Исељени Никшићи

Портал Порекло објављује у целини студију Радоја М. Ускоковића “Исељени Никшићи”, која је први пут публикована 1924. године у  Зборнику посвећеном Јовану Цвијићу.

 

ОБРАЂЕНА СЛЕДЕЋА ПРЕЗИМЕНА: Абдула, Аврамовић, Алексић, Антонијевић, Бјелетић, Бајевић, Бајић, Баџак, Бабић, Батинић, Бећировић, Белић, Белобрковић, Бијелић, Бијеловић, Блазнавац, Бојановић, Богавац, Богићевић, Божовић, Боторић, Бошковић, Броћић, Бућић, Будинић, Буковчанин, Булатовић, Васиљевић, Васић, Вељовић, Величковић, Верус, Весић, Вићентијевић, Влатковић, Влаховић, Влачић, Војводић, Војновић, Вујић, Вујичић, Вукашиновић, Вуковић, Вукомановић, Вукосављевић, Вукотић, Гавриловић, Главањ, Глибић, Глигић, Голуб, Грбовић, Гузоњић, Давидовић, Дамјановић, Дамњановић, Даниловић, Драшћевић, Драшковић, Ђајић, Ђапић, Ђекић, Ђокановић, Ђоковић, Ђоковићи, Ђотуновић, Ђурић, Ђурковић Ерић, Живановић, Живковић, Захарић, Зечевић, Иванишевић, Ивезић, Иконић, Илијашевић, Јањић, Јаковљевић, Јеремић, Јовановић, Јововић, Јоковић, Јурјевић Кљајић, Караџић, Карић, Кикојевић, Кишић, Клајић, Кокољ, Кокошар, Кокошаревић, Колаковић, КолаК, Копљарац, Коруновић, Костић, Кречковић, Крстић, Крстовић, Крунић, Кудузовић, Кундачина, Кушаковић, Кушић, Лазић, Лакета, Лаловић, Лопушанин, Лукић, Луковац, Лучић, Љепава, Марић, Марићевић, Маринковић, Мариновић, Маркишић, Матијашевић, Матијевић, Мачуга, Мијатовић, Мићић, Милекић, Милићевић, Милић, Миливојевић, Милојевић, Милобратовић, Миловановић, Милошевић, Михаиловић, Мојовић, Моловић, Мостариџа, Ненадовић, Нешковић, Нешовић, Николајевић, Николић, Обрадовић, Павловић, Папић, Парандил, Пејић, Пејовић, Пекић, Пенда, Петковић, Петровић, Петронијевић, Пиљевић, Пивљак, Пођанин, Поповић, Поповац, Порубовић, Протић, Рајичевић, Радивојевић, Радојевић, Радоњић, Радовановић, Радосављевић, Радошевић, Радуловић, Рашевић, Рашковић, Рисимић, Ровчанин, Роговић, Розгић, Ртокуповић, Рудић, Рунда, Савић, Савчић, Секулић, Сетењчић, Сикирић, Симовић, Синђић, Скерлић, Слепчевић, Средојевић, Стабловић, Стакић, Станић, Станковић, Старчевић, Стеванчевић, Стојић, Тимотијевић, Товаревић, Толић, Томанић, Томашевић, Требљешанин, Трипковић, Трифуновић, Трогвчевић, Ћесак, Ћирјак, Ћумурлија, Угреновић, Филиповић, Хаџић, Цвејић, Црнчевић, Чворовић, Џудовић, Чигоман, Шајиновић, Шевић, Шестовић, Шешлија, Шиљеговић, Шкуљевић, Шукић, Шундић

 

ИСЕЉЕНИ НИКШИЋИ

Племе Никшићи насељавало је Никшићску Жупу и источни део Никшићског Поља. Међу зетским племенима помиње се 1399. и 1455. године. Насељени у плодној долини Зете, којом је од најстаријих времена водио врло важан друм од Подгорице, преко старе вароши Никшића (Оногоста), за Херцеговину, постепено су се формирали у знатно племе. После пада Зете, како су били Турцима на ударцу, против њих су се бунили већ у 16. веку и због тога се у великом броју исељавали.

Испитујући порекло становништва по Старом Влаху, Драгачеву и Чачанском Поморављу убрзо су ми пале у очи многобројне врло јаке, имућне и истакнуте породице, досељене од пре 200—250 година од Никшића. Ове се породице запажају и по осталим нашим крајевима, у којима је порекло становништва проучено и у књигама Насеља Српских Земаља досад објављено. Све ове породице славе карактеристичну никшићску славу Лучин- дан (18. окт.), знају врло добро за своје опште племенско порекло и сродство, и одржавају врло тесне родбинске везе, па ма колико биле удаљене и разрођене.

Многи старији људи из ових породица, добри и разборити и у свом крају врло познати домаћини, нарочито старац Василије Нешковић из Миланџе под Јавором, Лука Розгић из драгачевске Осонице под планином Чемерном и храбри калуђер дреничког манастира Девича Теофан Ђоковић (убили га Арбанаси 1915. г.), лепо и јасно причали су ми о општем пореклу Никшића и њиховом исељавању, понегде служећи се и легендама о племенском претку Никши.

