Исељени Никшићи

14. јул 2013.

коментара: 37

Портал Порекло објављује у целини студију Радоја М. Ускоковића “Исељени Никшићи”, која је први пут публикована 1924. године у  Зборнику посвећеном Јовану Цвијићу.

 

ОБРАЂЕНА СЛЕДЕЋА ПРЕЗИМЕНА: Абдула, Аврамовић, Алексић, Антонијевић, Бјелетић, Бајевић, Бајић, Баџак, Бабић, Батинић, Бећировић, Белић, Белобрковић, Бијелић, Бијеловић, Блазнавац, Бојановић, Богавац, Богићевић, Божовић, Боторић, Бошковић, Броћић, Бућић, Будинић, Буковчанин, Булатовић, Васиљевић, Васић, Вељовић, Величковић, Верус, Весић, Вићентијевић, Влатковић, Влаховић, Влачић, Војводић, Војновић, Вујић, Вујичић, Вукашиновић, Вуковић, Вукомановић, Вукосављевић, Вукотић, Гавриловић, Главањ, Глибић, Глигић, Голуб, Грбовић, Гузоњић, Давидовић, Дамјановић, Дамњановић, Даниловић, Драшћевић, Драшковић, Ђајић, Ђапић, Ђекић, Ђокановић, Ђоковић, Ђоковићи, Ђотуновић, Ђурић, Ђурковић Ерић, Живановић, Живковић, Захарић, Зечевић, Иванишевић, Ивезић, Иконић, Илијашевић, Јањић, Јаковљевић, Јеремић, Јовановић, Јововић, Јоковић, Јурјевић Кљајић, Караџић, Карић, Кикојевић, Кишић, Клајић, Кокољ, Кокошар, Кокошаревић, Колаковић, КолаК, Копљарац, Коруновић, Костић, Кречковић, Крстић, Крстовић, Крунић, Кудузовић, Кундачина, Кушаковић, Кушић, Лазић, Лакета, Лаловић, Лопушанин, Лукић, Луковац, Лучић, Љепава, Марић, Марићевић, Маринковић, Мариновић, Маркишић, Матијашевић, Матијевић, Мачуга, Мијатовић, Мићић, Милекић, Милићевић, Милић, Миливојевић, Милојевић, Милобратовић, Миловановић, Милошевић, Михаиловић, Мојовић, Моловић, Мостариџа, Ненадовић, Нешковић, Нешовић, Николајевић, Николић, Обрадовић, Павловић, Папић, Парандил, Пејић, Пејовић, Пекић, Пенда, Петковић, Петровић, Петронијевић, Пиљевић, Пивљак, Пођанин, Поповић, Поповац, Порубовић, Протић, Рајичевић, Радивојевић, Радојевић, Радоњић, Радовановић, Радосављевић, Радошевић, Радуловић, Рашевић, Рашковић, Рисимић, Ровчанин, Роговић, Розгић, Ртокуповић, Рудић, Рунда, Савић, Савчић, Секулић, Сетењчић, Сикирић, Симовић, Синђић, Скерлић, Слепчевић, Средојевић, Стабловић, Стакић, Станић, Станковић, Старчевић, Стеванчевић, Стојић, Тимотијевић, Товаревић, Толић, Томанић, Томашевић, Требљешанин, Трипковић, Трифуновић, Трогвчевић, Ћесак, Ћирјак, Ћумурлија, Угреновић, Филиповић, Хаџић, Цвејић, Црнчевић, Чворовић, Џудовић, Чигоман, Шајиновић, Шевић, Шестовић, Шешлија, Шиљеговић, Шкуљевић, Шукић, Шундић

Мапа црногорских племена

 

ИСЕЉЕНИ НИКШИЋИ

Племе Никшићи насељавало је Никшићску Жупу и источни део Никшићског Поља. Међу зетским племенима помиње се 1399. и 1455. године. Насељени у плодној долини Зете, којом је од најстаријих времена водио врло важан друм од Подгорице, преко старе вароши Никшића (Оногоста), за Херцеговину, постепено су се формирали у знатно племе. После пада Зете, како су били Турцима на ударцу, против њих су се бунили већ у 16. веку и због тога се у великом броју исељавали.

Испитујући порекло становништва по Старом Влаху, Драгачеву и Чачанском Поморављу убрзо су ми пале у очи многобројне врло јаке, имућне и истакнуте породице, досељене од пре 200—250 година од Никшића. Ове се породице запажају и по осталим нашим крајевима, у којима је порекло становништва проучено и у књигама Насеља Српских Земаља досад објављено. Све ове породице славе карактеристичну никшићску славу Лучин- дан (18. окт.), знају врло добро за своје опште племенско порекло и сродство, и одржавају врло тесне родбинске везе, па ма колико биле удаљене и разрођене.

Многи старији људи из ових породица, добри и разборити и у свом крају врло познати домаћини, нарочито старац Василије Нешковић из Миланџе под Јавором, Лука Розгић из драгачевске Осонице под планином Чемерном и храбри калуђер дреничког манастира Девича Теофан Ђоковић (убили га Арбанаси 1915. г.), лепо и јасно причали су ми о општем пореклу Никшића и њиховом исељавању, понегде служећи се и легендама о племенском претку Никши.

Никшин отац Војвода Илија, ожењен ћерком Немањиног сина Вукана, живео је у Боци у кртолском селу Гошићу где је имао цркву посвећену Св. Луки, која и сад постоји. После смрти Вуканове Илија није хтео признати власт шурака Стевана, и од њега се одметне. Овај га савлада и погуби, а сестру „бремениту“ доведе к себи у Подгорицу, где роди сина Никшу (Нишу). Овај одрасте код ујака, запопи се у ујаковој задужбини Морачком Манастиру и постане управник никшићског краја на место неког Бана Угрена, чијих потомака има сада у никшићском Горњем Пољу (славе Мратин дан и Савин-дан).”’

Никша је живео у Никшићској Жупи у селу Заграду. Убили су га хајдуци на оближњој планини Малој Лукавици, где се и данас један побијени мрамор зове Никшин Киљан.

Никша је у Никшићској Жупи затекао старинце Ртокуповиће, који су били од старог зетског племена Лужана и сад их има на 40 кућа у жупском Старом Селу.

Од Никшиних пет синова доводи порекло племе Никшићи, насељено сада у 13 села Никшићске Жупе, и из њих расељено по селима Никшићског Поља. Од Крсте су Војводићи у Требјеси, од Бјелоша становници села Бјелошевине, од Оливере село Драговољићи и Лиеровићи, од Лакете становници Кута и Заграда, и од Влајка, који је убио неког разбојника и побегао у судно племе Ровца, доводе порекло велика ровачка браства: Булатовићи и Влаховићи. Сви Никшини потомци славе Лучин-дан и преслављају Петров-дан. Из Жупе спустили су се Никшићи у Никшићско Поље, које су до 15. века насељавала поглавито два браства: Угреновићи и Риђани. Ова стара браства све су више потискивана и до краја 19. века готово се сасвим раселила, особито на Гласинац у Босни, по Херцеговини и Западној Србији (Насеља, XII, 38. и 39.).

Никшин син Крсто живео је у жупском селу Рубежи, где му остане син Радул (од њега сад велико браство Радуловићи, којих има у вароши Никшићу), а син Дракул пређе на пусту и густом гором обраслу главицу Требјесу у Никшићском Пољу, насели се у њој и искрчи је, те се и прозове за то Требјеса. Дракулов син војвода Гаврило Грдан бунио је 1597. год. против Турака Пивљане, Дробњаке и Никшиће, и 1608. год. поново радио на устанку са пећским патријархом Јованом II истичући се као врло чувен национални радник у овом покрету. Овај његов рад наставио му је син војвода Јован, а други син, војвода Петар, зидао је Манастир Св. Луке у селу Лиеровићу, у коме је се велики број Никшића изучио свештеничкоме позиву. Са Војводићима у Требјеси живела су и друга им сродна браства: Лопушани, Клајићи, Ђоковићи, Бућићи и Вујичићи; од неких од њих данас у Требјеси има неколико кућа, док су се остали, нарочито врло истакнуто и најјаче браство Војводићи, већином иселили.

Исељавање Никшића почело је од почетка 17. века, после њихових неуспелих буна против Турака, а свакако га је било и раније. Исељавање је се наставило у великој мери кроз цео 17. и 18. век, нарочито за време великих сеоба нашег народа под патријарсима и аустријско-турских ратова тога времена. Никшићски крај је у тим догађајима много пострадао. Досељавање многих муслиманских породица у варош Никшић још више је појачало ово исељавање Никшића; сукоб муслимана и православних од Никшићског Поља је тада створио „страшно вихориште и разбојиште”. Читава браства никшићска селе се тада на југ по Херцеговини, Далмацији и Боци, и на север, преко Дробњака и Полимља, у југозападне крајеве Србије, одакле прелазе у Срем и Хрватску.

