Порекло становништва села Шекулар, општина Андријевица. Стање из 1903. године. Према истраживању попа Богдана Лалевића и Ивана Протића „Васојевићи у црногорској граници”. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.
На североисточној страни од Велике, на 2 сахата даљине, преко планине Приједола, налази се Шекулар. Он лежи на доста стрмим странама планина: Приједола, Мокре и Кукаљског Брда, а с обе стране Шекуларске Ријеке, која се у доњем току, на име кроз Ријеку Марсенића, зове Ријеком Марсенића.
Село је дугачко (и.—з.) један и по сахат, а широко (с.— ј.) 1 сахат.
Земљиште је у Шекулару подводно, а плави се од Шекуларске Ријеке и поточића, који кроза њ теку. Али горњи део села је при планини, те нема потребе да се плави. Овде у горњем делу око кућа су место воћа четинари, докле у доњем делу, у Мезгаљама, има довољно воћа и доста је жупно.
Планина им је Мокра, далеко 3 сахата. Од планине им је одузет већи део и придат Турској.
И Шекулар се рачуна као једна целина, једно велико село, у коме оу мања села: Мезгаље, Улица, Ћетковиће, Рмуше, Огране и Радмуже, али су и овде, као и у поменутим целинама, куће тако измешане да би било залудно постављати границу међу овим селима.
Порекло фамилија
У Шекулару има 255 кућа са 1619 становника. Становници су сви Шекуларци, осим 30 васојевичких кућа у Мезгаљама. Шекуларци су старо српско племе, које се, по причању, овде населило још пре Косова и од тада па до данас није никако плаћало Турцима данак. Они се деле на мања племена, као: Живковићи, Рмуши, Ћетковићи, Дашићи, Јашовићи, Радмужи, Вајмеши итд. Од Васојевића у Мезгаљама су: Делетићи, Кастратовићи и Радуновићи.
У селу има 5 гробаља: у Мезгаљама, Радмужу, Рмушу, Странама и код цркве.
Села: Трешњево, Чоеча Глава, Трепча, Ријека Марсенића, Сеоце, 14 кућа на дну Јеловице (Горњосељани-Усташи) и шекуларска општина припадају требачкој капетанији, која укупно има 595 кућа са 3438 становника. По попису од 1899. године у овој нахији има 2762 куће са 16591 становником, од којих је мушких 8780, а женских 7811. Писмених мушких 2027, а женских 97. Васојевичка Нахија је подељена на 8 капетанија: љеворечка, краљска, забрдска, требачка, величка, полимска, коњушка и андријевичка, којима управљају капетани, а целом нахијом управља окружни суд са седиштем на Андријевици. Народне војске има 6 баталиона, над којима су командири, а над свом је војском бригадир, са седиштем на Андријевици. Основних школа, које приватних које редовних, има 8, и то у: Лијевој Ријеци, Барама, Ријеци Марсенића, Шекулару, Великој, Полимљу, Коњуху и на Андријевици, са 11 учитељских снага. У црквеном погледу ова је нахија подељена на тринаест парохија. Имају три цркве: саборна на Књажевцу до Андријевице, љеворечка и коњушка. Колских путова у Васојевићима нема, а главни су коњанички и пешачки путови ови: од Берана уз Лим преко Андријевице и Полимља до Велике; од Андријевице уз Краље преко Трешњевика, низ реку Дрцку, па уз Тару, преко Рашкова Гувна низ Лијеву Ријеку и преко Вјетерника к Подгорици. У Подгорицу иду још два летња пута: један преко Штавне, а други преко Царина. За Колашин су летњи путови преко Лисе и уз Градишницу, а зимњи је онај преко Трешњевика. Осим ових главних путова свако село има своје путове к планини, комуну, другоме селу, вознике, путове, који воде главноме путу и путиће кроза село.
ИЗВОР: “Васојевићи у црногорској граници“, поп Богдан Лалевић и Иван Протић, СКА, Београд, 1903. (стр. 596). Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић
2. децембар 2014. у 23:08
dragisa
Синоћ сам намераво да напишем најбитнији податак-крсну славу,али сам пропустио.Крсна слава нам је Свети Јован Крститељ ,зимски и никад је нисмо мењали.Никад нисмо мењали ни презиме и сматрали смо да нема других Терентића оим нас,тридесет и нешто породица.
Поново насељавајући Прилужје,које је поменуто у Турском катастарском попису области Бранковића из 1445.године,почетком деветнаестог века,турска-великашка породица Махмутбеговић из Пећи,довела је две породице из Лабљана које су славиле Светог Јована Крститеља,зимског-од којих су једна Терентићи.Мени је лично осамдесетих година прошлог века причао неки Маслар,тада пензионисани полицајац из Косова Поља,да је до нешто пре тога у Лабљану живео неки старина од Бабића кога су због рода звали Терента.Потоњи догађаји онемогућили су да даље то истражујем.
Хвала Вам на упутима и сугестијама и надам се даљем наставку преписке.
Иначе из Лабљана смо директно дошли у Прилужје.
Срдачан поздрав!
