci pobili su ih većinu, a preostali su se razbežali. Neki su otišli Kalinoviku, a dve udovice pobegnu sa jednim detetom u Dragaše. Tu su napravile savardak.. Kad je ovaj dečko odrastao, oženio se i dobio sina Mijaila.

Sada Lalovića ima u više sela naše opštine. Svi su od Mijaila. Glišo Lalović ubio je jednog Dizdara iz Kruševa oko 1870. godine i pobegao sa familijom na Žabljak. Dugo godina je hajdukovao po našim krajevima.

3. Za vreme borbe na Vrtijeljci 1685. godine, kada je poginuo Bajo Pivljanin, jedan njegov Martinović dobio je težu ranu, ali su ga čobani našli i izvukli sa bojišta. Izlečio se i došao u Kakmuže. Sa susedima je stalno govorio o Baju Pivljaninu i njegovim borbama, pa ga prozvaše Bajčeta ili Bajčetić.

Pamte imena predaka od Sava(rođ. oko 1760. god). Njegovi su sinovi: Joksim, Đoko i Novak. Jovan je ubio Turčina i sa dva sina pobegao u Njegovuđu oko 1885. godine.

Bajčetići su se iz Kakmuža raselili po mnogim selima naše opštine i izvan nje. Milinkosa braćom živeo je pod Gostečom. Jedne noći dođe iz Pljevalja 18 Turaka sa namerom da ih pobiju. Stojan je prišao vratima i Turci ga ubiše. Tada Milan izađe na druga vrata i ubi dva Turčina. Odatle su pobegli u Crljenice, Ljuće i Borovicu. To je bilo oko 1875. godine.

Iz Kakmuža je Jovo odselio u Brvenicu oko 1870. godine i tamo ih ima desetak kuća. Jovanov sin Jovo bio je veoma bogat. Ponekad je terao u Pljevlja na pazar po 100 kg meda i toliko voska. U Austriju je 1918. godine interniran Drago i tamo je umro. Đole Bajčeta je bio od 1916-1918. godine u komitama i borio se protiv austrougarske okupacije.

Od Bajčetića su se odvojili Džogazovići, Čolovići i Railići, a od Čolovića Lončari u Dabovini i drugi Lončari, koji su se raselili iz Dabovine. Nisu im rod Lončari iz Rađevića i Vijalice.

4. Prema jednoj verziji predanja, Dragaševićisu poreklom iz Riđana u Hercegovini, a prema drugoj, koju je objavio Vukoman Šalipurović u svom radu: “Nekoliko podataka o knezovima u prijepoljskom i pljevaljskom kadiluku od 1677. do 1759. godine”, pisanom prema turskim dokumentima, Dragaševići su potomci kneza Dragašaiz nahije Potpeće. Turci su ih proterali iz Potpeća u Kraljevu Goru i tamo su raskrčili imanje i osnovali selo Dragaše.” Šalipurović dalje piše: ”Njihova imanja u Potpeću uzeli su begovi Selmanovići, koji su u Pljevljima bili i paše”… Smatramo da su ovi Šalipurićevi podaci tačni. Potomci kneza Dragaša naseljavaju pored Dragaša i druga mesta u našoj opštini. Neki su Dragaševići odselili i u Šabac.

Jedna njihova linija ide ovako: Milić – Sićo – Diko – Blagoje – Diko. Druga je linija: Mijailo – Milić – Simeun – Petar – Slobodan. Od Dragaševića su se odvojili Borovići na Boljanićima.

Kod Simeuna dođe na večeru jedne noći, za vreme turske vladavine, više hajduka. Turci ih primetiše, ali oni pobegoše. Tada Turci pretukoše Simeuna, te je uskoro i umro.