Никшин отац Војвода Илија, ожењен ћерком Немањиног сина Вукана, живео је у Боци у кртолском селу Гошићу где је имао цркву посвећену Св. Луки, која и сад постоји. После смрти Вуканове Илија није хтео признати власт шурака Стевана, и од њега се одметне. Овај га савлада и погуби, а сестру „бремениту“ доведе к себи у Подгорицу, где роди сина Никшу (Нишу). Овај одрасте код ујака, запопи се у ујаковој задужбини Морачком Манастиру и постане управник никшићског краја на место неког Бана Угрена, чијих потомака има сада у никшићском Горњем Пољу (славе Мратин дан и Савин-дан).”’

Никша је живео у Никшићској Жупи у селу Заграду. Убили су га хајдуци на оближњој планини Малој Лукавици, где се и данас један побијени мрамор зове Никшин Киљан.

Никша је у Никшићској Жупи затекао старинце Ртокуповиће, који су били од старог зетског племена Лужана и сад их има на 40 кућа у жупском Старом Селу.

Од Никшиних пет синова доводи порекло племе Никшићи, насељено сада у 13 села Никшићске Жупе, и из њих расељено по селима Никшићског Поља. Од Крсте су Војводићи у Требјеси, од Бјелоша становници села Бјелошевине, од Оливере село Драговољићи и Лиеровићи, од Лакете становници Кута и Заграда, и од Влајка, који је убио неког разбојника и побегао у судно племе Ровца, доводе порекло велика ровачка браства: Булатовићи и Влаховићи. Сви Никшини потомци славе Лучин-дан и преслављају Петров-дан. Из Жупе спустили су се Никшићи у Никшићско Поље, које су до 15. века насељавала поглавито два браства: Угреновићи и Риђани. Ова стара браства све су више потискивана и до краја 19. века готово се сасвим раселила, особито на Гласинац у Босни, по Херцеговини и Западној Србији (Насеља, XII, 38. и 39.).

Никшин син Крсто живео је у жупском селу Рубежи, где му остане син Радул (од њега сад велико браство Радуловићи, којих има у вароши Никшићу), а син Дракул пређе на пусту и густом гором обраслу главицу Требјесу у Никшићском Пољу, насели се у њој и искрчи је, те се и прозове за то Требјеса. Дракулов син војвода Гаврило Грдан бунио је 1597. год. против Турака Пивљане, Дробњаке и Никшиће, и 1608. год. поново радио на устанку са пећским патријархом Јованом II истичући се као врло чувен национални радник у овом покрету. Овај његов рад наставио му је син војвода Јован, а други син, војвода Петар, зидао је Манастир Св. Луке у селу Лиеровићу, у коме је се велики број Никшића изучио свештеничкоме позиву. Са Војводићима у Требјеси живела су и друга им сродна браства: Лопушани, Клајићи, Ђоковићи, Бућићи и Вујичићи; од неких од њих данас у Требјеси има неколико кућа, док су се остали, нарочито врло истакнуто и најјаче браство Војводићи, већином иселили.

Исељавање Никшића почело је од почетка 17. века, после њихових неуспелих буна против Турака, а свакако га је било и раније. Исељавање је се наставило у великој мери кроз цео 17. и 18. век, нарочито за време великих сеоба нашег народа под патријарсима и аустријско-турских ратова тога времена. Никшићски крај је у тим догађајима много пострадао. Досељавање многих муслиманских породица у варош Никшић још више је појачало ово исељавање Никшића; сукоб муслимана и православних од Никшићског Поља је тада створио „страшно вихориште и разбојиште”. Читава браства никшићска селе се тада на југ по Херцеговини, Далмацији и Боци, и на север, преко Дробњака и Полимља, у југозападне крајеве Србије, одакле прелазе у Срем и Хрватску.

У 17. веку један део Никшића, из Требјесе од браства Милобратовића, досељен је у Херцеговину и, како се види из испитивања Дедијерових, растурили се по селима око Билеће: Подосоју, Торичу, Љубишићима, Шобадинама, Плужинама, Чуковићима, Голобрђу, Влаињи и Нарту. Сад су се овде од њих развила велика браства: Шешлије, Кокољи, Бјелетићи, Кундачине и Папићи, од којих су се нека спустила у Гацко (Шиљеговићи), Невесиње (Божовићи и Руљи) и оближња му села Братач, Миљевац и Риљи, Љубиње (Крунићи), око Стоца и Благаја, у Шуму (Бијеловићи) и Зупце (Томашевићи). Побегли су због насиља Грађана, муслимана из Никшића. Тргујући са шумадијским воловима обогатили су се и око Билеће купили имања, због чега су се наново закрвили с Турцима и неки побегли „пут Босне.“

Други део Никшића, досељен у 17. в. из Риђана у Херцеговину, растурен је по селима Попово-Требињског Поља: Пољицу, Драчеву, Величанима, Чваљину, Туљу, код манастира Тврдоша (били манастирски пчелари), Јасеници, Полицама и вароши Требињу. И од њих су сад овуда велика браства: Иванишевићи, Љепаве, Мостариџе, Сетењчићи, Рунде, Глигићи, Милићи, Мачуге, Пенде, Голуби, Батинићи, Колаци, Поповци и Влачићи. Расељених одавде има у Мостару (Главањи и Петровићи), по невесињским селима: Божановићима (Ивезићи), Дрежњу (Пиљевићи) и Прењ-Алиднићима (Обрадовићи), у Хуму у Шуми, код Стоца и Габеле, у Тријесту (Шкуљевићи), Брчком (Васићи) и још неким босанским варошима. Од старине по овим селима имају своје земље.

