Порекло становништва града Ваљева. Стање из 1907. Према студији Љубомира Павловића: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
Сада ћемо по реду излагати у Ваљево досељене породице. Почећемо с најугледнијом породицом Ненадовића.
У Ваљево су дошле две породице Ненадовића; дошли су Проте Матеја и Јеврем Ненадовић.
Прота Матеја је дошао непосредно из Бранковине, где је своје имање делимично продао Павићима (тада севштеницима), делимично својим даљним сродницима, садашњим Лазаревићима. Прота је сишао у ваљево 1826. године и населио се у кући Ненадовића преко пута гимназије и купио на ушћу Граца сва добра Абдурахман-аге и његовог брата Селим-ефендије Крџића, спахије и чиновника тог доба. Прота није зидао свој конак, али га је дотерао према духу ондашњег времена, а данас је у бедном стању. Он је био својина истих Крџића. Прота је с конаком, воденицом на Грацу и са неколико колиба на имању платио 540 дуката и добио уредну тапију.
Кад је Прота био слободан од државних послова, кад је првих година владавине кнеза Милоша био везан за Ваљево, живео је стално у њему. Последње године, као пензионер, провео је у Ваљеву, где је и умро, а пренет је и сахрањен у својој личној гробници код бранковачке цркве. Жена му је умрла у Ваљеву и сахрањена у вељевском гробљу на Бајиру поред још неких чланова протине породице.
Протини синови били су у млађим годинама чиновници и служили су изван Баљева. У старијим данима дошао је у Баљево протин млађи син Љуба П. Ненадовић, који је подуже проживео у очевој кући, у њој умро и сахрањен поред оца у Бранковини. Старији протин син умро је изван Ваљева, али су зато његова деца дошла у Ваљево и ту остала на дедовом имању. Они су наследили цело протино имање, поделили га на три дела, неки продали своје делове, а неки га очували. Од попових унука данас је у животу Матија С. Ненадовић, знаменити индустријалац из Ваљева у своје доба, данас у дубоким годинама старости. Од два протина унука има доста потомака и они су сви изван Ваљева осим Јеврема, који је судија у Ваљеву. Кроз кратко време ове ће породице изгубити везе са Ваљевом, кад буду отуђиле сва своја имања.
Друга кућа Ненадовића је господар Јеврема Ненадовића, сина Јакова Ненадовића, војводе. Јаков је по доласку из Русије брзо умро и сахрањен је код бранковачке цркве поред браће, кнеза Алексе и Симе. Јеврем је првих година владавине кнеза Милоша био окружни старешина; своје имање у Бранковини продао је сродницима и суседима, купио у Ваљеву старо начелство, садашњу Кулу, сву чистину око Куле и знатан део Крушика око касарне. Све је ово извео 1832. године и купио од Ахмед-бега Јајића, најбогатијег ваљевца тог доба и најутицајнијег Турчина у Соколу сво до 1867. године одакле се одселио у Босну у Козлук и тамо умро.
Преко бег-Јајића наши су по Босни и с турским властима врло лако долазили до својих права. Јеврем је по господству, по начину живота и по раскошноим животу био на гласу у Ваљеву. Своју кћер Персиду удао је за Александра Карађорђевића, оца краља Петра, па је одмах затим отишао у Београд.
Кулу је трампио с плацем око ње са кнез-Милошем за једно имање у Београду, које је и данас у Краља Милана улици и својина његове деце. Кнез Милош је Кулу поклонио држави, те је још онда претворена у барутни магацин, што је и данас. Крушике и старо начелство продао је општини ваљевској за 320 дуката. Општина је начелство продала округу, а Крушик уступила држави за касарну.
* * *
Друга историјска породица из околине Ваљева су Дабићи. Дабићи су по рођењу из Дружетића Голе Главе – засеок Јаутина. Они су имали много добрих војника и чиновника. Чувени је војник Живко Дабић, погинуо 1807. године на Лешници и сахрањен код манастира Каоне, у округу подрињском. За прве владе кнеза Милоша изашли су на глас Марко и Гаја Дабићи, који су дошли до положаја државних саветника. Оба су још 1836. године купили у Ваљеву велика имања од Јајића и Ћајића; оба су своје породице довели у Ваљево и собом повели и трећег брата, који се бавио трговином. На тај начин нашле су се у Ваљеву тих година три куће Дабића.
Марко и његов брат били су са кућама преко пута гмназије а трећи је био до старог начелства. Сва тројица су имали по дну Ваљева велика имања, дуго звана Дабића поље с воденицом на Колубари. Имали су још имања на десној страни Љубостиње, где је сада обласна болница и изнад ње. Сва ова имања су била у турским рукама.
Стари Дабићи су помрли у Ваљеву а сахрањени у Докмиру код своје парохијске цркве, којој су за живота били велики ктитори. Чланови њихових породица, уколико су помрли у Ваљеву, сахрањени су на варошком гробљу на Бајиру.
Марко саветник, који је у своје доба први имао свој фастон, возио се на четири коња, носио немачко одело а жена му је била највећа помодарка, оставио је иза себе доста деце.
Сва деца су му одрасла у Ваљеву, нису много школована, растурила су се по службама и одселила из Ваљева, а имање распродала.
Други брат трговац оставио је иза себе само једну кћер, која је била удата у Лозници и умрла без потомства. Она је своје имање продала и пренела у Лозницу.
Трећи је оставио сина и кћер. Син је остао без школе, живео је до смрти у Ваљеву, оженио се од Ненадовића, био је понајвише у општинској служби. Умро је у Ваљеву у дубокој старости а деца су му се иселила из Ваљева и имање је распродато. Кћи му је удата у Ваљеву и има потомства.
* * *
Трећа историјска породица је Грбовића из Мратишића. Историјски Грбовићи пропали су у ратовима, испрозебли, израњавани и изнемогли дошли би кући, пали у постељу, умирали и сахрањивани код цркве у Крчмару или свом сеоском гробљу. Син последњег Грбовића, Лука по свршетку неких школа у Новом Саду и Темишвару дошао је у Србију 1840. године, примио се полицијске и судске службе. Служио је једино у Ваљеву. Кућа му је била у сокачету поред „Руског Цара“, што је доцније прешла у својину Косте Поповића. И он је имао од куће Живка и Алимпија, браће Настића – Цинцара све до Граца па је продао општини ваљевској.
Последњих година свога бављења у Ваљеву био је у чину окружног казанчеја и експонирао се као непомирљиви противника Обреновића, због чега је дао оставку на службу, без пензије и без икаквих принадлежности отишао у село и посветио се земљорадњи и сточарству. Свога сина Милана, који је 1859. године био на чевртој години Богословије у Сремским Карловцима, повукао је из школе, није му дао примити се службе, оженио га и направио га сељаком.
