Poreklo prezimena, selo Mataruge (Pljevlja)

Poreklo stanovništva sela Mataruge, opština Pljevlja. Prema knjizi Milete Vojinovića “Pljevaljski kraj – prošlost i poreklo stanovništva”, iz 2008. godine. Priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić.

Mataruška regija je omeđena sa juga rekom Ćehotinom (izuzev Dubočice), sa zapada rekom Dubočicom i sa severa i istoka planinskim vencima Kamene Gore i Gorica. Regiju sačinjavaju 4 sela: Vrulja, Kozica, Obarde i Mataruge. U Matarugama se nalaze dve kotline: mataruška i ljutićka.

Hidrografsko-orografske odlike kraja

Istočni predeo regije je brdovit, sa velikim stranama od Tješnja do Mataruga i dubokim koritom Kozičke reke. Zemljište gornjeg dela Vrulje i Breze većinom je sastavljeno od kristaličnih škriljaca i magmatske mase, preko koje se mestimično nalaze slojevi krečnjaka i peščanici. Sličnog je sastava i zemljište u Kozici.

U ljutićkoj i mataruškoj kotlini tokom mnogo miliona godina nataložio se biljni materijal od koga je postao lignit. Taj ugalj – lignit je pokriven tanjim slojem gline i peska. Količine su velike, pa postoji ekonomska opravdanost eksploatacije. Inače, kotline su pokrivene plodnim oraničnim slojem zemlje, pa su lepo obrađene i gusto naseljene.

Zapadni deo Mataruga je krševit (sve do Suve dubočice) i obrastao retkim žbunjem i klekama. Na čitavom tom predelu se nalaze gomile kamenja, na osnovu čega se može zaključiti da su tu nekada bile njive, koje su kasnije napuštene. Danas su to oskudni pašnjaci. Takvih gomila po pašnjacima ima na mnogo mesta u Matarugama, iz čega proizilazi da je nekada u svim selima te regije bilo mnogo više obradivog zemljišta. U skladu sa tim i gustina naseljenosti stanovništva bila je veća. Najverovatnije da su ti krajevi pustošeni oko 1700. godine, kada su se u velikom delu naše zemlje desila ogromna razaranja, mnoge bune i ustanci i velika migraciona kretanja stanovništva.

Obardesu izdvojena reljefna celina, odvojena od ostalog dela regije klancem Suve dubočice. To je jedna krečnjačka površ opkoljena manjim krečnjačkim brdima. Izuzetak čini jedno brdo na istočnoj strani sastavljeno od kristaličnih škriljaca.

Dubočicačini geografsku celinu odvojenu od maočke i mataruške regije. Tokom godina je ipak više bila vezana za Mataruge nego za Maoče, pogotovo što je u Matarugama bio srpski živalj, a u Maoču većinom muslimanski (do 1912. godine).

Hidrografske prilike su povoljne u čitavoj regiji. Svuda ima izvorske vode, a naročito u Vrulji i Kozici. Zbog toga je čitav predeo pogodan za život ljudi, pa su u nekim pećinama pored Ćehotine nađena ljudska staništa još iz starijeg kamenog doba. Prema arheološkim nalazima, ovaj kraj je bio gusto naseljen više stotina godina pre nove ere.

Tragovi materijalne kulture iz perioda pre dolaska Srba

O stanovnicima ove regije koji su živeli pre dolaska Srba u ove krajeve – Kričima, imamo malo pisanih dokumenata. O njima je pisao Andrija Luburić u svojoj knjizi. ”Drobnjaci – pleme u Hercegovini” (Beograd, 1930, str. 17, 18 i 19). On pored ostalog navodi: “Kričima se nazivao onaj deo Mataruga, koji se posle prvog srpskog nadiranja u Donju Hercegovinu i pogibije mataruškog kralja Sumora povukao u krajeve oko reke Tare”. Prema Luburiću, romanizovani Iliri i Kelti pre doseljenja Srba u ove krajeve, oko 600-te godine, imali su svoju državu zvanu Mataruge, koja je obuhvatala predele današnjeg Sandžaka i velike površine sa leve strane Tare. Na toj strani Tare, od Sutjeske i Foče do Kolašina, živelo je pleme Kriči. ”Kao što smo pre rekli Kriče smatraju za deo naroda Mataruga.” Oni su živeli na prostoru Pive, Durmitora, Jezera (do Ivice), Sinjajevine, Šipova. Pre nekoliko vekova Drobnjaci su potukli Kriče na Ivici i tu je poginuo i vojvoda Kričković. Kasnije su Kriči izumrli.

U narodu je sačuvano predanje o grčkim grobljima. Njih ima u Klopetu (Vrulja), Matarugama i Kozici, a možda i Obardama. Da li su to bila grčka groblja ili groblja romanizovanih Ilira ili Kelta teško je utvrditi, ali je bitno da su to groblja stanovnika koji su živeli na tom prostoru do dolaska Srba u ove krajeve, a ponegde i do dolaska Nemanjića na vlast u Srbiji.

Valja napomenuti da nema nikakvih podataka da je neko od tih starosedelaca ostao do sada na tom području, odnosno da neko bratstvo koje sada živi u Matarugama vodi poreklo od starih Mataružana. Njih je sa tog prostora nestalo još u periodu srednjevekovne srpske države Nemanjića.

U Vrulji se nalazi, ispod kuće Vukosava Bujišića, jak izvor zvani Bijele vode, čija je voda dovedena ispod brda sa dva vodovoda. Oni se spajaju iznad međe i ispod nje pojavljuju kao jedan izvor. Vodovod je sa donje strane trouglast, a sa druge dve su lepo obrađene kamene ploče. Najverovatnije da je vodovod iz rimskog perioda i da su tu živeli Rimljani.

Ostaci materijalne kulture iz perioda Nemanjića

Prema predanju koje su prenosili stari Bujišići, u Vrulji oko 1690. godine nije niko živeo. Postojalo je srpsko groblje i kod njega ruševine srpske crkve kod sadašnje škole. Crkva je bila srušena odmah po dolasku Turaka, a u groblju su Srbi i dalje sahranjivali pokojnike. Zidina crkve je dugo stajala, dok nije pored njenog zida izrastao veliki hrast, koji je lagano potiskivao i rušio zid. Hrast je star nekoliko stotina godina i još se nalazi na tom mestu. Kad su Bujišići došli, on je bio pravi gigant, dok je sada do polovine izlomljen i truo. Na jednom nadgrobnom spomeniku u groblju postoji natpis na staroslovenskom jeziku, rađen pre dolaska Bujišića. Niko do sada nije pokušao da ga pročita.

U Brezi se nalaze razvaline nekog srednjevekovnog grada, koji narod zove Kulina, prečnika desetak metara. Oko zgrade je bio zaštitni kameni zid, podignut na rastojanju od 4 metra oko zgrade. Jedna veća livada iza Kuline se zove Milinkova livada. Tog Milinka nisu Bujišići zatekli na Brezi i ne zna se kako su oni i od koga čuli to ime (prema kazivanju Čeda i Blagoja Bujišića).

Sličnih grobalja (kao u Vrulji) ima i u drugim mestima ove regije. Četiri se nalaze u Matarugama, a četiri u Ljutićima. Jedno groblje u Matarugama potiče iz perioda pre doseljenja Srba Groblje u Ljutićima (kod Molike) je osnovano (po predanju) posle dolaska Srba u ovaj kraj. Kod njega se nalazila crkva, čiji se temelji i sada vide, kao i veliki lučev prag. Teško je ustanoviti kada je crkva srušena ili zapuštena jer da je gorela izgoreo bi i drveni prag. Verovatno je crkva srušena po dolasku Turaka, a obnovljena po obnovi Pećke patrijaršije – 1557. godine. Neke crkve koje su srušene po dolasku Turaka u naš kraj, obnovljene su i to od drveta. Možda je takav slučaj bio i sa ovom, a zapuštena je za vreme seobe Srba pod Arsenijem III Čarnojevićem – 1690. godine. Sve crkve za vreme vladavine Nemanjića su pravljene od tvrdog materijala. Zato pretpostavljamo da je ova rušena, a obnovljena od drveta. U ljutićkom i mataruškom groblju je bilo lučevih krstača visokih po nekoliko metara. U Ljutićima, ispod kuća Cvijovića, bila je jedna srpska crkva, a druga se nalazila u groblju.