У 17. веку један део Никшића, из Требјесе од браства Милобратовића, досељен је у Херцеговину и, како се види из испитивања Дедијерових, растурили се по селима око Билеће: Подосоју, Торичу, Љубишићима, Шобадинама, Плужинама, Чуковићима, Голобрђу, Влаињи и Нарту. Сад су се овде од њих развила велика браства: Шешлије, Кокољи, Бјелетићи, Кундачине и Папићи, од којих су се нека спустила у Гацко (Шиљеговићи), Невесиње (Божовићи и Руљи) и оближња му села Братач, Миљевац и Риљи, Љубиње (Крунићи), око Стоца и Благаја, у Шуму (Бијеловићи) и Зупце (Томашевићи). Побегли су због насиља Грађана, муслимана из Никшића. Тргујући са шумадијским воловима обогатили су се и око Билеће купили имања, због чега су се наново закрвили с Турцима и неки побегли „пут Босне.“

Други део Никшића, досељен у 17. в. из Риђана у Херцеговину, растурен је по селима Попово-Требињског Поља: Пољицу, Драчеву, Величанима, Чваљину, Туљу, код манастира Тврдоша (били манастирски пчелари), Јасеници, Полицама и вароши Требињу. И од њих су сад овуда велика браства: Иванишевићи, Љепаве, Мостариџе, Сетењчићи, Рунде, Глигићи, Милићи, Мачуге, Пенде, Голуби, Батинићи, Колаци, Поповци и Влачићи. Расељених одавде има у Мостару (Главањи и Петровићи), по невесињским селима: Божановићима (Ивезићи), Дрежњу (Пиљевићи) и Прењ-Алиднићима (Обрадовићи), у Хуму у Шуми, код Стоца и Габеле, у Тријесту (Шкуљевићи), Брчком (Васићи) и још неким босанским варошима. Од старине по овим селима имају своје земље.

У Боци од досељених Никшића-Требјешана крајем 17. века сад има неколико кућа Војводића у Морињу код Рисна (одавде осељени у Одесу, Трст и Египат) и Кишића у Кутима код Херцег-Новог.

На север су се Никшићи исељавали преко Полимља, растурајући се одатле у два правца: једни преко Вардишта и Шаргана за Ужички Стари Влах, Црну Гору, Соколску Нахију, Подриње, Колубару и Посавину, а други преко Сјенице и Јавора за Ивањички Стари Влах, Драгачево, Чачанско Поморавље и Шумадију.

Из првог времена исељавања једна група Никшића, са брда Мљетичка, насељена је на реци Тари у селима Премћанима, Бобову и пљеваљској Вишњици (овде изгинули 1876. г.), где се сад презивају Војновићи. Знају за општу традицију о пореклу Никшића.18 Од њих једни осељени ка Равној Рјеци код Бјелог Поља, где их и сад има.

Крајем 17. века велики део Никшића, поглавито од Војводића „из села Луке“ (Луково код Никшића) насељен је у Сјеничком Пољу, нарочито у селима под Јавором: Љепојевићима и Буковику. У овом крају нису се много задржали, јер су често узнемиравани због пута који је туда водио из Босне и због многих муслиманских беговских породица из Н. Пазара и Сјенице. Поступно су прелазили преко Јавора и насељавали се по склоњенитијим старовлашким селима испод Голије, Јавора и Мучња. Отуда сад у Љепојевићима има од Никшића само једна кућа Петковића, а у Буковику 4 куће Глибића и 10 кућа Мариновића. Ратних година 1809. и 1876. и ови су се много расељавали и Глибића сад има неколико кућа у селима око Ивањице: Кушићима и Свјештици, драгачевској Д. Краварици (Насеља, 1,154 и 158) и љубићским Мрчајевцима и Бресници, а Мариновића у Бјединој Вароши код Ивањице, чачанским селима: Жаочанима, Премећи, Балузи и Јежевици (Вукосављевићи) и у Крагујевцу.

У 17. веку од Никшића и Сјеничког Поља прешла је једна велика задружна породица у старовлашко село Маскову више Ивањице под планином Јавором. Овде се поделе, па једни оду негде у Шумадију, а други сиђу мало ниже под Црвену Гору у село Миланџу. При крају 17. века у Миланџи је живела19 ова породица као задруга од 100 мушких и 70 женских чланова (осам браће са по осам синова и осам спахилука). Њихов ста- решина завади се са сјеничким пашом, који га пошаље у тамницу травничком везиру. Отуд се откупи и ослободи, али под условом да се задруга расели. То и учине. Старешина оде у село Луњевицу20 под планином Вујном, најстарији син Марко у Усиље на реци Студеници под планином Радочелом,21 а најмлађи остане у Миланџи. Од осталих осељених из ове задруге сад има потомства у Крушевици код Жупе, љубићким Мрчајевцима, Гор. Горијевици (Рашевићи) и Д. Горијевици (Николићи) и гружанском Петропољу.

У Миланџи се зна за чукундеду ове породице Неда, који је био жењен из Буковика из познате породице Обућина (Обућине су старином из Дробњака; од њих је знаменити јунак у Старом Влаху Аврам Обућина, побратим Кара-Ђорђев). Његов син Нешко, по коме се сад у Миланџи зову Нешковићима, био је жењен од породице Боторића из оближњег села Опаљеника. Учио је три године у Студеници, али се није запопио, већ је био писар 19 година код старовлашког кнеза Рашковића и нововарошког аге Муратовића, и за време Првог Устанка код Кара-Ђорђевих војвода у Ст. Влаху. Важио је као најобразованији човек тога времена у свом крају. Његов син Остоја био је велики јунак у устанку и народни певач. Остојин син је, у нашем народу некад врло познат и омиљен ужички епископ Владика Јања. Још за време Турака од Нешковића су из Миланџе осељени једни, због крви, у Чебинац код Н. Пазара, за тим Петровићи у Свјештицу код Ивањице, Савићи у Конарево и Савчићи у Качулице код Краљева. Сад у Миланџи има још једна њихова кућа, која је на путу да се угаси, а са њом и знаменита старовлашка породица Нешковићи, који су манастиру Студеници дали неколико добрих монаха, Ст. Влаху велики број заслужних људи, свештеника и учитеља, и одива удаваних по најбољим кућама.

Око Нешковића, као богате и врло угледне породице, окупљали су се многи Никшићи. Користећи се њиховим познанством са турским агама, населиле су се у 18. веку по селима Старог Влаха испод Јавора и Мучња никшићске породице: Роговићи у Ојковици (10 к.) и Сивчини (8 к.), Дамњановићи у Трудову и Дубрави (од ових су Средојевићи у љубићским Соколићима, Јововићи у Мочиоцима (Јововићи кажу да су „од вамилије Страхинића-бана‘ који је са великим стадима стоке живео на Мучњу. Од њих су Вучићевики у Приликама код Ивањице, Миловановићи у Мраморцу код Смедерев. Паланке (Насеља, XIII, 324.) и Гавриловићи у љубићским Вранићима), Марићи у Сивчини (4 к.), богати и врло предузимљиви Томанићи и Бајевићи у Приликама (5 к.)28, Радошевићи и Бојановићи у Брезови (око 20 кућа) и Пејовићи у Радаљеву (20 к.).

Поглавито у току 18. века из Старог Влаха спустили су се многи Никшићи у Драгачево где су сад од њих врло имућне и богате породице растурене по селима: Гор. Дубцу и Толишници више од 20 кућа Маринковића (потомци храброг Маринка, код Турака јако озлоглашеног),30 око 30 кућа Ћирјака у Вирову,31 15 кућа Милекића (Старчевића) у Д. Краварици, 14 кућа Матијашевића у Ђераћима, око 30 кућа Богићевића (Миловановића) и Карића у Крстацу,33 10 кућа некад чувене хајдучке породице Бајића у Пилатовићима, до 10 кућа Стеванчевића у Грабу (неки скоро сишли у чачан. Атеницу) и Броћића у Гучи.

Од Никшића, сем скорашњих досељеника већ поменутих, у чачан. Поморављу има их, досељених у 18. веку из Ст. Влаха, више Краљева под Јелицом око 20 кућа Пејовића и Васиљевића у Петњици, Премећи, Мршинцима, Врдилима и Дракчићима, преко Мораве под Котлеником у Цветкама до 15 кућа Вуковића, Станковића, Јањића и Протића, и у Љубићу око 30 кућа једне породице сродне са Јововићима у Мочиоцима. Из Поморавља пресељених има их 10—12 кућа у гружанским селима: Пајсијевићу (Васиљевићи) и Грабовцу и Каменици (Маринковићи).

У јужној подгорини Рудника око, већ поменутих, Милићевића у Луњевици под Вујном, у 18. веку насељени су њихови блиски сродници од Никшића, Вукомановићи у Срезојевцима  и Милојевићи у Љутовници, сад велике и имућне породице. Из породице Вукомановић била Кнегиња Љубица. Њена сестра Мирјана била је удата за брата ужичког војводе Јов. Мићића, а брат јој погинуо врло храбро 1815. год. у боју на Пожаревцу, док су јој стричеви помогли кнеза Милоша новчано у почетку устанка 1815. год. Њен блиски сродник Алекса Вукомановић, зет Вука Караџића, био је један од првих професора историје књижевности и српске историје на Београдском Лицеју и као члан Срп. Учен. Друштва писао неке историјске расправе. Сама Љубица је била врло паметна, енергична племенита и религиозна жена. Вукомановића осељених крајем 18. века, из Срезојеваца има неколико кућа у Берковцу код ваљев. Мионице (Насеља, IV, 252.); од њих су биле свештеничке и трговачке куће у Гор. Милановцу и Чачку, од којих сад има неколико виших чиновника и официра (Петровићи Вуковићи).