5. Starovlasisu poreklom od Nove Varoši (Stari Vlah). Neki njihov predak ubio je Turčina i pobegao na Vrbicu. Na Vrbicu su pre njih došli Steljići iz Babina. Ne znaju kako su se tamo prezivali, niti kada su došli. Po staroj postojbini prozvaše ih Starovlasi. Pamte imena predaka od Vasilija(rođ.oko 1800.), koji se rodio na Vrbici. Njegovi sinovi su: Joko, Đoko i Stojan. Od Stojana su Starovlasi u Odžaku a Starovlasi u Ljuću su od Joka. Đokovi su sinovi kasnije prešli u Glibaće. Njegov sin Novak prešao je u Vraneš.

Od Starovlaha sa Vrbice su Laketići u Pliješevini i Delići u Glibaćima. Milovan Starovlah bio je u internaciji u Mađarskoj od 1916. do 1918. godine.

6. Laketići su od Starovlaha sa Vrbice. Nisu im rod Laketići na Kosanici. Pamte imena predaka od Miloša. On je došao na Pliješevinu oko 1840. godine. Miloševi sinovi su: Marinko, Marko, Jovo, Mijailo i Ilija. Po izbijanju bosanskohercegovačkog ustanka, u leto 1875. godine, svi su Laketići prebegli preko Tare i pridružili se ustanicima. Ratovali su u hercegovačkim bataljonima protiv Turaka do 1878. godine, odnosno završetka rata, a potom se vratili na svoja razorena ognjišta. Njihov aga Hamzić ponovo im je dao ranije čitluke na obradu. Posle povratka, Marinko je bio skoro 20 godina kodžobaša (kmet, knez sela) i dosta se obogatio. Imao je, pored ostalog bogatstva, i po 300 ovaca. U prvom svetskom ratu, u crnogorskoj vojsci, učestvovalo je od 1914-1916. god. 7 Laketića, od kojih je Jovan poginuo na Drini, a Radovan interniran u austrijsko ropstvo.

7. Malidžanisu došli iz nekog mesta u Hercegovini u Glisnicu. Ranije su se prezivali Lazovići. U Glisnici su živeli najmanje 50 godina Oko 1865. godine prešli su u Šljivansko radi boljih pašnjaka za ovce. Tamo su našli jednu kuću Bajčeta i jednu Miljića. Pamte imena predaka od Đoka(rođ. oko 1835). Njegovi su sinovi Lazar, Joksim i Stjepan. Lazarevi sinovi su odselili na Gotovušu, a Milijini u Gornju Brvenicu.

U leto 1912. godine, Stjepan je sedeo u kafani Grkića i pio sa nekim prijateljima. Ušao je u kafanu Sado Avdićević i nožem ga ubio. Turske vlasti su ga uhapsile, ali mu je ubrzo bilo dozvoljeno da ode u Tursku. Novo prezime su dobili po svom pretku Đoku. On je bio mali, pa su ga Turci zvali Malidžan, te i njegovi potomci ostaše Malidžani.

8. Čvorovići su iz Mokroga kod Šavnika. Inače, starinom su iz Nikšićke Župe – Trebješani. U Šljivansko su došle 4 kuće Čvorovića oko 1870. godine. Doselili su se zbog siromaštva. Došli su rođaci: Šule, Radovan, Sekule i Boško. Jedna njihova linija je: Šule – Rade – Todor – Radomir. Sekule je došao kao momak i oženio se od Miljića.

9. Božovićiu Šljivanskom su od Božovića iz Bobova. Iz Bobova je došao Jovicai naselio se u Šljivansko kao čifčija oko 1890. godine. Njegovi sinovi su: Milojica, Mihajilo, Novica i Radosav.

10. Miljićisu od Tanjevića iz Bobova. Rod su im Tešovići. Neka Milja, udovica Tanjevića, odseli se iz Bobova sa decom i naseli se u Potoke. Decu joj po njenom imenu prozvaše Miljići. U Potocima su imali kuću od 12 metara. Pokrivena je bila tesanim daskama koje su bile pričvršćene drvenim klinovima. Pošto im je svuda oko imanja bila gusta šuma, žito im je tukla tonja, te su odselili u Šljivansko oko 1850. godine. Jedan Miljin sin otišao je u Gotovušu.