У Боци од досељених Никшића-Требјешана крајем 17. века сад има неколико кућа Војводића у Морињу код Рисна (одавде осељени у Одесу, Трст и Египат) и Кишића у Кутима код Херцег-Новог.

На север су се Никшићи исељавали преко Полимља, растурајући се одатле у два правца: једни преко Вардишта и Шаргана за Ужички Стари Влах, Црну Гору, Соколску Нахију, Подриње, Колубару и Посавину, а други преко Сјенице и Јавора за Ивањички Стари Влах, Драгачево, Чачанско Поморавље и Шумадију.

Из првог времена исељавања једна група Никшића, са брда Мљетичка, насељена је на реци Тари у селима Премћанима, Бобову и пљеваљској Вишњици (овде изгинули 1876. г.), где се сад презивају Војновићи. Знају за општу традицију о пореклу Никшића.18 Од њих једни осељени ка Равној Рјеци код Бјелог Поља, где их и сад има.

Крајем 17. века велики део Никшића, поглавито од Војводића „из села Луке“ (Луково код Никшића) насељен је у Сјеничком Пољу, нарочито у селима под Јавором: Љепојевићима и Буковику. У овом крају нису се много задржали, јер су често узнемиравани због пута који је туда водио из Босне и због многих муслиманских беговских породица из Н. Пазара и Сјенице. Поступно су прелазили преко Јавора и насељавали се по склоњенитијим старовлашким селима испод Голије, Јавора и Мучња. Отуда сад у Љепојевићима има од Никшића само једна кућа Петковића, а у Буковику 4 куће Глибића и 10 кућа Мариновића. Ратних година 1809. и 1876. и ови су се много расељавали и Глибића сад има неколико кућа у селима око Ивањице: Кушићима и Свјештици, драгачевској Д. Краварици (Насеља, 1,154 и 158) и љубићским Мрчајевцима и Бресници, а Мариновића у Бјединој Вароши код Ивањице, чачанским селима: Жаочанима, Премећи, Балузи и Јежевици (Вукосављевићи) и у Крагујевцу.

У 17. веку од Никшића и Сјеничког Поља прешла је једна велика задружна породица у старовлашко село Маскову више Ивањице под планином Јавором. Овде се поделе, па једни оду негде у Шумадију, а други сиђу мало ниже под Црвену Гору у село Миланџу. При крају 17. века у Миланџи је живела19 ова породица као задруга од 100 мушких и 70 женских чланова (осам браће са по осам синова и осам спахилука). Њихов ста- решина завади се са сјеничким пашом, који га пошаље у тамницу травничком везиру. Отуд се откупи и ослободи, али под условом да се задруга расели. То и учине. Старешина оде у село Луњевицу20 под планином Вујном, најстарији син Марко у Усиље на реци Студеници под планином Радочелом,21 а најмлађи остане у Миланџи. Од осталих осељених из ове задруге сад има потомства у Крушевици код Жупе, љубићким Мрчајевцима, Гор. Горијевици (Рашевићи) и Д. Горијевици (Николићи) и гружанском Петропољу.

У Миланџи се зна за чукундеду ове породице Неда, који је био жењен из Буковика из познате породице Обућина (Обућине су старином из Дробњака; од њих је знаменити јунак у Старом Влаху Аврам Обућина, побратим Кара-Ђорђев). Његов син Нешко, по коме се сад у Миланџи зову Нешковићима, био је жењен од породице Боторића из оближњег села Опаљеника. Учио је три године у Студеници, али се није запопио, већ је био писар 19 година код старовлашког кнеза Рашковића и нововарошког аге Муратовића, и за време Првог Устанка код Кара-Ђорђевих војвода у Ст. Влаху. Важио је као најобразованији човек тога времена у свом крају. Његов син Остоја био је велики јунак у устанку и народни певач. Остојин син је, у нашем народу некад врло познат и омиљен ужички епископ Владика Јања. Још за време Турака од Нешковића су из Миланџе осељени једни, због крви, у Чебинац код Н. Пазара, за тим Петровићи у Свјештицу код Ивањице, Савићи у Конарево и Савчићи у Качулице код Краљева. Сад у Миланџи има још једна њихова кућа, која је на путу да се угаси, а са њом и знаменита старовлашка породица Нешковићи, који су манастиру Студеници дали неколико добрих монаха, Ст. Влаху велики број заслужних људи, свештеника и учитеља, и одива удаваних по најбољим кућама.