Осељени Никшићи, у 18. веку из Старог Влаха, по Шумадији су се досад разгранали у велике, богате и знатне породице, нарочито по јасеничким селима:

Код Аранђеловца у Врбици (3 к. Милошевића), Мисачи (15 к. Милошевића), Копљарима (70 кућа Кокошаревића и Слепчевића), Љубичевцу (26 к. Ерића и 4к. у гружанској Каменици, в. Насеља, X, 270. и 271.), Маслошеву (25 к. Илијашевића, Гавриловића и Ђурковића), М. Плани (Радојевићи), Котражи (30 к. Савића и Белобрковића), Липовцу (70 к. Зечевића, Скерлића и др.) и Буковику (50 к. Станковића, Лаловића, Вићентијевића, Милојевића, Крстовића — прадед им био на договору у Орашцу за 1 устанак и Радоњића), код Тополе у Блазнави (13 к. Трговчевића) и Божурњи (12 к. Блазнаваца),4* код Младеновца у Стојнику (25 к. Шундића – Пореклом су Требјешани. Има их осељених око Митровице и Неготина. Од ових је мајор Миша Анастасијевић из Пореча, велики и богати трговац са соли и про- светни добротвор, поклонио зграду Вел. Школе у Београду „своме отечеству”. Његова ћерка Сара била је удата за Ђорђа, брата од стрица Краља Петра Вел.) и Јагњилу (30 к. Весића и Баџака), и код Паланке у Баничини (8 к. Стабловића-Тодоровића). У Лепеници Никшића-Требјешана има преко 80 кућа у Реснику (зову се Павловићи, Коруновићи и др). У Лепеници су засновали село Никшић. Од осељених Никшића из јасеничког Буковика има у космајској Влашкој и Парцанима (Буковичани) и више од 20 кућа Вићентијевића — Копљараца у Белом Потоку под Авалом (Насеља, II, 1033. и 1034.).

Исељавајући се долином Лима један део Никшића задржао је се око Прибоја на Увцу (Насеља, IV, 592.), док су остали одатле прелазили преко планине Шаргана у пространо златиборско сточарско село Кремна и од њега се даље ширили до Саве и преко ње до Новог Сада. Крајем 17. века у Кремна је се доселио из никшићског села Драговољића Кнез Стјепан Радоњић као врло задружан и богат домаћин (дотерао 2000 оваца). Он је овде засновао јаку породицу, из које су једни водили велику сточарску трговину а други поповали по многим околним селима, те се убрзо добро обогатили и истакли у Ужичком Старом Влаху као прва и најугледнија породица. Данас од њих има у Кремнима до 20 кућа Поповића и Захарића, и сматрају се и сад за најотменију сеоску породицу у Ужичком Округу. Од старине у једној Захарића кући истовремено попују по два три свештеника (отуд за њих изрека: „три им попа течу, три казана печу!“).

Поповићи-Захарићи у Кремнима били су етапа за све Никшиће који су овуда пролазили у 18. веку и насељавали се по Ужичкој Црној Гори, Подрињу и даље по Округу Ваљевском. Ретка је која никшићска породица, чији су претци прошли кроз Кремна и населили се чак до Саве, да не памти и не зна за гостопримство које су Захарићи указали њиховим првим досељеницима. Њиховим старањем насељени су њихови рођаци Кљајићи у Растишту крај Дрине, недалеко од ман. Раче. Још даље низ Дрину, насељена је почетком 18. века једна група Никшића у Прњавору ман. Троноше, одакле су се досада раселили по јадарским селима: Цикотама (8 к. Алексића), Шурицама (2 к. Поповића), Рибарицама (26 к.) и Цветуљи (15 к.). Из Јадра су се спустили у поцерска села: Црниљево (Цвејићи) и Букор (15 к. Петровића-Товаревића, дед им поп-Марко по двапут месечно на товарном коњу терао ракију на продају у Сарајево) и још ниже по тамнавским селима: Баталагама (велика и угледна задруга Стојића), Зуквама (2 к. Ђурића) и Каменици (4 к. Шевића).

Од врло блиских сродника Захарића, кнез Стјепанове браће и рођака, у току 18. века развиле су се велике и богате породице по селима око Ужица, Пожеге и Косјерића све до Маљена. Њих су поглавито заснивали свештеници, чији су доцнији потомци поповали и са стоком трговали, те тако стварали врло напредне породице које и данас дају свештенике, многе чиновнике и врло имућне и познате људе по ужичким селима и варошима. У Стапарима више Ужица од њих је богата свештеничка породица Трифуновићи, за тим у пожешким селима: 30 кућа Кречковића у Здравчићима и Тврдићима, Лучића у Висибаби, 80 кућа Костића, Драшковића, Лазића и Трипковића у Трнави, 40 кућа Рајичевића у Дружетићима, 30 к. Филиповића у Душковцима и 20 кућа Бошковића у Мушићима, и по селима око Косјерића: Поповићи у Субјелу, 50 кућа Сикирића у Брајковићима,55 50 кућа Јовановића, Матијевића, Антонијевића, Миливојевића и Васиљевића у Скакавцима, и 20 кућа Поповића у Годљеву.

Крајем 17. и у првој половини 18. века велики број Никшића, већином из никшићских села Риђана и Драговољића (од браства Радуловића), насељен је по многим ваљевским селима до Саве, међу њима прво Хаџићи у Бабиној Луци код манастира Боговађе (под Сувобором), стара бератска кнежевска породица Грбовићи у Мратишићу под Маљеном и Вукомановићи у Мургашу код Уба. Знатне породице од старине, нарочито Грбовићи због свог кнежевства, које су задржали и у Ваљев. Колубари, својим радом су и овде убрзо стекли велики углед и повукли друге своје браственике и саплеменике Никшиће и населили их поред себе. Интересујући се за опште народне ствари помагали су аустријске тежње тога доба и крајем 18. века истакли се у свом крају на врло угледан положај и, као народни љубимци и пријатељи, са својим саплеменицима повели коло народног ослобођења.

Хаџића (Николајевића) у Баб. Луци сад има 6 кућа. Од њих је био боговађски архимандрит Хаџи-Рувим (мученик из 1804. г.) и храбри и образовани војвода из оба устанка Петар Молер (удављен од Турака 1816. г. као противник кнеза Милоша). За дуги низ година из ове је породице било много чиновника, нарочито свештеника. Око себе населили су рођаке Колаковиће у Бабајићу (20 к.), Цветановцима (2 к.), Гуњици (14 к.) и Струганику (3 к.).

Потомци досељеног Грба (седми бератски кнез у браству Радуловића-Радоњића) Грбовићи: Никола, Милован, Радован и протојереј Стеван, као кнежеви и војводе свога краја храбро су се борили у оба устанка; сад од њих имају у Мратишићу три имућне и угледне куће. Од Никшића, које су Грбовићи населили по селима у подгорини Маљена, сада има: преко 30 кућа Лукића (Никића) и Рисимића у Буковцу, Пепељевцу, Толићима и Радобићу, 50 кућа Живановића, Вујића и др. у Осеченици, 9 к. Абдула у Крчмару, 20 к. Вукотића, Шестовића и др. у Голупцу и Мрчићима, 11 к. Станића у Рајковићу и Ђурђевцу, 35 к. Толића у Толићима (многи се одавде иселили), 9 к. Секулића у Кључу, 9 к. Давидовића у Клашнићу (многи исељени као чиновници), 9 к. Ђапића у Наномиру, 12 к. Мијатовића у Робајама, 16 к. Белића у Белићу, Грацу и Дегурићу, и на левој страни Колубаре: 4 куће Ерића у Дивцима,01 8 к. Рудића у Рабасу и 14 к. Радовановића у Дупљају, досељени од братства Радуловића као свештеничка кућа (од њихових осељених рођака у околину Мостара био је мостар. митрополит Радуловић).

Вукомановићи (Даниловићи) у Мургашу код Уба имају сад само три куће мало даљих сродника Ћумурлија (Тодоровића) и исељених 2 куће у оближњој Свилеуви и Гуњевцу. Своје сроднике Никшиће Вукомановићи су населили поглавито по тамнавским селима дуж старог друма Ваљево—Палеж и сад их има: преко 50 к. Пејића у Црниљеву, Докмиру и Тврдојевцу (свештеничка кућа Јеремића), 27 к. Нешовића, Ђокановића и Иконића у Врховинама, три куће Моловића у Памбуковици (бегали око Авале и у Бежанију код Срема), 65 к. Колаковића у Бајевцу и Стублинама, 30 кућа Ненадовића (Ђурића-Јовановића) у Црвеној Јабуци и Милорци, 8 к. Шукића (Вучетића) у Рукладама, 6 к. Михаиловића у Борку и једна кућа Толића у Јабучју. Из ових села, у време аустријских ратова у 18. веку, населили су се никшићске породице по посавским селима: Шајиновићи и Петровићи у Грабовцу (35 к.), Драшћевићи у Звечкој (18 к.), Ђотуновићи и Ђурићи на Ушћу, Белићи на Забрежју (10 к.), и Станковићи у Уровцима (5 к.). Одавде су неки прешли преко Саве у најближа сремска села: Прогаре, Бољевце, Ашање, Купиново и Јакову, где их и сад има.

У време Кочине Крајине ратовала је и Црна Гора, па како су борбе са Турцима вођене нарочито у долини Зете, врло много је од Турака пострадао никшићски крај. Требјешани су тада напали на град Никшић, ал их Турци сузбију и Требјесу попале. Због тога Ђоко, последњи војвода из братства Војводића, са многим браственицима 1792. год. пребегне у Горњу Морачу међу Ускоке под планином Сињајевином.