Pamte imena predaka od Marka (rođ. oko 1825.). On je rođen u Potocima. Markov sin je Marinko. On je u Šljivanskom bio veoma bogat. Imao je po 40 volova, 300 ovaca, 15 konja itd. Kod njega su često dolazili hajduci. Bivalo je ponekad na večeri i po 70 hajduka. Jedni su ustajali sa večere, a drugi dolazili i sedali. Za sve se mogla brzo pripremiti bogata večera

11. Tomčićižive u Kakmužama više od 250 godina. Ne znaju odakle su došli, ali im nisu rod Tomčići u Boljanićima, niti oni iz Pive. Pamte imena predaka od Neđeljka. Njegova su braća Krstonije i Vuksan. U to vreme u Kakmužama je bila još jedna kuća Tomčića – ali su im to bili daleki rođaci, te nisu znali stepen srodstva sa njima.

Neđeljko je 1875. godine pobegao preko Tare i priključio se ustanicima. Ratovao je oko Nikšića protiv Turaka. Kad se Nikšić oslobodio 1877. godine, ostao je da u njemu živi. Bavio se kolarskim zanatom. Imao je 14 dece, od kojih mu je ostao samo sin Vuko. Pošto je izbio balkanski rat 1912. godine, došli su sa vojskom u Kakmuže. Nisu imali zemlje pa su se nastanili kod Krstonija. Vuko je 1916. godine interniran u Austriju i tamo je umro. Njegovi su sinovi kasnije prešli u Kruševo. Jedan Tomčić je odselio u Glibaće.

12. Čepići su iz Morače od Radovića. I tamo su ih zvali Čepići, jer je nekoj ženi nađen čep iz bremenice u kačamaku. Došla su dva brata: Rako i Radule u Hoćevinu. Rako je ostao u Hoćevini, a Radule je otišao u Glisnicu. Rakovi sinovi su: Vuksan, Obrad i Ilija. Braća su došla iz Morače neženjena. Vuksan (rođ. oko 1825.god.) oženio se Marom, sestrom vojvode Marinka Leovca i sa njom je imao 7 sinova.

Najugledniji Čepić je bio Jovan. Njega su Turci u oktobru 1912. godine ubili u Glišovom potoku, skalpirali glavu i odneli u Pljevlja. U prvom svetskom ratu učestvovalo je 13 Čepića u crnogorskoj vojsci.

13. Čavićisu od Cvijetića, a oni su starinom od Poblaća. Od Cvijetića su i Stevančevići iz Brvenice i Ivanovići iz Bobova i iznad Graca. Prezime su dobili po nekoj udovici Čavi. Pamte imena predaka od Milovana (rođ. oko 1815 godine). Njega je ubio Turčin Malinović u Ograđenici kol karaule. Milovan je bio ugledan čovek i kodžobaša. Njegovi sinovi su: Đorđije, Radojica, Dobrica, Novica i Blagoje. Čavići u Šulima su ol Periše, koji je tamo odselio oko 1880. gocine. Bilo je u I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci 11 Čavića. Austrijanci su oterali na robiju 1916 godine Đorđija i Perišu. Đorđije je tamo i umro.

14. Vasilijevići, Mentovići i Aranitovići su od Bojovića iz Šarana. Tamo je došlo do ubistva između jedne kuće Bojovića i Anđelića. Posle tri ubistva, ta je kuća Bojovića pobegla Bijelom Polju, a Anđelići su otišli u Prošćenje, a potom u Kolašinska Polja. Potomci onog Bojovića promeniše prezime, te se jedni prozvaše Aranitovići, drugi Mentovići, a treći Vasilijevići. Svi su u prvoj polovini prošlog veka došli iz Bijelog Polja u pljevaljski kraj.