Лука је доста дуго живео, па је пред смрт заклео сина и прирасле унуке да се не примају државне службе и да су проклети ако би хтели служити Обреновиће. Краљ Милан је доста муке видео око унука Милована да би га задржао у војсци, али се овај није дао, поштујући дедову заклетву.
Све имање у ваљеву Лука је распродао и није дао млађима да купују. Уз Грбовиће има веза једна друга ваљевска породица, коју су у чаршији звали Грбовићи, мада није имала никакве везе са правим Грбовићима. Кнез Милован Грбовић у почетку 19. века, у напону снаге и памети, законити наследник остарелог и изнемоглог оца кнеза Николе, имао је око себе бирану, добро обучену и снабдевену телесну гарду, састављену од најлепших и најразвијенијих младића тод доба. Старешина ове Милованове гарде до смрти његове био је неки Петар Пековић – Пеко, родом из Семегњева на Златибору, сродник тадашњег хајдука Јована Дениза, који је сишао у Дражиновиће, до Пожеге. Кад је умро и кнез Милован, Пеко је неожењен са доста новца сишао у Ваљево и у њему се стално населио као трговац. Ту се оженио у умро. Иза њега остао је један син, који је учио нешто школе, отурио се од куће и трговине, покалуђеривши се. То је јеромонах Сава, који се стално звао Грбовић, па се тако и на књижевним издањима потписивао.
Сава је наследио цео квадрат између кућа Ранка Гођевца и његове механе. Пеко је продао плац до Ранка Гођевца Адаму Лазаревићу, а Саво је продао својој браћи од стричева механу од Адама и неке плацеве по брду, док је цео ред дућана са механом продао Јовиши Ђурићу бившем трговцу. За ово имање Саво је узео више од 4000 дуката, због чега се целог века сматрао имућним. Пеко је сишао у Ваљево 1827. године а син му Саво је продао имање 1857. године. Од Савине браће, Аћима и још једног непознатог, остало је потомства. Све ми се чини да је и оно изумрло.
* * *
Четврта историјска породица је Кнеза Јовице Милутиновића из Санковића. Кнез Јовица је дошао у Ваљево као чиновник и у њему на разним положајима остао до 1842. године када се као приврженик Обреновића морао иселити из Ваљева, управо морао побећи, отишавши се у Руму, где је 1843. године и умро и сахрањен на тамошњем старом гробљу.
Кнез Јовица је купио Мехића имање, његове воденице, шуме и воћњаке. Некада три, сада две, Тадића воденице биле су својина Мехића, затим цело поље дуж јаза, цео Липак и брдо око Мехића вода прешло је у руке кнеза Јовице. Кућа му је била она иста, данас преправљена Влајка Тадића, која је и данас у својини његових синова. Кнез Јовица имао је у Сарачевцу винограде, у Топаловцу забране, у Бујачићу ливаде, имање купљено од Турака и сељака. Није имао мушке деце, важио је као богат човек и после Јеврема Ненадовића био је најбогатији у Ваљеву.
Имао је четири кћери, једна удата за Јеврема Тадића, трговца у Ваљеву, друга је удата за попа Стевана Јовановића у Драчићу, трећа за Таска Узуна, трговца и механџију у Обреновцу а четврта за Ђорђа Христића, бакалина у Ваљеву.
Све му је имање прешло у својину Јеврему Тадићу, нешто је конфисковано и продато општини ваљевској за вашариште.
* * *
Пета историјска породица из околине Ваљева су Бирчани. Бирчани, некада виђени и угледни грађани града Ваљева, нису непосредни потомци познатог кнеза Илије Бирчанина. На дан његове погибије Илија је оставио иза себе само кћер Ђенадију, удату у седларске Бирчане. Она је врло добро искористила положај свога оца, па је својима узела на Пећини цело поље на десној страни Колубаре и на ставама Јабланице и Обнице. Та су имања била својина неких Турака и од њих је Ђека то покуповала. На Јабланици су биле две воденице и наследници су их задужили код Јосе Куртовића и Марка Радовановића; доцније је поље отишло у својину за дуг Антонију Шијаковићу из Ваљева, познатом газди из пете деценије и Васи Лазаревићу – Црном Васи. Кафана и магаза доцкан су продате са нешто земље око њих једном сељаку из Бујачића.
Породица Бирчана је од 1857. године у Ваљеву. Творац ове породице је Новак Бирчанин, качер по занату, родом из Суводања, подаљи сродник кнеза Илије. Новак је био посиромашног стања, одселио се од браће и отиснуо у свет ради заната. Занат је радио по многим селима, али се највише и најрадије бавио по бранковачким селима. Ту се и оженио из породице Обрадовића у Забрдици, сестром Евгенија Обрадовића, тада механџије и трговца у Ваљеву, чија је радња и имање било оно што је сада у рукама Секулића, Бирчана и Андоновића. Свога зета Евгеније је довео у Ваљево, дао му плац за кућу и радњу и стално га наместио. Новак је мало живео, али је за кратко време стекао леп глас и доста добро имање. Да Бирчани изађу до бољег гласа и вредности заслуга је Новаковог најстаријег сина Маријана.
На рачун кнеза Илије Бирчанина у Ваљево се спустила још једна породица, а то је Марка Шаргића из Горње Буковице. Марко је био рођени сестрић једине сестре кнеза Илије. Марко је још 1830. године купио у Ваљеву код турског гробља и џамије целу раван испод ситара и кроз дуги низ година остао у селу, па се тек после преселио у Ваљево, подигао механу, дућане, куће, онда кад је просечена варијанта пута Ваљево – Лозница. Половина купљеног имања прешла је у својину ваљевских у буковичких богаташа Марка и Теје Лазаревића и на гласу трговца Николе Драгојловића из Рађевог Села. Шаргићи су рано изумрли у Ваљеву, а ни у Горњој Буковици нема много кућа.
* * *
Сад су на реду чиновничке породице тог доба, које су опет из ваљевских села или других места. Међу првим породицама тог доба за Ваљево, његово уређење, напредак и развој имају и Гавриловићи.
Гавриловићи, у селу Шушовци одакле су, зову се Мијићи, где их и данас има под тим презименом. Од Мијића највише се истакао Јеврем Гавриловић, човек од највеће вредности за Ваљево. Он је у Ваљеву израсецао улице, дизао га у два маха, спасавајући од поплава, калдрмисао главне улице, просекао пут Ваљево – Обреновац, низ Колубару, одбио преко Карауле, подигао прве кантаре и помогао у зидању многих зграда. Био је зет Јеврема Гавриловића, седео је у старој судници општинској, имао цело поље на Колубари више Дабића поља са великом воденицом, у Београду имао оба Мајдана и кућу где је сада Жута кућа преко пута двора.