Око Нешковића, као богате и врло угледне породице, окупљали су се многи Никшићи. Користећи се њиховим познанством са турским агама, населиле су се у 18. веку по селима Старог Влаха испод Јавора и Мучња никшићске породице: Роговићи у Ојковици (10 к.) и Сивчини (8 к.), Дамњановићи у Трудову и Дубрави (од ових су Средојевићи у љубићским Соколићима, Јововићи у Мочиоцима (Јововићи кажу да су „од вамилије Страхинића-бана‘ који је са великим стадима стоке живео на Мучњу. Од њих су Вучићевики у Приликама код Ивањице, Миловановићи у Мраморцу код Смедерев. Паланке (Насеља, XIII, 324.) и Гавриловићи у љубићским Вранићима), Марићи у Сивчини (4 к.), богати и врло предузимљиви Томанићи и Бајевићи у Приликама (5 к.)28, Радошевићи и Бојановићи у Брезови (око 20 кућа) и Пејовићи у Радаљеву (20 к.).

Поглавито у току 18. века из Старог Влаха спустили су се многи Никшићи у Драгачево где су сад од њих врло имућне и богате породице растурене по селима: Гор. Дубцу и Толишници више од 20 кућа Маринковића (потомци храброг Маринка, код Турака јако озлоглашеног),30 око 30 кућа Ћирјака у Вирову,31 15 кућа Милекића (Старчевића) у Д. Краварици, 14 кућа Матијашевића у Ђераћима, око 30 кућа Богићевића (Миловановића) и Карића у Крстацу,33 10 кућа некад чувене хајдучке породице Бајића у Пилатовићима, до 10 кућа Стеванчевића у Грабу (неки скоро сишли у чачан. Атеницу) и Броћића у Гучи.

Од Никшића, сем скорашњих досељеника већ поменутих, у чачан. Поморављу има их, досељених у 18. веку из Ст. Влаха, више Краљева под Јелицом око 20 кућа Пејовића и Васиљевића у Петњици, Премећи, Мршинцима, Врдилима и Дракчићима, преко Мораве под Котлеником у Цветкама до 15 кућа Вуковића, Станковића, Јањића и Протића, и у Љубићу око 30 кућа једне породице сродне са Јововићима у Мочиоцима. Из Поморавља пресељених има их 10—12 кућа у гружанским селима: Пајсијевићу (Васиљевићи) и Грабовцу и Каменици (Маринковићи).

У јужној подгорини Рудника око, већ поменутих, Милићевића у Луњевици под Вујном, у 18. веку насељени су њихови блиски сродници од Никшића, Вукомановићи у Срезојевцима  и Милојевићи у Љутовници, сад велике и имућне породице. Из породице Вукомановић била Кнегиња Љубица. Њена сестра Мирјана била је удата за брата ужичког војводе Јов. Мићића, а брат јој погинуо врло храбро 1815. год. у боју на Пожаревцу, док су јој стричеви помогли кнеза Милоша новчано у почетку устанка 1815. год. Њен блиски сродник Алекса Вукомановић, зет Вука Караџића, био је један од првих професора историје књижевности и српске историје на Београдском Лицеју и као члан Срп. Учен. Друштва писао неке историјске расправе. Сама Љубица је била врло паметна, енергична племенита и религиозна жена. Вукомановића осељених крајем 18. века, из Срезојеваца има неколико кућа у Берковцу код ваљев. Мионице (Насеља, IV, 252.); од њих су биле свештеничке и трговачке куће у Гор. Милановцу и Чачку, од којих сад има неколико виших чиновника и официра (Петровићи Вуковићи).

Осељени Никшићи, у 18. веку из Старог Влаха, по Шумадији су се досад разгранали у велике, богате и знатне породице, нарочито по јасеничким селима:

Код Аранђеловца у Врбици (3 к. Милошевића), Мисачи (15 к. Милошевића), Копљарима (70 кућа Кокошаревића и Слепчевића), Љубичевцу (26 к. Ерића и 4к. у гружанској Каменици, в. Насеља, X, 270. и 271.), Маслошеву (25 к. Илијашевића, Гавриловића и Ђурковића), М. Плани (Радојевићи), Котражи (30 к. Савића и Белобрковића), Липовцу (70 к. Зечевића, Скерлића и др.) и Буковику (50 к. Станковића, Лаловића, Вићентијевића, Милојевића, Крстовића — прадед им био на договору у Орашцу за 1 устанак и Радоњића), код Тополе у Блазнави (13 к. Трговчевића) и Божурњи (12 к. Блазнаваца),4* код Младеновца у Стојнику (25 к. Шундића – Пореклом су Требјешани. Има их осељених око Митровице и Неготина. Од ових је мајор Миша Анастасијевић из Пореча, велики и богати трговац са соли и про- светни добротвор, поклонио зграду Вел. Школе у Београду „своме отечеству”. Његова ћерка Сара била је удата за Ђорђа, брата од стрица Краља Петра Вел.) и Јагњилу (30 к. Весића и Баџака), и код Паланке у Баничини (8 к. Стабловића-Тодоровића). У Лепеници Никшића-Требјешана има преко 80 кућа у Реснику (зову се Павловићи, Коруновићи и др). У Лепеници су засновали село Никшић. Од осељених Никшића из јасеничког Буковика има у космајској Влашкој и Парцанима (Буковичани) и више од 20 кућа Вићентијевића — Копљараца у Белом Потоку под Авалом (Насеља, II, 1033. и 1034.).