Vasilijevići pamte imena predaka od Milovana(1810), ali ne znaju gde se rodio. Njegovi sinovi su Milovan i Grujica (u daljem tekstu broj u zagradi iza imena označavaće približnu godinu rođenja). Milan je došao na Orlju, ali ne možemo ni približno ustanoviti kada. Oba su Milanova sina bila u hajducima 1875. i 1876. godine. Grujica je poginuo u Gradcu 1876. godine u četi hajdučkog harambaše Boška Vojinovića.

Milovan je 1903. godine prešao sa Orlje u Kakmuže (kod Nemanje), a Grujičini su potomci ostali na Orlji.

15. Aranitovićiu Donjoj Brvenici su rod sa ostalim Aranitovićima u našoj opštini, kao i sa Vasilijevićima i Mentovićima. Vode poreklo od Bojovića iz Šaranaca. Doselili su od Bijelog Polja. Jedna kuća je došla na Orlju i od njih su Aranitovići u Malim Krćama. Druga kuća Aranitovića došla je na Gajine u Gotovušu, a zatim prešla na Boljaniće i odatle su se raseljavali (o njima će biti više reči na drugom mestu).

16. Vučinići su došli iz Drobnjaka, oko 1700. godine, i naselili se u Brvenici. Bilo ih je 1912. godine 2 kuće. Ima ih kod Leskovca, Danilovgrada i drugim mestima.. Pamte imena predaka od Milovana (1820) i brata mu Gligorija. Treći brat im je otišao u selo kod Danilovgrada. Milovanovi su sinovi: Marko, Krstonije i Ristan.

U I svetskom ratu, u crnogorskoj vojsci je bilo 6 Vučinića. Rade je poginuo 1914. godine na Grdijevici kod Čelebića kao komandir voda. Internirani su u Austro-Ugarsku: Milovan, Ristan i Krstonije.

17. Radulovićiu Brvenici su poreklom od Bjelopavlića. Lazar (1860) i brat mu Ristan su došli kao momci oko 1885. godine u Brvenicu. Tu su se oženili i seljakali na više mesta. Ristana su internirale Švabe i umro je u Doboju.

18. Iz Grabovice kod Šavnika došao je deda Lazara Janjića oko 1850. godine i naselio se u Brvenici. Lazarov sin je Obrad, a Obradov Miloš.

19. Radanovići u Brvenici su rod sa Stanićima i Anđušićima. Neki Stanić je odselio iz Bobova u Bučje i tamo promenio prezime. Koliko su živeli u Bučju, iza Čemerna, ne znaju. U Brvenicu su došli oko 1870. godine, jer su im u Bučju pogorele sve zgrade. Pamte imena predaka od Andrije (1830). Njegovi sinovi su: Milovan, Milić, Milan i Jovan. Sve do 1918. godine bila ih je samo jedna kuća. Milan je interniran u Austro-Ugarsku 1916. godine i tamo je umro.

20. Šiljciu Hoćevini su iz Bliškova (bjelopoljski kraj). Verovatno potiču od Rabrena. Šiljci su dali dosta sveštenika. Oko polovine prošlog veka bivalo je u isto vreme po 17 sveštenika Šiljaka. Imali su i 4 vladike. Službovali su po mnogim mestima i van pljevaljskog kraja.

Pamte imena predaka od Mića (1835) koji je rođen na Lađani, a bio je pop. Ne znaju odakle su došli. Mićovi sinovi su: Janje, Tane, Pavle, Jovo i kćerka Sofija. Janje se oženio nekom raspupggenicom i nije mogao biti pop, premda je završio bogosloviju. Jovo je učio bogosloviju u Prizrenu, tamo se razboleo i umro. Tanovi sinovi su: Vojin, Pavle, Rajko i Milan. Tane je iz Lađana prešao u Komine, a zatim u Hoćevinu. Sofija je bila veoma lepa. Udala se za Ahmeta Dizdara.