У Ваљеву је био у многим звањима а завршио као нечелник окружни, одакле је отишао у државни савет и умро у Београду у дубокој старости као сиромах човек, живећи од мале панзије.
* * *
Друга чиновничка породица су Срећковићи, такође из Шушовке. Они су били некад мале спахије у Ваљеву и подигао их је Аксентије Срећковић. Он је у Ваљеву саставио низ година, прошао кроз сва места и више звања, био и начелник окружни, после и државни саветник, умро у Ваљеву као пензионер и богат човек.
Имао је ону зграду за кућу и конак, где је сада срез ваљевски а не где су станови, затим, имао је и плацеве где су биле куће: Лазе Лазаревића, Јована Ђурића, Мил. Тадића, пошта и кафана „Краљевић Марко“. Уза ово имао је и целе Ситоре, који су после смрти Аксентијеве прешли у својину Маријана Бирчанина и неких сељака – а сада су браће Петковића, Здравка и Станка.
Из Шушовке су педесетих година дошли у Ваљево: Јаков Михаиловић, познат под именом Јаков Болтаџија, некада врло богат, виђен и цењен трговац, затим, Мирко Михаиловић од Мијића и он некада познат као Мирко Болтаџија са радњом где је сада канцеларија Ћубана адвоката. Још су дошли истих година и браћа Николајевићи, који су се одали службама и одеслили се из Ваљева.
Синови Аксентија Срећковића остали су дуго у Ваљеву, Љуба је умро у Ваљеву у дубокој старости као пензионер а син му се раније иселио из Ваљева. Пера је умро у Ваљеву у садашњој кући Живорада Андрића а деца му су се иселила из Ваљева. Коста је рано отишао из Ваљева, био је војни и цивилни службеник и умро је изван Ваљева. Они су сва имања распродали ништа не задржавши у Ваљеву. Исто тако су прошли и остали Шушовчани.
* * *
Трећа чиновничка породица су Антоновићи. Још у 1829. години дошао је за практиканта начелства округа ваљевског Алекса Антоновић из Пожаревца. Као практикант, писар и капетан срески провео је овај мирни и тихи човек низ година у Ваљевској Каменици, сачекао пензију, сишао у Ваљево и у њему умро. Алекса је као капетан у Каменици купио од Евгенија Обрадовића сво имање, све што је још у државини Антоновића, затим све што је у државини Секулића и преко пута Сушине механе, све до дућана Вукосава Ђорђевића, сада Андре Перуничића. Алекса је оставио иза себе два сина, Јеврема и Косту. Они су се рано поделили. Све што је при деоби припало Јеврему и данас је у својини његових наследника док је Коста сав свој део изедио и пораспродавао разним лицима.
Јевем се оженио из чиновничке породице Стојковића Крсте, чувеног лицејца и правника свог доба, дугогодишњег полицијског чиновника у Ваљеву родом из Крагујевца, који је имао своју кућу на оним плацевима, где су куће Саве Николића и Марјана Бирчанина позади имања Антоновића са запане стране. Од Стојковића и Антоновића нема никога у Ваљеву.
* * *
Четврта чиновничка породица је Јована Бобовца. Јован Бобовац, познат у народу као кнез Бобовац и кнез Јован, родом је из Бобове, где има и данас исте породице. Он је био писмен, речит, револуционаран, лепо се одевао и понашао према млађима, заузимао разне положаје, веће и мање. Био је богат у селу, продао је све што је имао и за те и друге уштеђене новце купио је у Ваљеву доста имања. Купио је преко пута старе поште од Турака нека воћа и кућу, затим од истих купио стару пивару, цело брдо изнад ње до Обнице.
Кнез Јован оставио је иза себе нешколована сина Атанасија и кћер, удату у Београд. Имање је поделио завештањем на сина и кћер. Син му је живео доста дуго у Ваљеву а имање је или он продао или су продали његови наследници од кћери, јер синова није имао.
Исто тако и кћи му је распродала свој део, те се изгубио сваки траг овој великој имовини.
У село Градац првих година владе кнез-Милошеве сишао је из Горњих Кошаља у подрињском округу Глиша Младеновић, који је раније дуго хајдуковао по Босни и Подрињу. Населио се у Грацу на имању које је купио од Крџића, исељених Турака из Ваљева. Глиша је био ожењен и имао је два сина, кад је дошао у Градац, први му се звао Лазар а други Ђорђе. Оба је дао у трговину и на занате у Ваљево и оба су изашла на глас као добри трговци и занатлије. Лазар се рано одао трговини и стекао велико имање и добар глас, важио је тридесетих и четрдесетих година прошлог века као најбогатији и најугледнији Ваљевац. Радио је са кацама, вуном и лојем; радња му је била на пијаци испод Тадића, његово је имање било „Руски Цар“, велик испусти у Сарачевцу, на Анатеми у Топаловцу у Грацу, које је он или Ђорђе продао.
Лазар је дуго живео и кроз цео живот, па и онда када није радио, одевао се завидно, заузимао прва места у Ваљеву и сматрао се као ретко паметан човек. И син његов Милош Л. Глишић живео је истим животом и докле је био у Ваљеву цењен је као првак.
Брат Ђорђе као терзија рано је остао без радње и без имања а и умро је млад. Његов је син Милован Ђ. Глишић, наш познати књижевник.
Од обе куће Глишића данас нема никога у Ваљеву, мада су имали женских потомака.
Уз хајдука Глишу сишле су у то доба многе породице из његовог села. Тако су се истодобно нашле три куће Тадића, да им касније дођу још неке.
Прве куће Тадића су Јеврема и његовог брата Милована и позније његовог синовца, и још касније и унука Маринка Тадића. Јеврем Тадић је био трговац, брат му занатлија, докле је Јеврем целог века био газда и богаташ, брат му је сиромах рано умро и породица се одселила у Шабац. Јеврем је дуго живео, оставио два сина и од оба потомство у Ваљеву и опет оба на гласу. Милован је једно време био најбогатији трговац, код њега је био у служби у своје доба најугледнији Ваљевац Живко Тадић, који је из пажње према газди узео друго име и његово презиме. И он је дуго живео и његово имање је био општински плац, где је сада општина, гимназија и основне школе.
Милован је у четрдесетим годинама 19. века представљао газду. Један му је син био умешан у убиство кнеза Михаила, па је осуђен на смрт, други су му продали имање и одселили се из Ваљева. Синовац му је био трговац, био је доста доброг стања, имао је кућу до општине а радњу на десној обали Колубаре. Имао је више кћери и све их је добро поудавао а имао је и синова, који су продали имање и одселили се из Ваљева.