Razaranja, stradanja stanovništva i migraciona kretanja, toliko su bila velika oko 1700. godine, da su pojedina sela ostala pusta. Novodoseljeno stanovništvo nije imalo nikakvog kontakta sa prethodnim, niti ma kakvog znanja o njemu. Tako su Bujišići, oko 1690. godine, zatekli Vrulju pustu, a Despotovići, odnosno Popadići, Obarde. Novodošli stanovnici su zatekli u mnogim selima samo ruševine crkvi, groblja i zemljište zaraslo u šipražje i korov. Zato u narodnim predanjima nemamo nikakvih podataka (etničkih, kulturnih i dr.) o starijem stanovništvu mnogih naših sela.

U Matarugama i Kozici je preživelo malo starog srpskog stanovništva one burne događaje oko 1700. godine. Novi stanovnici su odmah počeli pristizati u napuštena sela sa svih strana.

Istorija Kozice je interesantna. U njoj postoje razvaline takozvanog Jerininog grada, kao i srednjevekovne kamene tvrđave na visokoj strmoj steni. Tu su bili rudnici i topionica gvožđa u srednjem veku. Ne zna se kad je rudnik prestao sa radom ali najverovatnije da je to bilo po dolasku Turaka.

Starosedeoci u mataruškom kraju

Najstarije bratstvo u Kozici su Vukašinovići. Oni su tu od doseljenja Srba. Kad su 1950. godine geolozi vršili istraživanja gvozdene rude kod Jerininog grada u Kozici, izvadili su jedan nadgrobni kamen (na kome je bilo uklesano ime Velička Vukašinovića), za koji su smatrali da je star skoro 1000 godina i odneli ga u Beograd (neki ing. Savić). Na tom mestu se nalaze dva groblja: jedno je podeljeno lučovom krstačom, a u drugom su veliki blokovi. Na jednoj strani krstačom podeljenog groblja je tzv. grčko groblje i u njemu je bio nadgrobni spomenik Veličku Vukašinoviću. Kosti su mu prenete u Beograd. Na drugoj strani od krstače je sadašnje groblje, gde su sahranjivani najstariji Vukašinovići, čijih se imena potomci sećaju. Izgleda, na primeru Velička Vukašinovića, da narod zove grčkim grobljem i ona srpska groblja do dolaska Nemanjića na vlast u Srbiji.

U periodu vladavine Nemanjića u Srbiji skoro svako selo je imalo svoju crkvu i kod nje groblja gde su se Srbi sahranjivali. Ta groblja narod zove srpskim grobljima.

Na nekim nadgrobnim spomenicima (kod Jerininog grada) u tzv. grčkom groblju postoje ornamenti, najviše u obliku izukrštanih linija.

Gospići su starosedeoci u Ljutićima – Matarugama. Tamo se jedan zaseok zove Gospavina po udovici Gospi, pa se i njeni potomci prozvaše Gospići. Tu su živeli do kosovske bitke, a kada su Turci počeli prodirati, jedan deo Gospića se povlačio pred njima sve do Like. Tu su se nastanili i po njima se mesto prozva Gospić. Neki su Gospići ostali u Matarugama, ali su se kasnije raselili (prema kazivanju Boška Ćirovića).

Prema pisanju Tanasija Pejatovića (”Srednje Polimlje i Potarje”, str. 360), Bijelići su starosedeoci, pa su pre 80 godina izmenjali prezimena “Obrenići su se prozvali tako po nekoj babi Obreniji, Kartali po nekakvom gatalu, što je gatao vreme, Šarci po nekakvome koji je bio “šaren” tj. kradljivac, Gačevići po imenu nekakva Gača”. I do danas se sačuvao naziv jednog malog mesta Bjelovina po Bijelićima koji su tu stanovapi, premda oni kažu da su svi doselili od Gacka iz Hercegovine.

Stari Mataružani pričaju (Ivan Šljuka) da su najstarija Mataruška bratstva: Vujkovići, Devedžići i Andrići. Ne zna se odakle su došli i kada.

Dolazak Turaka u Mataruge

O dolasku i vladavini Turaka u Matarugama pisao je Joko Knežević (Mostovi, ‘Tragovi i predanja vezani za tursku vladavinu”, Pljevlja, 1983, br. 73-74, str. 95-101). U svom članku Knežević ističe da se Stevan Tomašević, srpski vlastelin iz doline Lima, istakao u turskoj vojsci u bici na Mohaču-1526. godine, posle čega mu je ponuđeno zvanje paše pod uslovom da pređe u islam. Stevan je prihvatio i dobio tursko ime Selman. Knežević smatra da je prvo sedište Selman-paše bilo u mestu Odaje u Matarugama i da mu je posed bio: Ljutići, Mataruge sa Strmećicama, Obarde i Kamena Gora. Sluge su mu bili Devedžići (navodi Knežević). Ova sela sa Dubočicom činila su Kamenogorsku nahiju. Prema Kneževiću, Selman-paša je kratko vreme imao sedište pašaluka u Matarugama. Preneo ga je pod Gosteč, a zatim u Pljevlja.

Mataruge

Turci nisu dugo živeli u Matarugama, osim Selman-paše (prema narodnom predanju). Zbog toga je mataruško područje, za čitavo vreme turske vladavine, bilo gusto naseljeno srpskim stanovništvom. Ti su se Srbi slobodnije osećali i kretali i među njima je uvek bilo smelih i hrabrih ljudi, spremnih da za uvredu ili nepravdu ubiju Turčina i beže u hajduke. Malo se zna o hajdukovanju Mataružana pre prvog srpskog ustanka, ali o hajdučiji nakon I srpskog ustanka ima dosta podatka. Kad su se hajdučke harambaše sa našeg šireg područja spremali sa svojim hajdučkim četama da idu 1862. godine pred Turke u Šarance, u pesmi koja je opevala ovaj događaj kaže se da su poručili Miću Gluščeviću:

”Da dovede 30 hajduka Od Ljutića i Kamene Gore, koji ranu nose bez zavoja.”

Prema narodnom predanju koje priča Boško Ćirović, u Ljutićima, Bratosavini i Dubočici živelo je nekada ilirsko pleme Gege, dok je u Mijakovićima i susednim selima živelo drugo pleme – Toske. Među njima je došlo do sukoba u kom su pobedile Toske. U predanju je sačuvano da su Toske prilikom prelaska preko reke Maočnice, ispod Bratosavine, izgubile mazgu sa parama, pa je taj zlatni novac našao Šundo Grbović i obogatio se. Događaj se zbio pre dolaska Srba u ove krajeve.

U Ljutićima, na mestu zvanom Dub, kod Gloga je postojala pre dolaska Srba u ove krajeve grčka crkva. Pored crkve je bilo groblje. I danas se vide nadgrobni spomenici lepo obrađeni (2 m dugi i 0,70 m široki) od kamena sličnog sigi-tufu, kakvog ima samo u Boščinovićima. Ispod crkve se stvorio ponor i crkva je čitava potonula. Ti su spomenici pravljeni za vreme rimske vladavine u ovim krajevima.

Još je jedna crkva postojala u Ljutićima (ispod kuće Cvijovića), ali je bila na klizavom terenu i sada se samo mogu nazreti ostaci njenih temelja.

Blizu Ćehotine, u donjem delu Ljutića, bilo je ilirsko, odnosno grčko naselje. Svuda se mogu naći temelji kuća od kamena, a u delu koji se zove Kućetine, ima ih sedam. Oko ljutićkog polja su bila brojna ilirska naselja (ispod brda), dok je Ljutićko polje bilo pod šumom. Kopajući jedan izvor u Polju, nađen je lučev panj velikih dimenzija, koji je izgleda stotinama godina ležao pod zemljom. Kad se zna da je takvom gigantu potrebno nekoliko stotina godina da poraste, može se pretpostaviti koliko je star. Čitavo Ljutićko polje je bilo obraslo šumom, možda najviše borovom, a obrađeno zemljište im je bilo po dolinama i brežuljcima izvan polja.

Dobro su očuvani i Grčki bunar i Grčki izvor. Na izvoru se nalaze dve ploče; gornja je ravna, a donja izdubljena.

Interesantni su nalazi ispod Ljutića, do Ćehotine. Tu je pored reke nađen vodenički kamen i ugljen. Prema predanju, tu je bila ilirska vodenica. Kamenje je bilo dobro očuvano (prema kazivanju staroga Ivana Šljuke). U Purića dolini postoji grčko groblje. Poznaju se samo nadgrobne ploče.

Nekada su u Matarugama živeli Krkavci, a sada žive u Zvjezdu. U Matarugama je živelo bratstvo Jankovića, kojih sada nema. Kotlaje sada žive u Potkovaču, a nekada su živeli u Ljutićima. U Kozici su nekada živeli Brajevići i Ostojići, ali se ne zna kada su odatle odselili. Ti Ostojići sada žive u Zvjezdu.

