Порекло презимена, село Обарде (Пљевља)

8. фебруар 2014.

коментара: 0

Порекло становништва села Обарде, општина Пљевља. Према књизи Милете Војиновића “Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва”, из 2008. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Према предању које преноси стари Миле Деспотовић (рођен 1892. године), Обарде су одавно биле насељене. У доба српске државе, можда и пре Немањића, становници Обарди су подигли велику цркву од лепо клесаних и орнаментисаних камених блокова.

Црква је била у гробљу. Када је срушена не зна се, нити у предању постоји ма какав податак о становницима који су живели у Обардама до 1700. године. У том периоду великих разарања, миграција и пустошења, нестало је дотадашњег становнипггва, а ново је дошло неколихо десетина година касније. Први су дошли Попадићи око 1750. године, затим Деспотовићи и најзад Зиндовићи око 1770. године у Честе, па су касније прешли у средину села

Не зна се када је црква срушена нити када је грађена. Највероватниије да је срушена кад су дошли Турци у ове крајеве (1463. године). У периоду од доласка Турака па до бурних догађаја око 1700. године, становници Обарди су одвукли камене блокове од рушевина цркве и уградили у чесму. Одвучена су 4 блока – лепо клесана камена. На једном камену облика квадра (120 х 100 х 40 цм) уклесана су два лика у горњем делу (барељеф). У доњем делу уклесана је плоча, али се не могу приметити слова. То је био простор за натпис. По предању, то су ликови Ђирила и Методија. Остала три клесана камена су оштећена и не могу се на њима видети никакви натписи.

По предању, камење је од срушене цркве, па су потерали камење за Словнић и стигли у Колијевку. Ноћу су камење вратили у Забој и ту су га уградили. Камење из патоса цркве (лепо клесане плоче) Обарђани су користили за израду крстова.

Сматрам да лепо клесана плоча са барељефом и уклесаном плочом за натпис не потиче из цркве, јер више личи на надгробну плочу неког римског великодостојника. Вероватно су Обарде биле седиште неке мање римске управне области. На српским црквама никада такве плоче нису уграђиване ни у стубове врата нити изнад врата, бар не у периоду владавине Немањића. Ово је урађено, односно камени су блокови уграђени у чесму, пре доласка садашњих братстава у Обарде. Последњи досељеници (Попадићи, Деспотовићи и Зиндовићи) су забранили својим женама да перу веш на чесми где је узидано камење од наведене цркве. Ту забрану и данас поштују, јер је то израз поштовања и цењења српских богомоља.

У Обардама постоји само једно гробље у коме су сахрањивани најстарији становници Обарди још у предримском и римском периоду, па све до данас. Све те минуле епохе карактеришу одређени надгробни споменици типични за поједине културе тога доба. Најкарактеристичнији и највреднији споменик је јако стилизована људска фигура висока један метар. На предњој страни се налази уклесан лик који подсећа на римско божанство Митру, док се на задњој страни назире јако стилизован људски лик. Осим овог споменика постоје мањи споменици са сличним ликовима, али већ се на њима назиру крстови. Није тешко на овом споменичком локалитету пратити еволуцију националних, религиозних, економских и других кретања и промене кроз минуле епохе. До педесетих година овога века, у гробљу је било више великих лучевих крстача високих и до 4 метра Те крстаче је подизало српско становништво од доласка Турака до сеобе Срба и великих пустошења око 1700. године.

Према једној легенци, Обарде су добиле име у време када је харала куга селом. Један сељак тада усни да треба наћи два брата близанца и два вола близанца, па ралом направити бразду око села. Обарђани су пронашли близанце и оборали бразду око читавог села, те тако село доби име Обарде.

Рељића ливаде се налазе испод шуме, односно изнад зидина и зараслих темеља, за које предање каже да су ту биле грчке куће. У Обардама постоји Кнежица брдо и Кнежева ливада, али нико не зна одакле та имена. Једно место се зове Оџак иако Турци никада нису живели у Обардама. Код Забоја постоји турско гробље у коме су сахрањивани Турци који су погинули од хајдука. Изнад Забоја се једна ливада зове Колијевка. Ту су око 1830. године косили и грабили Гачевићи. У колевци је било дете и развијено махало ручицама Угледао га је огромни орао, у народу звани крсташ, и уз велику хуку се устремио на дете, зграбио га канџама и однео из колевке. Ту ливаду прозваше Колиијевка по овом догађају.

