Порекло презимена, село Брајковац (Лазаревац)

9. септембра 2013.

коментара: 3

Порекло становништва села Брајковац, општина Лазаревац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Брајковац је планинско село у долини Оњега. Већи део села је на његовој десној страни а мањи на левој. Окренуто је ка југу, а са севера је, као и Барзиловица, заклоњено од хладних северних ветрова брдима Малим Висом и Просеком.

Куће су растурене по странама брда и косама, понегде груписане по родовима.

Насеље је разбијеног типа и дели се на ове крајеве:

Просек, у коме су родови Живковићи и Симеуновићи; Арнаутско Поље је између сеоског пута и Дубова Брда; у њему су куће рода Оташевића. Крај Кик је под брдом Киком; у њему су куће родова Маринковића и Миловановића. У крају Бабиној Реци су куће родова Станошевића и Блазнаваца. У крају Дебелом Брду су куће Радосављевића, Васиљевића, Лазаревића (Марковића) и Ђенадића. Крај Медвеђе Брдо је више саставака сеоских рећица Плочника и Брзака. Крај Липовито је више извора Киселе Воде, у њему су куће рода Станића. Крај Трнавци је у средини села. Овај крај је назван по чачанском селу Трнави, одакле су се доселили родови Вишњићи, Обрадовићи и Радовановићи. У Крају Палежу су куће рода Станишића. Са леве стране реке Оњега је заселак Оњег, у који се населио род Тувекчије, данашњи Петровићи и Јошићи (Јовановићи).

Воде.

Иако је село богато изворском водом ипак у брдским крајевима има доста бунара, јер су извори прилично удаљени од кућа. Извори се називају: Врело у источном делу села, Брајковац (по коме је село добило данашње име), Швабина Стублина је јак извор, Чесма у друмском насељу и Кисела вода или Смрдљиковац недалеко од цркве. У крају према Трбушници има три безимена извора киселе, минералне воде.

Кроз село протиче Оњег, који прима ове притоке: Песковито и Суви Оњег су леве, а остале су десне притоке: Црнишева, Бабин Поток, Криваја, Грабовита, Заломити Поток, Јастребовац, Дуга Јаруга, Плачковац, Дубоки Поток, Гиловачки Поток, Срнин Поток и Плочник који извире испод Виса у Стубици и прима притоке Брзак и Ликарицу.

Земље и шуме.

Њиве и ливаде су на местима која се називају: Ранков Рт, Балин Гроб, Липовито, Милетина Ливада, Спасовина, Кусања, Табориште, Мокро Поље, Трнавци, Петлача, Арнаутско Поље, Просек, Палеж, Требиње, Мачја Стена, Градинска, Медени Пут, Дудовачка Страна, Парлози и Језеро (исушено).

Шуме и испаше су на брдима: Дебелом Брду, Медвеђем Брду, Путном Брду, Новаковом Брду, Малом Вису, Голом Брду, Кику, Крстатој Липи, Дубовом Брду, Нишану, Кљештевици, Миладровици и у Чакљановици. Заједничка сеоска шума је у Липаку, Кулини, Церју, Срној Јарузи, Танкој Коси, Заломитом Потоку и на Ранковом Рту.

Старине у селу.

1. У Милетиној ливади, недалеко од Киселе Воде, има остатака од неких старих грађевина. На том месту се у земљи налазе гвоздена оруђа у облику малих „раоника“, вероватно врхови копаља. По предању су ту били дворови неког властелине Милете, који су били покривени бакром и оловом. Милета је, казује се, неговао паунове.

2. На Медвеђем Брду има неко старо гробље, које се зове Медвеђе Гробље. По предању у потоку Брзаку некада је било медведа, па је на месту старог гробља медвед удавио неког човека, који је ту први сахрањен. По другим причањима медвед је на том мсесту удавио два детета.

3. На месту Језеру раније је било велико језеро и у њему је, казује се, живела аждаја, која је досађивала селу. Људи се договоре да се ослободе ове немани. Они окују челиком рогове „виловитом бику“ кога је имао предак рода данашњих Радаковића. Бик заплови по језеру, нађе аждају и прободе је. Пошто је аждаја угинула, онда се језеро исуши а Радаковићи, за које се прича да их је било седамнаест коса, изумру.

4. Ранков Рт се назвао по хајдуку Ранку, кога је на том месту убио друг Радован Симоновић око 1850. године.

