Порекло презимена, Хоћевина и околна села (Пљевља) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Хоћевина, општина Пљевља. Према књизи Милете Војиновић „ПЉЕВАЉСКИ  КРАЈ (прошлост и порекло становништва)“ из 2008. године. Приредио с Порекло становништва села Хоћевина, општина Пљевља. Према књизи Милете Војиновић „ПЉЕВАЉСКИ  КРАЈ (прошлост и порекло становништва)“ из 2008. године. Приредио с Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Порекло презимена, Хоћевина и околна села (Пљевља)

Порекло презимена, Хоћевина и околна села (Пљевља)

Порекло становништва села Хоћевина, општина Пљевља. Према књизи Милете Војиновић „ПЉЕВАЉСКИ  КРАЈ (прошлост и порекло становништва)“ из 2008. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Хоћевинска регија обухвата следећа села: Врбицу, Крушево, Драгаше, Лађану, Какмуже, Хоћевину, Шљиванско, Плијешевину, Брвеницу (с леве стране Ћехотине), Тикаву и Потоке.

Регија се простире на југ до обронака планине Љубишње, Вукодола, Лисца и Краљеве горе, на северу до реке Ћехотине, на истоку до Љућа и Црнобора, а на западу до Орље, Трновица и Вишњице, односно до мељачке регије. Читав предео представља једну површ, која је благо испресецана коритом Володера и његовим притокама. Села су лепа и плодна, а имају и доста пашњака.. Шуме се налазе на јужној страни. Ту су огромни комплекси одличне четинарске шуме, која се великим количинама сече за индустријску прераду. С тих подручја се сељаци снабдевају за градњу кућа и других објеката као и за огрев. У Лисцу и Оградама, поред пашњака, налазе се бројне и простране планинске ливаде.

У погледу састава, земљиште је врло разноврсно. Већином кречњачког састава, премда нема много дебелих кречњачких слојева. Ту се налазе брда састављена од старих заобљених стена, поготово старих кристаличних шкриљаца, које су разне силе-фактори денудације заоблили и створили благе стране.

Због тога су благе падине, долине, веома погодне за земљорадњу. Воће најбоље успева у Хоћевини. Кречњачких-кршевитих предела има највише у Шљиванском и Плијешевини.

И климатски услови су повољни јер се предео налази, углавном, на надморској висини око 850 метара.

Хидрографске прилике су такође повољне. Свуда има текућих вода и добрих извора, поготово испод планина. Богатији је источни део регије, док на западу, у Шљиванском и Плијешевини, има мање извора. Иначе, регија представља  једну заокружену и компактну географску, орографску, хидрографску целину.

Археолошки локалигети и налази    

Због овако добрих услова за живот људи, овај је предео био одавно насељен и то још у предримском периоду. То сведоче бројни тумулуси илирског порекла, старијих племена медитеранске културе или млађе такозване гласиначке културе. У Крушеву се налази пећина у којој су живели не само пећински људи, већ људи и у гвозденом добу, јер су по зидовима уклесивали полице. Пећина није истражена, али постоје индикације да би се у њој нашли драгоцени археолошки предмети, који би дали добру слику о животу преисторијских људи у нашем крају.

Постоји велики број тумулуса (гомила) скоро у читавој регији, а највише у Хоћевини и Плијешевини. Посебну пажњу привлачи један тумулус пречника у основи око 6 метара, а висине скоро два метра. На врху те купе био је споменички камен. Био је укопан у гомилу око 50 цм и није био клесан, међутим, део изнад гомиле био је лепо клесан, облика квадра, са димензијама у основи – до гомиле 40 са 30 цм, а висине 60 цм. Врх му је био обрађен у облику клина. Тај споменик са врха гомиле, прича Благоје Вучетић, извалили су чобани (и он са њима) око 1930. године и нестао је.

Будући да у нашој општини има много већих тумулуса, као онај у Готовуши или Доњој Брвеници, можемо претпоставити да је и на другим гомилама био неки симбол, али су давно уклоњени. Ово је био последњи који је доживео судбину осталих. Логично је да се на врху гомиле, у коју су затрпане десетине покојника, стави неко надгробно обележје.

Да подсетимо, Илири су покојнике затрпавали камењем и стављали једног на другог. У тумулусу на Готовуши има затрпано више десетина покојника, а можда и читава стотина.

Највише археолошких локалитета има у Хоћевини. Ту се налази велики број тумулуса, старог гробља које народ назива грчким, српског гробља из доба Немањића, стећака итд. Приликом прављења путева кроз село, многи споменици су разорени булдожерима, те су неки људи вадили којекакве предмете из њих. На неким споменицима се налазе барељефни ликови људи, животиња и разни орнаменти. Око Хоћевине има више висова званих градина, на којима су некада била утврђења – градови. Било је 5 већих: Хоћевина, Вишњица, Драгаши, Крушево и Шљиванско. Не може се знати у ком су временском периоду постајала та утврђења и када су срушена.

Споменици материјалне културе из периода српске државе Немањића

Читав хоћевински крај био је густо насељен у време владавине Немањића. То сведоче многе цркве и манастири на овом подручју. Био је скоро у сваком селу по један црквени објекат. Цркве су биле у Немањи, Какмужама, Хоћевини, Шљиванском, Задубљу, Горњем Селу и Крушеву. Хоћевинска црква из доба Немањића била је у месту Елдовиште (Бременице). Изнад цркве је црквено врело, а око цркве је било велико српско гробље.

Највеће село у овом крају је Какмуже. Налази се испод огранака планина Љубишње, Лисца, Ограда и Волујаче. Просуто је по лепим обронцима и долинама са доста извора и два јака врела. О постанку његовог имена има две легенде (које преносе Милан Лаловић и стари Сретен Бајчетић). Према једној, некада су у овом селу живели Илири који су се звали Какмужи; а према другој, пошто је село имало добре пашњаке, имали су добру мужу (доста млека) па су комшије говориле ”каква мужа”. Од те две речи изведено је име села Какмуже. Која је од ове две верзије тачнија не зна се.

На западној страни села (Какмужа) налази се интересантно место које се зове Немања. Према предању, које преноси Сретен Бајчетић, а знају то и сви Какмужани, ту је известан број година живео Стефан Немања. Имао је своју цркву, двор, златно посуђе, позлаћени стожер у гувну и друге објекте. Неко га је напао и морао је отићи. Повлачећи се пред нападачем, оставио је златно посуђе и накит у пећини под Орловачом, а стожер закуцао у земљу и са дворјанима и војском отишао у непознатом правцу. Позлаћени стожер извукоше неки људи 1917. године и однеше (према казивању Сретена Бајчетића). Било је још закопаног злата изван пећине. Прича се да је неки уморан косац задремао на ливади и заспао. Уснио је да лежи на злату. Откопао је паре и однео.

Немања се зове читав један заселак на коме је био двор, град, црква, гувно и други објекти. Још се виде темељи 4 куће. По причању Сава Васиљевића постоји, тзв. царско гувно и ту се народ окупља на вашар. Сада га зову Коло. Постоји и извор који се зове Златно врело, а и старо грчко гробље. Саво је ту изорао гвоздени чекић који је до скоро био у употреби, као и пола воденичког камена.

Преноси се предањем податак да се за време владавине Немањића у Љубишњи вадила златна руда, па коњима терала у Мојковац на прераду.

Код Немање се налази рударски ходник. У њему су нађене дрвене столице као и у Шупљој Стијени, али је све уништено.

Од Немање је водио пут преко Стрмца, Ограда, Честе, Лисца, Глибаћа, Заглавка, Левер Таре до Манастира Св. Архангепа. Трагови пута су видљиви преко Оштреља и Ограда.

На северној страни Какмужа подигнут је за време владавине Немањића велики манастир Св. Петра. Знало се у Какмужама која је земља манастирска, а која турска. И данас се на темељима манастира одржава збор – вашар на Петровдан (12.VII).

Турци су из хира посекли попа у какмушком манастиру око 1700. године, па је манастир остао затворен. После неколико година наиђе туда поп Копривица из Пиве са три синчића да тражи ухљебље. Освануо је у Какмужама испод једног извора са пртљагом на магарцу (по казивању Милана Лаловића). Жене су ујутру пораниле да са извора донесу свеже воде у бременицама, а магаре зариче. Пошто оне никад раније нису чуле ни виделе магаре повикаше: ”Кам да нам је у дом! Шта је ово? Ђаво? Бјежите да бјежимо кућама. Мушкарци усплахирени и наоружани потрче води. Тамо виде брадата човека са три мала синчића, али и ђавола. Кад га људи запиташе ко је, он им се каза да је поп. Сви му рекоше да имају манастир, да су им Турци посекли попа, те им тако затворили манастир, а он има велико имање. Рекоше му да остане код њих у манастиру, јер се немају где богу молити, нити свећу запалити. Поп тај предлог радо прихвати. Насели се у Какмужама. Синови му порастоше и оженише се, те добише и пород. Данас их има око 20 кућа Поповића. Место где живе зову Поповача, Попов гај и Рикач, по магарцу који је ту рикао.

Почетком прошлог века Турци су порушили манастир (негде између 1804-1813. године) и више се није обнављао. Поред манастира је било велико српско гробље, а мало даље од овога било је грчко гробље (како га је народ звао).

Какмужани су око 1890. године покушали да обнове свој манастир: чак су били спремни и да посао ураде тајно, без одобрења турских власти. Отишао је у Сарајево Симеун Драгашевић да тражи одобрење од владике. Два Какмужанина су о свему обавестили Турке у Пљевљима и план је пропао. Поп је ову двојицу Какмужана проклео и то је радио сваке године на вашар о Петровдану.

На северној страни Какмужа, у месту Црквине, било је грчко гробље. Ту је било и средњевековно српско гробље. У њему има и сада велики број средњевековних стећака, а било је, (према причању Сретена Бајчетића) и 10 великих лучевих крстача све до 1941. године. Њих нису правила садашња братства, већ нека која су живела пре Луковића и Тошића, односно бар пре 300 година, а ова су два братства најстарија у Какмужама. Те су крстаче – крстови високи преко 4 метра и дебели око 12 цм.

У гробљу на Брду, у средини села Какмужа, било је 15 крстача све до 1941. године. Касније су их појединци рушили и сада нема ниједне. Прича син старога Сретена Бајчетића да је приликом прављења гробнице на Брду извадио скоро 30 лобања и велики број костију. Можда су и раније стари гробови прекопавани и кости стављене, односно закопаване на једно место. Свуда се по Какмужама изоравају људске кости, што значи да све покојнике нису копали у заједничко гробље. То је рађено и у време епидемија, нпр. куге, кал су за неколико дана нестајале читаве пороцице и лешеви закопавани плитко у близини кућа, а у неким случајевима није их имао ко ни сахрањивати. По некад су комплетна села захваћена кугом нестајала, односно њихови становници. У овом гробљу има 6 стећака на којима су уклесани људски ликови, руке, звезде, јабуке, сабље, коњска копита, један уклесани крст итд.

У јесен 1875. године у Бобову се налазила велика турска војска. Из Пљеваља су сваки трећи дан догонили следовање – потребну храну. Једанпут је комору пратила чета турских војника и кад су били изнад Какмужа у Стрмцу напало их је неколико хајдучких група „четовођа Милована Станковића, Митра Робовића, Филипа Војиновића и Живка Кушљевића.” Турска чета и комора је разбијена и побегла према Пљевљима (Вукоман Шалипуровић „Устанак у западном делу старе Србије 1875-1878”, ”Вести”, Титово Ужице, 1968, стр. 25).

У Хоћевини су, изгледа, пре 300 година (према казивању Рада Ђачића) живели Турци који су се звали Тоске. Имали су џамију близу садашње куће Рада Ђачића. Гробље им је било с десне стране Володера, где се и сада виде надгробни споменици – нишани. Када је џамија срушена и када су Турци нестали са тог подручја – не зна се тачно. У Хоћевини нема старих братстава. Најстарије садашње братство доселило се у Хоћевину тек пре 200 година и нису нашли Турке. Џамија је била срушена.

Све до 1878. године Турци се нису поново насељавали у Хоћевину. Аге су им биле у Пљевљима. Освајањем Босне и Херцеговине од стране Аустро- Угарске (1878. године) дошло је у хоћевински крај више турских породица. У Тикаву су се доселиле 2 куће, у Бучје изнад Задубља 3, у Бременицу изнад Хоћевине 10, у Какмуже 9 кућа. Досељеницима је дозвољено да направе привремена станишта (колибе и савардаке) на пашњацима и шикарама. Касније су они ту направили и куће, али су 1912. године скоро сви одселили. Иначе, Турци никада нису живели у Какмужама, Шљиванском и Плијешевини.

Лађана се налази између Крушева и Хоћевине. Према народном предању ту је живео око 1660. године некакав окрутни силеџија (вероватно спахија читаве хоћевинске регије) – Гундулија Мујо. Прича се да је Мујо био потурчени Србин који је хтео не бирајући средства да се обогати. Он је направио кулу на брежуљку у Лађану у договору са братом из Бољанића, да могу гледати један другом куле и да се моту видети преко дурбина. Кула му је била 15 са 12 метара, висока 9 спратова, а зид дебео читав један метар. Малтер је био необично чврст. Доста камених плоча у зиду биле су површине 1 м2. Од материјала Гундулијине куле озидали су куће сви стари Лађанци, а још има камена од срушеног зида да се направи најмање још 10 кућа. Гундулија је имао две жене, 2 сина близанца и 9 робиња – српских девојака.