U I svetskom ratu, u crnogorskoj vojsci su bila 4 Šiljka. Neki su Šiljci prešli u islam.

21. Tomići u Hoćevini su, kao i Bjekovići, od Kneževića iz Šumana. Živeli su u Ljuću, a kasnije prešli u Šumane. Pamte imena predaka od Gavra (1840). On je stekao veliko imanje i imao dosta novaca Sušio je zlato na pokrovcu. Gavrovi sinovi su: Jovan, Tomo, Mitar i Mile. Mitrov sin je Pavle. Prešao je na miraz u Hoćevinu na imanje Anđušića. Tomo je počeo da trguje očevim novcem. Ponekad je terao za Dubrovnik po 300 ovnova i 100 volova. Prešao je na Žabljak i bavio se trgovinom stoke (oko 1900. godine). Kad se obogatio podlegao je alkoholu i potpuno propao. Ženio se tri puta i imao kćer Savetu.

22. Najstarije bratstvo u Hoćevini su Borovići. Nisu im rod Borovići u Boljanićima. Rod su im Kontići i Kušljevići. Poreklo vode iz Pješivaca od Kontića, a oni su potomci Musića Stefana, sestrića cara Lazara. U Hoćevinu su došli pre 200 godina. Po predanju došao je iz Pješivaca neki Bore sa četiri sina. Po njemu su ih tako i prozvali. Pamte pretke od Ristana, koji je bio oženjen od Peruničića. Jedan od najstarijih Borovića je Mališa i žena mu Paja. Njegovi sinovi su: Diko, Milovan i Vide.

Mališu su ubili uskoci. Bio je sa njima u kući Bajovića i pošao svojoj kući. Kad je prelazio ogradu, uskoci su ga pucali u leđa i ubili.

23. Bajrovića ima dve vrste: jedni iz Kruševa, a drugi odavno žive u Pljevljima i ne znaju svoje poreklo. Ovi iz Kruševa su poreklom iz Nikšića i potiču od Pekovića. Jedan je Peković prešao u islam i dobio ime Bajro. Nastanio se u Nikšiću i tu se bavio trgovinom, ali nije bio bogat. Njegov unuk, takođe Bajro, bavio se trgovinom. Jedanput je išao u Pljevlja i u povratku svrati kod nekog Dizdara koji je imao 5 kćeri i jednog sina. Zaljubio se u jednu kćerku i kad se drugi put vraćao iz Pljevalja, svrati kod onog Dizdara i odvede mu tu kćerku sa sobom u Nikšić. Kroz izvesno vreme, dođe Bajru šurak iz Kruševa da vidi gde mu se i kako udala sestra. Drugi dan su odjahali konje na Zetu i kupali ih u jednom viru. Dizdar je bio slab plivač, pa se utopi. Dizdari su u početku krivili zeta, ali pređoše preko toga i Bajro dođe na miraz u Kruševo. Pošto je bilo 5 sestara, njegov je deo bio mali, te je bio siromašan, pogotovo kad izrodi veliki broj dece.

Bajro je imao 5 sinova: Mahmuta, Zahira, Muja (1830) i dr. Došao je u Kruševo oko 1830. godine. Najstarijeg sina Mahmuta dao je u najam kod Dizdara da čuva koze. Imao je tada 12 godina. Idući u lov, paša Selmanović sa pratnjom naiđe kroz šumu pored Mahmuta. Paša je galamio na pratnju što nisu ujutru nahranili kerove, jer gladni nisu hteli da jure zečeve. Kad to ču Mahmut čobanče, izvadi svoju užinu iz torbe i dade kerovima. Taj gest dečka neobično se dopade paši, pa mu reče: ”Ti si mali pametan i ja bih te poslao u škole, ako ti otac odobri. Neka sjutra dođe kod mene u Pljevlja”. Roditelji su to rado prihvatili i sutradan ode Bajro kod paše i ostavi dete da se školuje. Paša je Mahmuta školovao o državnom trošku. Završio je mekteb, ruždiju i u Carigradu vojne škole. Došao je da služi u Pljevlja kao oficir.