Stari Mataružani pričaju (Boško Ćirović) da je oko 1800. godine podignut čardak Selmanovića iznad ceste u Ljutićima. Čardak je održavala Milja Bubanja iz Vraneša. Kroz nekoliko godina je Miloš, najstariji sin Ćira Ćirovića, uzeo Milju za ženu. Kod čardaka je bilo malo tursko groblje, gde su sahranjivani Turci poginuli od hajduka u Matarugama pre 1800. godine. Osim ovog čardaka, postojala je još jedna turska kuća pod brdom Markušem (do Krakalica), a zvali su je carskom kućom. Tu je kupljena carska mirija (porez). Bila je to veća kuća – magacin. Kod te kuće su predstavnici turske vlasti upoznavali narod sa carskim naredbama i propisima.

Selmanovići nisu živeli u Matarugama posle Selman-paše, niti su ovde naseljavali druge Turke. Sva ta imanja obrađivale su im čifčije Srbi i uz to davali određene dažbine. Kasnije su mnoga imanja dali odivama u miraz, te su neki Mataružani dobili nove age.

Na Karinu kod Vukova brda bila je turska karaula i han. Tuda je prolazio put od Pljevalja preko Kozice za Brodarevo. Ka Karinu je bila i Austrijska karaula od 1879. god 1909. godine. Švabe su 1916. godine napravile kasarnu u Matarugama. Kasarna je bila gde i sada škola, na putu za Bijelo Polje.

Od velikog broja mataruških hajduka najpoznatiji je bio Ristan Šarac- Šarčević, rođen oko 1818. godine. Još kao dečko bio je jogunast, živahan i netrpeljiv. Ristan je bio rastom mali, crnih očiju i kose. Njegov nemiran duh često ga je dovodio do svađe sa čobanima, a ponekad je znao praviti štete komšijama Jedanput su njegova goveda razvalila plašće komšijama Vujkovićima. Oni ga uhvate i istuku, ali i Ristan, temperamentan i hrabar, nije mogao da im oprosti i zaboravi, već drugi dan odluči da im zapali seno i na taj način im se osveti. Kad vatra obuze seno, on pobeže u šumu sa namerom da se pridruži hajducima, jer da su ga uhvatile turske vlasti i komšije dobio bi tešku kaznu.

Tada je, prema kazivanju njegovih potomaka (Alekse Šarca i dr.) imao samo 18 godina Kako je bio bez oružja, ode kod ujčevine (Šljuka) i uspe da ih obmane, odnosno ne kaže im da je pobegao u šumu, već da mu oružje treba zbog neke svadbe, pa će im ga drugi dan vratiti. Ujaci mu poverovaše i dadoše dugu pušku, nož i dve kubure.

Ristan tada u Karinu, kraj puta koji vodi iz Obardi za Kozicu, ubi dva Turčina i odnose im oružje. Iste večeri dođe kod ujaka i vrati im oružje, a on sa plenom ode u družinu Mića Gluščevića, sa kojim je bio u rodbinskim odnosima (majke su im bile sestre).

U narodnom predanju je sačuvana uspomena na prve značajnije Ristanove akcije. Jedna se desila u prvim godinama njegovog hajdukovanja, oko 1840. godine. Turci su sumnjali da Ristan često dolazi kod svoga prijatelja Petra Gačevića, pa Petru ubiše dva sina: Laka i Vasa (i danas se mesto pogibije zove Vasova dolina). Čuvši za to, Ristan dođe kod staroga Petra sa hajducima da mu izjavi saučešće i osveti sinove.

Kad dođe prvi ponedeljak, pazarni dan u Pljevljima, Ristan sa družinom sačeka Turke u Suvoj dubočici, koja je tada bila obrasla gustom šumom. Tuda su prolazili na pazar, pored ostapih, Turci iz Vraneša i okolnih sela. Hajduci su ih ubili više od 10, a potom su se prebacili u Vrbovo blizu Prijepolja, gde su ubili dva špijuna koji su turskim vlastima prokazivali hajdučke jatake i kretanje hajduka

Ristan je zimovao uglavnom u Šarancima. Oženio se od Đakovića i sa tom ženom imao sina Jakova, koji je već sa 13 godina krenuo sa ocem u hajdukovanje. Ristanu je umrla žena posle nekoliko godina braka i ponovo se oženio od Maklića. Sa drugom je ženom imao sina Milana, čiji su se potomci posle 1920. godine nastanili u Grabu (opština bjelopoljska).

Hajdukovanje Mića Gluščevića poznato nam je iz mnogih istorijskih izvora, istorijskih romana, narodnog predanja, narodnih junačkih pesama itd., kao i hajdukovanje Marinka Leovca, dok o Ristanovim akcijama i podvizima nema mnogo pisanih izvora i literature, a i to što ima nije objavljeno. Citiraćemo jedno njegovo pismo crnogorskom knjazu Danilu 1852. godine.

”Vašoj Velikoj svjetlosti

Svijetli i milostivi Gospodare javljamo vi sa velikim strahom i pokornosti za našunemaštinu i u prvu godinu, koja je prošla, a kamo li ovu u koju smo sad. Panuo je narod u muku od gladi i oni ljudi koji su imali đe raditi, a kamoli mi koji nemamo đe raditi. Poklanjamo se Vašoj svjetlosti da razumite za ovu nevolju, u koju smo panuli od gladi i koju Vi javljamo s velikijem strahom. Ali smo mi sada u vojskama na ove brodove pored Tare i tabora turskije držimo vojsku i straže da nam ne udare, a ne možemo da vam dosađujemo, već samo ovo momče (šaljemo) i nekoliko riječi. Milostivi Gospodaru, čuo sam da me neko davija i rđave riječi pronosi i ja vi se molim, da im ne vjerujete, dokle se pred vama na oči ne vidimo, pa ćete onda vidjeti, jesam li se junački drža i s Turcima kla, ka i pggo sam vazda i za koje vi znate, a nijesam radio oko šićara I želim doći, kad vi rečete i dobiti vašu milost i nauku.

Vaša najpokornija sluga, Ristan Šarac

sa svijem uskocima celivamo Vašu desnicu.”

Sad smo pred dilemom kako se Ristan Šarac 1852. godine pojavljuje kao predstavnik i vođa svih uskoka koji štite sve prelaze na Tari, kad znamo da je tada bio živ harambaša Mićo Gluščević i da je poginuo tek 1862. godine u poznatoj bici na Šarancima.

U pismu se Ristan brani od optužbi da ne radi o šićaru, odnosno da se ne bavi plenom i pljačkom. Razume se da je moralo i toga biti, jer se i mesno stanovnipggvo koje je imalo kuće, imanja i stoku (Jezerci i Šaranci) jedva prehranjivalao, a u kakvom su se tek položaju nalazili brojni uskoci, od kojih su neki imali i familije. Zato su često, vraćajući se ih hajadučkih akcija, dogonili sa sobom veliki broj goveda, ovaca i ostalog plena. Ovih uskoka, ustanika i hajduka, ponekad je oko Tare bivalo mnogo.

Protiv Ristana su ponovo stigle optužbe na Cetinje da on sa četom po Sandžaku ne ubija Turke zlikovce i zulumćare, već uzima plen. Ristan je morao ići pred knjaza Danila da se pravda, a on mu naredi da ide u Kaljića Lijesku (između Bijelog Polja i Mojkovca) i ubije najuglednijeg agu-Kaljića, muslimanskog prvaka u čitavom kraju, veoma okrutnog prema raji, koji se isticao u borbama protiv Moračana, Šaranaca i Uskoka. Ako ga ne ubije, rekao mu je knjaz, mora da ide iz njegove zemlje kud zna. Ristan se vrati preko Tare i sam ode u Kaljića Lijesku da izvrši knjaževu naredbu. Imao je i tamo svojih jataka i prijatelja kod kojih se raspitivao za Kaljića. Jedna mu je žena rekla da su Kaljiću čifčije i ostala raja osekli u planini građu za novu kuću i da će mu naredne nedelje moba izvlačiti građu iz šume, pa je pretpostavljala da će aga na konju otići da obiđe mobu.