Браћа су намеравала да споје поседе и да сву рају претворе у чифчије. Приликом грађења куле настрадало је много српског народа, неке је шибао и пребијао, а многима је угинула теглећа стока У вези са тим народни певач је испевао песму, коју многи из тог краја знају делимично. Нико је није забележио читаву. Навешћемо само неколико стихова од те песме:

”Кулу гради Гундулија Мујо,
Кулу гради на девет бојева,
У Лађани селу нитомоме.
Из Шљиванска камен догонио Сто јармова српских саломио”…

Како се далеко прочуо са злодедима, сазна за њега Бајо Пивљанин, који је понекад навраћао у наш крај и дође са великом четом да убије зулумћара. Хајдуци ухватише два Мујова сина близанца (малолетна) у кућари код тога и опколе Мујову кућу – кулу. Мујо је са женама и робињама (каже народна песма) побегао на девети спрат. Бајо је звао Муја да се преда, али он није хтео. Кад му под прозоре доведе синове да види да су ухваћени и кад му запалише кулу, Мујо се предаде. У песми стоји да је једна робиња скочила са задњег спрата и сломила се. Поред куле, на површини од 4 м2, расте жбун јоргована, који је по народној легенди изникао на месту где се сломила робиња и увек је висок један метар, никад ни мање ни више.

Бајо Мујове жене није злостављао, већ им нареди да иду у Пљевља и да се више никад не враћају на Лађану. Кула изгоре, а Муја и синове му поведе Бајо до једног брежуљка изнад Лађане и посече. То се место прозва Мрамор.

Имао је Мујо 3000 оваца. Једне су стизале на врх Стрмца (изнад Какмужа) а последње тек одмицале од куле. Бајо му отера све овце и све друго што се могло пленити. Одведе Бајо са собом и 8 Мујових робиња. Кула се више никад није обнављала, већ је зуб времена рушио. Око 1920. године још су била несрушена 4 спрата. Прича Јован Кушљевић да у рушевинама куле има доста кованих гвоздених ексера. Кад је са Мујове рушевине терао камен за кућу, нашао их је скоро 100 комада. Дугачки су око 10 цм а дебели по пола сантиметра. Ексери су добро очувани. Највероватније да су служили за причвршћавање крова.

У народу се прича како су хајдуци бацали Мујовим псима храну само да не лају и не пробуде Муја. Завијали су парчад меса у кучине које су им се мотале око зуба док су упали у кућару и похватали Мујове синове. То је било око 1670. године.

Западно од рушевина куле још се примећују подруми турских кућа и велико турско гробље. Не зна се да ли је турско насеље пропало кад и Мујова кула или касније. Зна се, према народном предању, да га није било почетком 19. века, нити се касније обнављало.

Поред турског гробља налази се велики илирски тумулус. Њега су раскопавали неки дилетанти пре десетак година. Нашли су људске кости, али није било грначарије као у тумулусу на Готовуши.

У другој половини 19. века, на Лађану су биле 3 куће Томашевића и 2 куће Радовића – Чактара па су одселили у Бабине нешто пре 1900. године. Ускоро су дошли досељеници. Први су дошли Терзићи из Дробњака око 1890. године, затим 1909. Кушљевићи и Џарићи и једна кућа Терзића са Пандурице, потом 1912. године Бајчетићи и Марићи. Сада има у селу око 40. кућа.

Постојала је некада џамија и у Горњој Брвеници с леве стране Ћехотине. Нестала је кад и она у Хоћевини. Место где је била прозвало се Џамија. Поред ње је било турско гробље. И сада се примећују темељи џамије и неколико надгробних споменика – нишана на месту где је било гробље.

Испод џамије, на реци Ћехотини, био је мост. Добро су сачуване две лепо зидане камене кулине и приступни пут – насип. Мост је био дрвени. Изгледа да је и мост пропао кад и џамија, као и муслиманско насеље које је морало постојати у том селу. Све је истовремено разорено и више се није обнављало. Турци се више нису насељавали у Горњој Брвеници (Присоје, Седлари и др.)

Од 6 цркава у хоћевинском крају, које су подигнуте за време владавине Немањића (1168-1371), Турци су у првом продору порушили 5: у Шљиванском, Хоћевини, Запубљу, Крушеву и Немањи, док је остала црква, односно манастир, у Какмужама и црква, у Горњем Селу. Та црква је била у земљи, па се поставља питање да ли је она грађена у доба моћне српске државе Немањића или тајно за време Турака. Према народном предању, у овој цркви је око 1700. године био поп Лазар Лазаревић. Не зна се кад је нестала ова црква, али је није било на почетку 19. века.

У Крушеву су била два стара српска гробља из периода владавине Немањића и треће код цркве (на врх села). На Врбици је било такође српско гробље, а једно у средини села Какмужа. У Крушеву је била црква на месту званом Црквине. Ту је било и српско гробље у близини брда Градине где је био некакав град и где се налази стена одакле се вадио камен за надгробне споменике.

Гробље је веома интересантно по старости и разноврсности надгробних споменика. У њему се налази неколико великих стећака На једном од њих је уклесан мач. Већина гробова је обележена са два велика камена или само са једним вертикално стављеним изнад главе. Изгледа да су ови гробови млађи од стећака. Пажњу привлачи један лепо клесани вертикално пободен камен. Изнад земље је висок 80 цм са 70 цм ширине. Колико је укопан у дубину не зна се, али горњи део подсећа на јако стилизовани крст. На средини плоче је уклесан мали крст (8×8 цм). Испод крста су две полулопте. Предање преноси да су то симболи женских дојки, односно да је ту сахрањена нека угледна жена, или је то само орнамент или симбол женског тела. На доста гробова постоје само мање плоче вертикално пободене и мало клесане. Велики број старих гробова је раскопан. Кад је прављена – копана једна гробница 1980. године, нашли су 15 лобања закопаних на гомили. Можда су Турци у неком боју побијеним противницима посекли главе и донели у логор пред команданта. Касније их је, највероватније, закопао неки Србин у једну гробницу.

Пошто је нестало турског становништва са овог подручја, неколико година после турског пораза под Бечом – 1683. године, талас турских избеглица осетио се и у овим селима. Неки Турчин који је негде у Далмацији био командант утврђеног града Гдиздар) досели у Крушево и присвоји скоро читаво село. Потомке овог бившег команданта града прозваше Диздари. Било их је 1912. године 5 кућа. Око 1840. године цошао је у Крушево један Бајровић Пековић) из Никшића и призетио се на мираз код Диздара. Његов син Махмут постао је паша.