Kad izbi ustanak 1875. godine, Mahmut je veđ bio bimbaša (major). Komandovao je vojnim jedinicama za vreme čitavog rata na našem području od 1875-1878. godine. Po završetku rata Mahmut je već bio ugledan i bogat. Turska je tada bila jako oslabila i prodavala je zvanje paša (titularni) na licitaciju za novac (ovo prema kazivanju Bajrovića). Predlog se slao Porti u Carigrad. Javio se paša Selmanović i mislio je da se niko drugi neće javiti. Međutim, javio se i Mahmut Bajrović i ponudio sumu koja je bila za zlatnik veća. Ne zna se da li je Bajrović doznao za prilog Selmanovića i priložio više. Na Porti (turskoj vladi) su pregledali prispele prijave i pošto je Mahmut nudio zlatnik više, dobi carski ferman da je on paša. Dotadašnji – paša Selmanović, kad dobi obaveštenje da je od sada paša Mahmut Bajrović pade mrtav na patos.

Mahmut-paša je bio energičan i pametan. Povezao se sa Austrijancima i trgovao sa njima. Preuzeo je da snabdeva veliki austrijski garnizon u Pljevljima: mesom, hlebom i ostalim namirnicama, žitom za konje, senom, kao i ogrevom. Na tim je poslovima zaradio ogromni novac. Kupovao je kuće, radnje, dućane, imanja od siromašnih aga i begova. Početkom ovoga veka imao je već oko 170 čitluka koje su mu obrađivali Srbi – čifčije i davali određene dažbine. Njegov sin, takođe paša, Mehmed Bajrović, gororio je da on ima više novca, naravno zlatnog, nego svi begovi i age u Pljevljnma. Na Gotovuši je napravio dvorac, oko 1910. godine, ograđen visokim zidom. Unutar zida imao je tri zgrade, cvećnjake i veliki bazen za vodu. Voda se dobavljala sa izvora do Gajina metalnim cevima pomoću ručne pumpe. Tu je imao 10 hektara zemlje koju su mu obrađivale sluge. Sve je zasadio voćem i drvećem. Na južnoj strani imanja imao je veliki park sa cvećnjacima i staze a na sredini ladnik.

Izbijanjem balkanskog rata 1912. godine, u oktobru, Mehmed-paša je sa svojim kočijašem Milom Antonijevićem oterao 12 lama  ??? ????  (kilograma ????) zlata u Sarajevo i predao u austrijsku banku. I pre ovoga imao je dosta novca u bankama. Smatra se da je samo tada predao oko 180 kg zlatnika. Ponunio je svom kočijašu Milu (koji ga je sluižio 38 godina i vozio kočijama; jednu kantu zlatnika, ali on nije hteo, rekavši da on to zlato nije zaradio pa se plaši neće mu biti srećno.

Pri povlačenju crnogorske vojske, u novembru 1915. gopine. Premćansko-kosanički bataljon mu je zapalio dvorac i ostale zgrade na Gotovuši. Kad su se Premćanci i Kosaničani predali na Lever Tari Švabama u januaru 1916. godine, prema mišljenju Premćanaca i Kosaničana, paša ih je optužio kod austrijskih vlasti da su razbojnici i hajduci pa su ih Švabe sve internirale u Doboj, a zatim u Mađarsku. Tamo su robovali u veoma teškim uslovima, te ih je skoro polovina pomrlo.