Oko 10 sati naiđe aga na konju, a Ristan sakriven u grmu pokraj puta, opali iz puške i ubi Kaljića. Glavu mu odseče i stavi u torbu, pa se uputi na Cetinje. Kad je doneo glavu pred knjaza, on posumnja da je to Kaljićeva glava, pa naredi da dovedu iz zatvora jednog uglednog Turčina iz Kolašinskih Polja. Kad ovaj dođe i pogleda glavu, poznade je i plačući reče: ”Ja sama mislio da ćeš me ti odavde izbaviti, a eto i tvoja glava dođe na Cetinje.” Tada ga knjaz Danilo oslobodi optužbi i naredi da mu se da zemlje u Šarancima.                                                                                                                                                                                                               O Ristanovim akcijama protiv Turaka pisao je Vule Knežević u svom delu ”Pleme Šaranci”. Prvi put ga pominje kada su Šaranci sa Beganom serdarom i harambašom Ristanom Šarcem 1845. godine napali u Baricama na Redžoviće, ubili tri brata Redžovića i zaplenili im 500 ovaca. Posebno se Ristan isticao u borbi protiv Turaka za vreme Omer- pašinog napada na Crnu Goru 1852. godine. Često se borio frontalno protiv Turaka. Ristan se sa svojom četom hajduka posebno istakao 1858. godine u borbama protiv Đurđevića u Kosanici. Naredne, 1859. god. Šaranci su sa Ristanom napali Turke u Manastiru Dovolji. Nekoliko Turaka je izgorelo u manastiru.

U proleće 1861. godine, Ristan je sa četom učestvovao (zajedno sa Šarancima, Jezercima i Drobnjacima) u napadu na Stričinu, gde je poginulo mnogo napadača. Kroz dva meseca napad su ponovili uz pomoć Moračana i Rovčana, te su Turcima naneseni veliki gubici. O učešću Ristana Šarca sa svojom četom hajduka u borbi protiv Turaka na Šarancima 1862. godine, bilo je reči u radu Milete Vojinovića ”Micanovići – Boškovići – prilog etničkoj istoriji” – (Etnografski problemi sv. 3, časopis, Beograd, 1988, str. 56-72). Za vreme bosanskohercegovačkog ustanka 1875-1878. godine, Ristan je sa svojom četom stigao skoro na svako bojipgge od Vučjeg dola do Lima i Morače. Kad je Ali-paša sa velikom vojskom, početkom maja 1877. godine, napao Moraču, Ristan je sa svojom četom došao u pomoć Moračanima, Vasojevićima i dr. Tu su ustanici razbili vojsku Ali-paše, koja je već bila stigla do reke Morače u neposrednoj blizini Manastira Morače.                                       Ristan je sa četom učestvovao u bici na Stožeru i Đatlu početkom juna 1877. godine, kada je odred (oko 1200 vojnika) pod komandom vojvode Pera Pejovića pretrpeo velike gubitke. Ristan je štitio levo krilo i spasio odred Pejovića od još većih gubitaka.

Prilikom Hafis Ahmet-pašina napada avgusta 1877. godine na Šarance i Jezera, Ristan je sa četom učestvovao u borbi protiv Turaka.

O junaštvu i podvizima harambaše Ristana Šarca narodni pevači su ispevali veliki broj guslarskih pesama. Samo je Milan Joksimović znao preko 20 pesama o Ristanu. U Ristanovoj četi je bilo hajduka iz više mesta našega kraja, ali najviše iz Mataruga, Kozice, Obardi i susednih sela.

Bratstva mataruške regije

1.  Neki Bujišić, čijeg se imena potomci ne sećaju, došao je oko 1630. god. iz Morače u Krupice. Tu je sa 5 sinova ostao oko 50 godina. Oko 1690. godine 4 sina odsele iz Krupica u Vrulju, koju su našli pustu. Jedan je brat ostao u Krupicama, gde njegovi potomci i danas žive. Četiri brata se rasporede u Vrulji i naprave potrebne zgrade. Od prethodnih stanovnika su našli samo groblje i kod njega zidine srušene crkve.

Bujišići su se brzo obogatili, ali dolaskom Micanovića u Maoče, počelo im je slabiti bogatstvo. Prvi stanovnici Vrulje bila su dva brata Zlatnopojasovića iz Drobnjaka, koji su odmah prešli u islam. Oni su iz severnog dela istisnuli Bujiše. Kasnije su pristigli Memići, Štroke i Durani (svi Micanovići) i potpuno ih istisli iz Polja, Bijelih Voda i čitave Vrulje, te su morali preći u Brezu na kojoj su im do tada bili samo letnji katuni.

Jedan deo Bujišića se ranije prezivao Goljevići, a sada se svi zovu Bujišići. Oni žive uglavnom na Brezi. O njima je pisao i Tanasije Pejatović.

Od starih Bujišića najpoznatiji je bio Prokopije Bujišić, arhimandrit i vojvoda ustanički u srpskoj vojsci od 1875-1878. godine. Ratovao je sa Marinkom Leovcem oko Priboja, Nove Varoši, Višegrada, Zlatara itd. Bio je iguman manastira Banja kod Priboja i Mileševa kod Prijepolja. Prokopije (Jovan) Bujišić je bio sin Mijaila (Mića) Bujišića, vrlo uglednog čoveka Mijailo je imao 4 sina. Prokopije je umro 1913. godine. Za ratne zasluge, širenje prosvete i buđenje nacionalne svesti kod Srba, dobio je najveća odlikovanja Srbije (Takovski krst, Orden Sv. Save itd.).

Bujišića je bilo oko 1910. godine 10 kuća i svi su živeli na Brezi, ne računajući one koji su ranije odselili po mnogim mestima. Za vreme bivše Jugoslavije u Pljevljima je živeo pop Bujišić i imao kuću naspram crkve. Pošto je kuća bila stara, određena je za rušenje 1948. godine. Kad su radnici kopali ispod patosa, našli su pun ćup zlatnika. Nadležni organi su uzeli novac. Ne zna se da li je novac bio popa Bujišića ili nekog prethodnog vlasnika kuće. Đorđe je sa tri brata 1900. godine otišao u mesto kod Kokinog Broda. U Kozicu je otišao Njegovan, 1895. god., u Pljevlja je otišao Stanoje sa dva brata, na Cetinje Jovo, a kod Šavnika Vukola. U Maoče su otišli Malin i Golub. Otišle su dve porodice u Liku i Našice za vreme seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem III 1690. god.

Joksim Bujišić je tražen 1909. godine u askere, ali nije hteo da služi tursku vojsku, već je pobegao u hajduke.

U I svetskom ratu, u crnogorskoj vojsci (1914-1916) je učestvovalo 16 Bujišića. Milan je poginuo 1914. godine na Čelebićima. Internirani su u Mađarsku: Perko, Radovan, Anto i Danilo. Perko je umro na robiji 1917. godine.

2. Kovinićisu poreklom iz Kolašinskih Polja. Tamo su se prezivali Pekovići. Bako Peković je, oko 1900. godine, ubio u Poljima svog suseda Srbina i sa ženom i dva mala sina pobegao u pljevaljski kraj. Prezime su dobili po Bakovoj majci Kovini.

Bako je najpre došao u Klađe kod Kozice i tamo ostao tri godine, a potom prešao u Vrulju, na imanje Bećira Memića, kao čifčija. Bakovi sinovi su: Stevan, Nole i treći, čijeg se imena ne sećaju. Nole se rodio u Vrulji.

3.  Koćali su poreklom od Milovanovića iz Tušinje, odakle su došli u Kosanicu. Novo prezime su Koćali dobili još dok su živeli na Kosanici. Čuvajući koze, jedan Milovanović (posle Čečarović) ih je stalno vabio sa: koć, koć i po tome ga prozvaše Koćal, a njegove potomke Koćali. Iz Kosanice su došli u Maoče oko 1806. godine, a iz Maoča su prešli u Mataruge oko1820. godine. Stari Koćali nisu imali zemlje, već su gajili ovce kao nomadi.

Zimovali su na Kosanidi, Obardima itd. I sada tamo postoje Koćalske livade.

Pamte imena predaka od Periše i Njegovana. Josif Koćal je otišao u Kozicu, tamo od njega imaju tri kuće. Njegovanovi sinovi su: Mirko, Obrad, Mališa i Josif. Periša je imao sina Milana koji je poginuo 1915. godine u Kamenogorskom bataljonu u borbi protiv Austrijanaca na Bijelom brdu. Rod su im Petrovići na Kosanici i Pertići u Gotovuši.

4. Kartali su rod sa Obrenovićima, Šarčevićima i Gačevićima. Poreklom su, prema jednoj verziji, iz Gacka, a prema drugoj, oni su starosedeoci. Tako je zabeležio Tanasije Pejatović. Ima ih jedna kuća u Babinama, 2 u Kozici, 4 u Grabu i 4 u Matarugama. Selili su se iz ekonomskih razloga. Od predaka pamte Rista (1870.). Njegovi sinovi su: Mile i Radojica.

