Порекло презимена, село Барошевац (Лазаревац)

Порекло становништва села Барошевац, општина Лазаревац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.

 

Положај села.

Барошевац је у средњем току Пештана, са обе његове стране. Има више кућа на десној страни Пештана него на левој. Оне су по странама коса а мање их има по равници поред Пештана. Насеље је разређеног типа и дели се на крајеве. Јанички Крај је у доњем крају села са леве стране Пештана. Казује се да се овај крај тако назвао по „јаничарима“, који су ту неко време становали и одатле гонили српске хајдуке а сами пљачкали народ. Крај Пољане је између Јаничког Краја и Стране испод брда Петковаче. Горњи Крај је на десној страни Пештана и издвојен је од прва два краја.

Воде.

За домаће потребе и за пиће употребљава се изворска вода. Извори су: Гвоздена Вода у брду Петковачи, Ајдуковац или Калуђеровац је у Страни, Букинац и Јокинац су у Горњем Крају. Бунаре има скоро свака имућнија кућа.

Кроз село протиче неколико потока, који утичу и Пештан и то са леве стране су Ајдуковац или Калуђеровац, који извире из Ајдучког Бунара (извора) испод Виса и Ракинац извире у брду Петковачи. Десне притоке Пештана су: Гушевац, који долази из Пркосаве, Букинац и Шиљаци истичу из Божине Баре. Поток Стојковац утиче у Шиљаке. Поток Забел извире у Магловцу а Руска Јаруга је на граници зеочког и барошевачког потеса.

Земље и шуме.

Њиве и ливаде су на овим местима: у Симином Лугу, Потесу, Заунки, Божиној Бари, Окутку, Брдачи, Коњугу, Руској Јарузи, Поповој Равни; њиве код гробља, Подумка, Ада, Колибе, Липар, Шакојевац, Шиљаци, Мала Брда, Велика Брда, Забели, Спасовина, Лукина Бара, Тополе и Ороваче поред Пештана; у Страни су: Чоканлија, Жарковац, Вис, Ивковача, Обоско и Растоке.

Сеоске шуме и утрина су на Црквеном Брду и Чоканлији. Недалеко од железничке сзанице вади се лигнит* а у брду Чоканлији је каменолом.

*Развојем рудника РЕИК, сада ПД РБ Колубара, дошло је до исељавања дела села Барошевца, оп. Милодан.

Старине у селу.

На брду Петковачи је старо „мађарско“ гробље. Ту и данас има великих надгробних плоча без натписа и орнамената, осим понеког урезаног крста.

Друго старо гробље је било код данашње цркве, које је по свој прилици млађе од оног првог. Из њега су вађене необично велике људске кости.

Старо барошевачко гробље је на месту Црквинама, у коме је сахрањен сеоски кнез Никола, синовац кнеза Станоја из Зеока*.

Стара барошевачка црква је била посвећена Младом Св. Николи. Она је била подигнута 1817. године на темељима још старије цркве, која је спаљена у времену пропасти средњовековне српске државе.

*За кнеза Николу Михаиловића казује се да је његова пушка прва пукла 1804. године у потери за Турцима који су убили његовог стрица кнеза Станоја у Зеокама.

Подаци о селу.

Данашња црква посвећена је Св Георгију (Ђурђицу). Данашње гробље је у потесу код Илиног Брда. Сеоска заветина је Млади Св. Никала.

У друмском насељу су подигнута два парна млина. Ту има три кафане, шест ситничарских радњи, по једна опанчарска и абаџијска радња.

Барошевац као насеље помиње у свом путопису Бартоломеј Кашић 1612. године, затим се помиње 1664. године а означен је и у Ебшелвицовој карти из прве половине 18. века. Године 1723. помиње се „барошевачки нурија“, а 1811 године као несеље. Године 1818. Барошевац је имао 37 кућа, 1822. године 36 кућа. Данас у њему има 32 рода са 138 кућа и један цигански род са две куће.

 

Порекло становништва.