Posle 1918. godine Zakonom o agrarnoj reformi, Mehmed-pašina su sva imanja pripala čifčijama. Ostalo mu je samo imanje na Gotovuši. Deo toga imanja prodao je seljacima Gotovuše i okolnih sela 1924. godine (4,62 h) na kome su oni izgradili školu. Kamen su uzeli od njegovih zidina. Paša je imao dva sina koji su studirali u Beču i Parizu, ali nisu nišga završili. Posle pašine smrti, oko 1925. godine postali su siromasi. Prodavali su kuće po Pljevljima i došli skoro na prosjački štap. Sve pašine pare po bečkim bankama propale su padom Austro-Ugarske.

Omer-beg Bajrović je bio crnogorski major, pa su ga internirale austrijske vlasti u Mađarsku. Zeinil Bajrović je poginuo na Morači u januaru 1916. godine u crnogorskoj vojsci. Švabe su mu sve opljačkale i popalile. Halil je bio u crnogorskoj vojsci i prilikom povlačenja sa Drine sam je na volovima izvukao top. Bajrovića je bilo 1912. godine 4 kuće u Pljevljima i 5 u Kruševu.

24. Palibrcipotiču od Kadića iz Bjelopavlića. Ne znaju kada su iz Bjelopavlića odselili, ali smatraju najmanje pre 200 godina. Došli su u Kolašinska Polja i tamo su se prezivali Pešići. Postoje dve verzije o dobijanju novog prezimena. Prema jednog Turci su nekom Pešiću počupali brke, a prema drugoj, jedan dečko je opržio jedan obraz i kad je odrastao na toj strani nije imao dlaka. Njegove potomke prozvaše Palibrci.

Došao je jedan Palibrk oko 1810. godine u Jugovo. U Jugovu je izrodio 4 sina (Luku, Milovana, Miletu i Živka). Kasnije su iz Jugova prešli u Bušnje, zatim u Krće, pa Brvenicu. Iz Brvenice su se raselili. Živkovi su otišli u Orlju, Milovanovi i Miletini u Potoke, a Lukini u Prisoje. U 1. svetskom ratu u crnogorskoj vojsci učestvovala su 4 Palibrka. Mlađen je ranjen, a Savo interniran u Mađarsku i tamo je umro 1918. godine.

25. Izgleda da su jedini starosedeoci u Brvenici Krstonijevići. Najverovatnije su od njih Kovačevići u Glisnici. Bile su ih 1912. godine 2 kuće. Pamte imena predaka od Ilije (1864). Njegovi sinovi su: Milosav, Stevan i Vasilije. Stevan je bio u crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu.

26. Mršovićisu poreklom iz Hercegovine, ali ne znaju iz koga su mesta su došli. Pamte imena predaka od Vuka (1850). Došao je deda Vukov, odnosno pobegao je zbog krvne osvete i naselio se oko 1830. godine u Kruševu kao čifčija Dizdara. Najpoznatiji Mršović je bio hajduk Mališa.

Mališin aga Dizdar bio je silecija i veoma drzak čovek, pa Mališa odluči da ga ubije. Sedeo je jedanput s agom na livadi. Aga je pušio čibuk i Mališa mu prinese levom rukom upaljenu trud da zapali duvan u luli a desnom brzo izvadi pripremljen nož i preseče agi preko grkljana. Aga brzo izdahnu, a Mališa pobeže u hajduke. Hajdukovao je desetak godina, a najviše za vreme bosanskohercegovačkog ustanka 1875-1878. godine. Bivao je i hajdučki harambaša. Jedanput su Mališa, Boško Vojinović, Mitar Tošić i Komarica Jovo sa svojim četama ubili tri Selmanovića u Brvenici i bacili u vir. O ovome događaju narod je ispevao pesmu koju je pevao uz gusle stari Novica Cvijović iz Malih Krća. Navešćemo nekoliko stihova:

“Sastala se četiri serdara,
Na kulini Hercega Stjepana…
Evo nama sreće od Pljevalja,
Eno idu tri Selmanovića
Da svetimo popa Cerovića”

Aci Mehmed-paša Selmanović je domamio u Pljevlja, u leto 1807. godine, popa Milutina Cerovića, Novičina oca, i posekao mu glavu kod dvostrukih česama, ispred sadašnje zgrade SO. Mališa je poginuo oko 1880 godine. U Mršovića je bio još jedan hajduk – Ristan. Poginuo je na Gnjilom brdu u Gotovuši u borbi sa Fejzom-buljubašom iz Bukovice, oko 1978. godine. Bile su ih 2 kuće 1912. godine.

