Порекло становништва села Топола, општина Топола. Према истраживању Боривоја М. Дробњаковића „Јасеница“ од 1920. до 1922. године.
Топографске прилике.
Већи део села лежи на левој обали реке Каменице која се овде усекла за 60 м. у лепо очувану рипањску површ. Од Кнежевића кућа, које су у самој долини Ласенице, пењу се куће крајева Бора и Митровчића уз стране левих притока Каменице, и прелазе на вишу, качерску површ. Остали крајеви села налазе се на десној обали Каменице, северно од Опленца, и њихове су куће груписане већим делом поред друма за Паланку и Младеновац.
Село се служи водом са извора и ђермова.
Извори су: Врело, којим се служи и варошица; Ђурића Чесма и Митровчић у крају Митровчићу; „Извор у Подрумској Јарузи“ и Стублина у крају Љубеселу; „Чесма код Лакића кућа“ у крају Бору; Катаринина Чесма и Ђокића чесма у крају Деспотовици.
Општинска шума (18 хектара) је на местима Бојиној Јарузи, Јежевцу и у Крћевцу.
Топола је разбијеног типа, готово старовлашке разбијености. Подељена је на крајеве: Бор, Митровчић, Деспотовпцу, Љубесело и засеок Крћевац, који је удаљен 3—4 км. Најближи су крајеви Бор и Митровчић; растављени су потоком Бегиром, где се налази и заједничко гробље за ова два краја. Оба су краја на левој обали Каменице. На истој страни је и крај Деспотовица. На другој страни реке, удаљен 1500—2500 м., је крај Љубесело, који има заједничко гробље са Деспотовицом. Између кућа су по крајевима неједнака одстојања; куће су најзбијеније и донекле поред друма ушорене у Љубеселу и Деспотовици. Сваки крај носи за себе литију.
Порекло породица.
У селу су ове породице:
У крају Бору:
Срећковићи (Тодићи, Кнежевићи, Дамњановићи, Глигоријевићи) 24 к. Слава: св. Ђурђиц. Старо им је презиме Степановићи. Њихов чукундеда Степан дошао са пет синова „из Старе Србије“. Кад је Карађорђе дошао у Тополу њих је затекао. Учествовали у боју на Новом Пазару, и бежали „преко“.
Лазаревићи (Лацковићи, Миладиновићи) 7 к. Слава: св. Ђурђиц. Доселили се из „Бугарске“ и променили славу „због тражења.“
Лазаревићи (Костићи, Милетићи, Ђокићи) 7 к. Слава: св. Петка. Зову их „Ерама.“ Прадед дошао „од Сјенице—Студенице“.
Петрићи (Бојићи, Стевановићи) 5 к. Слава: св. Ђурђиц. Прадед се доселио од Сјенице.
Јовановићи (Панићи) 2 к. Слава: св. Тома. Доселио се деда старцу од 70 г. из „Бугарске.“
Ћатићи 3 к. Слава: св. Лука. Њихов прадед био ћата код Карађорђа. Доселио се од Сјенице.
Лакићи (Милићи) 4 к. Слава: св. Трифун. Деда као дечко од 15 г. дошао од Тетова.
Јелисијевић 1 к. Слава: св. Никола. Дошао пре 30 год. из Пласковца.
Банџић 1 к. Слава: св. Врачеви; из Божурње.
Ђорђевићи 2 к. Слава: св. Аранђел. Пре 50 г. доселили се из Винче.
Карић 1 к. Слава: св. Стеван. Од Спасића у Деспотовици.
У Деспотовици су:
Стаменићи 5 к. Слава: св. Алимпије. За време Карађорђа доселио се прадед од Сјенице.
Милованчевићи (Гишићи) 16 к. Слава: св. Никола. Старо им је презиме Гачановићи. Доселио се прадед од Сјенице („из града Гача“). Ратовали са Карађорђем. Бежали „преко“ и неки тамо остали. Имају породицу у Кораћици, али не знају како се зову.
Манојловићи (Јокићи) 21 к. Слава: св. Ђурђиц. Пошла браћа Станко, Видоје и Рескија од Сјенице. Станко остао овде, други брат отишао у Ковачевац, трећи у Кораћицу. Има их у Срему. Из ове фамилије је Петар Јокић, који се родио у Тополи око 1779. г.
Спасићи 4 к. Слава: св. Стеван. Досељени од Сјенице — Бијелог Поља. Симићи у Божурњи и Благојевићи у Жабарима са њима су од старине једна фамилија.
Мирковићи 2 к. Слава: св. Ваведење. Доселио се прадед из Старе Србије.
Митровић 1 к. Слава: св. Алимпије. Дошао из Босне.
Дикићи (Радојковићи) 9 к. Слава: св. Ђурђиц. Старином су од Сјенице и мисле да су једна фамилија са Манојловићима.
Ђурићи 3 к. Слава: св Ђурђиц. Доселио се деда из Манојловца (качерски).
Танасијевић 1 к. Од Гигића у Митровчићу.
Маринковићи 2 к. Слава: св. Климентије. Доселио се из Вишевца прадед Маринко.
Миливојевић 1 к. Става: св. Ђурђиц. Дошао деда из Орашца.
Благојевићи (Чолићи) 3 к. Од Чолића из Љубесела.
У Митровчићу су:
Радојковићи (Мацановићи, Јевтићи) 11 к. Слава: св. Ђурђиц. Од стариме су фамилија са Степановићима-Срећковићима.
Гигићи (Танасијевићи) 8 к. Слава: св. Ђурђиц. Деселили се стари од Сјенице. Четврто су колено од досељавања.
Рузулићи (Петровићи, Јовановићи) 5 к. Слава: св. Ђорђе. Прадед се доселио од Сјенице.
Вукајловићи (Ђорђевићи, Стевановићи, Ерићи, Поповићи) 30 к. Слава: св. Ђорђе. За време „војне на Новом Пазару“ Вукајловићи били уз Карађорђа и запалили неку кућу у којој је било Турака. Кад се Карађорђе повлачио отуда и они пођу и населе се у Липовцу (Гружа). Доцније су се спустили овде.
Матићи 2 к. Слава: св. Ђурђиц. „Бугари“.
Ђурићи 9 к. Слава: св. Ђурђиц. Доселио их Карађорђе од Сјенице.
Спасићи (Недељковићи) 20 к. Слава: св. Стеван. Фамилија су са Спасићима из Деспотовице.
Кузмановићи 3 к. Слава: св. Тома. Из Призрена дошао отац човеку од 60 година.
У Љубеселу су:
Ивовићи 10 к. Слава: св, Ђурђиц. Досељени од Сјенице где су се презивали Арсенијевићи. Имају фамилију у Рајковцу (београдски).
Марковићи (Гавриловићи, Мијатовићи, Живановићи) 13 к. Слава: св. Ђурђиц. Доселио се прадед од Бијелог Поља. Један брат отишао у Венчане, где их има.
Маринковићи 7 к. Од Степановића.
Рељићи 25 к. Слава: св. Врачеви. Доселила се њихова баба се синовима Рељом и Михајлом из Драгачева. Била овде у збегу, Карађорђе је видео и удао је за једнога од Ристића. Због тога Рељићи носе колач о Ђурђевдану (Ристићева слава) а славе и Врачеве.
Павлићевићи (Радићи) 13 к. Слава: св Ђурђиц. Прадед се доселио од Сјенице.
Чолићи (Матејићи, Тадићи) 19 к. Слава: св. Ђурђиц. Убрајају се међу најстарије досељенике од Сјенице.
Срејићи 3 к. Род са Чолићима.
Живановићи 2 к. Слава: св. Лука. Доселио се деда из Трешњевице.
Урошевићи 5 к. Слава: св. Тома. Непознато порекло.
Тошићи 7 к. Слава: св. Никола. Из Страгара дошао њихов деда.
Богићевићи 6 к Слава: св. Ђурђиц. Прадед се доселио од Сјенице.
Ристићи 7 к. Слава: св. Ђурђиц. Старо им је презиме Милошевићи. Прадедови дошли од Сјенице.
Марковићи 2 к. Слава: св. Аранђел. Дошао Марко „Вла“ пре 90 г. из Хомоља.
Кад се Карађорђе доселио у Тополу (између 1762—1781.) затекао је око 30 кућа.
ИЗВОР: Боривоје М. Дробњаковић, „Јасеница“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 13) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXV), Београд 1923.
25. април 2016. у 14:37
Miki
I gde su ovde došljaci iz Crne Gore?!!!. Ne znam ko izmišlja gnusne laži kako su Crnogorci naselili Šumadiju do 1922.god. Jedan nadri istoričar napisa kako su Prvi Srpski ustanak u Šumadiji podigli Crnogorci i Hercegovci. Ovo pišem ,pošto se kao Šumadinac osećem uvređen.
25. април 2016. у 16:01
Небојша Бабић
Мики, познато је да је Шумадија после Велике сеобе 1690. прилично запустела и у каснија два века је насељавана из неколико битних праваца: један је динарски црногорско-херецговачки талас, други је из Старе Србије, трећи шопски, са југоистока, и један мањи осаћански из Босне. Било је ту, свакако и допсељеника из других крајева (нпр. “из прека”, данашње Војводине).
Већина ових родова за које пише да су дошли “од Сјенице” су управо део тог црногорског (брђанског) таласа. Јер, имај у виду да је и Пештер запустео током две велике сеобе (1690, 1737), и да је насељен углавном управо из црногорских Брда. Ти исти Брђани касније се спуштају у Шумадију.
Но, не видим шта то мења. И они су Срби баш као што су и данашњи Шумадинци.
Што се тиче устаничких вождова, војвода и војсковођа, чињеница је да је добар део њих (да не кажем – већина) пореклом заиста из Црне Горе, Брда или Херцеговине. Можда је ствар у бунтовној нарави по којој је становништво наших динарских крајева познато.
25. април 2016. у 16:45
Јоксим
Мики, опет идеш на карту антицрногорства. Исти си као они у Црној Гори, што иду на антисрпство. Ја помислио да си си се опаметио, а оно…
26. април 2016. у 09:42
Miki
Постоје историјско етнолошки подаци о насељавању Шумадије у 18. И 19.веку и пропаганда црногорској лобија после 1918,а нарочито после 1945.године. Прво,ко је населио Пештерску висораван и Бихор ,као део старе Србије или Рашке области. Само велике и организоване миграције су могле да населе ту област после 1690.год, пошто је прва миграција кренула ка Шумадији већ 1737. године.То се може прочитати у делима историчара Јована Томића,али у оргиналном делу ,а не оном које је приредио и исправљао Радош Љушић. 1700. године,скадарски везир ,Ходаверди-паша,се извршио економску блокаду храброг и ратоборног ,поарбашеног српског племена Клименти на северу Албаније и присилно је целу климентску епају преселио на опустелу Пештерску висораван ,која је припадала његовој породици и од које није имао никакве користи. Ту су се Клименти измешали са постојећим аутохтоним Србима и вратили се српском језику. Историјски је забележено шест таласа насељавања Шумадије (који су полазили 1690, 1737, 1788, 1804,1809 и 1815. и 1875. године) од Сјенице се у Лепеницу када се населило укупно 183 рода са 1528 кућа (или 184 рода са 1615 кућа, ако би се рачунало и Радивојевићево неуједначено назначавање порекла код појединих родова). Почетком XX века, према испитивању Тоше Радивојевића, свака пета породица настањена у Лепеници води порекло из Старе Србије и тзв. Новопазарског санџака, у чему је врло велики удео становништва са Сјеничко-пештерске висоровани. У историјском погледу је управо ово становништво дало печат развоју Шумадије и Србије, одигравши пресудну улогу у њеној етничкој историји. Исти случа је са Гружом и Јасеницом и и са осталим деловима Шумадије. Ако је неко дошао на Пештер из Црне Горе,то је евидентирало као овде:” Коштунићи –две из ЦГ, Недељковићи и Стефановићи (други нечитко), славе Св. Василије-Нову Годину. Некада се презивали Равилићи. Предак Недељко, унук Докин, био је из истог места одакле и Милоје, од Сјенице. Неки кажу да су из Црне Горе”.
Црногорци су увек наглашавали своје порекло.Пример :Дошао у Шумадију из Сјенице,али из Бјелопавлића на Гласинац,па из Гласинца у Сјеницу. Црногорци су већином у неким селима око Косјерића,оснивачи села , Петрово село код Кладова и око Куршумлије . Ту је историјски записан њихов долазак. Многи су се вратили назад у ЦГ,нису могли да се привикну на нову Средину. Село Белошевац има дошљака изЦГ.
26. април 2016. у 09:51
Miki
Небојша,са црногорских брда су на леву обалу Ибра дошли Кучи муслимани ,Арбанаси ( по историчару В. Ћоровићу), неки су остали на Пештеру.
26. април 2016. у 13:10
Небојша Бабић
Ето, испаде да осим у Косјерићу, Кладову и Куршумлији (ККК) у Србији нема никог из ЦГ, а у Шумадији ни трага… Ево, моја три брата од стрица и две сестре и њихове породице живе у Шумадији, па нас има ето бар једно 20…
Ако ниси читао књигу “Ко су Шумадинци” Милета Недељковића, препоручујем ти. Човек је покупио гомилу података плус теренски рад, све лепо пише. Осим тога, погледај и књиге из библиотеке “Насеља српских земаља” које се односе на Шумадију.
Сигурно си чуо нпр. за село Десимировац, тамо су досељеници из ЦГ већина. Да се разумемо, ја не кажем да су Шумадинци листом потомци досељеника из ЦГ, то горе и написах, о досељеничким струјама. Један солидан проценат сигурно долази из ЦГ. Али, ти одлазиш у крајност. А ако ћемо као поуздане узимати само оне миграције о којима постоји писани траг, онда за већи део Шумадије немаш доказа о пореклу, ни из ЦГ ни било одакле друго.
26. април 2016. у 19:36
Miki
Декларативно казивање ,а конкретно недоречено!
Васојевићи у Шумадији
Српско племе Васојевића, чије је матично подручје у пределу Црногорских Брда и Полимља, односно североисточном делу Црне Горе, дубљим пореклом је из Херцеговине, одакле се на Кчево доселио његов родоначелник Васо са три брата – Красом, Отом (од којих су настала данашња шиптарска племена Краснићи и Хоти) и Озром (од кога је настало племе Озринића). По некима, њихов брат је био и Пипо (од кога је настало српско племе Пипера). Своје порекло Васојевићи изводе од Немањића. Наиме, како кажу историчари овога племена поп Богдан Лалевић и Иван Протић, „Вукан Немањић имао је сина Костадина, Костадин Васоја, Васоје Стефана, Стефан опет Костадина, а Костадин Васа, који се у Лијевој Ријеци населио и од кога су Васојевићи.“
Племенска матица Васојевића је Лијева Ријека, у којој се Васо настанио, дошавши из Кчева, где му је остао брат Озро. Из Лијеве Ријеке настаје ширење Васојевића, који, премда једно од најмлађих, нарастају у једно од највећих племена у Црној Гори, па и на Балкану. Њихово историјско подручје данас припада општинама Беране, Подгорица, Колашин, Плав и Бијело Поље (у укупној површини око две хиљаде квадратних километара, што је око 15 одсто или више од седмине површине Црне Горе). Где је овде Шумадија?!!!.
ИЗВОР: Миле Недељковић, „Ко су Шумадинци“, Глас јавности 22. мај 2001. Године
Пријатељу прочитај ‘ Порекло становништва Шумадије од Боривоја Дробњаковића према истраживању од 1920 до 1922. Па, имаш овде само село Тополу ,па преброј Црногорце . А ту је и цела општина Топола: Порекло становниства општинеТопола: Село Бело савци –један из ЦГ (Црногораца),Блазнава –један из ЦГ,Божурња –нема ЦГ, Винча –нема ЦГ,Војковци –нема ЦГ, Трнава –један разграната породица из ЦГ,Горња Шаторња –нема ЦГ, Горович –нема ЦГ,Донја Трешњевица –нема, Доња Шаторња .нема ЦГ,Жабаре –нема ЦГ, Загорице-нема Цг,Јерменовци –једна из ЦГ, Јунковац –нема ЦГ,Клока –нема ЦГ, Крђевац –нема ЦГ, Липовац –нема ЦГ, Манојловци –нема ЦГ,Маскар –нема ЦГ, Наталинци .нема ЦГ,Павловац –једна из ЦГ,Рајковац -нема ЦГ;Топола село –један из Колашина , Топола варош-један из Шавника. Овај део Јасенице је претежно насељен породицама са Пештера.
Порекло становништва села Десимировац, Градска општина Аеродром, Град Крагујевац – Шумадијски округ. Према књигама Тодора Радивојевића „Насеља у Лепеници“ и „Лепеница“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Не нађој вала ни једног Црногорца. Твоја браћа од стричева се не помињу,пошто је Тоша писао ову грађу почетком 20. века
29. април 2016. у 14:03
Небојша Бабић
“Овај део Јасенице је претежно насељен породицама са Пештера.”