5. Postoji više verzija o poreklu Devedžića.

Prema njihovom kazivanju, oni su iz Crnojevića Rijeke. Smatraju da su došli u Mataruge pre skoro 500 godina. Prema drugoj verziji, oni su bili sluge kod Selmanovića, verovatno kod prvog paše Selmana (posle 1526. godine). Ovo predanje je zabeležio Joko Knežević. Prema trećoj verziji, možda najtačnijoj, oni su od Gospića – starosedeoca Mataruga. Znaju pretke od Vasa i Rada. Rade je rođen oko 1840. godine. Njegovi sinovi su: Niko, Nikola, Todo i Savo. Vasovi sinovi su: Ristan i Đorđije.

6. Tomićisu se doselili iz Moračkih Bara. Poreklom su od Radovića. Iz Morače su pobegli od krvne osvete i naselili se u Bliškovu. Stevan je napustio Bliškovo i doselio se u Vrulju. Stevanov sin je Jovan, a Jovanov Marko.

7.  Paun Rabrenovićje došao u Vrulju 1926. godine iz Bijelog Polja. Bila ih je jedna kuća.

8.Bojovićasu bile dve kuće u Vrulji. Jakov Bojović je došao 1929. godine iz Šaranaca. Kupili su zemlju u Memića.

9. Doselile su dve kuće Mitrovićau Vrulju – Polje na nekadašnju zemlju Bujišića (1920. godine). Tu su zemlju Bujišićima oteli Memići, a od Memića su je oteli Mitrovići.

10. Iz Nikšića je 1920. godine došao Jovan Nikolićsa sinovima i naselio se u Polju. Bile su ih tri kuće.

11.Spasoje Vujičićje doselio od Vidrovana kod Nikšića 1920. godine i naselio se u Polju.

12. Vujaševićisu poreklom iz Zvjezda (pribojski kraj) pa su u prošlom veku doselili u Maoče. Jovaš se oženio od Bujiša i došao na miraz u Vrulju oko 1890. godine. Sa Jovašem je došao i njegov brat Jovo.

13.Ćirovićisu poreklom iz Morače. U jednom dokumentu koji citira dr Novica Rakočević u monografiji “Kolašin”, kad se gradio Manastir Morača 1253. godine, u Morači su bila samo dva srpska bratstva: Ćirovići i Damjanovići (nisu to naši Damjanovići, već oni oko Kolašina i Bijelog Polja). Bilo je tada desetine kuća Ćirovića, ako ne i stotinu, pa im se broj smanjio na svega dve kuće 1986. godine. Potoji legenda o tome kako im se smanjio broj kuća.

Neki Ćirović je prešao iz Donje Morače u Gornju oko polovine 17. veka. Imao je dva sina, jednog su ubili Rovčani, a drugi je još bio mali. Ostao mu je i unuk od poginulog sina. Taj Ćirović je doselio u Vaškovo. Tu su se od Ćirovića odvojili Golubovići i Pejovići. Oko 1720. godine tri bratstva, odnosno svega tri kuće (jedna Ćirovića, jedna Golubovića i jedna Pejovića) dosele u Krupice. Golubovići se nasele u Kotlajićima, Ćirovići severno od njih – u Garištu, a Pejovići kod Reljinog kamena.

Tu su živeli skoro 50 godina i oko 1770. godine odsele sve tri kuće. Ćirovići odsele u Bratosavinu. Bila ih je još samo jedna kuća. Tu su ostali desetak godina. U nekakvoj svađi su ubili jednog Rapovića, a jednog su ranili, pa su morali da beže iz Bratosavine. Zatražili su zaštitu od Selmanovića i oni su ih naselili kao svoje čifčije u Ljutićima.

Pamte imena predaka od Jovana (1740). On je imao 4 sina: Miloša, Ristu, Miletu i Mališu.

U Ljutićima, iznad ceste, bio je oko 1800. godine podignut čardak Selmanovića. Čardak je održavala Milja Bubanja iz Vraneša. Miloš je uzeo Milju Bubanju za ženu. Kod čardaka je bilo malo tursko groblje. Tu su sahranjivani Turci poginuli od hajduka u Matarugama do 1800. godine. Miloš je sa MILJOM  imao 7 sinova i svi su izginuli osim jednoga. Milošev brat Mileta je bio hajduk. Kad je izbio prvi srpski ustnak, otišao je u Srbiju, ratovao u Karađorđevoj vojsci protiv Turaka i poginuo. U bici na Šarancima – 1862. godine poginuo je hajduk Milun Ćirović. Pored ovih, u 19. veku je poginulo 7 Ćirovića u hajducima, ali se nijednom ne zna grob.

Nedeljko i Nikita Ćirovićisu ubili u Bratosavini 1911. godine jednog Rapovića, jer je hteo da uzme neku njihovu devojku. Jedna njihova linija ide ovako: Jovan – Risto – Mićo – Risto – Mićo – Ristan – Boško.

Kad su Pljevlja oslobođena od Turaka, oktobra 1912. godine, i kad je uspostavljena crnogorska vlast, streljan je Neđeljko Ćirović. Periša Tomanović je bio komandant Kamenogorskog bataljona i uticao je na suđenje u Pljevljima četvorici otpuženih: Neđeljku Ćiroviću, Neđeljku Vučetiću, Neđeljku Staniću i Rustemu Bamburu, koji je bio odmetnik od turske vlasti. Neđeljko Ćirović je ranio Mujagu Rapovića. Tomanović je optužen, pa ga je pozvao kralj Nikola na Cetinje, rekao da je pogrešio, pa neka sudi sam sebi. Tomanović se već u hodniku ubio.

Josif Ćirović je išao ispred Kamenogorskog bataljona na Božić 1915. godine na Cetinje kod kralja Nikole. Kad su posle proslave Božića svi krenuli sa Cetinja kućama, kralj im je dao za putni trošak po 10 perpera, a Josifu Ćiroviću 20. Pitali su kralja zašto to, a on im je odgovorio da je sam Josif zarobio čitavu desetinu Švaba u Suvoj dubočici.

Za vreme prvog svetskog rata, u Ljutićima i Matarugama su bile dve čete Kamenogorskog bataljona. Komandir Mataruške čete je bio Diko Gačević, a barjaktar Šoro Obrenić, a nakon njih komandir je bio Dmitar Janjuš, a barjaktar Sredo Šarac. U Ljutićkoj četi su dobili zlatne medalje za hrabrost: Diko Gačević, Ivan Sokić i Josif Ćirović. U Mataruškoj četi zlatnu medalju za hrabrost je dobio Mitar Janjuš.

U crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu učestvovalo je 30 Ćirovića. Internirano je u Mađarsku početkom 1916. godine 12 Ćirovića: Savo, Arsenije, Antonije, Božo, Bajo, Jović, Milivoje, Milan Ćiro, Vučko, Novica, Nikola. Umrli su u robiji: Vučko, Novica i Antonije. Ćirovića imaju 4 kuće u Pešteru i 30 u Ljutićima.

14. Zindovićisu poreklom iz Kolašinskih Polja. Došla je jedna njihova kuća oko 1770. godine i naselila se pored Obardi u Čestima. Imanje im je bilo malo, pa su siromašno živeli. Age su im bili Čengići. Oko 1800. godine dogovore se Zindovići i Popadići (bilo ih je po dve kuće) da sele u Srbiju. Prvi krenu Popadići i odu preko brda u pravcu Prijepolja. Za njima iz Česti krenu Zindovići, ali kad su bili pored kuća Popadića, predomisle se, svrate u njihove kuće i tu se nasele. Sutradan se predomisle i Popadići i vrate, ali Zindovići su zaposeli njihove kuće i nisu hteli da izađu. Spor reši aga Čengić rekavši da su Popadići prezreli zemlju i napustili je, pa im je više ne da. Popadići su otišli u kuće Zindovića, ali na mnogo lošije i manje imanje.

Pamte imena predaka od Pavla (1800). Izgleda da je Pavlov otac prešao iz Česti u Obarde. Pavlovi sinovi su: Todor i Sredoje, a Sredojevi: Dimi- trije, Đile, Mile, Sajo i Savo. Dimitrijev sin je Jovan, Jovanov je Vojislav.

Odmetnik od turske vlasti – Pašo Đavolović sa desetak odmetnika došao je oko 1890. godine da opljačka Vula Despotovića. Jovan Zindović je sa velikim brojem naoručanih Obarđana takođe došao kod Vula. Videvši da su došli da se tuku, Pašo nije smeo praviti nikakve zulume, već je ujutru rano sa svojima otišao nekud.

Rako Zindović je za vreme turske vladavine donosio iz Srbije u ove krajeve knjige, poštu, puške, plate učiteljima i dr. Hrabar je bio i u oslobodilačkim ratovima od 1912-1918. godine, pa je dobio zlatnu medalju za hrabrost.