Последњи Тадић, који је из страха променио презиме и прозвао се Маринко Јосифовић, био је механџија и трговац, оставио је иза себе сина и кћер. Обоје су му деце помрли у Ваљеву и оставили потомство, који су се иселили из Ваљева.
Године 1835. војвода Вучић је расељавао муслиманска села по Азбуковици. Браћа Бошко и Јосиф Тадић из Санковића купе Дрлаче од тамошњих Турака и спусте се на то имање. Бошко је у то доба био помоћник начелства у Ваљеву, па одмах затим и начелник окружни. У заједници са братом Јосифом купи у Ваљеву велико поље, које се дуги низ година звало Бошково поље, некада у својини браће Вилотијевића, трговца из Ваљева. При деоби Јосифа и Бошка, Бошко добије имање у Ваљеву а Јосиф у Дрлачама. Бошко је из Ваљева отишао за Београд за државног саветника и тамо умро у дубокој старости. Имао је жену Стаку, родом из Табановића у Мачви из породице Максића и по њој је његова кућа у Београду изашла на велики глас. Њихове кћери су се одлично поудавале а син им је постао официр и он је продао сва имања у Ваљеву и Београду и умро без потомства а био је ожењен из Тешанове породице у Баставу, округу подрињском.
У Обреновцу је доста дуго капетановао, тамо и умро и сахрањен код цркве у Грабовцу Марко Карамарковић, родом из Босне. Он је умро врло рано, служио је у Ваљеву и купио повеће имање где је сада Клаудија Прикелмајера апотека и сав онај ред кућа из београдске улице до куће Савића, адвоката, до куће старог проте Сајића. Нешто од овог имања отуђио је сам капетан, а највише његова удова у своје доба јако цењена Лена Карамарковић, која је умрла у дубокој старости и до смрти живела и својој куће преко пута дивизије. Ово је имање још 1828. године купио капетан Марко и прешло је у руке његових зетова и њихових сродника (зетових).
Један од тих зетова био је Васа Гођевац, трговац из Ваљева и цео део његове жене отишао је његовим зетовима. Госпођа Лена нија имала мушке деце, отуда је ово имање отишло у друге руке, па је своју воденицу на Колубари, испод Арановића воденице, уступила зетовима.
Овако исто у Азбуковици код своје куће у селу Дрлачама капетановао је у Ваљеву познати Малиша Тадић, чија је среска канцеларија тридесетих година била у његовој кући. Малиша се два пута женио, друга му је жена била из куће Антонића у Вукони, па се и она после мужевљеве смрти преселила у Ваљево, где је живела на имању, које јој је оставио муж Малиша. Она је имала кућу између Милоша Кораћа и Василија Аврамовића. У Ваљеву је кћери поудавала, синове у службу послала и у Ваљеву умрла. Од деце има доста потомака, растурених по Србији а најмање у Ваљеву.
Уз Тадиће у годинама од 1829. до 1936. сишло је доста Кошљана из других породица и истих година било их је доста по Брђанима у Ваљеву под називом Кошљани, бавећи се у први мах земљордњом по Боричевцу, Обници и Белом Пољу.
Друге и треће генерације ових породица прошле неколико кроз школе, живећи у непосредном додиру са варошанима, неприметно су се одавали занатима и трговини и тако се губили из вароши, остављајући или неостављајући кога код кућа да продужи исто занимање. И данас има доста кошљанских породица, које су заборавиле своје традиције и везе са Кошљанима.
ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Први досељеници Ваљева у 19. веку”. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
7. септембар 2013. у 00:34
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Ова су два интелектуалца била за Столом и у граду предмет особите пажње, њима су поверавани најглавнији и најповерљивији задаци, и они су радили из љубави према месту и свом роду без икакве материјалне награде. По њиховом предању кафеџија Васа Маринковић морао је преуредити своју кафану тако, да према Столу дванаесторице постави други сто за више лица, одмах до њих трећи сто. У зачељу првог стола седео је посланик Космајац, за другим Мирко Радовановић адвокат, за трећим столом седела је трговачка и занатлијска омладина тога доба која се стално окупљала. Вечерима и скуповима била су гост редовно предавања; увек су Живко Тадић, Радован Лазић, прота Живојин, Укропина и Козарац износили поједина питања, дискутовало се дуго, решавало и напослетку стављано свима до знања да томе приступе.
За столом омладине бивао је чест посетилац мој пријатељ, пише Љуба Павловић, Љуба С. Ђукић, кога сам често извлачио из овог друштва а понеки пут и подуже одстојао поред њега па и слушао. Из ове и данас неугледне кафанице, изашле су многе паметне мисли, остваривале се у животу, многи млади трговци и занатлије су имали чему бити поучени и тиме поваћавали су свој рад а самим тим и сопствено благостање.
Трговина од 1862. године у Ваљеву била је ситних размера. Радило се доста, кретало се и одлазило ради куповине мало даље од Ваљева. Извозна трговина као и у турско доба, до 1862. године, упућена је ка западу. Тамо су наши трговци са стоком, где су дебеле волове догонили и до морских пристаништа, тамо одвозе и коње које продају по босанским и херцеговачким градовима; до Сарајева стижи звери, лој, кожа, восак, крпе, вуна и ту се пласирају. Роба се преноси на коњима, каравански. Каравани од десет до двадесет коња стално путују; овакав је превоз ризичан и тешко се кад пролазило без штете по трговце: ружна времана, рђави путеви, недостатак слободе, нестанци и губици у људству, стоци и прибору доводили су трговце до краха. Ако је игде трговини требало среће, онда је у оваквој трговина она била баш потребна.
Од 1862. године трговина се окреће ка северу, а полако се напуштају стари правци и старе методе. Наша целокупна извозна трговина наједанпут се мења. Још нешто дебелих волова се тера за Дубровник; да се мало затим угаси у потпуности тај правац трговине. Привлачне тачке постају Пешта, Беч и друга северна места. Роба се престаје преносити коњима, појављују се прва воловска кола са четири точка; у први мах неокована, сва од дрвета, да одмах пређу на гвоздена; нечујно се јаваљају и коњска кола са четири точка. У извозној трговини Ваљево мало по мало изграђује своје савско пристаниште на Забрежју где се јављају велики магацини, механе, дућани и приватне куће. Пред крај шесте деценије трговачке куће Параноси, Крсмановићи отварају своје магацине и постају купци ваљевских сировина, затим продавци соли и жита, које су догонили из Румуније. Ваљевску трговину ово доба воде два тада најугледнија и најспособнија извозника Лазар Глишић и Матија Милић. Баш ових година латили су се извоза шишарке. Рад са шишарком подигао је Ваљево до велике висине. Јавило се доста великих трговаца, притом се и народ одао с јесени прикупљању шишарке која је, до краја рада са њом, имала лепу цену. Ова трговина ишла је до првих година осме деценије, па је наједанпут стала кад су се на истоку појавиле шишарке богатије у танину. Главни трговац је био Лазар Глишић, пошто је Матија у највећем напону свог трговачког пословања умро а није га имао ко наследити. Па и Лазар је престао радити кад је трговина почела опадати и кад је видео да се не сме ослонити на свога сина.