Па, то ти већ написах горе. Ако је Пештер углавном запустео 1690, шта мислиш ко га је населио у периоду до 1737.? Брђани и Малесори.
Шумадија је углавном запустела 1737, а насељена је из 4-5 праваца у наредном периоду, а један од њих је и правац Пештер – Стари Влах – Шумадија.
Прочитао сам негде податак (да те не лажем сад, мислим баш код Недељковића) да само 4% шумадијских породица данас има корене у Шумадији из времена пре 1690.
Е, сад, пошто си претресао шумадијска села и нашао ту и тамо по неког ЦГ, то су они досељени касније, у 19. веку. Њихова сеоба је ишла директно, зато су је истраживачима навели. Човек је дошао из Шавника у Тополу, послом, и тако је остало и у породичној успомени. Није иста таква сеоба и она кад неки род живи две генерације на Пештеру, после две сеобе, најпре на Пештер, па у Шумадију, која укључује бежанију, скривање, сталну борбу, поновно кућење, а томе додај и мешање са другим живљем – замре веза са завичајем. При том, имај у виду да почетком 18. века Брда и Полимље, као ни Дробњак и Потарје нису Црна Гора, нити се народ тамо осећао Црногорцима. Па се тако нису ни декларисали кад би се негде преселили.
И, онда дође Боривоје Дробњаковић после скоро 200 година да запише породично предање. Најдаље што је у памћењу остало је Пештер, и то у магли, не знају ни које је село у питању, а камо ли где су раније били и одакле дошли.
Погледај и сам села сјеничког и тутинског краја, које православне породице сада тамо живе, одакле су пореклом, као и порекло одсељених православних породица које се памте, већином им је даље порекло из области данашње североисточне ЦГ (Брда, Полимља, Потарја, што у време сеобе и није била ЦГ).
29. април 2016. у 14:04
Небојша Бабић
Баш сад претресам резултате људи тестираних прошлог лета у великом подухвату Порекла, за једну конкретну хаплогрупу. Жариште им је Стари Влах (Пријепоље – Ивањица – Ариље) и Пештер (сјенички крај). Време досељења: прва половина и средина 18. века (углавном после 1737). Подручје одакле су доселили: потес од Никшића, преко Потарја (Колашин – Мојковац, Бјеласица) и Дробњака, закључно са пљеваљским крајем. То је у данашњој ЦГ, а тада је то била Херцеговина и један северни део Брда. Током 18. и 19. века, појединци из ових родова се селе даље, нарочито у Таковски крај, Драгачево и Шумадију. Неки у Поморавље и Подриње, тамо се умножавају, разграњавају, добијају нова презимена, селе се даље у локалним оквирима… Изненадио би се колико родова у овим крајевима води порекло баш од ових Херцеговаца и Брђана. Говорим о пореклу у правој мушкој линији. Тренутно, не могу да износим даље појединости, јер тек треба да буде објављена књига о овим резултатима.
Понављам, струје досељавања из правца ЦГ и Херцеговине у Шумадију су само један правац. Савремени Шумадинци су, по мени, најлепша и најздравија србска сорта, баш због мешања србског становништва са више страна. Пре неколико година, неким послом сам једно недељу дана боравио у Аранђеловцу и околним селима, и баш сам се одушевио природном лепотом тамошњег становништва.
29. април 2016. у 14:14
Небојша Бабић
Моја браћа од стричева живе у Крагујевцу, и то је сасвим модерна сеоба, 1967. је мој стриц тамо дошао послом. То сам рекао у шали, они сигурно нису аутентични Шумадинци.
Што се тиче Десимировца, велики број старијих родова је ту досељен са Пештера. Подаци који си ти навео су из 1920-их. Кад погледаш презимена у Десимировцу данас, велики број њих има презимена из Горњег Полимља (Шекулар, Васојевићи, Србљаци). Не знам у склопу којих догађаја су се ти људи доселили, али данас тамо живе. Претпостављам да је сеоба ишла најпре у Метохију, 1920-их, па током или после Другог светског рата у Шумадију. Добро, можда се ни они не могу сматрати баш Шумадинцима, јер се ради о модерној миграцији. Али, свакако живе ту, а можда већ генерација која се сада тамо рађа или следећа ће се осећати Шумадинцима.