Zindovići u Glibaćima su došli iz Obardi (oko 1875. godine). Ćosovića odiva je ostala udovica u Zindovića i sa decom se vratila u rod kod Ćosovića. Njeni sinovi su: Petar, Antonije i Diko. Petrovi sinovi su: Vukosav i Stevan. Antonijevi sinovi su: Sava, Milun i Milan. Četvorica Zindovića sa Kosanice učestvovapa su u crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu. Internirani su 1916. godine Stevan i Antonije. Antonije je umro na robiji.

Dimitrije je bio bogat, pa kad su došle Švabe 1916. god., po nagovoru nekih muslimana iz Pljevalja, tražile su mu zlatnike. Ušlo je jedne večeri nekoliko vojnika u kuću i kad nije imao da im da novac u zlatu, strašno su ga mučili u prisustvu žene i majke. Toliko su divljali, da su ga pored ostalog zlostavljanja golog polivali vrelom vodom i opasivali usijanim vlačegom dok je izdahnuo. Osim njega ubili su i Neđeljka Zindovića.

U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci je učestvovalo 14 Zindovića iz Obardi. U ratu je poginuo Miko, a ranjen je Rako. Švabe su internirale Đorđijevu ženu Petru sa detetom, kao i Borisava, Bogdana, Dila, Nikolu, Tadiju i Đola. Umrli su u robiji: Đole, Tadija i Borisav.

15. Gačevići su, prema njihovom kazivanju, doselili iz Gacka. Prema drugoj verziji, koju je zabeležio Tanasije Pejatović, Gačevići su, kao i Obrenići, Kartali i Šarci, starosedeoci (“Srednje Polimlje i Potarje”, str. 316).

Pamte imena predaka od Savića(1800) i Mića. Savić je živeo na Brezi, a Mićo na Dubravi. Savićevi sinovi su: Mile, Jakša, Joko i Spasoje, a Mićovi su: Ristan, Goran, Vučić i Tane. Osim ovih, ima više kuća Gačevića u Gačevića Dolini. Znaju da su rod, ali ne znaju stepen srodstva sa njima. Tamo je oko 1840. godine živeo ugledni domaćin Petar Gačević kome su Turci ubili dva sina; Laka i Vasa. Njih je osvetio čuveni harambaša Ristan Šarac.

Gačevića ima, pred ovih u Ljutićima, odnosno Matarugama, i u Pivi, Kozici, Jabuci, u Zatonu 10 kuća, Arilju 15 kuća, Čačku, Prokuplju, Zaječaru.

U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci se borilo protiv Austrougarske 15 Gačevića. U internaciji je bio Šule. Diko Gačević je bio crnogorski oficir i komandir Ljutićke čete u Kamenogorskom bataljonu.

Jedna njihova linija ide: Savić – Mile – Mićo – Gruban – Milanko.

16.Sokići su prema njihovom kazivanju, iz Ravne Rijeke (od Bijelog Polja). Tamo su se prezivali Robovići. Došli su u Mataruge kao Robovići oko 1740. godine. Međutim, Tanasije Pejatović je zabeležio: “Sokići su isto što i Jankovići pa su se po nekakvoj Soki, tako prozvali.”

Pamte imena predaka od Pera (1800). Smatraju da je doselio Perov pradeda, koji se prezivao Robović. Perovi sinovi su Sretko i Stevan. Sretkov sin je Dobrica, a Dobričin Dašo. Sokićima je bio aga Mehmed-beg Selmanović. Imao je iznad ceste veliki ambar za čuvanje žita. U ambaru je stanovao Mato Janković.

U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci su bila 4 Sokića. Interniran je Risto 1916. godine u Mađarsku. Dobrica Sokić je bio vodnik. Bilo ih je 1912. godine 3 kuće. Iako Robovići kažu da su došli iz Srbije, najverovatnije da ova tri bratstva vode zajedničko poreklo.

17. Pejovići su se odvojili od Ćirovića i živeli jedno vreme u Krupicama, kad i Ćirovići i Golubovići u Kotlajićima. Kuća im je bila kod Reljinog Kamena. Odatle su odselili oko 1770. godine u Potkrajce i tu ostali svega 5 godina. Naišao je turski ker među ovce i rasplašio ih, a oni su ga ubili. Plašeći se kazne od Turaka oni su pobegli (bila ih je jedna kuća) u Kozicu i nastanili se kao čifčije Džidića. Neke livade u Krupicama, kao i Ćirovići, držali su sve do 1912. godine.

Zbog svađa sa Turcima ili ubistava, neki su Pejovići odselili iz Kozice, pa ih sada ima jedna kuća u Grabu, jedna pod Žuberom kod Stožera, tri u Glisnici i pet u Babinama. Stevan Pejović je ubio Turčina i pobegao pod Žuber. Ima Pejovića u Boljanićima i drugim mestima, ali nisu rod sa ovim iz Kozice. Među Pejovićima iz Kozice ima nekoliko kuća koje ne vode poreklo od Ćirovića.

U crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu bilo je 11 Pejovića. Miloš je ranjen na Drini 1914. godine i od te rane je umro.

18.Obrenići su od starih Bijelića, starosedelaca u Matarugama (prema Atanasiju Pejatoviću). Prezime su dobili po udovici Obreniji koja je imala puno dece. Neki su Obrenići odselili iz Mataruga. Ima ih 25 kuća kod Obrenovca i 15 kod Banja Luke. U komitama su bili od 1916-1918. godine: Aleksa, Jakša, Perko i Ivan. Švabe su jednom uhvatile Perka i držale ga mesec dana u zatvoru u Pljevljima. Posle mesec dana su ga svezanog, u pratnji dva vojnika, poterali za Prijepolje. Komite to doznaju i sačekaju ih na Jabuci; vojnike uhvate i razoružaju, pa vrate za Pljevlja, a Perko ponovo ode sa komitama u šumu.

Pamte imena predaka od Jakova (1830). Njegov sin je Danilo, a Danilov Aleksa. U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci su bili: Aleksa, Jakša, Perko, Ivan, Milan i Mile. Ivan je bio mobilisan u turskoj vojsci 1909. godine, ali je pobegao preko Grčke i Turske u Srbiju. U Srbiji je ratovao do povlačenja srpske vojske kroz Albaniju, a potom se vratio u Mataruge i komitovao sa rođacima

19.  Tomaševići u Strmećicama – Kozici bili su srpska vlastela za vreme Nemanjića. Posedi su im bili oko manastira Mileševa, Prijepolja, Mataruga i Kamene Gore. Stevan Tomašević bio je u turskoj vojsci za vreme bitke kod Mohača 1526. i tu se istakao neobičnom hrabrošću i veštinom. Posle bitke Turci su mu ponudili zvanje paše ako pređe u islam. Prešao je u islam, postao paša i dsbio novo ime – Selman. Po njemu su mu potomci dobili prezime Selmanovići. Prema predanju koje je zabeležio Joko Knežević, dvor Selman-paše je bio u Mataruagama.

U Strmećice su došla dva brata Tomaševića oko 1700. godine, negde od Prijepolja. Jedan je brat otišao u Babine, a drugi se naselio na jednom proplanku u Strmećicama, jer je svo okolno zemljište bilo obraslo šumom. Stalnim krčenjem šuma stvorili su velike površine obradive zemlje.

Jedna njihova linija ide ovako: Milovan (1810) – Vukojica – Đerosim – Rajko. Vukojičin sin Đerosim (1870) je bio bogat i ugledan čovek. Njegova kućna zadruga je brojala 48 članova sve do 1945. godine. Jedan Tomašević je bio hajduk u četi Ristana Šarca i sa njim je poginuo u Krupicama 10.H 1877. godine.

U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci je učestvovalo 5 Tomaševića. Joksim je 1914. godine poginuo na Drini. Švabe su 1916. godine ubile starce Vukojicu i Vuka na kućnom pragu ali, Tomaševići ne znaju zbog čega.

Tomaševića ima u Komaranu, Goricama, Babinama, Kamenoj Gori, Mileševu, Prijepolju i drugim mestima.

20. Za Jankovićeje Tanasije Pejatović zabeležio da su se doselili iz Ljutića, premda za Sokiće piše da su se doselili iz Ravne Rijeke oko 1750. godine, a da su isto što i Jankovići. Bile su ih dve kuće.

Pamte imena predaka od Milovana (1850). Njegov sin je Vlade, a Vladov Vojin. U I svetskom ratu su učestvovala 4 Jankovića u crnogorskoj vojsci. Jakov je interniran 1916. godine u Mađarsku i tamo je umro.