Као главари Требјешана у Морачи истичу се доцније сердар Малиша Бућић и архимандрит Морач. Манастира Аксент. Шундић (пре тога архимандрит ман. Студенице). Ови су ишли код руске царице Катарине да је моле да се Требјешани преселе у Русију; ова их је најпре наградила новчано и орденима, а после им је и дозвољено насељење у Русији. После Кара-Ђорђевог Устанка, у коме су Требјешани узели видног учешћа храбро борећи се у Кара-Ђорђевој војсци 1809. год. на Суводолу код Сјенице и бунећи Васојевиће, око 22 породице Требјешана 1814. г. осељене су у околину Одесе. Тамо су око својих села подигли велике шуме да би се боље привикли и издали књигу „Казивање старих Требјешана“ и „Архив Малише Бућића“, где је изнета историја племена Никшића и њихове цркве. Од заосталих Требјешана у Гор. Морачи сада има 10 к. Бећировића (Дипића) у Љевиштима и 23 к. Луковаца у Старчу.

Крајем 18. века осељених Никшића има у Пиперима (три куће ковача Шундића у Међубрђу) и по дробњачким селима: 32 к. Требљешана у Стругу, 10 к. Бијелића, Пекића и Кокошара у Превишу (од браства Радуловића),75 и 10 к. Чворовића у Мокром, из никшићског села Заграда. Чворовића одавде има осељених у Шљиванском код Пљеваља, старовлашким селима под Кукутинцом: Крушчици и Шаренику (до 10 к.) и драгачевској Д. Краварици (6 к.), и славе Јован-дан (кога у Дробњаку преслављају).

Од осељених Никшића у време I устанка има преко 20 к. у драгачевским селима:

Јоковића у Лисицама (борили се у Кара-Ђорђевој војсци) и Вукашиновића у Крстацу, и код Ваљева: 2 к. Крстића у Клашнићу и 3 куће Петровића у Клинцима, пореклом из Риђана. Око 1877. год. неки од Војводића осељени су у Боку у Маине, Рисан (Ђурковићи) и Врбице (Бабићи).

Досељених Никшића око 1834, 1854. и 1876. г. има у Севојну код Ужица (3—4 куће Караџића), у ваљевским селима: Кличевцу (4 к. Живковића из никшићске Погане), у Лајковцу (Кикојевићи) и Робајама (Мојовићи) и на Татинцу код Ужица пет кућа Рашковића (има их у Ужицу).

Напред је поменуто да од осељених Никшића воде порекло и два велика браства, Булатовићи и Влаховићи у племену Ровцима, у горњем току Мораче (одвојено од Никшићске Жупе планином Магаником). Ровчани, нарочито хајдучко и експанзивно братство Булатовићи, од којих и данас има одметника у Црној Гори, увек су се јуначки истицали међу свима Брђанима у честим борбама с Турцима. Заједно ратујући и страдајући са својим саплеменицима Никшићима, са њима су се врло често заједно и исељавали и насељавали. Само су исељени Ровчани мање очували традицију од правих Никшића. Код неких само слава Лучин-дан казује да су пореклом од никшићских брастава.

Од пре 200 и више година осељених Булатовића има више од 10 кућа по бјелопавлићским селима: Барама Шимуновића, Бријестову, Орјој Луци и Слатини, за тим у доњо-морачком селу Пожњу (3 к.), преко 20 кућа у Гусињу (муслимани Дамјановићи) и по селима око Плава: Брезовици, Гор. Ржаници (Ћесаци), Метеху (Џудовићи), Војном Селу (муслимани Маркишићи), Дољи и Метеху (Савићи) и мало ниже у Полимљу у Мурини (Савић). Одавде су се низ Лим спустили и има их на Полицама код Берана (зову се Пођани, в. Насеља, III, 716.), по селима око Бјелог Поља, Пљеваља и Пријепоља: Рудници (богати сточари Црнчевићи „јавили на хиљаде оваца“; у Ровцима им предак убио „крвника своја два побратима“), Вру (Величковићи, променили славу због крви у Ђурђиц), Жарима, Завинограђу, Крушеву, Комаранима), Дивцима и око Сјенице, под презименом Ђекићи, Парандили и Ровчани. Од 18. века па до сада из ових крајева спустили су се у златиборске Бранешце (одавде их било у Ужицу), Рти, Бријест и Кривачу у Драгачеву,Чачак и оближња му села: Придворицу, Лозницу и Миоковце, Мрсаћ, Сирчу и Јарчујак код Краљева, гружанске Баре (6 к.), лепенички Десимировац и београдску М. Иванчу, у Београд, Топлицу и око Лебана.

Влаховића, такође од пре 200 година осељених, има 17 кућа у Улотини ниже Плава (Насеља, X, 550. и 554.).

Неки од исељених Ровчана, пореклом од Никшића, сачували су ужа браственичка презимена: Богавци, Вељовићи, Гузоњићи и Веруси, и под истим врло много исељени.

Богавци се зову по ровачком селу Богутовом Долу и увек су се одликовали као јунаци. У 14. веку од њих је била српска властелинско-кнежевска породица Радивојевићи, знатно истакнута у приморју између Неретве и Цетине за све време босанског краљевства (у сродству били по женској линији са босанским краљевима) и доцније као дубровачки племићи (Јурјевићи и Влатковићи). У записима из 14., 15. и 17. века неки од Богаваца помињу се као сточари по херцеговачким селима око Стоца (траг им се досад очувао на надгробним споменицима), као грађани у дубровачкој рударској насеобини на Руднику, жупани Загребачког Поља и дародавци земље Пивском Манастиру. У 16. веку неки су од њих насељени у Хрватској око Бјеловара. Врло давно их има исељених у Лици у М. Пољу (католици су). У 18. веку осељених Богаваца има више кућа, врло богатих сточара у овцама, у Беранима и Велиђу више њега, одакле су неки прешли у сјеничка села: Дубиње, Дунишиће и Штавље. 1809. год. од Сјенице су прешли у Мланчу и Поноре код ман. Студенице (Насеља. III, 622.), у Прогорелицу и Грдицу код Краљева и старовлашка села око Ивањице: Медовине (3 куће стоком врло имућне), Глеђицу (богата кућа Петронијевића), Прилике (Јовановићи, због крви с Турцима променили славу у Симун-дан и бегали до Забрежја), Добраче (више кућа Стакића, Радосављевића и др.) и Рашчиће (10 кућа Пивљака, некад врло богатих сточарских трговаца по селима). Из Ст. Влаха доцније осељених има у Кривачи, Гучи (Кудузовићи и Јоковићи) и Турици (Тимотијевићи) у Драгачеву, око 25 кућа у Липовцу и Претокама у Гружи, чачанској Придворици и смедеревској Баничини.

Вељовићи су се из Роваца најпре доселили у Љепојевиће код Н. Вароши и Свиланово код Н. Пазара. Из ових села их има осељених у Богутовцу код Краљева, Ивањици (богата трговачка кућа Бошковићи), драгачевским Горачићима (4 к.), чачанским Кулиновцима (2 к.), код Прокупља (Чоловићи) и две куће у Буковику код Аранђеловца (Насеља, XIII, 285.).

Гузоњићи су најпре досељени у Бабине код Пријепоља, отуд у нововарошко Штитково, где убију Турчина и пређу на Кушиће више Ивањице. Овде их сад има до 10 кућа задружних и стоком врло имућних (зову се Павловићи, Алексићи, Милојевићи др.). Од њих има осељених више кућа у чачанској Виљуши, љубићској Бресници (Насеља, II, 991 и 992), београдским селима: Остружници и Железнику, Ивањици, Мршинцима код Чачка и топличким селима: Качапору и Пребрези. Од њих су Кушаковићи у ваљевским Лесковицама, јадранској Лешници (2 к. Аврамовића, од ових Кушаковићи апотекари у Београду), Шапцу и оближњим селима: Богосавцу и Јевремовцу.

Веруси се зову овако што су живели на реци Веруши, од које постаје Тара под Комовима у Васојевићима (Насеља, II, 522). Због крви их има осељених у Кричку (Подкрајци), пљеваљским селима: Избичњу, Залугу, Душманићу и Чадињу (Пајевићи), Сопотници код Пријепоља и сјеничким селима: Водицама и Царичини.

Осталих Ровчана, такође пореклом од Никшића, исељених највише у 17. и 18. веку, има сада: три куће Синђића у горњоморачком селу Бојићима, више кућа Ровчана у дробњачко-ускочком селу Тимору и Црном Врху код Берана, у кучким селима: Ограђу (осељени Чигомани у Гор. Села код Берана) и Загреди (Будинићи-Бојановићи, од њих неки муслимани у Подгорици), у пожешким селима: око 10 кућа хајдучке породице Порубовића у Здравчићима и Радововцима, и 30 кућа врло плодне и немирне породице Ђајића у Дружетићима, по ваљевским селима: 18 кућа Симовића у Крчмару (довео их рођак-калуђер старог манастира Крчмарске Цркве, којој су дуго времена давали свештенике), 14 к. Јаковљевића, Васића и др. у Козличићу и 3 к. Лукића у Попарама, и 60 кућа Марићевића у Орашцу код Аранђеловца. Од њих је био јасенички кнез Теодосије, коме су нудили да буде „глава устанку”, ал’ се он одрекао у корист Кара-Ђорђеву. На скупштини у Пећанима 1805. год. убио га је Кара-Ђорђе у свађи.