У Обардама има на неколико места гробова у њивама. Постоји предање да се некад од куге масовно умирало и да умрле нису могли носити у гробље већ су их свуда сахрањивали. То је било пре 1700. године.

Поред три братства у Обардама, касније се доселила једна кућа Пурића. Аге су им били Ченгићи из Оцака, пошто су Обарде добили на мираз од Селмановића.

Због тешких услова живота, око 1800. године се договоре Попадићи којих је било две куће у Обардама и Зиндовићи, којих је такође било две куће у Честима да селе за Србију. Први крену Попадићи и оду преко брда са стоком и товарима, а из Чести крену Зиндовићи. Кад Зиндовићи наиђу поред празних кућа Попадића предомисле се, сврате у њих и ту се настане. Сутрадан се врате и Попадићи, али су им куће већ биле усељене од бројних Зиндовића. Спор реши ага Ченгић у корист Зиндовића. Попадићи онда одоше у Честе на лоше имање, а Зиндовићи запоседоше најплоднији део Обарди.

Око 1875. године у Обардима је било свега 7 кућа: 2 Попадића, 3 Деспотовића и 2 Зиндовића.

Обарде су познате по слободарским традицијама прошлих времена. Туда су стално пролазиле хајдучке чете у ослободилачкој мисији и део Обарђана им се често прикључивао и помаогао. Није било ниједне побуне или устанка против турске власти у којој Обарђани нису учествовапи. Најмасовније учешће су имали у Карађорђевом, односно првом српском устанку (1804-1813. године) против Турака. Тад се Петроније (Шишо) Деспотовић одозвао Карађорђевом позиву на устанак и са 60 Обарђана и Матаружана придружио Карађорђевој војсци око Нове Вароши. Ту се и данас виде добро очувани Карађорђеви шанчеви пречника скоро по 100 метара. Карађорђе је Петронију и Ђуку Плескоњи из Бабина дао звања војвода. У помоћ карађорђевој војсци код Нове Вароши ишли су и Срби из Маоча. Истовремено су ишли и маочки Турци заједно са колашинским Турцима, под командом Аља и Ђула Мушовића, и ратовали против Карађорђеве војске око Нове Вароши.

Шљука Павле је био хајдук кад је прављена школа у Обардама 1906. године (рекли су да је то капела и правили су је у гробљу). Послове је предузео неки Иван Јовановић који је у Србији побио комшији читаву фамилију и добио азил код Турака у Пљевљима. Овамо је узео друго име – Јован Јовановић. За њега су дознале власти из Србије, па су га убили поверљиви људи – хајдук Павле Шљука и Раде Кијановић.

Неки разбојници из Брадарева су украли 1907. године Симеуну Зиндовићу волове. Симеон их је приметио и пуцао, а једнога је тешко ранио. Друштво га је однело, али је убрзо умро. Симеун је отете волове вратио. После извесног времена, дођу тројица тих разбојника да убију Симеуна. Приметили су их у шуми Јањушки чобани и казали укућанима. Јањуши опколе разбојнике и једнога ране. Он онако рањен побегне у шуму и отуда убије три Јањуша, а Јањуши преосталу двојицу разбојника. Јањуши су морали да беже; натоварили су ствари и потерали стоку, те прешли у Србију. Српска влада је интервенисала код турске владе у Цариграду, па им је дозвољено да се врате на своја имања

За време турске владавине постојао је каравански пут од Пљеваља, преко Отиловића, Ивовика, испод Вуковог брда и прелазио преко Козице за Бродарево и Сјеницу. На Карину је био турски хан, па су га Турци продали 1920. године попу Ристићу Ненадићу.

Више о братствима из ове области прочитајте ОВДЕ.

ИЗВОР: Милета Војиновић – Пљеваљски крај, прошлост и порекло становништва, 2008, приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.