3. децембар 2014. у 04:51
Раде
Драгиша,
Код Атанасија Урошевића пише: Терентић 4.куће. Слава Св. Јован Крститељ. Дошли из Лаба крајем 18.века. Не знам да ли је изостављено “љане” па остало само “Лаб”. Бабићи славе Ђурђевдан, а потомци Вука Љевака, Даше Шекуларца и Радмужевићи Св. Јована 20. јануара. Све вријеме, Шекуларци су се масовно насељавали у Метохију. Прије доласка арнаутског фиса Кељменди (Климената) и других, Ругова је била насељена Србима и дио војводства Шекулар.
Поздрав!
3. децембар 2014. у 04:58
Раде
Драгиша,
која је та друга породица? Како се презивају, коју славу славе? Претпостављам да су и они поријеклом из Шекулара?
Свако добро.
3. децембар 2014. у 07:56
Rade
Драгиша,
Шта знаш о Здравковићима, званим Бишевцима. И они су из Шекулара. Њихов селидбени пут из Шекулара је ишао преко Бишева код Рожаја. Та друга породица би требала да буде сада са презименом Здравковић. У каквим сте односима са њима? Родбинским, кумовским? Коју славу имају Здравковићи? Колико Јовановаца има у Прилужју? Судећи по томе да сте се толико дуго одржали у арнаутском окружењу, а и данас траје Прилужје као српско насеље, ту треба да има још становника који припадају динарској струји, и то баш Шекулараца. У Метохији Васојевићи, Кучи, Бјелопавлићи и друга црногорско брђанска племена су били више подложни исламизацији и арнаућењу од Шекулараца. То је историјска чињеница, коју је наука утврдила. У Шекулару никада није било исламизираних. По исељењу са матичне територије ређе и то појединачно.
Поздрав
3. децембар 2014. у 08:04
Небојша Бабић
Хвала, Драгиша.
Мени је ово необично. У предању се помињу Бабићи, а опет слава је типична за Старошекуларце – Свети Јован. Бабићи славе Ђурђев-дан, прислужују Светог Илију. Ранија слава из Дробњака била је Свети Никола (до почетка 17. века).
Осим тога, ни време насељења се баш не гађа. Бабићи-Терентићи из Шекулара су релативно млад огранак. По мојим прорачунима, на основу родослова, надимак Терентићи фигурира од средине 19. века.
Драгиша, знате ли неки родослов, имена предака, још неки битан податак…?
Раде, шта мислиш о овоме?
3. децембар 2014. у 09:38
Раде
Небојша, неспорно је да су Шекуларци. Да ли су дробњачког или старошекуларског поријекла ко ће знати? Да ли је Атанасије Урошевић имао правог саговорника за податак о пресељењу из Лабљана? А и информатор који је дао податке Урошевићу је то од неког чуо, а овај то забиљежио. Један топоним у селу Орах, са десне стране Шекуларске Ријеке, зове сеТерентуша. Орах је испод Ћетковића. Заједно се иселили из Шекулара, па се помијешали, задржали надимак Терента, секундарно презиме узели за презиме,и узели славу Св. Јован Крститељ. Дијелим твоје мишљење, да презиме Терентић, а самим тим и пресељење слиједи од средине 19. в ијека. Видим да су се одржали код Вучитрна. То говори да су наши.
Да видимо шта ће нам рећи Драгиша. Нека се јаве Здравковићи из Прилужја.
Поздрав теби, Шекуларцима са Косова и Метохије, свима који су поријеклом из Шекулара, и наравно људима добре воље.
3. децембар 2014. у 14:48
Небојша Бабић
Почетак 19. века није био баш згодно време за исељавање у области под турском влашћу, због српских устанака и несигурности која је владала.
После Другог српског устанка више се исељавало за слободну Србију, а у Метохију од средине 19. века.
Наравно, било је појединачних исељавања увек.
Колико је мени познато, овај огранак шекуларских Бабића зове се Терентићи по једној прапрабаби Терентији која је живела у првој половини 19. века (жена Марка Јоксимова), те су њено потомство тако прозвали (од средине 19. века). Код нас у братству то није редак случај, и само презиме нам је од женског претка, а постоје и други огранци прозвани по мајкама (Јањуши од Јане, Магрићи од Магре, итд). Ово се дешавало из разлога што су жене од тешког живота често младе умирале, те су се мушкарци поново женили, а потомство би добијало надимак да би се разликовало од које су мајке потекли.
Линија Терентића у Шекулару је танка, по родосолову који смо саставили, Марко је имао само једног сина. Што није баш чест случај у она времена кад је прираштај становништва био висок. Зато ме копка да ли су можда Марко и Терентија имали још синова, од којих се неко иселио. Можда је то баш родоначелник Драгишиних Терентића. Било би добро кад би Драгиша знао да наброји пасове предака, да упоредимо године.
Иначе, Терентија је латинско име, а колико сам утврдио у црквеном календару постоји Свети мученик Терентије, могуће је да је ова наша прамајка по њему добила име.
Паралеле ради, код Васојевића постоје Марсенићи, по прапрабаби које се звала Марсенија. Такође необично име за наше крајеве.