Шљиванско је добило име по стаблима шљива које су расле на месту где је била у средњем веку српска црква. За време бивше Југославије неки сељак из Шљиванског посекао је шљиве, па га је поп проклео. У Шлљиванском има 6 Чворовићи, Божовићи (Бартуле), Миљићи, Анђелићи, Малиџани и Бајчетићи. Сада у Шљиванском постоји 31 домаћинство.

Према предању, у Шљиванском су била два грчка гробља, једно у Доњем Шљиванском и једно у Горњем Шљиванском, чији се остаци још назиру. Код садашње школе била је средњевековна српска црква. Порушена је одмах по доласку Турака и више није обнављана. На рушевини је било много лепо клесаног камења. Кад је прављена садашња школа, око 1955. године, у њене зидове је узидано 12 комада овог камења, на којима су били уклесани барељефи. Остао је у дворишту школе на темељима цркве, само један огромни камен, тежак више тона. Са једне стране је лепо уклесано удубљење, као да је требало уклесати натпис, али се натпис не примећује. Можда га је избрисао зуб времена Са источне стране је уклесан читав лик човека, одлично очуван.

Ово клесано камење са барељефним ликовима веома је загонетно, као и сама архитектура цркве. Можда је у средњевековну српску цркву уграђено камење неке старије срушене грађевине.

У Шљиванско су први доселили Бајчетићи (око 1800. године), затим Миљићи, Анђелићи, Малиџани, Божовићи, Чворовићи. Први су дошли у Плијешевину Лакетићи (око 1840), затим Ненадићи, Вучетићи, Даниловићи, Контићи, Луковићи.

За време турске владавине, око 1900. године, у Хоћевини је отворена српска зсновна школа. Зграда је била мала. Имала је предсобље и учионицу од 5 х 5 метара. Зграда је била од дрвета и прва у читавом хоћевинском крају (регији).

Братства Хоћевинског краја

1. После Луковића, Тошићи су најстарије братство у Какмужама. Пореклом су из Кифина Села код Требиња. Тамо су се звали Златановићи. По неком Тошу, прозвали су се Тошићи. Тај је Тошо дошао у Какмуже око 1680. године. Памте имена предака од Луке (рођ. око 1800. год.). Његови синови су: Ђорђе, Ристан и Мићо. Ђорђе је био дуго година у хајдуцима. Њега су убили Турци на слави код Чавића (на Михољдан) кроз рупу у брвнима. Убио га је Зећо Диздар око 1860. годие. Ристанов син Драго био је четни барјактар у црногорској војсци 1914-1915. године.

Најпознатији Тошић био је Митар. Он је хајдуковао више од 50 година. Учествовао је као хајдучки харамбаша са својом групом у бици на Шаранцима 1862. године. Убили су га Турци на Косаници око 1900. године. Није се женио.

Чувени су хајдуци били и три Милованова сина: Петар, Новица и Милојица. Сва три брата су хајдуковала за време Турака и ишла у Србију. Петар је са Драгом Ћосовићем од 1903. године био српски цариник на царинарници на Јавору. Одатле су са Јаковом Војиновићем учитељем из Премћана, преносили из Србије по Санџаку, а највише по пљеваљском крају, оружје, муницију, уџбенике за школе и др. Кад је почео балкански рат 1912. године, сва три брата су била у српској војсци. Одступили су преко Албаније и ратовали на солунском фронту 1916-1918. године. Петар је добио највећа српска одликовања и пензију. После 1919. год. држао је у Пљевљима трафику, а 1935. отишао у Врање код сина Алексе који је тамо био службеник. Немци су му стрељали сина 1943. године. Те године је и Петар умро у Врању.

О Петровом хајдуковању и ратовању написао је велики чланак у ”Правди” бобовски интелектуалац Јован Ђ. Драгутиновић (Један интересантан јубилеј, Седамдесет пет година четовања и деведесет две године живота заслужног хајдука и националног борца Петра Тошића, ”Правда” (Београд), 37/1941, 13.079 (27. март).

2. По доласку Луковића и Тошића, у Какмуже су пристигли Лаловићи. Дошли су пре скоро 300 година. Према једној верзији доселили су се од Голије, док према другој, они су староседеоци са Косанице – Битина. На Косаници су били богати и било их је у кућној заједници по 40 чланова.

Дошли су Кријешторци, њихове комшије, па су их стално злостављали. Једнпут је дошла група Кријештораца у њихову кућу, те им нареде да им водају опанке око огњишта, пеку приганице коњима и слично. Кад су им заклали овна испод чактара, био је то знак да хоће да их униште и разоре читаво домаћинство. Настала је туча. Наоружани Турци побили су их већину, а преостали су се разбежали. Неки су отишли Калиновику, а две удовице побегну са једним дететом у Драгаше. Ту су направиле савардак.. Кад је овај дечко одрастао, оженио се и добио сина Мијаила.

Сада Лаловића има у више села наше општине. Сви су од Мијаила. Глишо Лаловић убио је једног Диздара из Крушева око 1870. године и побегао са фамилијом на Жабљак. Дуго година је хајдуковао по нашим крајевима.

3. За време борбе на Вртијељци 1685. године, када је погинуо Бајо Пивљанин, један његов Мартиновић добио је тежу рану, али су га чобани нашли и извукли са бојишта. Излечио се и дошао у Какмуже. Са суседима је стално говорио о Бају Пивљанину и његовим борбама, па га прозваше Бајчета или Бајчетић.

Памте имена предака од Сава (рођ. око 1760. год). Његови су синови: Јоксим, Ђоко и Новак. Јован је убио Турчина и са два сина побегао у Његовуђу око 1885. године.

Бајчетићи су се из Какмужа раселили по многим селима наше општине и изван ње. Милинко са браћом живео је под Гостечом. Једне ноћи дође из Пљеваља 18 Турака са намером да их побију. Стојан је пришао вратима и Турци га убише. Тада Милан изађе на друга врата и уби два Турчина. Одатле су побегли у Црљенице, Љуће и Боровицу. То је било око 1875. године.

Из Какмужа је Јово одселио у Брвеницу око 1870. године и тамо их има десетак кућа. Јованов син Јово био је веома богат. Понекад је терао у Пљевља на пазар по 100 кг меда и толико воска. У Аустрију је 1918. године интерниран Драго и тамо је умро. Ђоле Бајчета је био од 1916-1918. године у комитама и борио се против аустроугарске окупације.