Никшићу су, по традицији пореклом од наше старе властеле рода Немањића и од најстаријих времена давали су истакнуте војводе, кнежеве и духовнике. Насељени у крају изложеном турским нападима и насиљима, одликујући се властелинским достојанством, наслеђеним и традицијом однегованим из дубоке старине, увек су имали велики осећај слободе и љубави за свој крај и народ, те су га од Турака јуначки бранили. Њихове неуспеле буне против Турака у 16. и 17. веку биле су повод њиховом великом исељавању кроз три столећа.

Као велики и богати сточари насељавали су се најпре по планинским крајевима, заштићенијим од Турака, па се одавде у мирнија времена, намножени и економски ојачани, спустили у плодније крајеве. По плодним карсним пољима Херцеговине и питомим селима Драгачева, Шумадије и Колубаре од њих су се у току времена развиле напредне и велике породице са по 50—80 домова. Насељени око својих истакнутих браственика нису се дали изгубити у новим крајевима, јер су чували традицију о свом племенском пореклу и међусобне тесне сродничке и економске везе.

Пуни свеже планинске крви, побожности и јуначког духа, већином као старе свештеничке породице насељени око запустелих старих богомоља, једни су их обнављали и опслуживали, док су други као хајдуци са четама бранили народ од Турака или развијали велику сточарску трговину и економски се снажили. Из оваке средине међу њима се јављају многи људи, који у бурним догађајима нашег народа крајем 18. и почетком 19. века, заузимају врло видно место међу најистакнутијим личностима као војводе, кнежеви и духовници.

У току 19. века, када у Србији настаје сређивање прилика, политичког и економског живота, досељени Никшићи узимају великог учешћа у целокупном животу. Међу њима се јављају личности у нашем народу познате као врло истакнути научници, државници, духовници, чиновници, трговци и велики добротвори, а њихове кћери као владарке.

Међу Никшићима по селима и варошима Западне Србије и Шумадије данас се јасно запажа нарочити тип врло напредних, енергичних, имућних и угледних домаћина, индустријалаца, свештеника, трговаца и занатлија. То су већином људи крупни, развијени, чешће отворене комплексије, изразитих црта лица, добродушни, увек весели и расположени и врло приступачни. Разборити су и побожни, ретко рђави људи. По селима су они нека врста народних паметара, знају народну историју, песме и традицију о старим црквама и др. У погледу гостопримства су на гласу. Куће и имања по уређењу су им за пример. Чувају народне обичаје, нарочито славу Лучин-дан, без малих изузетака њене промене у преславу или исламизирања и католичења, и весело је прослављају. Неке су њихове породице најимућније и најугледније у читавим крајевима овог дела Србије.

У опште Никшићи исељени по нашем народу чине напредан и просвећен елеменат, који тежи за бољим и модерним животом. Код њих се осећа јасна црта солидности и отмености, остатак од старог господства и величине.

 

ИЗВОР: Радоје М. Ускоковић, “Исељени Никшићи”. Објављено у Зборнику радова посвећеном Јовану Цвијићу, поводом тридесетпетогодишњице научног рада од пријатеља и сарадника, Београд, 1924. године (стр. 535-552). У издању ЈП Службени гласник и САНУ објављено 2011. у оквиру едиције Корени, књига друга “Насељавање Србије”.

Корени

Коментари (37)

Одговорите

37 коментара

  1. ana

    interesuje me odakle potice familija Savic krsna slava sveta petka .A culasam da su negde iz Crne Gore doseljeni sada zivim u Mrcajevcima kod Cacka ,Ja sam udata za Savic .Pozzz Ana Petrovic Savic

  2. Podaci o naseljavanju Srbije pre 1690. godine su samo pretpostavke koje nisu potkrepljene činjenicom. Istorijske činjenice su naseljavanje dela Srbije posle 1690.godine ,posle 1737.-39. ,najveće naseljavanje u vreme Karađorđa od 1809. god i u vreme Miloša Obrenovića.Što se tiče sela Vrbica ,koje mi je blisko i jako poznato,većina stanovnika potiče iz Peštera-Sjenice,a zna se ko je prisilno naseljen na Pešter 1700.god od strane skadarskog paše Hodaverdi Mahmudbegovića.Pročitajte radove istoričara Jovana Tomića.

  3. Da ne biste rešavali zagonetku,većina NAS poreklom sa Peštera-Sjenica,Nova Varoš vodimo poreklo od plemena Klimenta, pleme srpskog porekla,koje se poarbanašilo .ali smo se opet vratili SRPSTVU, došli u Šumadiju kao prvi doseljenici, Karađorđe potiče takođe od Klimenta. Ako neko vodi poreklo od Bugara,Cincara,Rumuna,Jermena itd, to je OK, a kada su u pitanju prvi doseljenici i borci za Srbiju,od I Srpskog ustanka ,pa do Velikog rata 1912.- 1918. kao i rat 1941.- 45. tada se falsikikuje istorija.

  4. Pitanje je koliko u pouzdani podaci.Poznato je da je crnogorska istorijografija romantičarska zasnovana na tradiciji,nasuprot kritičarskoj istorijografiji zasnovano na izvorima arhiva tog vremena ,kao mletačka ,turska ,austrijska i ruska. Tu istoriju su propagirali istoričarIi larion Ruvarac i Jovan Tomić. Evo izvoda iz istorije Vladimira Ćorovića navodeći ove autore.
    Kroz ceo XVI vek, sve do njegovog kraja, Crnogorci se ne ističu nigde kao naročiti ustanici i borci protiv Turaka, ne čak ni onda, kad se ratno bojište bilo sasvim primaklo njihovim granicama. Lokalni sukobi nisu uzimali nigde opštiji karakter. Kameni krš katunske nahije nije privlačio turske spahije da se tamo smeste i razbaškare kao u dolinama Zete i Lima. Samo stanovništvo, pretežno stočarsko, živelo je, kao i ono u albanskim brdima, po starim običajima i pravima, nesmetano u svom načinu života ni od novih turskih vlasti, kao što nije bilo remećeno ni od ranijih. Živeći u čisto plemenskoj organizaciji, koja je imala svoja osveštana predanja i načela, svoje sudstvo i neku vrstu svoje upravne organizacije, nisu imali ni potrebe da dolaze mnogo u dodir sa turskim vlastima. Turci su, u administraciji prilično uprošćeni, imali uvek izvesnih obzira prema naslećima lokalnih uprava i njihovim shvatanjima. Stanovništvo je davalo Turcima, kad je moralo, propisani harač, ali ubogo i oskudno gledalo je na sve načine da izbegne tim obavezama.
    Pojedini pisci crnogorske istorije ne mogu lako da se pomire s tim činjenicama. Iako je već poodavno, naročito posle studija I. Ruvarca i J. N. Tomića, izvedeno na čisto pitanje o odnosu Crne Gore prema Turskoj nađe se još uvek ljudi, kao, na pr., dr N. Škerović, koji će i 1927. god. tvrditi, da “o stvarnom priznavanju turske vlasti i podanstvu Crnogoraca Turskoj ne može biti govora”. “Istina, međunarodno pravo ne zna za C. Goru kao za državu sve do 19 vijeka. Ruski izaslanik u Crnoj Gori ,Dolgorukov piše o Crnogorcima: “Crnogorci, gotovo svi, ne znajući nikakav red i budući udaljeni od hrišćanstva i čovekoljublja, hrane se pljačkom i grabežem ne pitajući ni za veru ni poznanstvo ni čoveštvo. Tu krađu oni nazivlju večitim ratom s Turcima, a u samoj stvari oni i ne vide Turčine van crnogorskih kamenova i svojih kuća. I u borbama plašnja, izdaja i neverstvo tako su obične stvari, da gubitke turske valja pripisati samo kamenju i teškim prolazima”. Tako oštro, i očevidno preterano, nije pisao o Crnogorcima niko drugi, a najmanje sa prijateljske ruske strane. Možda je to nezadovoljstvo došlo s toga, što Crnogorci nisu hteli da prime odmah sve one reforme, koje im je knez Dolgoruki autoritativno hteo da uvede.

  5. Јоксим

    Бели, дођи на форум Порекла и изнеси то што си навео ( наведи тачно изворе). Нека се укључе и други. Иларион Руварац, Јован Томић… су били критични и према другим , не само према Црногорцима. Немој, да ме погрешно разумијеш, немам ништа против да се пише критички о Црногорцима. Ех, колико митова, фалсификата постоји и код свих других дјелова српских земаља, а тек у Србији. Мислим да су сва ова питања за Форум.

  6. U pravu si Joksime,puno falsifikata i romantičarske istorije u Srbiji. Mnogima je narodna epska pojezija jedini izvor istorije.

