Порекло презимена, село Шопић (Лазаревац)

10. октобра 2013.

коментара: 7

Порекло становништва села Шопић, општина Лазаревац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Шопић је једно међу већим селима ове области. Оно је у колубарској равници између речица Лукавице и Пештана. Куће су са обе стране главног пута Београд-Лазаревац и готово ушорене, а уколико се иде даље од пута са обе стране оне су разређеније и чине насеље мање збијеног типа. Оно се дели на ове крајеве: Орашац до Лазаревца, Криваја у долини потока Криваје, Црквено Поље – језерска тераса код данашње цркве, Шабац испод Орашца, Улице и Црна Бара према Колубари и крај Пештан поред реке Пештана.

Воде.

За пиће и домаће потребе употребљава се вода са бунара, а стока се напаја на Лукавици, Пештану, потоку Криваји и на Колубариној отоци Очази, која потече само када надође Колубара. После већих киша и наглог топљења снега Колубара, Пештан и Лукавица плаве њиве у пољу.

Земље и шуме.

Земиште је плодно, особито оно у равници испод насеља. Њиве су на местима која се зову: Трновчица, Прекаја, Лазина, Штипаљица, Глогов Кључ, Миовача, Пештан, Мрамор, Алуга, Црна Међа, Рудо Брдо, Руди Гај, Средњи Рт, Кусадак, Збеговиште, Белића Бара, Којина Бара, Дубочица, Очага, Рибеш, Разлив (отока Лукавице), Медведар и Зелена Бара.

Шума се чува у приватним забранима. Сеоске шуме и утрине нема.

У крају Орашцу вади се лигнит.

Старине у селу.

У Орашцу, недалеко од железничке станице (Лазаревац, оп. Милодан) изоравају се темељи неког старог насеља. Ту је било и старо гробље, са кога је повађено надгробно камење и узидано у цркву. По предању у том насељу је била и „маџарска“ црква.

На њиви Готовчевића познају се темељи од неке друге цркве. По једном казивању и она је била „маџарска“, док је по другим, вероватнијим, причањима, то била привремена црквица у збегу. И око ове цркве познају се трагови старог гробља.

О постанку имане отока Очаге прича се у народу, да су се волели момак и девојка, а родитељи им нису дали да се узму. Момак се договори са девојком, па побегну у шуму на место где данас протиче Очага. После тешког живота и гладовања момак остави девојку и оде у село по храну. Након дугог чекања девојка је помислила, да ју је момак напустио, па је у очајању, идући његовим трагом, горко плакала и проклињала га. Тамо где су јој падале сузе провалила се земља и, по сузама из очију проваљено место (отока), назове се Очага.

За Станин Вир у Очази, прича се, да је нека баба Стана узјахала јарца да пређе Очагу, па је пала у вир и удавила се.

Име селу.

По предању ово насеље је основао пре Карађорђевог устанка неки Стеван Шопшага, по коме се место назвало Шопић. Шопшага је са пет синова дошао „од банске стране“ и населио се поред Колубаре на којој је саградио воденицу са осам витлова, која још и данас постоји.

Подаци о селу.

Данашња црква је прво подигнута 1815. године од брвана на темељима неке старе цркве, па је обновљена 1869. године. Она је у Црквеном Пољу, готово у средини села и посвећена је Св. Арханђелу Гаврилу. Литија се носи први дан Духова. Држе се три заветна дана; Ново лето, Св. Тривун и други дан Васкрса.

Шопић се први пут помиње по архивским подацима као „шопићска нурија“ 1723. године; а на једној географској карти из 1745. године Шопић је означен на Колубари. Затим се помиње као насеље 1811. године; било је у њему 54 куће; године 1844. има је 95 кућа са 578 становника. Данас у њему има 24 рода са 258 кућа и један цигански род са 4 куће.

 

Порекло становништва.

Од Шопшагиних синова су данашњи родови у Шопићу:

Нинковићи (Мијатовићи, Урошевићи, Недељековићи – данас Рајићи, Радојевићи, Живојиновићи, Павловићи, Игњатовићи, Михаиловићи, Бранковићи, Пауновићи, Вићентијевићи, Ђорђевићи, Илићи, Дудићи – данас Недељковићи други, Ивановићи, Јовичићи или Јовановићи, Стекићи или Ђаковићи – Живановићи и Радовановићи), Овај велики род се данас разродио, па се међусобно жене и удају. Сви славе Мратиндан осим што једна породица Дудића слави женину славу – Никољдан.

Протићи (Лазаревићи, Лазићи, Поповићи, Радовановићи други, Виторовићи и изумрли Матићи), доселили су се од Невесиња пре девет колена. Од њих су одсељени Влајићи у Жаркову, Маринковићи у Шиљаковцу, Маџарски у Гунцатима а једна породица се одселлила у Срем и тамо је изумрла. Лазаревићи тврде да су род са поп Луком Лазаревићем, Карађорђевим савремеником из Свилеуве у Тамнави, сви славе Никољдан.