Исељавајући се долином Лима један део Никшића задржао је се око Прибоја на Увцу (Насеља, IV, 592.), док су остали одатле прелазили преко планине Шаргана у пространо златиборско сточарско село Кремна и од њега се даље ширили до Саве и преко ње до Новог Сада. Крајем 17. века у Кремна је се доселио из никшићског села Драговољића Кнез Стјепан Радоњић као врло задружан и богат домаћин (дотерао 2000 оваца). Он је овде засновао јаку породицу, из које су једни водили велику сточарску трговину а други поповали по многим околним селима, те се убрзо добро обогатили и истакли у Ужичком Старом Влаху као прва и најугледнија породица. Данас од њих има у Кремнима до 20 кућа Поповића и Захарића, и сматрају се и сад за најотменију сеоску породицу у Ужичком Округу. Од старине у једној Захарића кући истовремено попују по два три свештеника (отуд за њих изрека: „три им попа течу, три казана печу!“).

Поповићи-Захарићи у Кремнима били су етапа за све Никшиће који су овуда пролазили у 18. веку и насељавали се по Ужичкој Црној Гори, Подрињу и даље по Округу Ваљевском. Ретка је која никшићска породица, чији су претци прошли кроз Кремна и населили се чак до Саве, да не памти и не зна за гостопримство које су Захарићи указали њиховим првим досељеницима. Њиховим старањем насељени су њихови рођаци Кљајићи у Растишту крај Дрине, недалеко од ман. Раче. Још даље низ Дрину, насељена је почетком 18. века једна група Никшића у Прњавору ман. Троноше, одакле су се досада раселили по јадарским селима: Цикотама (8 к. Алексића), Шурицама (2 к. Поповића), Рибарицама (26 к.) и Цветуљи (15 к.). Из Јадра су се спустили у поцерска села: Црниљево (Цвејићи) и Букор (15 к. Петровића-Товаревића, дед им поп-Марко по двапут месечно на товарном коњу терао ракију на продају у Сарајево) и још ниже по тамнавским селима: Баталагама (велика и угледна задруга Стојића), Зуквама (2 к. Ђурића) и Каменици (4 к. Шевића).

Од врло блиских сродника Захарића, кнез Стјепанове браће и рођака, у току 18. века развиле су се велике и богате породице по селима око Ужица, Пожеге и Косјерића све до Маљена. Њих су поглавито заснивали свештеници, чији су доцнији потомци поповали и са стоком трговали, те тако стварали врло напредне породице које и данас дају свештенике, многе чиновнике и врло имућне и познате људе по ужичким селима и варошима. У Стапарима више Ужица од њих је богата свештеничка породица Трифуновићи, за тим у пожешким селима: 30 кућа Кречковића у Здравчићима и Тврдићима, Лучића у Висибаби, 80 кућа Костића, Драшковића, Лазића и Трипковића у Трнави, 40 кућа Рајичевића у Дружетићима, 30 к. Филиповића у Душковцима и 20 кућа Бошковића у Мушићима, и по селима око Косјерића: Поповићи у Субјелу, 50 кућа Сикирића у Брајковићима,55 50 кућа Јовановића, Матијевића, Антонијевића, Миливојевића и Васиљевића у Скакавцима, и 20 кућа Поповића у Годљеву.

Крајем 17. и у првој половини 18. века велики број Никшића, већином из никшићских села Риђана и Драговољића (од браства Радуловића), насељен је по многим ваљевским селима до Саве, међу њима прво Хаџићи у Бабиној Луци код манастира Боговађе (под Сувобором), стара бератска кнежевска породица Грбовићи у Мратишићу под Маљеном и Вукомановићи у Мургашу код Уба. Знатне породице од старине, нарочито Грбовићи због свог кнежевства, које су задржали и у Ваљев. Колубари, својим радом су и овде убрзо стекли велики углед и повукли друге своје браственике и саплеменике Никшиће и населили их поред себе. Интересујући се за опште народне ствари помагали су аустријске тежње тога доба и крајем 18. века истакли се у свом крају на врло угледан положај и, као народни љубимци и пријатељи, са својим саплеменицима повели коло народног ослобођења.

Хаџића (Николајевића) у Баб. Луци сад има 6 кућа. Од њих је био боговађски архимандрит Хаџи-Рувим (мученик из 1804. г.) и храбри и образовани војвода из оба устанка Петар Молер (удављен од Турака 1816. г. као противник кнеза Милоша). За дуги низ година из ове је породице било много чиновника, нарочито свештеника. Око себе населили су рођаке Колаковиће у Бабајићу (20 к.), Цветановцима (2 к.), Гуњици (14 к.) и Струганику (3 к.).