Наставиће се…
7. септембар 2013. у 22:08
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Лазар Глишић се повлачи из трговине, јавља се нов посао у извозној трговини; на пијаци се потражује сува шљива. При појави суве шљиве Лазар се осетио да неће знати и умети радити па зато упућује на тај посао своје дотадашње ученике: Јована Гођевца, сина Ранка Гођевца и Војислава Ј. Ђурића, сина Јовише Ђурића. Оба млада трговца истовремено улазе у посао са шивама и оба узимају извоз из Ваљева у своје руке, дају му толики замах да радње њихових очева седамдесетих година прошлог века заузимају прво место не само у Ваљеву него и у целој Србији. Обе фирме упоредо са Параносовима и Крсмановићима долазе у Забрежје до својих властитих магацина у којима смештају своју извозну и увозну робу. Код обе фирме свакодневно, у сезони, кола за колима одвозе сировине у Забрежје и да довуку со и жито, које су слагале у своје ваљевске магацине. Сува шљива доносила се у џаковима, тако се и преносила до Забрежја да се тамо преместе у нарочиту бурад и извози. Жито се довозило у џаковима и из џакова сипало у магацине, одатле опет стављало у џакове и тако продавало. Со је била у крупцима; тако се со у целости или у крупцима продавала. Није се млела, држала се у магацинима камених зидова или зидова обложеним дебелим даскама.
Прва сува шљива за трговину почела је у Босни, у Брчком. Први су је почели сушити и са њом радити тамошњи трговци, извозници. Од њих су прихватили овај рад Крсмановићи и Параноси и пренели га у Србију у годинама 1862. и 1863. у граду Соколу, муслиманским селима око њега, почело се са сушењем шљива. Шљива се показала као извозни производ врло добро па су већ 1864. године почели поједини Азбуковчани и суседних Соколских села сушити шљиве и преко Сокола продавати у Босни. Сокољани су извозили своју шљиву у Брчко, а то је било логично пошто је Соко тада био у Босни. Београдски трговац Симо Р. Паранос је 1864. године одштампао једну малу брошуру о свом трошку, која се односила на гајење и сушење шљива. Ту брошурицу по Лозници, Шапцу, Ваљеву и Обреновцу бесплатно делио, али се слабо ко књигом могао и хтео користити. Паранос је, по позиву Лазара Глишића, дошао у Ваљево и овај га упознаје са младим почетником Глишићем и опробаним трговцем Јованом Гођевцем. Глишићу се необично свиђао Јован. Он је у њему налазио правог трговца, налазио неку необичну вредноћу, енергију, шпекулативност и штедљивост, особине без којих нема правог трговца. Јована је отац узгред увео у трговину. Био му је више пекар, механџија и касапин. Али како је Ранко необично ценио врлине и трговачке способности Лазареве, послужио га је и Јована пустио учити трговачке послове а Ранко је знао добро вредност свог сина, па је с њим кренуо преко лета 1865. године да по селима око Ваљева путује са сином Параносевим. Јован је до тада познавао све угледне и паметне домаћине, па је и Параноса са њима упознавао, те је овај могао водити преговоре о откупу шљива. Овај први пут је био пропагаторски са мало или никаквог успеха, да би 1866. и 1867. године преко лета сам Јован кренуо на дуже путовање по селима на коме је сам и о свом трошку отпочео подизање сушница – машина. Први радници су му били прости људи – Муслимани од Сокола. Са њима је Јован упоредо зидао и градио машине. Прву машину подигао је у воћњаку Јовице Бошњаковића из Голупца, други код Паје Текића у Кључу, трећу код Аксентија Ковачевића у Берковцу.
Наставиће се…
8. септембар 2013. у 20:35
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Већ 1867. године сува шљива пада на ваљевску пијацу и плаћа се шест ока товар а већ следеће године у колубарским селима било је преко двадесет машина-сушара, које су сами аељаци градили. Први радници на изградњи машина били су Мислимани из Босне, од Сокола и Сребренице. Али је Јован Гођевац увлачио наше сељаке из азбуковичких и ужичких села. Они су за кратко време потисли Муслимане у грађењу сушара. У подизању шљиве и раду са њом Јован Гођевац имао је највећих заслуга. Још за свог живота Јован је успео да одомаћи у околини Ваљева и у свима осталим подесним селима културу гајења шљиве, која се нагло размножила и ретка је била кућа која је имала воће а да није имала сушару. Раду са шљивом пришао је и Војислав Ђурић па је и он радио овај посао у великим размерама. Уз њега појавила се читава плејада младих трговаца. Мало које село није имало свог трговца, а било је села са по два или више трговаца, сви су радили независно један од другога али су увек били у вези са трговцима из града.
И сеоски и градски трговци радили су са кожама, вуном, лојем, воском, дакле са стоком радили су агенти Тешмана Солдатовића и других трговаца са стране. Кожа и вуна су били извозни артикли свих трговаца. Сваки трговац је куповао коже. Сваки механџија је продавао коже свом трговцу, и од њега, с времена на време, узимао новац за рад. Кроз обе деценије ваљевске механџије држале су двестотине до петстотина оваца. С пролаће зашли би по ужичким и санџачким трговима и покуповали јагњад. И без тога они су држали и по брдима и пашњацима око Ваљева напасали своје овце. Млеко, сир и кајмак продавали би по граду и у својим радњама, а јагњад клали и продавали само у радњи.
С јесени где год је било згодно на путу за Ваљево, усред неке ливаде подизали би од дасака привремен зграде са неколико одељења. Ту би у одређено време поклали овце, месо у пресном стању распродали, кости и све остало стрпали би у казан и од тога искували лој, који су сипали у бураге (овчији желудац – шкембе) и тако продавали. Коже су сушили у згради и суве продавали трговцима. Ове зграде су биле познате под именом “козаре”. Ваљево је у то доба имало у околини 10 до 20 козара. Сваке јесени радило би се по 15 дана, а кад би завршили дигли би све тако да се није познавало да је ту нешто било. Трајало је то до почетка осме деценије, до појаве миликерц свећа. Лој је трошен за прављење лојаних свећа, жиже и сапуна.