U Crljenicama ima Jankovića. Došli su iz Ljutića 1880. godine i naselili se na imanje Salka Katane. Ova linija ide ovako: Radovan (1814) – Stevo – Staniša – Savo.

21.  Prema sopstvenom kazivanju Purići su poreklom iz Hercegovine. Tamo su bila tri brata od kojih jedan ode u Dubrovnik i pređe u katoličanstvo, drugi ode u Bosnu i poturči se, a treći je otišao u Moraču. Iz Morače je prešao u Mataruge pre nekoliko stotina godina. Kažu da su popovi Purići skoro 300 godina držali crkvu u Dubočici. Poslednji je bio pop Vasilije.

Taj je pop Vasilije imao lepu ženu, na koju je bacio oko njegov aga Selmanović. Jedamput mu reče aga: ”Imaš pope lijepu ženu.” Pop je prešutio jedanput, ali kad to aga opet ponovi, pop mu odgovori da ako ima, ima je za sebe. Na to mu aga dobaci da ona može biti i njegova. Kad mu to aga još jedanput ponovi, pop ga ubi kuburom u Gačevića  Dolini i pobeže sa ženom u mesto kraj Nove Varoši. Sada od toga popa ima potomaka oko 40 kuća To se dogodilo oko 1780. godine. Popa Vasilija su nasledili popovi Nenadići.

Pamte imena od Miluna (1830). Njegov sin je Rade, a Radov Milojica. Milorad Purić poseduje čitulju vođenu od 1914. godine, api su u nju upisana, odnosno prepisana imena umrlih Purića iz stare čitulje, koja je vođena od 1830. godine. Milun je umro 1914. godine, a za period pre njegove smrti, od 1830-1914. godine, postoje 83 imena umrlih. Iz ovog podatka proizilazi da su za 84 godine umrla 83 člana te velike Purića zadruge. Verovatno ih je u prošlom veku bilo daleko više u kućnoj zajednici nego 1912. godine, kada ih je bila samo jedna kuća sa 23 člana. Sada ih ima 14 kuća u Matarugama

U crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu bilo je 6 Purića. Jedan je Purić oko 1920. godine našao kod ruševina kozičke crkve tepsiju zlatnika i u Velikoj Župi kod Prijepoll kupio dobro imanje.

Pretpostavlja se da su od Purića Grujičići u Pljevljima.

22. Šljukesu poreklom iz Riđana kod Nikšića. Tamo je Nikita Šljuka ubio nekog Turčina i pobegao. Izgleda da je to bila brojnija porodica. Znaju da je sa sobom doveo lepu sestru. Došao je u Meljak pod Ljubišnjom. Sestru su mu Turci oteli i poturčili. Nikita je bio neoženjen. Sa njim je bio neki mladić (ne znaju tačno da li mu je bio brat ili bratučed, a možda je bio i vanbračno dete). Mladić je bio u najmu kod nekog bega koji je imao sakatu kćerku. Aga mu je dao kćerku i preveo ga u islam oko 1800. godine. Od toga su mladića muslimani Šljuke u Meljaku. Po njima se i selo zove Šljuke. Nikita je kasnije lutao; živeo je izvesno vreme u Otilovićima, Vijencu i najzad se nastani u Matarugama. Bio je čifčija kod nekog age. Nikita se star oženio.

Nikitini sinovi su: Petrić (1810), Vule i Marko. Drugi Nikitin sin–Vule otišao je u Potpeće. Njegovi su se potomci prozvali Vulovići. Nikitin treći sin – Marko prešao je na Vijenac, gde mu potomci i sada žive. Petrić je imao 6 sinova: Milovana, Iliju, Toma, Vasilija, Stevana i Perišu. Na Jabuku su otišli Vasilije, Stevan i Periša, dok su ostala trojica ostala u Matarugama.

Pored Nikitinih potomaka u Matarugama (Roganice) ima nekoliko kuća Šljuka koje je Nikita našao u Matarugama. Oni su, kažu, starosedeoci. Najugledniji im je bio Joksim. Bio je izvesno vreme kodžobaša u Matarugama, pa je imao veliko imanje i bogatstvo.

Milovan je bio jatak Ristana Šarca i Mića Gluščevića. Zbog toga su ga Turci mučili, pa čak i vešali za noge i tako držali do besvesti. Inače, Mićova i Ristanova majka su sestre, rodom od Šljuka starosedelaca

Pavle Šljuka sa Jabuke je bio u hajducima do 1912. godine. Izbijanjem balkanskog rata, oktobra 1912. godine, priključio se srpskoj vojsci i ratovao do kraja 1918. godine. Dobio je 12 odlikovanja, od kojih nekoliko najvrednijih. Prvi je ušao 27. oktobra u Pljevlja i doneo vest da se gradu približava srpska vojska.

Sa Jabuke je došao u Pljevlja Rade Šljuka 1903. godine. U Durgutovini (na Varoši) kupio je malo imanje u Rizvan-bega Manovovića za 30 dukata i tu držao kafanu.

U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci učestvovalo je pet Šljuka iz Mataruga.

Marko Šljuka je došao iz Mataruga u Vijenac oko 1875. godine. Aga im je bio Ramiz Asesić iz Seljašnice. Markovi sinovi su bili: Lako(1860), Ratko, Diko i Milisav. U ratu protiv Austrougarske (1914-1916) učestvovale su četiri Šljuke iz Vijenca Milovan je interniran 1916. godine i umro je u Mađarskoj. Ove Šljuke nazivaju i Čavićima.

23. Prema predanju, Janjuševićipotiču od porodice Obilića. Po dolasku Turaka u Srbiju, jedna familija Obilića, bežeći pred Turcima, prešla je u Rovca, a zatim u Ozriniće kod Nikšića. Iz Ozrinića su tri brata pobegla zbog krvne osvete oko 1720. godine. Na putu za Srbiju zanoćili su jednu noć na Vukovom Brdu u Matarugama. Tu su im se deca počela igrati, pa rešiše da tu i ostanu. Jedan brat ode u Užice, drugi u Babine, a treći–Milovan ostade na Vukovom Brdu. Današnji Janjuši se ne sećaju imena Milovanovih sinova i unuka, već praunuka Petrića (1800). Njegovi sinovi su: Vule (1845), Ristan i Ćiro.

Ristan Janjuš je bio mataruški kodžobaša. Inače, bio je veoma ugledan i bogat čovek. Imao je smelosti da tuskim vlastima iznese sve nepravde i zlodela koja su se činila srpskom narodu.

Početkom novembra 1907. godine, došla su tri razbojnika iz Komarana da kradu i ubijaju. Janjuši ubiju dva razbojnika i jednog rane, ali taj pobeže u šumu i teško rani tri Janjuša. Uveče su sva trojica umrli. Na sahranu trojice poginulih Janjuša došao je ogroman broj srpskog naroda čak i iz sela udaljenih po nekoliko sati hoda. Tada Ristan sa 10 kuća Janjuša, plašeći se turske osvete, odseli u Srbiju kod Užica. Na intervenciju srpske vlade kod Porte u Carigradu, tuske vlasti su im garantovale sigurnost i posle tri meseca vratili su se na svoja ognjišta na Vukovom Brdu.

Kad su turske vlasti, oko 1910. godine, uvele veliki porez na pašarinu, Ristan je pobunio sve seljake Mataruga i okolnih sela, te su otišli u Prijepolje kod turskh vlasti. Viši organi turskih vlasti povoljno su rešili njihovu žalbu.

U leto 1908. godine, na pašnjacima između Kozice i Vukovog Brda, dolazilo je do svađa i psovki između čobana Redžovića i Janjuša. Jedan mladić Redžović se naročito isticao u psovanju. Najviše je psovao srpsku crkvu i krst. Neko je ubio tog mladića i zatrpao ga granjem i kladama, a Turci osumnjiče Janjuše. Dođe paša sa vojskom i sazva zbor svih građana (odraslih muškaraca) iz susednih sela. Ristan se pred pašom i zborom branio hrabro i pametno. Mašući tojagom, pored ostalog je rekao paši: ”Pokrenuli ste toliku istragu zbog jednog turskog čobanina, a u svaku kleku ima po jedna odsečena srpska glava, pa niko ništa ne preduzima.” Nakon toga paša je sa njim nasamo razgovarao i kasnije predložio da se Janjuši okume sa roditeljima poginulog deteta.. Predlog je prihvaćen i spor se okončao.

Da podsetimo, Milana Janjuša (Janjuševića) i Goluba Kokovića ubili su neki turski pljačkaši iz Vraneša oko 1820. godine. Noću su im napali torove, oba ubili, a stoku im oterali.