Мартиновићи су старином из Херцеговине, а овамо су дошли „из прека“. По породичном предању неки предак данашњих Лазаревића откупио је Мартина као роба од Турака и довео га овамо из Срема, Митровдан.

Бирчевићи (Павловићи, изумрли Готовчевићи, Стајчићи, Миливојевићи, Милошевићи, Николићи, Новаковићи, Остојићи и Микићи), предак се доселио од Сјенице и затекао у Шопићи пет кућа. Даљом старином су из Бирча у Босни. И овај род се до данас разродио, Аранђеловдан.

Бабићи су из Босне, дошли на земљу Мратинаца, Лучиндан и Мратиндан,

Топаловићи (Тодосијевићи, Павловићи други и Иванковићи или Влајићи), предак Топал доселио ссе из Босне, Јовањдан.

Спасићи и Стакићи су један род, зајенички предак се доселио из Босне, Св. Гаврило.

У прошлом веку доселило се девет родова:

Петронијевићи (Јаковљевићи, Ђорђевићи, Симићи и Јеремићи), предак Петар Брка доселио се из Босне, а по другом вероватнијем причању, доселили су се из Сјенице у времену Карађорђевог устанка. Од Петра је данас седмо колено. Једна породица Петронијевића се одселила у Соколово а две су се одселиле у Месарце у Мачви (Петровићи), Св. Врачеви.

Аночићи су од Сјенице, Аранђеловдан.

Топџићи не знају за своју старину али знају да су им преци учествовали у Другом устанку, Ђурђиц.

Радивојевићи (Марковићи) су побегли из Босне због крве освете, тамо су славили Лазаревдан а овде Аранђеловдан.

Ранковићи, прадед се доселио око 1830. године из Босне, Мратиндан.

Николићи, дед Периша се доселио из Лукавице, Лучиндан.

Матејићи, дед се однекуда доселио, Аранђеловдан.

Петковићи су род Николићима; отац дошао из Лукавице жени у кућу у изумрли род Томића, па због тога славе Лучиндан и Томића славу Аранђеловдан.

Костићи су из Босне, Крстовдан.

Гавриловићи су из ужичке Високе, Ђурђевдан.

Радовићи су Херцеговци, пребегао у Црну Гору па отуда овамо, Никољдан.

Новији досељеници су:

Баћански су из Босне, Никољдан.

Пантелићи, отац се доселио из Ћелија 1905. године, Ђурђевдан.

Васићи су род Васићима у Лазаревцу, Алимпијевдан.

Боровићи су из Црне Горе, Лучиндан.

Томашевићи су се доселили 1923. године из Даросаве, Ђурђиц.

Стефановићи су из Ужица, Јовањдан.

Стојковићи су из Стрижеваца у Лужници код Пирота, Стревањдан.

Драгићевићи су из Дрена, Јовањдан.

Ђорђевићи су Цигани-ковачи, доселили су се од Сјенице после рата 1878. године, Никољдан.

 

ИЗВОР:  Петар Петровић – Шумадиска Колубара, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (7)

Одговорите

7 коментара

  1. Марко Илић

    Зна ли се нешто о Стевану Шопшаги и његовим синовима, па до данас?
    Хвала

  2. Šopićani

    Šta je bre ovo? Gde su Mikići ovde? A najviše nas ima u Šopiću 😀

  3. 40laki77

    A otkuda ovaj naziv Kusadak? Interesantno.

  4. Удружење Шопићана

    Поштовани, поседујемо скенирану књигу “Шумадија, Шумадијска Колубара: насеља, порекло становништа и обичаји” Борисава Челиковића из 2011 у издању Службеног гласника. Да ли сте заинтересовани?

  5. Predrag Petrovic

    Ja sam potomak od Petra Brke (Petronijevići) pa su se moji odselili iz Šopića u Mesarce (Mačva) kao što i piše u tekstu i odakle sam ja. Uvek me je interesovalo da znam više o mom poreklu od (Petronijevica) iz Šopića ,pa ako imate neke više informacije bilo bi mi drago da ih saznam. Hvala unapred 😊

  6. Živanović Mamača

    Ovaj koji piše o poreklu mog sela šopića nije iz okoline niti je u blizini lazarevca. Ima krajeva za Koje nikada u šopiću nisam ni čuo a on opisiva da se nalazi u šopićanskim atarima. Drugo nije tačno da je selo šopiće kod lazarevca već je lazarevac u selu šopiću. Tu od naše Opštine grada Lazarevca i nekadašnjeg Hotela Visa pa do zelene pijace niz Paunovića brdo sve do Crne Bare i Krivaje to je moje selo Šopiće. Lazarevac kao Grad se proširivao i zauzima moje selo šopiće. Danas je do naše Šopićanske Crkve i nekadašnjeg Omladinskog Doma gde je bio Život to je sada Lazarevac postao. Stvarno mogu da kažem da ovaj Urednik nezna i nepoznaje moje selo. Šopšaga Šop i aga. pa od ova dva imena je nazvano ŠOPIĆE.