Пре Карађорђевог устанка доселило се пет родова:

-Ђавури (Весићи) не знају за своју старину, славе Ђурђевдан. По породичном предању њихов предак учествовао је у паљењу хана у Сибници 1804. године а Карађорђев момак Јован „Ђауровић“ из Барошевца био је тешко рањен од Турака 1804. године. Од Ђавура су по свој прилици и ови родови, који су се у току времена разродили:

–Милојевићи и Мијаиловићи, који, такође, славе Ђурђевдан.

–Васиљевићи су род Михаиловићима у Зеокама. Славе Ђурђиц. По породичном предању њихов предак Васиљ и Карађорђе су били од два брата деца. Тако се казује, да је краљ Петар први једном приликом посетио Петра Васиљевића у Барошевцу и том приликом га ословљавао „брате Петре“. Не знају своју старину.

–Савковићи, Живковићи, Ђурђевићи, Николићи, Јовановићи и Станићи, славе Никољдан. Не знају своју старину ови старији родови који славе исту славу те су, вероватно, један род.

–Ђорђевићи, казује се да је њихова кућа била девета у селу, славе Ђурђиц.

–Николићи други и Милијановићи, који су изумрли по мушкој лози, су један род, на знају за своју старину, славе (славили су) Никољдан.

–Пантелићи, Радојчићи, Пајићи и Пауновићи су један род. Старином су од Сјенице, славе Ђурђиц.

После Карађорђевог устанка доселило се шест родова:

–Којићи (Миљанићи, Марковићи) су се доселили из села Козељ у Качеру. Славили су Ђурђиц, сада славе Никољдан. Имају одсељенике у Барзиловици. Они нису род са осталим Којићима у овој области. Хајдук Васиљ Радивојевић је од овог рода.

–Бојићи (Стевановићи) су „са Рудника“, славе Св. Враче.

–Герасимовићи су овамо дошли из Венчана а старином су од Горњег Милановца, славе Никољдан.

–Петровићи (Стаменићи) доселили су се пре стотину година из Кадине Луке у Качеру, славе Никољдан.

–Божићи су из Босута у Качеру, славе Никољдан. Једну породицу имају одсељену у Јунковац.

–Димитријевићи (Степановићи) су се доселили из северне Херцеговине, славе Стевањдан.

У другој половини 18. века доселило се седам родова:

–Јовановићи су из Босуте у Качеру, славе Јовањдан.

–Ристивојевићи су из Гукоша у Качеру, славе Никољдан.

–Сајићи (Гавриловићи) су, такође, из Гукоша, славе Ђурђевдан.

–Јовановићи други су из Пољанице у Качеру, славе Никољдан.

–Милутиновићи су из Медошевца у околини, старином су из Босне, славе Лазаревдан.

–Поповићи су из Босуте у Качеру, славе Ђурђиц.

–Танасковићи су од Поповића, али су променили славу, јер су дошли на туђу земљу, сада славе Лазаревдан.

–Живковићи су од Трна у Бугарској, славе Никољдан.

Новији досељеници су:

–Игњатовићи су из Масуровца на Власини, доселили су се 1905. године, славе Аранђеловдан.

–Недељковићи су од Недељковића из Рудоваца, славе Аранђеловдан.

–Недељковићи други су од Недељковића у Бистрици, славе Алимпијевдан.

–Томићи су из Даросаве а даљом старином су из Живковаца у Качеру, славе Никољдан.

–Дамњановићи су из Зеока, славе Никољдан.

–Марковић је млинар, доселио се из Младеновца, слави Никољдан.

–Петровићи су од Мусића у Великом Борку, славе Јовањдан.

–Илићи су од Гошнића у Зеокама, славе Никољдан.

–Јанковићи су из Дрлупе у Космају, славе Никољдан.

–Бекунић је из Шида, остао као аустријски војник 1918. године, слави Ђурђевдан.

–Јаковљевић је однекуда дошао као дете, славио је Никољдан, сада слави женину славу – Ђурђиц.

–Пауновићи су од Гошнића у Зеокама, славе Лучиндан.

–Вујичић је из Орашца у Тамнави, слави Ђурђевдан.

–Максићи су изумрли, славили су Никољдан.

–Станојевићи су Цигани ковачи, били су „гурбети“, славе Нову Годину (Св. Василије).

 

ИЗВОР: „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.