5. У потоку испод Ранковог Рта има удубљење у стени, за које се казује да је стопа Краљевића Марка.

6. Балин Гроб се зове по неком „балији“, који је ту сахрањен.

7. У Кусањи, поред старог пута, има неколико камених надгробних споменика без натписа и орнамената

8. Поред старог пута, који је водио од београда за Ужице, има камени надгробни споменик са натписом из 1831. године.

9. Швабин Гроб је, по свој прилици, из времена аустријске окупације овог краја у 18. веку

10. Недалеко од Швабиног Гроба је Збеговиште, где се народ крио за време Турака, да би избегао њихово насиље

11. Црква брвнара је подигнута пре стотину година на темељима неке црквине. Она је обновљена 1904. године и слави Св. Ђорђа.

Име селу.

По предању село се звало Гуњица, па се онда назвало Смрдљиковац. Једни казују да се село тако назвало по лешинама путника који су страдали у пролазу кроз ово село, које је било у густој шуми; по другом казивању село се назвало по „смрдилипама“ (црној липи) које и данас има у селу у изобиљу; по трећем казивању, које је највеворатније, село је тако названо по кисело-сумпоровитом изворима, који дају непријатан задах, а један такав извор се и данас назива Смрдљиковац. Данашњи назив село је добило по називу извора Брајковца.

Подаци о селу.

Литија се носи на Други дан Духова. Код старог извора Брајковца држи се народни сабор о Св. Илији. Прича се да је ово скупљање народа код извора Брајковца остало још из времена Турака.

Кроз село су пролазила два стара пута. Један је био по свој прилици београдски пут, који је водио за Ужице и пролазио преко краја Трнавца, Балиног Гроба, Ранковог Рта, Бреста и преко Кременца водио даље у Лукавицу. Други пут је био крак тзв. Господарског пута који је подигао господар Јеврем Обреновић и водио од Крагујевца за Ваљево.

У Плочнику, према Барзиловици, вади се камен гранит.

Ово насеље се помиње као Смрдљиковац у једном путопису од 1664. године, затим се о њему зна по архивским подацима од 1735. године, а под истим именом унето је у помињаној Ебшелвицовој карти из прве половине 18. века, као и у „арачким тефтерима“ од 1822. године. По Ј. Гавриловићу ово насеље је имало 1844. године 78 кућа и 494 становника. Данас у њему има 42 рода са 174 куће.

 

Порекло становништва.

-Најстарији крај овог насеља је у Кусањи, између потока Криваје и реке Оњега. Кад је пронађена црквина у крају Трнавцима у почетку прошлог века, од тада се насеље почело премештати билже цркви.

У селу има два стара досељеничка рода, а два стариначка су изумрла. То су родови:

Јовановићи, славе Јовањдан.

Аврузи* (Радисављевићи). Рода Аврузи има у селу Драгијевици у Горњем Јадру. Они су род Зимонићима у Гацку у Херцеговини, славе Јовањдан.

*У народу су познати као турске „удворице“.

Изумрли родови су:

Радаковићи.

Угарковићи.

Најстарији родови доселили су се пре Карађорђевог устанка:

Петровићи (Вишњићи и Максимовићи – изумрли по мушкој лози) су из Роваца. Прво су се населили у чачанској Трнави, па су овамо дошли око 1780. године. Вишњићима су се назвали по Петровој жени Вишњи, која је рано остала удовица, славе Лучиндан.

Обрадовићи (Радовановићи) су старином од Сјенице. Они су пред крај 18. века кренули испред турског „зулума“, населили се у Трнави код Чачка, па су окумили Вишњиће и овамо дошли заједно са њима, славе Јовањдан.

Апостоловићи* (Мирковићи) нема више у овом селу.

*Од овог рода је био Карађорђев војвода Узун Мирко Апостоловић. Његова кућа је била на Дебелом Брду. Његов последњи мушки потомак био је Вукосав, који је погинуо на Нишору, код Пирота 1877. године. Вукосав је оставио ћерку удову Живковић и Радојку, удату у Топаловиће у Шопићу.

У старије родове се убрајају и ови родови, који не знају за своју старину:

Глигоријевићи и Мутавџићи (Маринковићи) су један род, славе Никољдан.

Живковићи, Симеуновићи и Станићи су један род, славе Јовањдан.

Веселиновићи, славе Мратиндан.

Лазићи, однекуд се доселио предак Јанко Жуња, славе Велику Госпојину.