Од Бајчетића су се одвојили Џогазовићи, Чоловићи и Раилићи, а од Чоловића Лончари у Дабовини и други Лончари, који су се раселили из Дабовине. Нису им род Лончари из Рађевића и Вијалице.

4. Према једној верзији предања, Драгашевићи су пореклом из Риђана у Херцеговини, а према другој, коју је објавио Вукоман Шалипуровић у свом раду: „Неколико података о кнезовима у пријепољском и пљеваљском кадилуку од 1677. до 1759. године”, писаном према турским документима, Драгашевићи су потомци кнеза Драгаша из нахије Потпеће. Турци су их протерали из Потпећа у Краљеву Гору и тамо су раскрчили имање и основали село Драгаше.” Шалипуровић даље пише: ”Њихова имања у Потпећу узели су бегови Селмановићи, који су у Пљевљима били и паше”… Сматрамо да су ови Шалипурићеви подаци тачни. Потомци кнеза Драгаша насељавају поред Драгаша и друга места у нашој општини. Неки су Драгашевићи одселили и у Шабац.

Једна њихова линија иде овако: Милић – Сићо – Дико – Благоје – Дико. Друга је линија: Мијаило – Милић – Симеун – Петар – Слободан. Од Драгашевића су се одвојили Боровићи на Бољанићима.

Код Симеуна дође на вечеру једне ноћи, за време турске владавине, више хајдука. Турци их приметише, али они побегоше. Тада Турци претукоше Симеуна, те је ускоро и умро.

5. Старовласи су пореклом од Нове Вароши (Стари Влах). Неки њихов предак убио је Турчина и побегао на Врбицу. На Врбицу су пре њих дошли Стељићи из Бабина. Не знају како су се тамо презивали, нити када су дошли. По старој постојбини прозваше их Старовласи. Памте имена предака од Василија (рођ.око 1800.), који се родио на Врбици. Његови синови су: Јоко, Ђоко и Стојан. Од Стојана су Старовласи у Оџаку а Старовласи у Љућу су од Јока. Ђокови су синови касније прешли у Глибаће. Његов син Новак прешао је у Вранеш.

Од Старовлаха са Врбице су Лакетићи у Плијешевини и Делићи у Глибаћима. Милован Старовлах био је у интернацији у Мађарској од 1916. до 1918. године.

6. Лакетићи су од Старовлаха са Врбице. Нису им род Лакетићи на Косаници. Памте имена предака од Милоша. Он је дошао на Плијешевину око 1840. године. Милошеви синови су: Маринко, Марко, Јово, Мијаило и Илија. По избијању босанскохерцеговачког устанка, у лето 1875. године, сви су Лакетићи пребегли преко Таре и придружили се устаницима. Ратовали су у херцеговачким батаљонима против Турака до 1878. године, односно завршетка рата, а потом се вратили на своја разорена огњишта. Њихов ага Хамзић поново им је дао раније читлуке на обраду. После повратка, Маринко је био скоро 20 година коџобаша (кмет, кнез села) и доста се обогатио. Имао је, поред осталог богатства, и по 300 оваца. У првом светском рату, у црногорској војсци, учествовало је од 1914-1916. год. 7 Лакетића, од којих је Јован погинуо на Дрини, а Радован интерниран у аустријско ропство.

7. Малиџани су дошли из неког места у Херцеговини у Глисницу. Раније су се презивали Лазовићи. У Глисници су живели најмање 50 година Око 1865. године прешли су у Шљиванско ради бољих пашњака за овце. Тамо су нашли једну кућу Бајчета и једну Миљића. Памте имена предака од Ђока (рођ. око 1835). Његови су синови Лазар, Јоксим и Стјепан. Лазареви синови су одселили на Готовушу, а Милијини у Горњу Брвеницу.

У лето 1912. године, Стјепан је седео у кафани Гркића и пио са неким пријатељима. Ушао је у кафану Садо Авдићевић и ножем га убио. Турске власти су га ухапсиле, али му је убрзо било дозвољено да оде у Турску. Ново презиме су добили по свом претку Ђоку. Он је био мали, па су га Турци звали Малиџан, те и његови потомци осташе Малиџани.

8. Чворовићи су из Мокрога код Шавника. Иначе, старином су из Никшићке Жупе – Требјешани. У Шљиванско су дошле 4 куће Чворовића око 1870. године. Доселили су се због сиромаштва. Дошли су рођаци: Шуле, Радован, Секуле и Бошко. Једна њихова линија је: Шуле – Раде – Тодор – Радомир. Секуле је дошао као момак и оженио се од Миљића.

9. Божовићи у Шљиванском су од Божовића из Бобова. Из Бобова је дошао Јовица и населио се у Шљиванско као чифчија око 1890. године. Његови синови су: Милојица, Михајило, Новица и Радосав.

10. Миљићи су од Тањевића из Бобова. Род су им Тешовићи. Нека Миља, удовица Тањевића, одсели се из Бобова са децом и насели се у Потоке. Децу јој по њеном имену прозваше Миљићи. У Потоцима су имали кућу од 12 метара. Покривена је била тесаним даскама које су биле причвршћене дрвеним клиновима. Пошто им је свуда око имања била густа шума, жито им је тукла тоња, те су одселили у Шљиванско око 1850. године. Један Миљин син отишао је у Готовушу.

Памте имена предака од Марка (рођ. око 1825.). Он је рођен у Потоцима. Марков син је Маринко. Он је у Шљиванском био веома богат. Имао је по 40 волова, 300 оваца, 15 коња итд. Код њега су често долазили хајдуци. Бивало је понекад на вечери и по 70 хајдука. Једни су устајали са вечере, а други долазили и седали. За све се могла брзо припремити богата вечера

11. Томчићи живе у Какмужама више од 250 година. Не знају одакле су дошли, али им нису род Томчићи у Бољанићима, нити они из Пиве. Памте имена предака од Неђељка. Његова су браћа Крстоније и Вуксан. У то време у Какмужама је била још једна кућа Томчића – али су им то били далеки рођаци, те нису знали степен сродства са њима.

Неђељко је 1875. године побегао преко Таре и прикључио се устаницима. Ратовао је око Никшића против Турака. Кад се Никшић ослободио 1877. године, остао је да у њему живи. Бавио се коларским занатом. Имао је 14 деце, од којих му је остао само син Вуко. Пошто је избио балкански рат 1912. године, дошли су са војском у Какмуже. Нису имали земље па су се настанили код Крстонија. Вуко је 1916. године интерниран у Аустрију и тамо је умро. Његови су синови касније прешли у Крушево. Један Томчић је одселио у Глибаће.