Звери, овчје и козје коже биле су изврсни артикли и извозили су се за Београд а тако се извозио и лој, који су најчешће куповали свећари. Из Ваљева су се извозиле одређене количине вуне и оне су откупљиване од механџија. Кроз обе деценије храна се увозила и никад није извозила. Углавном је за исхрану увожен кукуруз, докле су се пекари и механџије снабдевали пшеничним брашном са стране. Јечам и зоб довожени су са стране, околина није толико давала колике су биле домаће потребе. Може се рећи да се градско становништво снабдевало житом из околине или са својих имања. Градски вашари о Св. Илији и Михољдану били су прилика да се изнесу за продају стока, пиће и разни занатлијски и трговачки артикли. Трговци су довозили готову робу, продавали храну, со, колонијал, због чега су држалли дућане. Занатлије су своје производе – опанке, кајишеве, сарачке производе, коњске приборе, конопце свих врста, ножеве, секире, мотике, рала и плугове, свеће, сапуне свих врста, платна, сукна и израђевине од тога, разне мезелуке, печење на пањевима и сва пића, слаткише и друго. Општина је имала своје дућане и давала их под закупне цене или су занатлије и трговци разапињали черге, шаторе или градили вењаке. Сељак је догонио крупну и ситну стоку изузев свиња, које нико није нудио а ни куповао на вашарима.
Наставиће се…
10. септембар 2013. у 23:15
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Да се осврнемо, пише Љуба Павловић, и на онај други ред трговаца, на трговце – продавце животних намирница и увознике. Било их је много више од извозника. Судбина ових мешовитих радњи била је тешка; ретко када су се могле одржати и до краја истрајати. Стално су се мењале и нечујно губиле, да њихови власници оду у пандуре, постану крајња сиротиња или се иселе. Почетници су били неспретни за трговину у оваквим условима, осим нешто заната, ништа друго нису знали; за њих је колонијална и мануфактурна роба била намет са којим се било тешко упознати. Ове радње биле су пуне и препуне, ретко инвентарисане, неправилно обнављане, још неправилније пражњене, ретко који трговац је смео сам отпочињати трговачки посао, тражили су се ортаци у месту или на страни па опет се није далеко дотерало; морао је један кидати ортаклук, да се доведе други или трећи ортак. Радован Лазић се три пута ортачио са другима, па кад се одвојио од последењег ортака могао је поћи напред и нешто стећи. У времену између шесте и седме деценије сви ми страшно добро знамо да је тек свака шеста радња била без ортака.
Крајем шесте деценије у Ваљеву је био јак подстрек да се овај начин рада регулише, да се не воде ортачке радње, да се занати одвајају од трговинских радњи, да увозници не буду извозници. Овај покрет је био врло јак. Покренули су га представници Стола, нове занатлије и Учитељевићи, на чели са Живком Тадићем и Радованом Лазићем, који већ 1867. године уводи нову радњу, прву гвожђарску радњу у Ваљеву. Не само да се младим трговцима није дало отварање радње по старим начелима, већ се све радило да се што пре у Ваљеву среде на свим странама, отварају боље и снабдевеније радње, те тако ниче у Ваљеву неколико само мануфактурне, потом колонијалне радње и поред њих гвожђарске, потом мумџијске, дуванџијске, млинарске, ракијџиске, јапијарске, седларске, ковачке, поткивачке, лимарске, кожарске, пекарске, ножарске, коларске, браварске, пречарске, кобасичарске и друге радње. Ипак, свуда се још одржавају мешовите радње и оне се провлаче и преко седме деценије, скоро до последњих година 19. века. Од свих заната се највише у Ваљеву развио зидарски посао. Зидари из Осата, зидају у месту и по селима, граде куће, дућане, магазе. механе, јавне грађевине изграђују странци са стране или из самога места. Све цркве по околини, мостове на Љигу, Колубари и Грацу, зидају Цинцари или странци, а механе и школе понегде зидају и Осаћани.
У Ваљеву, једна за другом,отварају се циглане: Тадића, Араповића, Пиндића да их доцније замени Петковића циглана. Циглане су биле простијег типа са радном снагом из околине, тада ослобођених, Ниша и Пирота.
Наставиће се…
13. септембар 2013. у 00:26
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Већ за Столом дванаесторице при крају шесте деценије врло често се говорило о сајмовима у прекосавским градовима, затим о начину трговања у тим местима и навикама које су се запазиле. Трговци тог доба из општег друштвеног реда, из реда увозника били су често посетиоци ових сајмова. Тамо би се снабдавали робом а увек понешто понели за продају, а нарочито ако би се подесила какав ретка и тражена зверка. За Столом дванаесторице поникла је идеја оснивања штедионице или како су је наши трговци почели звати “шпаркаса”. Још 1869. године, када су ваљевски трговци Живко Тадић, Радован Лазић, Марко Јеремић, Стеван Бутина, Стеван Табаковић, Светозар Маринковић, Бугарче, Адам и Васа Лазаревић и други посетили панчевачки сајам у јесен исте године, запазили су да тамо постоји шпаркаса и дуго се о њој објашњавали на лицу места. По повратку у Ваљево ово је испричано за Столом, који реши да оснује штедионицу, да чланови Стола Коста Укропина и Ђуро Козарац напишу првила, да основни капиталк буде имовина свих еснафа. На овој основи са прибављеним правилима прекосавских шпаркаса, одређени делегати саставе правила и она се, септембра 1870. године, прочитају на збору ваљевских трговаца и занатлија. Овај збор одржан је у кафани “Македонија” Михаила Гођевца. Збор није примио ова правила пошто је скоро једногласно био да се еснафска трговина не улаже у капитал штедионице. Сто дванаесторице није био задовољан овом одлуком, због чега стави у задатак старим делегатима да у току 1871. године саставе нова правила, да шетедионички главни капитал буде сто хиљада динара и да гласи на уделе. Удели да буду на доносиоца.
13. септембар 2013. у 22:53
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Што се у Београду тих година десио крах са њиховом првом банком, што су многи трговци погођени овим крахом, лично су се обратили ваљевским трговицма да не улазе у штедионицу, било је готово све пропало, али на срећу Ваљева и његове трговине Живко Тадић и Радован Лазић, уз два своје верна пријатеља Козарцемм и Укропином, нису никако хтелу узмаћи. Они накнадно пропишу трећа правила којима се штедионички капитал попне на милион динара, до 10 хиљада удела по сто динара и да тај њихов капитал уплате Ваљевци без помоћи са стране. Ова правила су била готова 1873. године. Већ 1875. године штедионица је под званичним називом “Ваљевска штедионица” била готово са целим уплаћеним капиталом под председништвом Радована Лазића. Отпочела је навелико свој рад и она је још у почетку кренула путем који је дао Ваљеву и његовој трговини велике користи. Сто дванаесторице био је од првих дана уласка у шесту деценију да се колико толико у Ваљеви уведе индустрија. Већ првих година видимо у Ваљеву богату индустријску радњу браће Ламбровића која држи велике козаре, купује на велико лој, производи свеће и сапун и извози из места.