Јошићи и Јовановићи су један род, славе Ђурђевдан.

Перићи, Марковићи и Јовановићи други су један род, славе Јовањдан.

Добросављевићи, славе Јовањдан.

Тичићи и Живковићи су исти род, славе Св. Јована Милостивог, 12. новембра по старом календару.

Оташевићи, Мартиновићи, Славковићи и Ђорђевићи. По породичном предању доселила су се три брата Оташ, Мартин и Славко (неки казују да се трећи брат звао Ђелаш, али му је то био вероватно надимак) за време Карађорђевог опседања Сјенице 1809. године, славе Митровдан.

Дивнићи и Симићи, су један род, доселили су се 1809. године после Карађорђевог опседања Новог Пазара – из његове околине, славе Ђурђевдан.

Милосављевићи и Симеуновићи су један род, доселили су се из Бихора, славе Никољдан.

Тувекџићи, Петровићи, Јошићи други и Јовановићи су један род, живе у засеоку Оњегу. Прадед као пушкар доселио се са Косова, славе Јовањдан.

Илинчићи, Станишићи, Станошевићи, Јовичићи и Милутиновићи су један род у крају Палежу; доселили су се из околине Сребренице у Босни, славе Јовањдан.

У другој половини прошлога (19.-ог) века доселили су се следећи родови:

Иконићи и Бранковићи су Рудничани, славе Јовањдан.

Блазнавци су из Блазнаве у Горњој Јасеници, славе Лучиндан.

Михаиловићи су из Трешњевице у Горњој Јасеници, славе Никољдан.

Ђорђевићи, предак је дошао жени у кућу из Љутовнице у Таковском срезу, славе Ђурђевдан.

Јанковићи, дед се доселио као печалбар из Магарева код Битоља, славе Велику Госпојину.

Анђелковићи, дед дошао као печалбар из Знепоље у Бугарској, славе Аранђеловдан.

Станојчићи су из Босне, славе Ђурђевдан.

Обрадовићи други и Иванковићи су један род, доселили су се из босанског Подриња, славе Јовањдан.

Недићи су из Угриноваца у Качеру, славе Митровдан.

Алексићи су из Трбушнице, славе Аранђеловдан.

Петровићи други, и Живојиновићи су један род, доселили су се из Трудеља у Качеру, славе Никољдан.

Кузмановићи су се доселили 1884. године из Заграђа у Качеру, славе Ђурђиц.

Марјановићи су дошли из села Заграђе, славе Никољдан.

Рајићи су од Рајића у Страгарима у Горњој Јасеници, славе Ђурђиц.

Јовановићи трећи су из Кусатка у Доњој Јасеници, славе Св. Петку Параскеву.

Станковићи и Ћертићи су из Кусатка у Доњој Јасеници, славе Петровдан.

Стојаковићи и Миленковићи су, такође из Кусатка, славе Аранђеловдан.

Петровићи трећи су пореклом из околине Ђуприје, а овамо су се доселили из Јагњила у Доњој Јасеници, славе Аранђеловдан.

Радишићи су из Трбушнице, овамо су дошли 1905. године, славе Аранђеловдан.

Љубичићи су из Кусатка у Доњој Јасеници, славе Никољдан.

Ранковићи су од Јаћића у Крушевици, славе Никољдан.

Стевановићи су од Сарића из Дудовице, славе Аранђеловдан.

 

ИЗВОР: „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Branko Lazarevic

    Zasto u popisu prezimena u Brajkovcu nema podataka o Lazarevicima, pominje se Uzun Mirko i njegova kuca a danasnji Lazarevici (jedna od familija) se upravo nalaze na njegovoj zemlji, Moj cukundeda Mitar se “udao” za Mirkovu snaju, odnosno zenu njegovog sina koji je nastradao u ratu, Uzun ga je primio u kucu i posto nije imao drugih potomaka sva imovina je ostala mom cukundedi, tako da se prakticno Apostolovici presli u Lazarevice. Inace Mitar je dosao za vreme turaka negde iz okoline Uzica bezeci od Turaka u Bistricu da SLUZI pa otud sada nosimo prezime Lazarevic. Inace neznam izvorno prezime… A voleo bih da saznam. Pozdrav

  2. Милош

    У краји Медвеђе брдо код Цркве су куће рода Дакић

  3. Милош

    А Дакићи када и одакле су они дошли?