12. Чепићи су из Мораче од Радовића. И тамо су их звали Чепићи, јер је некој жени нађен чеп из бременице у качамаку. Дошла су два брата: Рако и Радуле у Хоћевину. Рако је остао у Хоћевини, а Радуле је отишао у Глисницу. Ракови синови су: Вуксан, Обрад и Илија. Браћа су дошла из Мораче нежењена. Вуксан (рођ. око 1825.год.) оженио се Маром, сестром војводе Маринка Леовца и са њом је имао 7 синова.

Најугледнији Чепић је био Јован. Њега су Турци у октобру 1912. године убили у Глишовом потоку, скалпирали главу и однели у Пљевља. У првом светском рату учествовало је 13 Чепића у црногорској војсци.

13. Чавићи су од Цвијетића, а они су старином од Поблаћа. Од Цвијетића су и Стеванчевићи из Брвенице и Ивановићи из Бобова и изнад Граца. Презиме су добили по некој удовици Чави. Памте имена предака од Милована (рођ. око 1815 године). Њега је убио Турчин Малиновић у Ограђеници кол карауле. Милован је био угледан човек и коџобаша. Његови синови су: Ђорђије, Радојица, Добрица, Новица и Благоје. Чавићи у Шулима су ол Перише, који је тамо одселио око 1880. гоцине. Било је у I светском рату у црногорској војсци 11 Чавића. Аустријанци су отерали на робију 1916 године Ђорђија и Перишу. Ђорђије је тамо и умро.

14. Василијевићи, Ментовићи и Аранитовићи су од Бојовића из Шарана. Тамо је дошло до убиства између једне куће Бојовића и Анђелића. После три убиства, та је кућа Бојовића побегла Бијелом Пољу, а Анђелићи су отишли у Прошћење, а потом у Колашинска Поља. Потомци оног Бојовића променише презиме, те се једни прозваше Аранитовићи, други Ментовићи, а трећи Василијевићи. Сви су у првој половини прошлог века дошли из Бијелог Поља у пљеваљски крај.

Василијевићи памте имена предака од Милована (1810), али не знају где се родио. Његови синови су Милован и Грујица (у даљем тексту број у загради иза имена означаваће приближну годину рођења). Милан је дошао на Орљу, али не можемо ни приближно установити када. Оба су Миланова сина била у хајдуцима 1875. и 1876. године. Грујица је погинуо у Градцу 1876. године у чети хајдучког харамбаше Бошка Војиновића.

Милован је 1903. године прешао са Орље у Какмуже (код Немање), а Грујичини су потомци остали на Орљи.

15. Аранитовићи у Доњој Брвеници су род са осталим Аранитовићима у нашој општини, као и са Василијевићима и Ментовићима. Воде порекло од Бојовића из Шаранаца. Доселили су од Бијелог Поља. Једна кућа је дошла на Орљу и од њих су Аранитовићи у Малим Крћама. Друга кућа Аранитовића дошла је на Гајине у Готовушу, а затим прешла на Бољаниће и одатле су се расељавали (о њима ће бити више речи на другом месту).

16. Вучинићи су дошли из Дробњака, око 1700. године, и населили се у Брвеници. Било их је 1912. године 2 куће. Има их код Лесковца, Даниловграда и другим местима.. Памте имена предака од Милована (1820) и брата му Глигорија. Трећи брат им је отишао у село код Даниловграда. Милованови су синови: Марко, Крстоније и Ристан.

У I светском рату, у црногорској војсци је било 6 Вучинића. Раде је погинуо 1914. године на Грдијевици код Челебића као командир вода. Интернирани су у Аустро-Угарску: Милован, Ристан и Крстоније.

17. Радуловићи у Брвеници су пореклом од Бјелопавлића. Лазар (1860) и брат му Ристан су дошли као момци око 1885. године у Брвеницу. Ту су се оженили и сељакали на више места. Ристана су интернирале Швабе и умро је у Добоју.

18. Из Грабовице код Шавника дошао је деда Лазара Јањића око 1850. године и населио се у Брвеници. Лазаров син је Обрад, а Обрадов Милош.

19. Радановићи у Брвеници су род са Станићима и Анђушићима. Неки Станић је одселио из Бобова у Бучје и тамо променио презиме. Колико су живели у Бучју, иза Чемерна, не знају. У Брвеницу су дошли око 1870. године, јер су им у Бучју погореле све зграде. Памте имена предака од Андрије (1830). Његови синови су: Милован, Милић, Милан и Јован. Све до 1918. године била их је само једна кућа. Милан је интерниран у Аустро-Угарску 1916. године и тамо је умро.

20. Шиљци у Хоћевини су из Блишкова (бјелопољски крај). Вероватно потичу од Рабрена. Шиљци су дали доста свештеника. Око половине прошлог века бивало је у исто време по 17 свештеника Шиљака. Имали су и 4 владике. Службовали су по многим местима и ван пљеваљског краја.

Памте имена предака од Мића (1835) који је рођен на Лађани, а био је поп. Не знају одакле су дошли. Мићови синови су: Јање, Тане, Павле, Јово и кћерка Софија. Јање се оженио неком распупггеницом и није могао бити поп, премда је завршио богословију. Јово је учио богословију у Призрену, тамо се разболео и умро. Танови синови су: Војин, Павле, Рајко и Милан. Тане је из Лађана прешао у Комине, а затим у Хоћевину. Софија је била веома лепа. Удала се за Ахмета Диздара.

У I светском рату, у црногорској војсци су била 4 Шиљка. Неки су Шиљци прешли у ислам.

21. Томићи у Хоћевини су, као и Бјековићи, од Кнежевића из Шумана. Живели су у Љућу, а касније прешли у Шумане. Памте имена предака од Гавра (1840). Он је стекао велико имање и имао доста новаца Сушио је злато на покровцу. Гаврови синови су: Јован, Томо, Митар и Миле. Митров син је Павле. Прешао је на мираз у Хоћевину на имање Анђушића. Томо је почео да тргује очевим новцем. Понекад је терао за Дубровник по 300 овнова и 100 волова. Прешао је на Жабљак и бавио се трговином стоке (око 1900. године). Кад се обогатио подлегао је алкохолу и потпуно пропао. Женио се три пута и имао кћер Савету.

22. Најстарије братство у Хоћевини су Боровићи. Нису им род Боровићи у Бољанићима. Род су им Контићи и Кушљевићи. Порекло воде из Пјешиваца од Контића, а они су потомци Мусића Стефана, сестрића цара Лазара. У Хоћевину су дошли пре 200 година. По предању дошао је из Пјешиваца неки Боре са четири сина. По њему су их тако и прозвали. Памте претке од Ристана, који је био ожењен од Перуничића. Један од најстаријих Боровића је Малиша и жена му Паја. Његови синови су: Дико, Милован и Виде.