Потомци досељеног Грба (седми бератски кнез у браству Радуловића-Радоњића) Грбовићи: Никола, Милован, Радован и протојереј Стеван, као кнежеви и војводе свога краја храбро су се борили у оба устанка; сад од њих имају у Мратишићу три имућне и угледне куће. Од Никшића, које су Грбовићи населили по селима у подгорини Маљена, сада има: преко 30 кућа Лукића (Никића) и Рисимића у Буковцу, Пепељевцу, Толићима и Радобићу, 50 кућа Живановића, Вујића и др. у Осеченици, 9 к. Абдула у Крчмару, 20 к. Вукотића, Шестовића и др. у Голупцу и Мрчићима, 11 к. Станића у Рајковићу и Ђурђевцу, 35 к. Толића у Толићима (многи се одавде иселили), 9 к. Секулића у Кључу, 9 к. Давидовића у Клашнићу (многи исељени као чиновници), 9 к. Ђапића у Наномиру, 12 к. Мијатовића у Робајама, 16 к. Белића у Белићу, Грацу и Дегурићу, и на левој страни Колубаре: 4 куће Ерића у Дивцима,01 8 к. Рудића у Рабасу и 14 к. Радовановића у Дупљају, досељени од братства Радуловића као свештеничка кућа (од њихових осељених рођака у околину Мостара био је мостар. митрополит Радуловић).

Вукомановићи (Даниловићи) у Мургашу код Уба имају сад само три куће мало даљих сродника Ћумурлија (Тодоровића) и исељених 2 куће у оближњој Свилеуви и Гуњевцу. Своје сроднике Никшиће Вукомановићи су населили поглавито по тамнавским селима дуж старог друма Ваљево—Палеж и сад их има: преко 50 к. Пејића у Црниљеву, Докмиру и Тврдојевцу (свештеничка кућа Јеремића), 27 к. Нешовића, Ђокановића и Иконића у Врховинама, три куће Моловића у Памбуковици (бегали око Авале и у Бежанију код Срема), 65 к. Колаковића у Бајевцу и Стублинама, 30 кућа Ненадовића (Ђурића-Јовановића) у Црвеној Јабуци и Милорци, 8 к. Шукића (Вучетића) у Рукладама, 6 к. Михаиловића у Борку и једна кућа Толића у Јабучју. Из ових села, у време аустријских ратова у 18. веку, населили су се никшићске породице по посавским селима: Шајиновићи и Петровићи у Грабовцу (35 к.), Драшћевићи у Звечкој (18 к.), Ђотуновићи и Ђурићи на Ушћу, Белићи на Забрежју (10 к.), и Станковићи у Уровцима (5 к.). Одавде су неки прешли преко Саве у најближа сремска села: Прогаре, Бољевце, Ашање, Купиново и Јакову, где их и сад има.

У време Кочине Крајине ратовала је и Црна Гора, па како су борбе са Турцима вођене нарочито у долини Зете, врло много је од Турака пострадао никшићски крај. Требјешани су тада напали на град Никшић, ал их Турци сузбију и Требјесу попале. Због тога Ђоко, последњи војвода из братства Војводића, са многим браственицима 1792. год. пребегне у Горњу Морачу међу Ускоке под планином Сињајевином.

Као главари Требјешана у Морачи истичу се доцније сердар Малиша Бућић и архимандрит Морач. Манастира Аксент. Шундић (пре тога архимандрит ман. Студенице). Ови су ишли код руске царице Катарине да је моле да се Требјешани преселе у Русију; ова их је најпре наградила новчано и орденима, а после им је и дозвољено насељење у Русији. После Кара-Ђорђевог Устанка, у коме су Требјешани узели видног учешћа храбро борећи се у Кара-Ђорђевој војсци 1809. год. на Суводолу код Сјенице и бунећи Васојевиће, око 22 породице Требјешана 1814. г. осељене су у околину Одесе. Тамо су око својих села подигли велике шуме да би се боље привикли и издали књигу „Казивање старих Требјешана“ и „Архив Малише Бућића“, где је изнета историја племена Никшића и њихове цркве. Од заосталих Требјешана у Гор. Морачи сада има 10 к. Бећировића (Дипића) у Љевиштима и 23 к. Луковаца у Старчу.

Крајем 18. века осељених Никшића има у Пиперима (три куће ковача Шундића у Међубрђу) и по дробњачким селима: 32 к. Требљешана у Стругу, 10 к. Бијелића, Пекића и Кокошара у Превишу (од браства Радуловића),75 и 10 к. Чворовића у Мокром, из никшићског села Заграда. Чворовића одавде има осељених у Шљиванском код Пљеваља, старовлашким селима под Кукутинцом: Крушчици и Шаренику (до 10 к.) и драгачевској Д. Краварици (6 к.), и славе Јован-дан (кога у Дробњаку преслављају).

Од осељених Никшића у време I устанка има преко 20 к. у драгачевским селима:

Јоковића у Лисицама (борили се у Кара-Ђорђевој војсци) и Вукашиновића у Крстацу, и код Ваљева: 2 к. Крстића у Клашнићу и 3 куће Петровића у Клинцима, пореклом из Риђана. Око 1877. год. неки од Војводића осељени су у Боку у Маине, Рисан (Ђурковићи) и Врбице (Бабићи).

Досељених Никшића око 1834, 1854. и 1876. г. има у Севојну код Ужица (3—4 куће Караџића), у ваљевским селима: Кличевцу (4 к. Живковића из никшићске Погане), у Лајковцу (Кикојевићи) и Робајама (Мојовићи) и на Татинцу код Ужица пет кућа Рашковића (има их у Ужицу).