5. децембар 2014. у 20:37
dragisa
Или се изгледа треба,опет окренути.Изгледа су корени на некој другој страни?
Мој деда који је живео 93 године и био до 1942.године домаћин задруге од 48 душа,говорио је само да смо се доселили из Лабљана.Шта је допринело да се окренем Лабљану код Пећи а не например Лабљану код Новог Брда;Прво подаатак који сам наводио да су Машићи и Терентићи прве две фамилије које су дошле код поновног насељавања Прилужја ипак,(са краја осамнаестог и почетком двадесетог века) са Турцима,Махмутбеговићима из Пећи, као слободни сељаци на њиховом чифлику. може да наведе да су били из тог Лабљана код Пећи.Можда?Потом неки Машићи кажу да је у њиховом колективном памћењу да су дошли негде из Црне Горе,а заједно смо дошли и још одржавамо неку врсту малтене рођачког поштовања(поред осталог још није било бракова између нас)и имали смо исту крсну славу.Друго ,почетком осамдесетих година прошлог века неки(тада пензионисани полицајац)Маслар( или и евић) на моју констатацију да моја фамилија не памти ништа пре доласка у Прилужје рече да смо . по њему сигурно, из Лабљана код Пећи,и наведе да је тамо до неког времена живео неки старина од Бабића, који су дошли из Шекулара,а кога су звали по пореклу Терента.То ме је наводило да ,понекад корене тражим према Шекулару и Црној Гори.Трагови и нису били неки али су се, понекад назирали у тами наталожених векова живљења на Косовској висоравни под Турцима-Ипак,многи житељи данашње Црне Горе са којима смо причали о томе,знали су да има неких Терентића ,нечег се можда и сећали,неки говорили да их има и на Цетињу али не много више од тога.Пошто деценијама не можемо да нађемо да негде у Србији, или било где живе неки Терентићи, и то је био неки траг.Међутим у пописима презимена и у Шекулару и Црној Гори нема Терентића.Тако,опет и после овог покушаја долазимо до доласка у Прилужје са краја осамнаестог или вероватније почетком деветнаестог века.Даље трагове изгледа су однели са собом Турски зулуми у том добу,паљење цркава које су можда чувале неке трагове(крштенице,књиге рођених и умрлих)неписменост ,ране погибије и умирања глава породица и зато, поред осталог и недостатак усменог предања,и све се враћа у сивило заборава које нам је много тога отело.Ипак,можда неки зрачак историјске истине ,неки траг ,засија нам некад,изненада као белутак после поплаве.
Пуно хвала.Поздрав!
5. децембар 2014. у 21:55
М. Шекуларац
@Небојша Бабић
послао сам Вам мејл, још једном јавним путем да Вам се захвалим за информације које сте ми послали. Све похвале за Ваш рад. Ако мислите да Вам како могу помоћи, оставио сам Вам контакт телефон, па се јавите. Додуше, искрен да Вам будем, од мене као саговорника нећете се много овајдити, но свакако да мој може бити од користи.
@Раде
на питање у вези сестрића Вука Љевака не знам одговор. Као и горе наведеном делу моје поруке, права адреса је мој отац. Сутра ћу бити код куће, па ћу са њим поразговарати.
Још једном захвалан,
Милорад
6. децембар 2014. у 10:53
Раде
Драгиша,
Немојте се обесхрабрити. Идите даље. Обрадите све те варијанте. А. Урошевић није написао да сте старинци, већ да сте дошли. Знам и за Лабљане код Новог Брда. И у Новобрдској Реци има становништва које је поријеклом из Шекулара, Велике, Горње Ржанице. Тако кажу историчари, а забиљежила је то и српска антропогеографска школа. Прото Милош Велимровић ( 1848. – 1920. ) дечански ђак, је писао оно Срба што има у Метохији је из Шекулара. Остали су се турчили и касније арбанашили. Код Махмутбеговића из Пећи било је доста чипчија поријеклом из Горњег Полимља, односно Шекулара.
Поздрав
19. децембар 2014. у 13:49
Milun
Поштовани Раде,
Имамам конкретно питање за Вас. Након очеве смрти, старији брат је преузо да слави крсну славу, Светог Јована. Да ли су Спалевићи славили још неку славу, тачније преславу или како још кажу малу славу? Питам, јер би у том случају ја славио малу славу и могли би да се породично обилазимо (начуо сам да је у питању Савиндан, 27. јануар).
Срдачан поздрав,
Милун Спалевић из Крагујевца
19. децембар 2014. у 17:00
Раде
Поштовани Милуне,
Спалевићи су Радмужевићи, од Спала ( Спасоја) брата Лекиног.. У Шекулару Спалевићи славе Светог Јована 20. јануара по новом календару. Заједничка слава Спалевића као и свих Шекулараца је Свети Илија 2.августа по новом календару. То ми је лично познато, јер сам гимназију завршио у Беранама, а и послије завршеног факултета, редовно одржавам контакте са Беранама и Шекуларом. Тако пише и у доступној литератури. Није ми познато да Спалевићи славе као тзв. малу славу Светог Саву.
Искрени поздрави