Порекло презимена, село Лукавица (Лазаревац)

23. септембра 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Лукавица, општина Лазаревац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Лукавица је село у врху долине речице истога имена, леве Пештанове притоке, а испод брда Венца, Виса, Бреста и Кременчице. Куће су у уској долине са обе стране речице, али их има више са десне стране. Мало има кућа по странама коса. Циганско-Ромско насеље је груписано у самој долини Лукавице, поред речног корита на месту Кућеринама, више села. Пошто је већи део насеља у долини, то је оно издужено у правцу долине и оно је разређеног типа. Ово је једино насеље у овој области које се не дели на крајеве.

Воде.

Вода за пиће и остале домаће потребе употребљава се са бунара а стока напаја на реци и на потоцима. Речица Лукавица постаје од Сређевачког Потока, Лубнацког и Јелиног Потока. Овај последњи извире испод Столица. Лукавица је за време већих киша и топљења снега плаховита. Она тада наноси штете њивама а лети пресушује. У њу утиче поток Стајаковац, који извире у сеоској планини. Велики Точак је незнатни извор, који извире у брду Кременчици. На њему се болесници умивају сваке „младе недеље“ ради оздрављења.

Земље и шуме.

Њиве и ливаде су по странама коса и брда. Најбоље су њиве поред речице Лукавице, испод села. Места са њивама и ливадама називају се: Лука, Боблија, Јевтиће Исе (део), Старо Село, Цигански Рт, Кошарна, Милошев Рт, Путњи Рт, Парлог, Виногради, Бокшим, Томино Брдо, Вис, Оскоруша, Сређевац и Столице. Гај и Поље су испод насеља. Шума је церова, ситногорица и издељена. Она је на преседлини Положишту, на Опаљену, Преглодану, Широком, Максимовом Вр’у, Бресту и у Вилиној Страни.

Старине у селу.

Остаци неког старог насеља сачували су се у називима места Старо Село и Кућерине. По предању насеље је у времену неке народне бежаније опустело пошто су му се становници одселили преко Саве. Даље се казује, да није било давно, да је неки Сремац дошао у Лукавицу, ископао паре, које је неки његов предак закопао у земљу кад је кренуо у бежанију, па се вретио у Срем. У Страни где је данашње гробље, било је неко старо гробље. За Манојлов Гроб сачувано је ово предање: Била су некада два добра друга, па се један звао Драгојло а други Манојло. Једном су се другови одмарали у хладу, па Драгојло заспи, а Манојло му узме капу и изврене је наопако, да би се са њим нашалио. Кад се Драгојло пробудио, он спази изврнуту капу, па му се учини да га је друг тиме понизио. Он потегне пиштољ иза паса и убије Манојла. Рођаци сахране Манојла где је погинуо и од тада се то место зове Манојлов Гроб.

Име селу.

По предању село је названо по Луки, који је био брат Петку, оснивачу суседног села Петке.

Подаци о селу.

Литија се носи Други дан Духова а сеоска заветина је Св. Јован Богослов, 8. маја по старом календару. Тога дана се не ради у пољу, држе се „бденија“ (молитве) изјутра и увече, да би понела летина.

По архивским подацима Лукавица се први пут помиње 1811. године. Она је имала 1818. 14 кућа а 1844. године 24 куће са 120 становника. Данас у Лукавици има 19 родова са 65 кућа и 11 циганских родова са 58 кућа.

 

Порекло становништва.

Најстарији су ови родови. Сви ови родови не знају за своју старину:

Влајићи, Јовањдан.

Симићи, Никољдан.

Попадићи, Ђурђевдан.

Ђорђевићи; њиховог претка су Турци звали „Кекера“, па се тај назив још и данас чује, Ђурђевдан.

У прошлом веку доселило се четрнаест родова:

Колинци (Радосављевићи) су данас шесто колено од претка који се доселио из околине Чачка, Ђурђиц.

Пеулићи (Петровићи, Васићи и Симићи), предак Пеул доселио се са Рудника, Никољдан.

Ђокићи (Милановићи), чукундеда се доселиоса Косова, Ђурђевдан.

Димитријевићи (Прокићи), дед, као „дунђерин“ доселио се из Солопуша код Бајине Баште 1850. године, Никољдан.

Бранковићи, дед се доселио из Драгачева, прво у Дрен, па дошао овамо жени у кућу, Никољдан.

Вучковић, отац се доселио из околине Дебра у Македонији, Св. Петка Параскева.

Митровићи, отац се доселио из околине Дебра, Св. Димитрије.

Урошевић је од Урошевића у Малим Црљенцима, Никољдан.

Љубичићи су из Иверка код Ваљева, Никољдан.

Бранковићи, отац дошао жени у кућу из Пепељевца у ваљевској Колубари, Андријевдан и Лучиндан.

Даниловић, отац дошао из Дрена, Ђурђиц.

Матићи су из Малих Црљенаца, Јовањдан.

Бојановићи су из Шепшина код Смедерева (ја бих рекао код Младеновца, оп. Милодан), Лучиндан.

Карановићи су се доселили 1920. године из Биоске код Бихаћа, Ђурђевдан.

Цигански родови су „влашки“. Они су се доселили из околних села:

Костићи, Никољдан.

Митровићи, Св. Петка Параскева.

Илићи, Никољдан.

Кокоровићи, Никољдан.

Маринковићи, Аранђеловдан.

Васићи, Аранђеловдан.

Недељковићи, Св. Петка Параскева.

Станојевићи, Аранђеловдан.

Радосављевићи, Аранђеловдан.

Митровићи су из Петке, Аранђеловддан.

Боњаковићи су из Шепшина, Аранђеловдан.

 

ИЗВОР:  Петар Петровић – Шумадиска Колубара, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.