Малишу су убили ускоци. Био је са њима у кући Бајовића и пошао својој кући. Кад је прелазио ограду, ускоци су га пуцали у леђа и убили.

23. Бајровића има две врсте: једни из Крушева, а други одавно живе у Пљевљима и не знају своје порекло. Ови из Крушева су пореклом из Никшића и потичу од Пековића. Један је Пековић прешао у ислам и добио име Бајро. Настанио се у Никшићу и ту се бавио трговином, али није био богат. Његов унук, такође Бајро, бавио се трговином. Једанпут је ишао у Пљевља и у повратку сврати код неког Диздара који је имао 5 кћери и једног сина. Заљубио се у једну кћерку и кад се други пут враћао из Пљеваља, сврати код оног Диздара и одведе му ту кћерку са собом у Никшић. Кроз извесно време, дође Бајру шурак из Крушева да види где му се и како удала сестра. Други дан су одјахали коње на Зету и купали их у једном виру. Диздар је био слаб пливач, па се утопи. Диздари су у почетку кривили зета, али пређоше преко тога и Бајро дође на мираз у Крушево. Пошто је било 5 сестара, његов је део био мали, те је био сиромашан, поготово кад изроди велики број деце.

Бајро је имао 5 синова: Махмута, Захира, Муја (1830) и др. Дошао је у Крушево око 1830. године. Најстаријег сина Махмута дао је у најам код Диздара да чува козе. Имао је тада 12 година. Идући у лов, паша Селмановић са пратњом наиђе кроз шуму поред Махмута. Паша је галамио на пратњу што нису ујутру нахранили керове, јер гладни нису хтели да јуре зечеве. Кад то чу Махмут чобанче, извади своју ужину из торбе и даде керовима. Тај гест дечка необично се допаде паши, па му рече: ”Ти си мали паметан и ја бих те послао у школе, ако ти отац одобри. Нека сјутра дође код мене у Пљевља”. Родитељи су то радо прихватили и сутрадан оде Бајро код паше и остави дете да се школује. Паша је Махмута школовао о државном трошку. Завршио је мектеб, руждију и у Цариграду војне школе. Дошао је да служи у Пљевља као официр.

Кад изби устанак 1875. године, Махмут је веђ био бимбаша (мајор). Командовао је војним јединицама за време читавог рата на нашем подручју од 1875-1878. године. По завршетку рата Махмут је већ био угледан и богат. Турска је тада била јако ослабила и продавала је звање паша (титуларни) на лицитацију за новац (ово према казивању Бајровића). Предлог се слао Порти у Цариград. Јавио се паша Селмановић и мислио је да се нико други неће јавити. Међутим, јавио се и Махмут Бајровић и понудио суму која је била за златник већа. Не зна се да ли је Бајровић дознао за прилог Селмановића и приложио више. На Порти (турској влади) су прегледали приспеле пријаве и пошто је Махмут нудио златник више, доби царски ферман да је он паша. Дотадашњи – паша Селмановић, кад доби обавештење да је од сада паша Махмут Бајровић паде мртав на патос.

Махмут-паша је био енергичан и паметан. Повезао се са Аустријанцима и трговао са њима. Преузео је да снабдева велики аустријски гарнизон у Пљевљима: месом, хлебом и осталим намирницама, житом за коње, сеном, као и огревом. На тим је пословима зарадио огромни новац. Куповао је куће, радње, дућане, имања од сиромашних ага и бегова. Почетком овога века имао је већ око 170 читлука које су му обрађивали Срби – чифчије и давали одређене дажбине. Његов син, такође паша, Мехмед Бајровић, горорио је да он има више новца, наравно златног, него сви бегови и аге у Пљевљнма. На Готовуши је направио дворац, око 1910. године, ограђен високим зидом. Унутар зида имао је три зграде, цвећњаке и велики базен за воду. Вода се добављала са извора до Гајина металним цевима помоћу ручне пумпе. Ту је имао 10 хектара земље коју су му обрађивале слуге. Све је засадио воћем и дрвећем. На јужној страни имања имао је велики парк са цвећњацима и стазе а на средини ладник.

Избијањем балканског рата 1912. године, у октобру, Мехмед-паша је са својим кочијашем Милом Антонијевићем отерао 12 лама  ??? ????  (килограма ????) злата у Сарајево и предао у аустријску банку. И пре овога имао је доста новца у банкама. Сматра се да је само тада предао око 180 кг златника. Понунио је свом кочијашу Милу (који га је слуижио 38 година и возио кочијама; једну канту златника, али он није хтео, рекавши да он то злато није зарадио па се плаши неће му бити срећно.

При повлачењу црногорске војске, у новембру 1915. гопине. Премћанско-косанички батаљон му је запалио дворац и остале зграде на Готовуши. Кад су се Премћанци и Косаничани предали на Левер Тари Швабама у јануару 1916. године, према мишљењу Премћанаца и Косаничана, паша их је оптужио код аустријских власти да су разбојници и хајдуци па су их Швабе све интернирале у Добој, а затим у Мађарску. Тамо су робовали у веома тешким условима, те их је скоро половина помрло.

После 1918. године Законом о аграрној реформи, Мехмед-пашина су сва имања припала чифчијама. Остало му је само имање на Готовуши. Део тога имања продао је сељацима Готовуше и околних села 1924. године (4,62 х) на коме су они изградили школу. Камен су узели од његових зидина. Паша је имао два сина који су студирали у Бечу и Паризу, али нису нишга завршили. После пашине смрти, око 1925. године постали су сиромаси. Продавали су куће по Пљевљима и дошли скоро на просјачки штап. Све пашине паре по бечким банкама пропале су падом Аустро-Угарске.

Омер-бег Бајровић је био црногорски мајор, па су га интернирале аустријске власти у Мађарску. Зеинил Бајровић је погинуо на Морачи у јануару 1916. године у црногорској војсци. Швабе су му све опљачкале и попалиле. Халил је био у црногорској војсци и приликом повлачења са Дрине сам је на воловима извукао топ. Бајровића је било 1912. године 4 куће у Пљевљима и 5 у Крушеву.

24. Палибрци потичу од Кадића из Бјелопавлића. Не знају када су из Бјелопавлића одселили, али сматрају најмање пре 200 година. Дошли су у Колашинска Поља и тамо су се презивали Пешићи. Постоје две верзије о добијању новог презимена. Према једног Турци су неком Пешићу почупали брке, а према другој, један дечко је опржио један образ и кад је одрастао на тој страни није имао длака. Његове потомке прозваше Палибрци.