Uoči izbijanja balkanskog rata, 1912. godine, Turci su uhvatili Sava Janjuša i sasekli ga.

U crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu učestvovalo je 12 Janjuša. Mitar je bio oficir i komandir Mataruške čete Kamenogorskog bataljona. Internirani su Novak i Ristan i oba su umrla na robiji: Ristan u Doboju, a Novak u Mađarskoj.

Rod su im Perovići u Potpeću.

24. Planići su starosedeoci u Junčevićima kod Jabuke. Tamo ih ima 10 kuća. Sa Jabuke je došao Mijat u Klopet-Vrulju, oko 1895. godine. Imao je dva sina: Miloša i Milovana i kćer Petru. Mijat je bio u crnogorskoj vojsci u ratu protiv Švaba (1914-1916).

25.Atanasije Pejatović je zabeležio da su Kokovići (Cakovići) došli iz Vraneša pre 120 god., odnosno oko 1770. godine. Prema njihovom kazivanju, došli su negde od Kosova pre 350 godina. Prema trećoj verziji, Kokovići, Kljajevići i Tabaši su starosedeoci u ovom kraju.

Došla su tri brata na Vukovo Brdo u Matarugama i odatle su se raseljavali. Ima ih jedna kuća na Vukovom Brdu, 2 u Vrulji, jedna u Raćevu. Kokovića ima i kod Čačka oko 40 kuća i kod Ivanja 20, ali ne znaju kad su tamo odselili. Age su im bili Čengići i Nenadići.

Pamte imena predaka od Goluba (1780). Jedna njihova linija ide ovako: Golub – Marko – Mina – Marko – Manojlo.

Oko 1820. godine neki Turci iz Vraneša – pljačkaši napali su noću torove Goluba Kokovića i Mila Janjuševića. Oba su ubili i svu im stoku zaplenili. Žene su trčale za njima i molile da im ostave nekoliko ovaca, a Turci su im rekli da imaju mesa i kod kuće (aludirajući na poginule).

U crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu učestvovali su: Rako, Josif i Jovan.

Na Vukovom Brdu su bili Adžovića katuni.

26. Pero Bezarević je bio kod Janjuša na Vukovom Brdu u najmu, pa mu oni dadnu devojku i malo imanja.. Perovi sinovi su: Mihailo, Neđeljko i Rade. Neđeljkovi sinovi su: Mihailo, Savo i Bojo. Dva Bojova sina i jedan Mihailov bili su u Americi. Vratili su se za vreme bivše Jugoslavije, doneli dosta novca i kupili imanja u Potpeću.

27. Filipovići su poreklom iz Kolapganskih Polja. Pamte imena predaka od Peja (1810), koji se rodio u Poljima. Pejov otac je bio hajduk. Selmanovići su mu dali u Lutiću dobro imanje do Krakalica ali su kasnije Pejovim potomcima oduzimali deo po deo toga imanja. Pejovi sinovi su bili: Bogdan, Stevan (1840), Petar, Vidoje, Boško i Dmitar. Jedna njihova linija ide ovako: Pejo – Stevan – Jovan – Mihailo – Miloje. Bila ih je jedna kuća do 1920. godine.

U crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu bili su Jovan i Mile.

28.Prema predanju, koje su Gospići prenosili sa kolena na koleno, oni su starosedeoci u Ljutićima – Matarugama. Tamo se jedan zaseok zove Gospavina. Po udovici Gospi njene potomke prozvaše Gospići. Tu su živeli do kosovske bitke, a kada su Turci počeli prodirati, jedan deo Gospića povlačio se pred njima sve do Like. Tu su se naselili i po njima se mesto prozva Gospić. Neki su Gospići ostali u Matarugama, ali su se kasnije raselili.

Pamte imena predaka od Stevana, koji je rođen oko 1765. godine u Matarugama. Stevan je pobegao iz Mataruga oko 1790. godine od turskog zuluma. Došao je u Ševari kod Pljevalja, kupio malo zemlje i na njoj napravio kuću. Stevan je imao sina Prodana (1795), a Prodan Vukolu (1825) i Vasilija. Vukola je bio prota i upravnik Manastira Sv. trojice, a Vasilije je bio pop. Kad se vraćao iz Brvenice sa đakom, ubio ga je hajdučki harambaša Boško Vojinović.. Bošku su rekli neki Srbi u Bušnju da je pošao za Brvenicu njihov aga s pratiocem, pa ga je Boško čekao sa rođakom Radovanom na putu od Brvenice do Pljevalja. U međuvremenu, pre age, naišao je pop sa đakom. Pop je imao na kapi belu maramu, a đak turski ćulav. Boško i Radovan su pomislili da su to aga i njegov pratilac, a bili su udaljeni od popa oko 200 metara. Pop je naišao sa đakom preko jedne lazine, pored velikog graba. Hajduci su opalili puške i oba putnika ubili. Zaprepastili su se kad su dotrčali do njih da ih poseku. Boško i Radovan uveče odoše u Manastir Sv. trojice i sve ispričaše kaluđerima, govoreći im da pristaju da ih ubiju, samo da ih ne predaju Turcima. Kaluđeri rekoše da je to bilo nenamerno i da im se sve oprašta. To je bilo u leto 1877. godine. Mesto gde su poginuli pop i đak zove se Popov grob. Kasnije su Gospići (posle Boškove smrti) stavili natpis na ploču da je poginuo od “zločinačke ruke”… Uoči drugog svetskog rata Grujica Vojinović je davao Manastiru 9 volova da izbrišu deo teksta sa popove ploče, jer nije tačan. Rat je prekinuo nagodbu. Pop Vasilije nije imao sinova.

Vukolini sinovi su: Spaso i Jovan. Spaso je bio terzija (krojač) i imao je dve kćeri, a Jovan je bio sveštenik i imao je tri sina: Vasilija (1886), Vojislava (1890) i Vukolu. Vasilije je bio učitelj i službenik u ministarstvu bivše Jugoslavije, Vojislav je bio službenik u Prijepolju, a Vukola učitelj.

Proto Vukola je podigao kuću u Šećerovića sokaku 1884. godine. Imala je zidane peći. Vojislav je bio u srpskoj vojsci na Ceru i Kolubari 1914. godine i tu je teško ranjen. Švabe su internirale protu Jovana (1860) i sina mu Vasilija 1916. godine, ali su se oba vratila iz robije.

U Pljevljima je živeo i Milosav Gospić, otac Veliborov.

Gospići u Hoćevini su poreklom iz Mataruga, pa su se odatle raselili. Bilo ih je i u Crljenicama. Iz Crljenica je došao u Hoćevinu Dimitrije oko 1855. godine, i oženio se od Anđelića. Dimitrije je imao 7 sinova: Stjepana, Miladina, Vuka, Jovana, Dmitra, Neđeljka i Rada. Aga im je bio Rustemagić. Imao je 40 čitluka. Kod današnje škole je imao veliku štalu i tu je gajio volove od sena koje su mu davale čifčije. Neđeljkov sin je Dobrica (1909). Bilo ih je 1912. godine 3 kuće. Gospića ima i u Golešima. Tamo je otišao jedan Gospić iz Crljenica

U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci učestvovapo je 5 Gospića iz Hoćevine.

Gospići smatraju da su se od njih odvojili Jošovići sa Pauča, Devedžići iz Mataruga, a možda i Peruničići.

29. Mataruški Kneževići su poreklom od Starčevića. Neki Starčević je posinio jednog dečka, a kad je dečko odrastao bio je knez. Odselio je u Mataruage oko 1700. godine.

Pamte imena predaka od Sima(1770). Knez koji je došao u Mataruge bio je najverovatnije pradeda Simov. Simo je imao dva sina Mića (1807) i Stevana. Mićovi sinovi su: Joko, Đoko, Jevto, Ilija i Đorđije. Mićo je bio poznati lovac. Išao je u lov čak preko Drine. Najstariji Mićov sin – Joko (1837) otišao je u hajduke 1857. godine, kad mu je bilo tek 20 godina, u četu harambaše Mića Gluščevića i Ristana Šarca. Bio je oženjen i ostao mu je sin u kolevci.

U poznatoj bici na Šarancima 1862. godine Joko je ranjen. Naišao je kući da vidi sina i otišao u Vrbovo da se leči kod nekih jataka. Neko ga je prokazao, pa su mu sejmeni posekli glavu. Jakov, sin Simov, imao je sina Vukolu, a Vukola Joka.

Švabe su internirale staroga Sima u ropstvo 1916. godine i tamo je umro.

Kneževića ima, osim u Matarugama, u Crnom vrhu, Rabitlju, Jasenu, Ka lušićima itd.