  7. Joksime ,naslov sa podacima koji sam prezentovao je Istorija srpskog naroda od Vladimira Ćorovića, šesti period, glava X, Oslobođenje Crne Gore i glava XIV, Ruski uticaj u Crnoj Gori i susedstvu’. Izvinjavam se zbog lapsusa ‘pojezija’ umesto ‘poezija’

  8. Vladimir

    Postovani, zanima me poreklo mog prezimena Stopic, ja sam poreklom iz sela Rozanstvo kod Zlatibora, odakle je moj deda. Razgovarajuci sa pokojniim dedom i babom koja je iz sela Kriva Reka od Aleksica saznao sam dve price o poreklu Stopica jedno je da su iz Hercegovine a drugo da su iz severne Crne gore. Pa sada me zanima da li vi imate neko saznanje. Hvala i srdacan pozdrav

  9. vojislav ananić

    Племе Никшићи

    Племенска му јe матица Никшићка Жупа, на Старој Херцеговини. Иако је племе расељавано и преко Санџака, по свој Шумадији и по свој Босни и на тромеђи Сјеверне Далмације, Босне, и Лике, очувала се свијест о племенској заједници и оданост племенској слави Св. Луки. Податке о старини племна Никшића имамо записане од ових књижевника: Симе Милутиновића-Сарајлије, Вука Караџића, Деметpa Тирола, Архимандрита Нићифора Дучића, Атанасија Пејатовића, Радоја Ускоковића и Андрије Лубурића. Кратак преглед свих тих сабраних предања доносимо, по хронолошком реду записивања и објављивања, и јасно се из свих види везаност за Немањиће. Два огранка Никшићског племена издвајају се, а то су Ровци и Требјешани; ови други названи по брду Требјесу у Никшићкој Жупи.
    (1) Податак Симе Сарајлије
    Пјесник Симо Милутиновић-Сарајлија од огранка Никшићког племена Роваца. Ту скоро објављен је један дио његове аутобиографије у Правди београдској (од 23 IX 1936 стр. 8 и од 24 IX 1936 стр. 7). Милутина оца Симина дају на ћурчијски занат у Сарајево и то Хаџи Јовану Селаку. Старац од 100 г. Драгутин, брат прамдједа пјесникова, предајући Селаку Милутина, унука свога брата Милутина, предаје му и породични аманет из кога се јасно види наслеђиван, кроз стољећа, породични завјет да се међу њима одржавају Немањића имена: Симеун, Милутин и Драгутин. Тај драгоцјени податак из Сарајлијине аутобиографије доносимо, од ријечи до ријсчн: „Ово сам ти Хаџо предао и повидио аманет божији, а сада ћy ти још изручити аманет моји родитеља који је како и божији барем једноме мени, а уздам се и теби колик побожнику и књижевнику, када су они већ у гробу и што но ријеч, тамо негђе поближе Бога. Један завет имамо ми, наша кућа, од искона Светом Симеуну, да му име његова вазда у нашему роду хранимо и надиевамо, што је некада у нашије прађедова кућу Немања први од cвогa постанка пак и царем радо и доходио и бавио се како у свojoj, зар су била у суседству њиове куће, или село. Пак имадем и други завет од моје старине, што нам је прабаба Дробњака учинила и оставила, кад се дома у свој род обудовивши вратила су двоје блазнади Драгутином и Милутином из некакве Будимље, ђе јој је муж њен био посим дворјанином у Kpaљa Драгутина Урошића, који је ту живио сам себи, пошто је млађему брату Милутину царство, круну и госпоство уступио и предао својевољно. За спомен прави и свесрдни својега великога добротвора иста наша прабаба, кад јој Бог дао у првом poђењy и близанце и обоје мушко, надене им имена исте окруњене браће с тим заветом, да се и та оба ка’ и оно прво име у њену нороду и племену најприје надевају и чувају, докле год јој устраје домовина и породица. Ја мислим да није згорега старе завете држати, но и дужност их је барем за спомен своји старије у аманет и својим потомцима предавати и препоручивати, да их како су наши стари, колико светињу поштују и одржавају пак ће и сами Бог њима бивати свемилостив те и особито пригледати и умножавајући их подржавати, да трају дуго и добро на свијету овоме до саме једнога Бога воље и милости.”
    „Милутин ми је сада у тринаестој години; но тако ти наше љубави и Ришћанске вјере и јединога Створитеља не пуштај га никуда од себе и СВОЈЕ кућe барем до двадесете његове године, док извикне добро занат, и док се опаше снагом и разумом, а од посла га и труда, и пута никад никаква не штеди до послије двије-три године. Па када одрасте до тога, да занат изучи, и од тебе изађе, да о себи ради и живи, а ти му кажи насамо, све ово што сам ја сада теби, нека и он, ако га Бог поживи стари завет наш зна и држи толико тврдо и верно, колико је рад имати среће и мидости Божије у своме животу, па да гa и он свому породу предаде и препоручи.”
    (2) Податак Вука Kapaџићa
    Познато је да је Вук Караџић, скупљајући народне пјесме по народу, по који податак забиљежио и о скупљачима својим и о гусларима од којих је пјесма записана. По славн Св. Луки јасно се може да разабере да је наведени гусдар поп Филип од племсна Никшића. Тако Вук у предговору своје збирке „Српских народлих пјесама” (држ. изд. књ. I. стр. XXIII), говорећи о онима од којих је биљежио пјесме, вели ово: „Покојни Васа Поповић, бивши главни кнез наије Пожешке, послao ми је у неколико пута око сто написани табака јуначки несама, које су, као што се види иисала четири писара. Највише и је писао неки Марко Немањић, син попа Филипа, бившега за Кара-Ђорђијина времена појводе у наији „Новопазарској”. Под текстом је ова значајна напомена: „Поп Филип је био знатан певач: а у гусле ударати, може бити да нико није знао боље од њега (и умро jер готово с гуслама у руци: о његовом крсном имену, о Лучину – дне 1820. године – кад је он у вече седио, те ударао у гусле и певао, окине се пиштољ некога од његових гостију, којих је поред њега седио, те га убије); а и Марко је врло добар певач”.
    (3) Податак Демњетра Тирола
    Један огранак Никшићког племена са називом „Требјешани” по брдуТребјеси, иселио је у Русију 1814. г. Године 1812. изашла је у Београду књига од Деметра Тирола са насловом: Казивање стари Тргбјешана. Примјерак једини те књиге има у Сарајеву у библиотеци Института за испитивање Балкана у Сарајеву (после рата припојеног Земаљском музеју), али је oштећен лист ондје гдје говори о племенском поријеклу. Доносимо то МЈЕСТО макар и оштећено. Из оштећеног мјеста може се само разабрати да је Никша од Немањића и да му је био ујак Краљ Стеван Вулкановић. Очувано је ово: „Ко је с ујаком Краљем Стефаном Вулкановићем зидао Долњ-Морачкиј манастир Успјенија Пресвете Богородице. У селу Кртолама има једна велика гомила, која се и данас зове Никшина Главица. Ово даје повод мислити, да је Никша или да су његови потомци владали негда свим овим мјестима”.
    (4) Податак Нићифора Дучића
    Архимандрит Нићифор Дучић забиљежио јс предање о Никшићима сa насловом: „Народно предање о Никшићима и оно је штампано у календару Нови Требевић (Сарајево) за 1892. г. (стр. 45) са овом напоменом:„Старци у Никшићима и Жупи Ннкшићкој причају, како су Никшићи прозвани по Никши. Прича је мутна али је ориђинлна; тс сам je записао онако како сам је чуо од Шогa Николића, сердара и сенатора жупског у његовој кући у Ливоровићима 1805. год. (Налично предање има у књизи „Казивање стари Требјешана”).” Само предање гласи: „Никша јс био родом из Кртола у садашњој Боци. Отац му се звао бан Илијан. Илијан је владао том покрајином. За њим је била сестра цара српскога Шћепана. Илијан је био додијао народу у тој приморској области. Народ се заплаче на њ’ цару Шћепану. Цар пошаље своје људе да бана Илијана и његов траг затру. Међу њима се нађе један душеван човек, те сачува банову жену, а цареву сестру која је била трудна. Одведе је у Призрен (?). У Призрену роди сина. То цару јаве. Цар заповједи да сестра његова донесе сина преда њ’. Па, кад видје дијете рече: „Ништа” Тако му, је говорила зато, што је још туговала за својом домовином. Цар јој рекне: „Није то нишга него је мој Никша”. Никша узрасте и књигу научи, у цареву двору, а мати му умре. Били су у Призрену у цареву двору још и Бијели Павле и Пипо. И они узрасли и книгу научили у царску двору. Цар их да краљу на службу. Краљ се дигне да прегледа ову земљу. Поведе их собом сву тројицу. Ова је земља тада била без народа пуста. Краљ заповједи овој тројици да се ту населе. Бијели Павле изабере Лушко Поље; по њему се прозову Бијелопавлићи; Пипо изабере Стијену и по њему се прозову Пипери; Никша изабере Оногошт и Жупу и по њему се прозову Никшићи.
    Никша роди 7 синова: Дмитра, Ливера, Гојка, Лазара, Бјелоша, Васиља и Ђypa. Од Дмитра су Требјешани, од Ливера Ливеровићи; од Гојка Ровчани; од Лазара Кучи; од Бјелоша Бјелошани; Од Васиља Васиљевићи, а од Ђура Заграђани.
    Горње Оногошко Поље било је тада под влашћу бана Угрена; Никшини синови ударе на Угрена; војску му разбију и њега убију. Тако завладају том земљом.”
    (5) Податак Атанасија Пејатовића