Напред је поменуто да од осељених Никшића воде порекло и два велика браства, Булатовићи и Влаховићи у племену Ровцима, у горњем току Мораче (одвојено од Никшићске Жупе планином Магаником). Ровчани, нарочито хајдучко и експанзивно братство Булатовићи, од којих и данас има одметника у Црној Гори, увек су се јуначки истицали међу свима Брђанима у честим борбама с Турцима. Заједно ратујући и страдајући са својим саплеменицима Никшићима, са њима су се врло често заједно и исељавали и насељавали. Само су исељени Ровчани мање очували традицију од правих Никшића. Код неких само слава Лучин-дан казује да су пореклом од никшићских брастава.

Од пре 200 и више година осељених Булатовића има више од 10 кућа по бјелопавлићским селима: Барама Шимуновића, Бријестову, Орјој Луци и Слатини, за тим у доњо-морачком селу Пожњу (3 к.), преко 20 кућа у Гусињу (муслимани Дамјановићи) и по селима око Плава: Брезовици, Гор. Ржаници (Ћесаци), Метеху (Џудовићи), Војном Селу (муслимани Маркишићи), Дољи и Метеху (Савићи) и мало ниже у Полимљу у Мурини (Савић). Одавде су се низ Лим спустили и има их на Полицама код Берана (зову се Пођани, в. Насеља, III, 716.), по селима око Бјелог Поља, Пљеваља и Пријепоља: Рудници (богати сточари Црнчевићи „јавили на хиљаде оваца“; у Ровцима им предак убио „крвника своја два побратима“), Вру (Величковићи, променили славу због крви у Ђурђиц), Жарима, Завинограђу, Крушеву, Комаранима), Дивцима и око Сјенице, под презименом Ђекићи, Парандили и Ровчани. Од 18. века па до сада из ових крајева спустили су се у златиборске Бранешце (одавде их било у Ужицу), Рти, Бријест и Кривачу у Драгачеву,Чачак и оближња му села: Придворицу, Лозницу и Миоковце, Мрсаћ, Сирчу и Јарчујак код Краљева, гружанске Баре (6 к.), лепенички Десимировац и београдску М. Иванчу, у Београд, Топлицу и око Лебана.

Влаховића, такође од пре 200 година осељених, има 17 кућа у Улотини ниже Плава (Насеља, X, 550. и 554.).

Неки од исељених Ровчана, пореклом од Никшића, сачували су ужа браственичка презимена: Богавци, Вељовићи, Гузоњићи и Веруси, и под истим врло много исељени.

Богавци се зову по ровачком селу Богутовом Долу и увек су се одликовали као јунаци. У 14. веку од њих је била српска властелинско-кнежевска породица Радивојевићи, знатно истакнута у приморју између Неретве и Цетине за све време босанског краљевства (у сродству били по женској линији са босанским краљевима) и доцније као дубровачки племићи (Јурјевићи и Влатковићи). У записима из 14., 15. и 17. века неки од Богаваца помињу се као сточари по херцеговачким селима око Стоца (траг им се досад очувао на надгробним споменицима), као грађани у дубровачкој рударској насеобини на Руднику, жупани Загребачког Поља и дародавци земље Пивском Манастиру. У 16. веку неки су од њих насељени у Хрватској око Бјеловара. Врло давно их има исељених у Лици у М. Пољу (католици су). У 18. веку осељених Богаваца има више кућа, врло богатих сточара у овцама, у Беранима и Велиђу више њега, одакле су неки прешли у сјеничка села: Дубиње, Дунишиће и Штавље. 1809. год. од Сјенице су прешли у Мланчу и Поноре код ман. Студенице (Насеља. III, 622.), у Прогорелицу и Грдицу код Краљева и старовлашка села око Ивањице: Медовине (3 куће стоком врло имућне), Глеђицу (богата кућа Петронијевића), Прилике (Јовановићи, због крви с Турцима променили славу у Симун-дан и бегали до Забрежја), Добраче (више кућа Стакића, Радосављевића и др.) и Рашчиће (10 кућа Пивљака, некад врло богатих сточарских трговаца по селима). Из Ст. Влаха доцније осељених има у Кривачи, Гучи (Кудузовићи и Јоковићи) и Турици (Тимотијевићи) у Драгачеву, око 25 кућа у Липовцу и Претокама у Гружи, чачанској Придворици и смедеревској Баничини.

Вељовићи су се из Роваца најпре доселили у Љепојевиће код Н. Вароши и Свиланово код Н. Пазара. Из ових села их има осељених у Богутовцу код Краљева, Ивањици (богата трговачка кућа Бошковићи), драгачевским Горачићима (4 к.), чачанским Кулиновцима (2 к.), код Прокупља (Чоловићи) и две куће у Буковику код Аранђеловца (Насеља, XIII, 285.).

Гузоњићи су најпре досељени у Бабине код Пријепоља, отуд у нововарошко Штитково, где убију Турчина и пређу на Кушиће више Ивањице. Овде их сад има до 10 кућа задружних и стоком врло имућних (зову се Павловићи, Алексићи, Милојевићи др.). Од њих има осељених више кућа у чачанској Виљуши, љубићској Бресници (Насеља, II, 991 и 992), београдским селима: Остружници и Железнику, Ивањици, Мршинцима код Чачка и топличким селима: Качапору и Пребрези. Од њих су Кушаковићи у ваљевским Лесковицама, јадранској Лешници (2 к. Аврамовића, од ових Кушаковићи апотекари у Београду), Шапцу и оближњим селима: Богосавцу и Јевремовцу.