Истовремено на Грацу се развија индустријска радња исте врсте браће Николајевића Цинцара. У индустријска предузећа овога доба мора се уврстити и грађење вештачког млина на реци Грацу. За подизање овог млина највећих заслуга има Андрија Бирчанин, познати сточарски трговац и лиферант меса и брашна за војску. Андрија је био члан фирме Браћа Бирчанин, где је главни члан био Маријан Бирчанин, који у осмој и деветој деценији стече за Ваљево великих заслуга. Бирчанима је требао а и граду Ваљеву млин чији би капацитет био толики да подмири потребе града. Они би давали жито, млин би прерађивао по потреби, за извоз у друга места тада се није мислило. У Ваљево је доведен још 1862. године млинар Вучко Анђелковић из Колара, родом из Свилајнца. Благодарећи великој агилности Андрије Бирчанина, Јеврем Б. Тадић, трговац, власник млина на Грацу и у граду направи уговор са Анђелковићем, уступи му горњи део јаза, одобри да на њему може по избору градити свој млин, дадне му потребан плац испред и иза млина, обавеже га и да му зато направи на његовом кориту реке сталну вештачку брану, да јаз тако регулише да млин има оптималну количину воде са којом ће млин радити. Затим, дужан је имати вештачке уставе и плаћати им сваки дан по један ћесарски дукат накнаде на сваки камен кад не би радио.
15. септембар 2013. у 23:41
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Анђелковић је био посве танког стања. Морао је ангажовати свог шурака мајора САву Грујића и уз његову помоћ нешто завршити. Смрт га је прекинула те није успео доћи до готовог млина. Ипак је нешто урадио, да је мало дуже живео, како је био предузмљив а и млинарскоу индустрију је одлично познавао, он би свакако докрајчио своју замисао. Ни његова деца, ни сада већ генерал Грујић нису ништа могли урадити. Морали су млин другом уступити. Тек тада је могао тај млин задовољити део млинарских потреба града Ваљева. На Колубари, на јазу, где је данас првокласни вештачки млин Петра Петковића, био је за турског времена ортачки млин бегова Колубаре, трговца и ханџије, чији је хан после ослобођења претворен у механу Саве Ћумура и великог ваљевског богаташа Јована Араповића. По ослобођењу Колубаре су отишле у Босну, у Травник, а како богаташ Араповић није имао деце, и војвода Карамарко Васић из Осата заузео беговски млин па се понесе и за Араповићевим, да заузме и његов. Овде се развила огорчена борба и војвода је главом платио. Војводин син Јеремија, дугогодишњи високи државни чиновник, одустане од спора, примора Араповића да мора издржавати брану и јаз и да му плаћа накнаду у случају нерада. Богаташ Араповић је у почетку шесте деценије посинио Милоша, родом из Босанске Крајине, свршеног ђака бањалучке богословије, оженио га и предао му сво имање на управу. Милош је примио презиме Араповић и из његових руку млин је прешао у својину познатог Стевана Петковића, циглара из Ваљева. Сви млинови у Ваљеву, Араповића и Карамарковића испод старе поште, Тадића на Грацу, Гавриловића и Дабића на Колубари испод Дабића Поља, Мирка Радовановића више Пећине на Јабланици и Јоце Куртовића у Дивчибарама, на ставама Обнице и Јабланице, млели су за сељаке и дуго били у власнипштву истих.
Још првих шездесетих година упао је у Ваљево Јозеф Ајхингер Баварац; он је купио раван и брдо око Илиџе и одмах отпочео зидати фабрикку пива. Ајхингерова пивара прорадила је већ 1870. године. Тешко је било пласирати пиво, да ли због рђавог пива, да ли због недостатка капитала, тек се пивара почела гасити до потпуне пропасти. Свему овоме припомогло је и отварањед друге пиваре Лазара В. Лазаревића на излазу из Пећинског Потока. И ова пивара је престала да производи пиво из истих разлога, чиме се изгубила својина Лазаревића.
За Ваљево и његову рудним благом богату околину велики допринос је дао инжењер Стеван Ђуричић. Он је у Врагочаници, Ребељу и Вујиновачи пронашао бакарну руду. У Брезовицама антимон и олово. У Планиници бакар, Осечини, на Плавњу олово. Он је о својим открићима обавестио кабинет др Јосифа Панчића а стигло је да се објави и у иностаним стручним часописима. Већ 1872. до 1875. године у Врагочаници ради страна фирма на вађењу бакарне руде. Међу акционарима тога друштва из Енглеске и белгије налазимо и члана Илију М. Коларца, трговца из Београда и Живка Карабиберовића из Београда. Друштво је отворило руднике, није могло постићи већег успеха и ликвидирало се на своју штету после српско-турских ратова.
Друго налазачко друштво са неким капиталистима из Беча отворило је на Паклошници и Планиници мајдан бакра. Руда се прерађивала у плави камен и производњу сумпорне киселине. И ово је предузеће брзо пропало, што се приписивало посве тешком саобраћају.
Инжењер Стева Ђуричић је био умро када су у Брезовицама на Цетини отворени рудници антимона и олова, а доцније и бакра у Ребељу. Свакако овом необичном грађанину и приврженом Ваљевцу припала је највећа част, упознавања Ваљева и његове околине диљем Србије па и шире. Ништа није радио због личне користи, већ из хуманих разлога за добро Ваљева и његове околине. Овако су радили сви честити Ваљевци тога доба.
18. септембар 2013. у 00:12
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
У општинским пословима пред крај шесте деценије није се брзо ишло напред. Све се мислило да може бити још већег успеха ако би на чело општине дошао какав активнији Ваљевац. Године 1860. избор падне на Радована Лазћа и нареде му да још првих година сазида нову основну школу, да изради тачан списак свега што је општинско а шта је приватно, да на Пећини подигне парк и да забрани општинске утрине, Видрак, Боричевац и Кожицу, да на реци Грацу отвори летње купатило. Лазић са налогом оде на Сто дванаесторице, који су изреда били чланови општинског одбора да се подигне парк на Пећини, изда опште наредбе за пошумљавање Боричевца, Кожице и Видрака. Подигне нову зграду под Звоном за основну школу, по потреби и за гимназију. То се доцније и десило. Послушао је али није успео да изведе регулацију ваљевских река Колубаре, Граца и Љубостиње, покуповао је нека имања за рачун општине и округа. Поклонио је војсци просторије око Куле и Крушика у Кајмакавовим шанцу, изградио опште војно-грађанско вежабилште на Крушицима.