    Цвијићев сарадник Атанасије Псјатовић (са псеудонимом Петар Мркоњић) у своме раду Средње Полимље и Потарје („Насеља” књ. 1. стр. 318 и 319) говорећи о једном огранку Никшићког племена, наводи и легенду о њиховом претку, коју доносимо: „По њихову (казивању) воде порекло од некаквог Никше, који је био слуга у манастиру Морачи код Стевана Дечанског (овде се мисли на Стевана, сина жупана Вукана, који је зидао манастир Морачу) заједно са ЈОШ двојицом: Томићем и (другом не знају име). Леднога дана позове краљ Стеван жене oвe тројице слугу па им рече: да свака од њих кад хтедну спавати, стави мужевљеве обојке под главу, па сутра да му причају шта су те ноћи усниле. Сутра дан му Томићева жена исприча како је снила: да мете манастир, а краљ јој прорече да ће јој то сви у кпљену радити, па, веле, да заиста и данас то раде; жена оног другог исприча како је снила: да меси погачу за манастир па и њој краљ рече, да ћe јој сви у кољену то радити манастиру; напослетку кад дођс ред на жену Никшину она се застиде, те кад је краљ и поново опомену да прича, она му каза: да јој је муж издро утробицу и разнео IIO целом свету на све стране. Краљ јој прорече да ће јој се род разродити и по целом свету разићи. Од рода овога Никша (по коме се и варош Никшић овако прозвала, веле Војиновићи да и они воде порекло. Најпре су становала три брата на брду Мљетичку код Никшића, па се један од њиx крене кa Равној Ријеци код Бијелога Поља, где му и даданас има потомака, други брат оде јужно Котору где се покатоличи и од њега су которски Војиновићи, а трећи брат оста на огњишту, па се доцније од његова рода једни одвојише и одселише преко Таре у Премћане и у Вишњицу до Подгоре. У Вишњици их данас нема никако jep су 1876. године сви изгинули од Турака, а имања им запустела.”
    (6) Подаци Радоја Ускоковића
    Профссор Радоје Ускоковић дао је преглед свега што је сабрано о племену Никшића, у своме раду: „Исељени Нихшићи; а који je штампан у „Зборнику радова посвећену Јовану Цвијићу”(1924). Унио је ту и много својих допуна и разматрања, између осталог и двије варијанте легенде о племенском претку Никши. Прву варијанту, која се је већ развила у митос, забиљежио је од храброг кллуђера манастира дреничкога Девича, Теофана Ђоковића (убили гa Арбанаси 1915. г.) и она гласи: „Никша, веле био слуга код цара Ирода” кад су се ради славе „дијелили свеци”. Никша узме славити Лучиндан, јер је „служио евангелиста Луку”. Никша доцније сазида себи дворац и ожени се кћерком Иродовом, која прве ноћи усни да ју је Ирод распорио и црева јој растурио по целом свету. Цap јој сан протумачи да ће јој се пород растурити по целом свету, унуци јој постати владари, а Никша царовати „двијеста година”. Ирод тада прокуне све Лучинце да се међу собом не узимају”. Ускоковић, излажући предања о једном огранку Никшићког племена у Новопазарском Санџаку, од којих се једни презивају Војиновићи, наводи и легенду о Никше, очувану међу њима: „Кажу да је Никша био слуга у Морач. Манастиру код Стевана Вукановог и по Стеванову тражењу жена му стави пред спавање мужевљеве обојке под главу и сутрадан исприча да је уснила, како јој је муж раздерао утробу и разнео по целом свету; краљ joj објаснио да he јој се пород разићи по целом свету”.
    Ускоковић овако излаже разгранавање Hикшићког племена у најстарије вријеме, по одржаном предању у племену, чак и код најстаријих исељеника.
    „Никишн отац Војвода Илија, ожењен ћерком Немањиног сина Вукана, живео је у Боци у крталском селу Гошићу где је имао цркву посвећену Св. Луки, која и сад постоји. После смрти Вуканове Илија није хтео признати власт шурака Стевана, и од њега се одметне, овај га савлада и погуби, а сестру „бремениту” доведе к себи у Подгорицу, где роди сина Никшу (Нишу). Овај одрасте код ујака запопи се у ујаковој задужбини Морачком Манастиру н постане управник никшићког краја на место неког Бана Угрена, чијих потомака има сада у никшићком Горњем Пољу (славе Мартиндан и Савиндан).
    Никша је живео у Никшићкој Жупи у селу Заграду. Убили су га хајдуци на оближњој планини Малој Лукавици, где се и данас један побијени мрамор зове Никшин Киљан.
    Никша је у Никшићкој Жуни затекао старинце Ртокуповиће, који су били од старог зетског племена Лужана и сад их има на 40 кућа у жупском Старом Селу.
    Од Никшиних пет синова доводи порекло племе Никшићи насељено сада у 13 села Никшићке Жупе, и из њих расељено по селима Никшићког Поља. Од Крсте су Војводићи у Требјеси, од Бјелоша становници села Бјелошевине, од Оливере село Драговољићи, од Лакете становници Кута и Заграда и од Влајка који је убио неког разбојника и побегао у судно племе Ровца, доводе порекло велика Ровачка братства: Булатовићи и Влаховићи. Сви Никшини потомци славс Лучиндан и преслављају Петровдан. Из Жупе спустили су се Никшићи у Никшићко Поље, које су до 15. века насељавала поглавито два братства: Угреновићи и Риђани. Ова стара братства све су више потискивала и до краја 19. века готово се сасвим раселила, особито на Гласинац у Босни, по Херцеговини и Западној Србији (Насеља XII, 38 н 39).”
    Насељавање Никшића, из Никшићке Жупе и Никшићког Поља, Ускоковић је овако приказао: „Исељавање Никшића почело је од почетка 17. века, после њихових неуспелих буна против Турака, а свакако гa је било и paниje. Исељавање се је наставило у великој мери кроз цсо 17. и 18. век, нарочито за време великих сеоба нашег народа под патријарсима и аустријско-турских ратова тога времена. Никшићки крај је у тим догађајима много пострадао. Досељавање многих муслиманских породица у варош Никшић још више је појачало ово насељавање Никшића, сукоб муслимана и православних од Никшићког Поља је тада створио „страшно вихориште и разбојиште” (Тако то назвао Цвијић у књизи „Насеља” XII с 181). Читава братства Никшићка селе се тада на југ no Херцеговини, Далмацији, у југозападне крајеве Србије, одакле прелазе у Срем и Хрватску. „(Ускоковићев рад стр. 3).”.
    Кад се пажљиво прочитају Ускоковићево „Исељени Никшићи” у Цвијићеву „Зборнику”, не можете довољно да се начудите које су све од крупних историјских личности у Србији деветнаестог стољећа од Никшићког племена. Да само наведемо некоје: Ту је шабачки владика Хаџи-Мелентије Никшић (погипуо 1816. г.) и Карађорђев војвода поп Филип (погинуо 1820. г.), толико угледни и политички утицајни да је од њих зазирао и сам Кнез Милош. Од Никшића је ужички славни Владика Јања, који је oстao у мајбољој успомени и он је обновио Жичу. Од Никшића је кнежевски намјесник за Миланова малољетства Миливој Блазанац, па Миша Аластасијевић, чија је задужбина импозантна палата Велике Школе, сада зграда Старог упиверзитета. Од Никшића исељених су у Шумадијском устанку: Хаџи Рувим, Kарађорђев војвода Петар Молер, прота Зарија код Ужица, преци Јована Скерлића, наследни кнежеви Грбовићи у Мратишићу и две владарке: Кнегиња Љубица од Вукоманонићa и Краљица Драга од Луњевица. Од Никшића је у cвоје вријеме претсједник владе Љубо Стојановић, славни учењак.
    Код исељених Никшића, под именом „Требјешана” у Русији, сачувало се писано да је Стеван који је саградио Манастир Морачу, имao кћер Евросиму удату за војводу Илиона у Грбљима од кога је био Никша, да је Стеван усинио Никшу, оженио га кћерком Леоновом „от веническије земљи”, запопио га и од њсга постало племе Никшићи. Код Никшића, осталих у Херцеговини, чуло се је да је од исељених у Русију било „седам ђенерала”: толико су били угледни, чак и у Русији.
    (7) Подаци Андрије Лубурића
    Ревни сакупљач народних умотворина, црногорски учитељ Андрија Лубурић чија збирка народиих песама, по величини, како се говори, цремашиће Вукову — сакупља и народна предања о старини породица и њиховим кретањима, Он се, у Божићном броју „Зетског Гласника” (за 1935.г.), под насловом „Племе Никшићи”, укратко осврнуо на историју Никшићког племена и изложио њихово најстарије разгранавањс племенско и братствено. Овако је он ту изложио очувана народна предања: „Уопштено народно предање каже, да је Никша био војвода у Грбљу. На њега је напао Балша Зећанин, победио га н освојно Грбаљ. Тада ie Никша са неким својим прнсталицама из Грбља и Паштровића ускочио у Оногошт, бану Угрену. Овај га лијепо примио и населио на Заграду у Жупи Никшићкој, а његове присталице пo разним дијеловима своје бановине. Даље се прича да је Балша затражио од Бана Угрена, да му изда Никшу и остале бјегунце, а када јс овaj одбио, Балша дигне војску и удари на Оногошт. Бан Угрен поступи по Никшину плану и потуче Балшу.
    Ннкша се доцније много осилио. Његови синови убију у Рваћеву неког бана Радана и освоје његов крај. Доцније Никша с Угреном потучс двије турске војске; једну код Кусињског Моста у Никшићу 1386, а 1388. године другу, много већу, на Никшићким Рудинама.