Веруси се зову овако што су живели на реци Веруши, од које постаје Тара под Комовима у Васојевићима (Насеља, II, 522). Због крви их има осељених у Кричку (Подкрајци), пљеваљским селима: Избичњу, Залугу, Душманићу и Чадињу (Пајевићи), Сопотници код Пријепоља и сјеничким селима: Водицама и Царичини.

Осталих Ровчана, такође пореклом од Никшића, исељених највише у 17. и 18. веку, има сада: три куће Синђића у горњоморачком селу Бојићима, више кућа Ровчана у дробњачко-ускочком селу Тимору и Црном Врху код Берана, у кучким селима: Ограђу (осељени Чигомани у Гор. Села код Берана) и Загреди (Будинићи-Бојановићи, од њих неки муслимани у Подгорици), у пожешким селима: око 10 кућа хајдучке породице Порубовића у Здравчићима и Радововцима, и 30 кућа врло плодне и немирне породице Ђајића у Дружетићима, по ваљевским селима: 18 кућа Симовића у Крчмару (довео их рођак-калуђер старог манастира Крчмарске Цркве, којој су дуго времена давали свештенике), 14 к. Јаковљевића, Васића и др. у Козличићу и 3 к. Лукића у Попарама, и 60 кућа Марићевића у Орашцу код Аранђеловца. Од њих је био јасенички кнез Теодосије, коме су нудили да буде „глава устанку”, ал’ се он одрекао у корист Кара-Ђорђеву. На скупштини у Пећанима 1805. год. убио га је Кара-Ђорђе у свађи.

Никшићу су, по традицији пореклом од наше старе властеле рода Немањића и од најстаријих времена давали су истакнуте војводе, кнежеве и духовнике. Насељени у крају изложеном турским нападима и насиљима, одликујући се властелинским достојанством, наслеђеним и традицијом однегованим из дубоке старине, увек су имали велики осећај слободе и љубави за свој крај и народ, те су га од Турака јуначки бранили. Њихове неуспеле буне против Турака у 16. и 17. веку биле су повод њиховом великом исељавању кроз три столећа.

Као велики и богати сточари насељавали су се најпре по планинским крајевима, заштићенијим од Турака, па се одавде у мирнија времена, намножени и економски ојачани, спустили у плодније крајеве. По плодним карсним пољима Херцеговине и питомим селима Драгачева, Шумадије и Колубаре од њих су се у току времена развиле напредне и велике породице са по 50—80 домова. Насељени око својих истакнутих браственика нису се дали изгубити у новим крајевима, јер су чували традицију о свом племенском пореклу и међусобне тесне сродничке и економске везе.

Пуни свеже планинске крви, побожности и јуначког духа, већином као старе свештеничке породице насељени око запустелих старих богомоља, једни су их обнављали и опслуживали, док су други као хајдуци са четама бранили народ од Турака или развијали велику сточарску трговину и економски се снажили. Из оваке средине међу њима се јављају многи људи, који у бурним догађајима нашег народа крајем 18. и почетком 19. века, заузимају врло видно место међу најистакнутијим личностима као војводе, кнежеви и духовници.

У току 19. века, када у Србији настаје сређивање прилика, политичког и економског живота, досељени Никшићи узимају великог учешћа у целокупном животу. Међу њима се јављају личности у нашем народу познате као врло истакнути научници, државници, духовници, чиновници, трговци и велики добротвори, а њихове кћери као владарке.

Међу Никшићима по селима и варошима Западне Србије и Шумадије данас се јасно запажа нарочити тип врло напредних, енергичних, имућних и угледних домаћина, индустријалаца, свештеника, трговаца и занатлија. То су већином људи крупни, развијени, чешће отворене комплексије, изразитих црта лица, добродушни, увек весели и расположени и врло приступачни. Разборити су и побожни, ретко рђави људи. По селима су они нека врста народних паметара, знају народну историју, песме и традицију о старим црквама и др. У погледу гостопримства су на гласу. Куће и имања по уређењу су им за пример. Чувају народне обичаје, нарочито славу Лучин-дан, без малих изузетака њене промене у преславу или исламизирања и католичења, и весело је прослављају. Неке су њихове породице најимућније и најугледније у читавим крајевима овог дела Србије.

У опште Никшићи исељени по нашем народу чине напредан и просвећен елеменат, који тежи за бољим и модерним животом. Код њих се осећа јасна црта солидности и отмености, остатак од старог господства и величине.

 

ИЗВОР: Радоје М. Ускоковић, “Исељени Никшићи”. Објављено у Зборнику радова посвећеном Јовану Цвијићу, поводом тридесетпетогодишњице научног рада од пријатеља и сарадника, Београд, 1924. године (стр. 535-552). У издању ЈП Службени гласник и САНУ објављено 2011. у оквиру едиције Корени, књига друга “Насељавање Србије”.