Ових година биле су на Крушицима редовна војна вежбања наших грађана под надзором војних старешина. Увек су вежбања била изјутра недељних и празничнних дана од 8 до 12 часова. Тако су вежбали сви родови, прво по четама, затим по батаљонима а појединих дана у години и по бригадама. Старешине су биле из народа, сељаци и грађани у подједнакој мери. Команданти батаљона били су Илија Џ. Мојић из Брезовице, Влада Даниловић и Милован Тешић, трговци из Ваљева. Оба ова команданта погинула су на Извору 1886. године. Грађани су се тако радо одазивали да их ништа није могло ометати, вежбали су ревносно, зато су у ратовима 1875. и 1878. године могли послужити као прави и извежбани кадрови. Ко је запамтио ове ратове имао се лично уверити како је све што је било способно пушку носити отишло у рат.
Велика сметња Ваљеву била је свакодневна навала разних скитничких Цигана. Једни за другим падали би пред Ваљевом. Распрострли би своје черге и наместили би се за краће или дуже време. При том старији Цигани или Циганке зашли би по крађама и прошњом по граду. Настале су свакодневне жалбе и требало их је решити, ослободити се ових нежељених гостију. За Столом дванаесторице пала је одлука да их Радован Лазић прихвати, раздели у групе и стално насели по околини Ваљева на општинским или државним имањима. Општина ваљевска купи од Ђеке, кћери Илије Бирчанина, удате у Бирчане, Ђурђиће у Седларима, удове, сишле на Пећину да одвојено живи на неко њено имање испод Мандића и на њему насели Цигане. Исто тако купи на Марковцу у Белићу неке шумарице и ту насели другу групу Цигана. Овим актом општина је постигла да се ослободи њихових навала из западних крајева. А да би се исто тако ослободила од северних и источних страна у Порајици у Грабовици купи опет један повећи комад шеваарице и ту насели Цигане који су долазили са севера. Тада је општина ваљевска много постигла, ослободила се луталачких Цигана и што је најважније за њу потисла их је из своје средине и предала суседним сеоским општинама, које су морале куповати и проширивати ова циганска насеља.
По предлогу Стола дванаесторице решено је да свима грађанима по Грацу, Попарама и Белом Пољу дају општинска имања под једногодишњи закуп, или да им се да на неограничено време ако буду хтели подизати винограде и воћњаке. По овим ваљевскимм селима на све стране ничу виногради и воћњаци, а на многим местима појединци подижу зграде и колибе. По времену ова су имања прешла опет у општинску својину и поиспродавана.
Наставиће се….
19. септембар 2013. у 00:49
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Кроз целу шесту деценију делимично су пристизали досељеници из Босне, Херцеговине и Црне Горе. Општина је одреда примала по својим селима и на својим имањима насељавала или пуштала да се селе и насељавају по другим селима. Досељеници су примани свесрдно. Многи од нас су слушали од старијих досељеника да их нико тако предусретљиво није примао као Ваљево. Зато је после завршених ратова 1878. године и после наступеле глади у Црној Гори и присаједињеним крајевима нагрнула толика маса досељеника да је општина морала први пут тражити државну помоћ. Када су се у Црној Гори средиле прилике многи од досељеника се вратило натраг али их је доста остало овде, а доста их је било који су преко државних власти отишли у Топлички округ и тамо остали. Вредно је напоменути и ово да је 1861. године Ваљево примило у своју средину Јовету Тодића, који је 1865. године дигао уз прпомоћ проте Стевана Аврамовића у Босанској Посавини аграрну буну. Јовета је живео у Ваљеву на имању које му је општина дала на поклон, живео је мирно и скромно од државне помоћи. Умро је сиромах у Ваљеву и ту сахрањен мало пре Балканског рата. Уз Јовету је Ваљево пимило и по Брђанима као обичне раднике населило неке његове сроднике чијих потомака и данас има у Ваљеву.
Наслеђене установе из ранијих доба, Народна књижица, Читаоница и Дилетантско позориште остали су и даље се развијали. На челу Књижнице и Читаонце још су били учитељи. Још 1865. године, од доласка у Ваљево ратног учитеља и просветног радника ђакона Васе Ј. Јанковића кога је цело Ваљево звало ђакон-Васа. Све три установе биле су у његовим поузданим и чврстим рукама. Књижница је остала све до краја учитељовања ђакона Васе у кући Вука Ђелаша, а Позориште је било пресељено у салу гимназије и оно је престало по Васином одласку за протојереја и пароха убског 1886. године. Васа ђакон био је Ваљевац и све време у Ваљеву се бавио књижевношћу. Писао је и преводио са немачког, обично дечије и забавне ставри. Васа ђакон и његови другови: Сима Миливојевић, Петар Стевановић, Станко Убавкић, Кремља Марковић, ваљевски учитељи били су крајем седме деценије покретачи идеје оснивања општег земаљског учитељског удружења. О свом раду као и о збору, који су држали преко распуста у Ваљеву, оставили су иза себе у школској архиви велики досије разних аката, који се односе на овај рад.
Крајем седме деценије 19. века из основа се мењају наше економске и политичке прилике. И Ваљево од тада добија нов изглед и почиње да иде узастопце са другим градовима у Србији. И код њега настају позитивне промене. Сто дванаесторице полагано се губи, губи се и његов утицај; појединци умиру а и Сто престаје да постоји. Извршио је на чласт и славу Ваљева свој четрдесетогодишњи посао, дао је Ваљеву све што је могао дати. Али све што је дао служи му на част.
Крај!
5. фебруар 2014. у 00:18
Simic_od_Bobove
Knjaza Jovana Simica Bobovca ubili su 1832. godine ljudi Milosa Obrenovica, na putu od Kragujevca ka Valjevu, negde kod Mionice. Protivio se apsolutizmu knjaza Milosa Obrenovica, i zalagao se za “konstituciju” tj ogranicenje moci kneza, i jacanje Narodne kancelarije. O knjazu Jovanu Simicu Bobovcu, koji je itekako bio buljukbasa kod kneza Ilije Bircanina, i vojni staresina, a u doba I ustanka “Bist kapetan vladenija G. Georgija Petrovica” (sto pise na njegovom spomeniku) i knez, a isto tako i u II ustanku. Isto tako bio je predsednik kragujevackog suda, a kasnije i beogradskog suda. Bio je zapovednik Srba na Drini i sprecio je upade bosanskih Turaka na tlo oslobodjene Srbije, a isto tako je i odgovoran za proterivanja turskih familija iz Srbije preko Drine. Podaci koji su izneseni verujem da odgovaraju pisanju Milicevica po kazivanju Jovana Gavrilovica. medjutim, valjevski advokat Pero Markovic je takodje objavio svoje kazivanje (ovo koje ja iznesoh), a takodje i Cedo Protic iz Gole Glave – ucitelj (to sve, pre 100. godina celih je objavljeno u Glasu Valjeva 1933. godine).