    Мзмеђу бана Угрена н Никше дошло je до сукоба око власти у Оногошту. Једном приликом Никшин син Гојко убије бана Угрена у Жупи. И Никша jе погинуо нза Угрена. llo предању старих Угреновића Никша је цогинуо на планини Требијешу од руке војводе Леке, сина бана Угрена. А по другима погинуо је на истом мјесту од неке братоножићке чете, кад је причају његови потомци. ншао на виђење своме сину Гојаку, који је због убиства Угренова преселио у Ровца. На мјесту гдје јс погинуо Никша, побнјен је једаи велики камен, који се зове Никшин Киљан. Никшино тијело сахрањено је код старе црквс на Заграду.
    Никша је имао више синова. Знаду се нмена Крајимиру, Лазару, Петру, Војину и Гојку. Мисли се да их јс било осам.
    Крајимир је био војвода. Он је, причају, погинyo на Косову са много Жупљана, међу којима је веле, било шеснаест главара. Он је имао синове Ливера и Драга или Драговољу. Традиција и једна народна пјесма која опјева јсдан догађај из око 1760. године, назива Ливера војводом.”
    Лубурић даље наводи да је од Никшићког племена и Војвода Грдан, најкрупнија политичка личност на концу шеснаест стољећа, који је са тадашњим патријархом српским у Пећи Јованом био на челу покрета Хришћана за ослобођење од Турака. Грданови потомци имали су видна учешћа у ратовима, кандијском и морејском.
    (8) Исељени Никшићи на Тромеђи босанско-далматинско-личкој
    Исељавање Никшића текло је преко Босне, Сјеверне Далмације, Лике и Баније, чак до Словеначких Алпа. Много их се је задржало на данашњој Тромеђи трију земаља које су тада биле у саставу огромног турског царства, и то њеног Босанског пашалука. На Тромеђи је, на босанекој сграни, Манастир Хрмањ који је једно време био владичанска резиденција. Међу калуђерима тога манастира један се звао Никшић.
    Крајеви око Тромеђе нису сви антропогеографски испитани, па да се може тачио утврдити које су све породице старином Никшићи. За цијеле групе градова на Тромеђи, и то у Босанској Крајини, Далмацији и Лики, са славом Св. Лука, очувало се предање да су ,,некако једно пa се разродило. У Босанској Крајини, и то на Босанском 1’рахову има Билбина Долина, где су насељени Билбије са очуваним предањем да су од Никше.
    Одатле су се расељавали но свој Босанској Крајини. Врло су борбени. Има их много у првим редовима у свим устаначким покретима, у политичким н привредним акцијама. Из њиховог рода је било више истакнутих вођa у Крајишком устанку 1875-1878. И мајка Гаврила Принципа је из тога борбеног рода. Једно су са Билбијама и Благојевићи на Змијању под Кочића Главицом. По једном предању пали су од Никшића на Змијање, а одатле прешли у Далмацију, а по другима најпре у Далмацију и од њих једни иселили на Змијање („Насеља” књ. XX ст. 361).
    У Осрецима под Унлицом планином рекоше ми, да су „некако једно” ови родови: Опачићи, Чавке; Шеве; (Шевићи), Чубре, Лукмирице и Билбије. Њихове психнчке особине карактерише презиме: „Опачић”, јер им је и предак био сувише „опак”. Колико их има штокуда по Лици, може се установити по д-ра Радослава М. Грујића „Племенском рјечиику личко-хрватске жупаније”, који је штампао у „Зборнику за народни живот и обичаје Јужних Словена”, књ. XXI, а који издаје загребачка Југославенска академија знаности и умјетности. Потом ријсчнику је у Лики: Чубрила 55 кућа у 5 насеља; Опачића 55 кућа у 10 насеља; Шева 11 кућа у једном насељу; Бандића 18 кућa у 1 насељу; Кошутића 19 кућа у 3 насеља. У Поуњу Босанске Крајине, која је антропогеографски испитана, има старином Никшића, досељених преко Лике и Далмације, оволико: Опачића 19 кућа у 8 насеља; Бандића 3 куће у 3 насеља; Чубрила 29 кућа У 10 насеља; Шевића 38 кућа у 8 насеља; Кошутића 5 кућа у 4 насеља; Билбија 1 кућа и Мићића 2 куће.
    У Дијецези Горњо-Карловачкој нашао сам Лучинштака 29 презимена. Код Санског Моста, у Босанској Крајини, има породица Никшић са славом Св. Лука. У Војводини има Шевића и од њих је мајка најславнијег нашсг историчара Илариона Руварца.
    (9) Проблем славе Никшићког племенa
    Сви они који изводе своје поријекло од претка Никше, славе Св. Евангелиста Луку који пада у јесен 18 октобра, по cт. календару. Ускоковић нарочито истиче да исељени Никшићи чувају своју славу Св. Луку. На Гласинцу под Романијом планином, забиљежио сам од једног старца народно предање да су они сви који славе Св. Луку „једна крв”, и да се не могу међу се женити. Испитујући како је дошло до тога да Никшићи славе Св. Луку, треба трагати за црквама које су посвећене Св. Луки и одкада почиње јачи култ Св. Луке.
    Последњи краљ босански био је зет Деспота Бранковића; узео је унуку Деспота Ђурђа, а кћер његова сина Лазара. По смрти таста као босански престолонаследник, помоћy Угарске, заузме деспотски престо у Смедереву. У тежњи да уједини српску деспотовину са босанском државом. Странка наклоњена Турцима, Михаила Ангеловића, позове Султана да заузмс Смедерево. Опкољен у Смедереву Деспот преда град, под погодбом да изађе са благом које наслиједио као мираз из богате ризнице Деспота Ђурђа Бранковића. Тада понесе и мошти Св. Луке. Чудно је како су мошти Евангелистове доспејеле — по једном рукописном кодексу који се чува у Народној библиотеци у Паризу – у Смедерево, а одатле у Јајце. Крсташи су их, за крсташких ратова, пренијели нз Цариграда на једно острво. Кад је Деспот Ђурађ Бранковић морао да напусти своју државу, и да се склони у Далмацију, каза му на сну један старац, бијеле браде, за мошти. Деспот пошаље призренског епископа Михаила, игумана манастира Љеша, и једног бољара пo имену Стјепана, да утаначе ногодбу и допрате мошти до престонице. Па Морави дочекају мошти Евангелистове тадањи патријарх српски Никодим, Деспот Ђурађ и Деспотица Јерина, њихова дјеца Мара, Ђорђе и Стефан, са много бољара, и пренесу их са великим слављљем у Смедерево. Пo паду Смедерева, пренесу их као мираз у Јајце. Кад су краљице морале да бјеже, по паду Јајца, 1463. г., понијеле су их са собом и тако су доспјеле у Сјеверну Италију.
    Једна од цркава у Котору посвећена је Св. JIУKИ. У Боки има две три цркве посвећене Св. Луки. Син Војводе Грдана Никшића, војвода Петар, зидао је манастир Св. Луке у селу Лнверовићу, у коме се је велики број Никшића изучио свештеннчком позиву. У Купинову, у Срему, престоници пресљених деспота српских, по паду Смедерева, била је дворска црква посвећена Св. Луки. У Јајцу и сад постоји торањ Cв. Луке са остацима цркве која je посвећена Св. Луки. Гсографска распрострањеност цркава, посвећених Св. Луки означује пут којим су ношене мошти Св. Луке, а посвета дворске црквице у Купинову Св. Луки, значи да су Деспотовићн имали нарочити завјет Св. Луки.
    Све околности говоре да су Никшићи почели да славе Св. Луку, као своју наследну породичну Славу, од оног времена кад су мошти тога Евангелиста пренесене са мора у Смедерево. Није искључено ни то да нису те мошти ношене управо преко Никшића, и ту и преноћиле у којој од цркава, и да бољарин Стјепан, који је са призренским епископом пратио те мошти, није био од Никшићког племена; чак и њихов племенски претставник и главар. Дотада су Никшићи, сва је прилика, славили Св. Петра као своју наследну породичну славу. Властелин Стеван. вјероватно претставник и главар племена Никшићког, завјетовао се при преношењу моштију — могуће да му се је Евамгелист јавио у сну — да ће Св. Луку славити као преславу-прислужбу. Послије су Никшићи, сматрајући Св. Луку као свога главног племенског заштитника код Бога, почели да га славе као своју главну славу, а дотадању своју славу Св. Петра узели као преславу-прислужбу.
    На ту иако сувише смјелу, хипотезу наводи ме ова чињеница. Потомци Никшини — чији је култ као плсменског претка толико јак у цијелој Жупи да су средњевјековни град Оногошт презвали „Никшић”, жупу „Никшићка Жупа”, поље ,,Никшићко Поље”; а један огроман гробни камен називају и поштују као „Никшин Киљан” – и то они који су остали у Никшићкој Жупи славе Св. Луку, а прислужују Св. Петра. У Требјеси једном крају Никшићког Поља — прозваном по главици Требјеси, а пo њој и огранак Никшићког племена прозвани су Требјешани биле су три цркве које су посвећене: једна Св. Ђурђу, једна Св. Богородици (Успеније) а једна Св. Петру. Манастир Морачу сматрају као задужбину свога племенитог претка Немањићког поријекла, Краља Стевана Влкановића, ујака или поочима Никшина. Огранак исељених Никшића испод главице Требјесе, и прозваних „Требјешани”, кад су се иселили у Русију код Одесе и тако саградили себи цркву, нису је посветили ниједном од трију требјешких цркава него своме племенском патрону Св. Луки. Није без икакве везе и име бољарину „Стевану”, ко|и је пратио мошти Св. Луке; са именом „Стевана” Влкановића.

    ИЗВОР: Динарска племена Немањићског поријекла, Милан Карановић

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    • Милан Кушић

      Поштовање ,порекло ми је из Ивањице,село Луке,крсна слава Свети Јован,ако можете нешто да ми кажете био бих вам захвалан.Поздрав!