Дошао је један Палибрк око 1810. године у Југово. У Југову је изродио 4 сина (Луку, Милована, Милету и Живка). Касније су из Југова прешли у Бушње, затим у Крће, па Брвеницу. Из Брвенице су се раселили. Живкови су отишли у Орљу, Милованови и Милетини у Потоке, а Лукини у Присоје. У 1. светском рату у црногорској војсци учествовала су 4 Палибрка. Млађен је рањен, а Саво интерниран у Мађарску и тамо је умро 1918. године.

25. Изгледа да су једини староседеоци у Брвеници Крстонијевићи. Највероватније су од њих Ковачевићи у Глисници. Биле су их 1912. године 2 куће. Памте имена предака од Илије (1864). Његови синови су: Милосав, Стеван и Василије. Стеван је био у црногорској војсци у I светском рату.

26. Мршовићи су пореклом из Херцеговине, али не знају из кога су местa су дошли. Памте имена предака од Вука (1850). Дошао је деда Вуков, односно побегао је због крвне освете и населио се око 1830. године у Крушеву као чифчија Диздара. Најпознатији Мршовић је био хајдук Малиша.

Малишин ага Диздар био је силеција и веома дрзак човек, па Малиша одлучи да га убије. Седео је једанпут с агом на ливади. Ага је пушио чибук и Малиша му принесе левом руком упаљену труд да запали дуван у лули а десном брзо извади припремљен нож и пресече аги преко гркљана. Ага брзо издахну, а Малиша побеже у хајдуке. Хајдуковао је десетак година, а највише за време босанскохерцеговачког устанка 1875-1878. године. Бивао је и хајдучки харамбаша. Једанпут су Малиша, Бошко Војиновић, Митар Тошић и Комарица Јово са својим четама убили три Селмановића у Брвеници и бацили у вир. О овоме догађају народ је испевао песму коју је певао уз гусле стари Новица Цвијовић из Малих Крћа. Навешћемо неколико стихова:

„Састала се четири сердара,
На кулини Херцега Стјепана…
Ево нама среће од Пљеваља,
Ено иду три Селмановића
Да светимо попа Церовића”

Аци Мехмед-паша Селмановић је домамио у Пљевља, у лето 1807. године, попа Милутина Церовића, Новичина оца, и посекао му главу код двоструких чесама, испред садашње зграде СО. Малиша је погинуо око 1880 године. У Мршовића је био још један хајдук – Ристан. Погинуо је на Гњилом брду у Готовуши у борби са Фејзом-буљубашом из Буковице, око 1978. године. Биле су их 2 куће 1912. године.

27. Симовићи су пореклом из Драговољића код Никшића. Отуда су побегли због крвне освете пре 200 година и населили се као чифчије у Крушеву. Памте имена предака од Милована (1850). Њихови синови су: Јелисије и Малиша. Биле су их 1912. године 2 куће; једна на Врбици, а друга у Крушеву. У I светском рату у црногорској војсци био је Малиша.

28. Кушљевићи су дошли из Никшића. Тамо су се презивали Никчевићи. Пореклом су од Контића. Род су са Боровићима у Хоћевини и Контићима у Тикави. Дошла је једна кућа у Бобово пре 200 године. Крајем прошлог века један брат из Бобова одселио је у Лађану, а други у Шула. Ново презиме су добили по неком малом попу, кужљу – кржљавом, па му потомке прозваше Кушљевићи.

29. Јован Пантовић је дошао из Пиве као момак и радио у најму код Милована Бајчетића у Шљиванском. Оженио се Миловановом сестром Милицом око 1860. године. После неколико година прешао је на имање у Задубље – Потоке (ту су до тада били Миљићи). Имао је синове: Николу, Петра, Маринка, Марка и Јевта. Петар и Јевто немају потомства.. Браћа су се поделила и било их је 1917. године 3 куће.

У I светском рату били су у црногорској војсци Радован и Марко. Никола је интерниран 1915. године у Мађарску и тамо је умро на робији. Једна њихова линија иде: Јован – Никола (1865) – Радован – Момчило.

30. Имамовићи су из Фоче. Побегли су испред аустријских трупа 1878. године. Дошао је Ризван и брат му Хасан. Биле су их 2 куће у Тикави.

Дошли су и други Имамовићи од Гацка и населили се у Видрама, али нису њихов род.

31. У Тикаву је дошао Суљо Софтић из села Житин код Фоче. Побегао је испред аустријске војске 1878. године. Имао је 3 сина, па су их 1912. године биле 3 куће. Живели су у Тикави.

32. Папићи у Потоцима у Задубљу су од Станимировића из Збјева.

33. Контићи су потомци Мусића Стефана, сестрића цара Лазара. Бежећи испред Турака, неки његов потомак настанио се у Пјешивцима. Од њега је велики број братстава, међу којима и Контићи. Од Контића су се касније одвојила нека наша братства, као на пр. Боровићи у Хоћевини и Кушљевићи на Лађани и Шулима.

Дошла су два брата: Сава и Лазар из Горње Повије (из економских разлога) у Тикаву и населили се као чифчије паше Бајровића 1873. године. Сава је имао 9 синова, а Лазар није имао порода. Четири су Савина сина умрла млада, а пет је имало порода: Андрија, Миливоје, Живко, Божо и Мирко.

У I светском рату у црногорској војсци Живко је био официр и командир чете, Миливоје водник, а учествовали су и Андрија и Божо. На ропство су отерани Живко и Андрија. Биле су их 1920. године 4 куће.

 

ИЗВОР: Милета Војиновић – Пљеваљски крај, прошлост и порекло становништва, 2008, приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић


Коментари (2)

  • Dubravka Loncovic

    Moram da reagujem i da Vas obavestim da ste napravili jednu, za mene bitnu, gresku. Naime kod brtstva Loncovica ima greska u imenu- nije OBRAD vec OBREN- moj deda iz sela Sumana.
    Kod bratstva Simovica, gde sam bila udata za pok. Dragana Milanova iz sela Krusevo takodje imate gresku u broju kuca Simovica. Tacno je da je jedna na Vrbici, ali u Krusevu su bile dve, jedna pomenuta i druga Vasa i Natalije Simovic ciji je sin Milan, moj svekar.
    Veliko postovanje vama i vasem zaista izuzetnom delu.
    Dubravka Milete(OBRENOVOG) Loncovic iz Sumana,udovica Dragana Milanova (VASOVA)Simovic . iz Kruseva.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Поштована госпођо!
    Откуд знате да сам направио поменуте грешке? Мислим да нисам и овде сам само пренео оно што је у наведеној књизи. Треба проверити податке из књиге.
    Хвала на јављању!
    Поздрав,
    Војислав Ананић

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top