27. Simovići su poreklom iz Dragovoljića kod Nikšića. Otuda su pobegli zbog krvne osvete pre 200 godina i naselili se kao čifčije u Kruševu. Pamte imena predaka od Milovana (1850). Njihovi sinovi su: Jelisije i Mališa. Bile su ih 1912. godine 2 kuće; jedna na Vrbici, a druga u Kruševu. U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci bio je Mališa.

28. Kušljevićisu došli iz Nikšića. Tamo su se prezivali Nikčevići. Poreklom su od Kontića. Rod su sa Borovićima u Hoćevini i Kontićima u Tikavi. Došla je jedna kuća u Bobovo pre 200 godine. Krajem prošlog veka jedan brat iz Bobova odselio je u Lađanu, a drugi u Šula. Novo prezime su dobili po nekom malom popu, kužlju – kržljavom, pa mu potomke prozvaše Kušljevići.

29. Jovan Pantović je došao iz Pive kao momak i radio u najmu kod Milovana Bajčetića u Šljivanskom. Oženio se Milovanovom sestrom Milicom oko 1860. godine. Posle nekoliko godina prešao je na imanje u Zadublje – Potoke (tu su do tada bili Miljići). Imao je sinove: Nikolu, Petra, Marinka, Marka i Jevta. Petar i Jevto nemaju potomstva.. Braća su se podelila i bilo ih je 1917. godine 3 kuće.

U I svetskom ratu bili su u crnogorskoj vojsci Radovan i Marko. Nikola je interniran 1915. godine u Mađarsku i tamo je umro na robiji. Jedna njihova linija ide: Jovan – Nikola (1865) – Radovan – Momčilo.

30. Imamovićisu iz Foče. Pobegli su ispred austrijskih trupa 1878. godine. Došao je Rizvan i brat mu Hasan. Bile su ih 2 kuće u Tikavi.

Došli su i drugi Imamovići od Gacka i naselili se u Vidrama, ali nisu njihov rod.

31. U Tikavu je došao Suljo Softić iz sela Žitin kod Foče. Pobegao je ispred austrijske vojske 1878. godine. Imao je 3 sina, pa su ih 1912. godine bile 3 kuće. Živeli su u Tikavi.

32. Papićiu Potocima u Zadublju su od Stanimirovića iz Zbjeva.

33. Kontići su potomci Musića Stefana, sestrića cara Lazara. Bežeći ispred Turaka, neki njegov potomak nastanio se u Pješivcima. Od njega je veliki broj bratstava, među kojima i Kontići. Od Kontića su se kasnije odvojila neka naša bratstva, kao na pr. Borovići u Hoćevini i Kušljevići na Lađani i Šulima.

Došla su dva brata: Sava i Lazar iz Gornje Povije (iz ekonomskih razloga) u Tikavu i naselili se kao čifčije paše Bajrovića 1873. godine. Sava je imao 9 sinova, a Lazar nije imao poroda. Četiri su Savina sina umrla mlada, a pet je imalo poroda: Andrija, Milivoje, Živko, Božo i Mirko.

U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci Živko je bio oficir i komandir čete, Milivoje vodnik, a učestvovali su i Andrija i Božo. Na ropstvo su oterani Živko i Andrija. Bile su ih 1920. godine 4 kuće.

IZVOR: Mileta Vojinović – Pljevaljski kraj, prošlost i poreklo stanovništva, 2008, priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić