Порекло презимена, село Жабари (Ваљево)

4. јун 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Жабари, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Жабари леже на југоисточној страни од Ваљева, на овој пространој висоравни, које се од Бранеговића и Драчића пружа на исток до Жабарске реке. Земљиште сеоско је крајевима уздигнуто, а средином се спушта; куће сеоске су по крајевима, поређане све у правилном кругу коме би средиште било Врело Жабарско. Утонула средина представља праву јесзерску котлину с терцијалним наслагањима, а крајеви села су под вртачама разноликог облика. Никаквих узвишења у селу нема,.

Изворима су Жабари препуни. Најглавнији је извор у селу: Врело, које избија испод једне стене усред села и гради непресушни потоко Ботолину, затим Водице до Клинаца, Бањевац у Златару, Жабар, који у једној вртачи извире, а на другом њеном крају понире, Стублина у Лазићима, Ћулаћевац испод Мирковића и др. Народ се служи изворском водом, а код кућа барском и језерском водом, јер имају две вртаче попуњене водом.

Од текућих вода овог села су: Жабарска Река, која са јужне стране од Мратишића и Пријездића долази. Река тече уском, каменитом клисуром, чије су стране прави остењци. Друга је речица овог села Златар, који долази од Драчића и у овом селу понире у Пећурине*, на граници овог села и Клинаца под клиначком висом Јагодинцем.

*Ове су Пећурине у вези са Петничком Пећином и вода њихова слива се испод земље у пећинско језеро, из којега избија река Бања.

Обе ове речице пресушују преко лета, а кад надођу, не сметају сеоским кућама ни њивама, које су поред њих. Поток Батолина понире у једну сурдупину на северној страни села, а од тог увора, у правцу источном, простире се један низ вртача и тако испод Пауна улази и у Робаје. Оваквих низова вртача има свуда у селу, а највише на јужном крају и зову се Долови.

Земље и шуме.

Жабарске су земље доста посне, суве и неплодне. Кад се добро ђубре и натиру, онда дају добар плод и на њима могу добро да успевају сва стрмна жита. Најбоље земље за усеве су око Жабара, Врела и по Доловима. Ливада је врло мало у селу ионе су око Бањевца и по Батолини.

Западни део села је до Мачина и он има врло добре шуме од лиснатог дрвета и ту су најбољи гајеви, по чему се цео тај крај зове. У свима другим крајевима врло је мало шуме или је готово никако нема, као у џематима: Бајићима и Лазићима.

У овом селу нема сеоских заједница, али има доста џематских и породичних, тако су познате Гајчанске заједнице до Заруба, Лазића и Максимовиоћа по Реци, Бранковића у Мачинама и Колубари и др.

Тип села.

Жабари су село разбијеног типа. Куће су по групама, џематима и то по крајевима села. Куће су врло блиске, често пута готово једна уз другу, најдаље 50 метара а џемати су далеко 50 до 100 метара а понегде тако близу, да се тешко могу један до другога одвојити. Главнији џемати, пошавши од западне стране, па на јужну око села су ови: Гајчани, Орашац, Максимовићи, Лазићи, Бајићи и Мирковићи.

У Гајчанима су ове породице:

Бранковићи, Митрићи, Алемпијевићи, Антонијевићи, Кузмановићи и Јовановићи.

У Орашцу су:

Ђокићи, Панићи, Васиљевићи и Минићи.

У Максимовићима су:

Павловићи, Радовићи, Вићентијевићи, Мирковићи, Марковићи, Миловановићи, Гајићи, Симићи, Велимировићи, Алексићи, Стевановићи и Вучићевићи.

У Лазићима су:

Винчићи, Лукићи, Стевановићи, Илићи, Вукићи, Расулићи и Гвозденићи.

У Бајићима су:

Гавриловићи, Аћимовићи, Ђурићи, Аничићи и Ђукићи.

У Мирковићима су:

Мирковићи.

У Овом селу је мало повећих задруга, али ипак се не може рећи да задружни живот није развијен. Јаче задруге у селу јесу: Кузмановића, Бранковића, Ђокића, Илића, Винчића и Ђурића.

Подаци о селу.

Према списку из ваљевске епархије од 1753. године у селу је било 9 домова. По харачким тефтерима из 1818. године ово село је имало 38 домова са 43 породица и 103 харачких лица.

Према попису:

-1866. године – 57 домова и 404 становника.

-1874. године – 54 дома и 366 становника.

-1884. године – 66 домова и 418 становника.

-1890. године – 73 дома и 452 становника.

-1895. године – 76 домова и 458 становника.

-1900. године – 76 домова и 469 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 1,95 а приоцентна 0,49%.

Име села.

За име селу везане су две приче:

1. Народ прича да кад је куга беснела у овом крају и кад је суседно село Зарубе зарубила,онда је у овом селу није остала никаква душа осим жаба, које су први насељеници после куге нашли, те по томе дали име селу Жабари.

2. По другој причи име је дошло од извора Жабара, око којега су била најстарија насеља и око којега су и данас најбоље зиратне земље.

Имена појединих џемата су или породични, мада се ко ретко презива тим давнашњим презименом или по месту где је насеље. Тако: Максимовићи, Лазићи, Бајићи и Мирковићи су породична презимена, Орашац је назван по месту где је некад било много ораха а Гајчани због многих великих гајева, који и данас има.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Старост овог села врло је велика. Већ у списку села округа ваљевског, који је саставила београдска аустријска Администрација 1737. године међу осталим селима помиње се и село „Schabar“ које није ништо друго до данашњих Жабара.

Велику старост овога насеља у овом селу доказују и ова два основа:

Око Врела и извора Жабара и данас се распознају сувомеђине, зидине старих насеља, и данас се та места зову Старе Куће и Селиште. Стар Куће су код Врела и ту се и данас знају тачно имања свох оних породица, које су некада биле овде, а Селиште је око Жабара и ту се све исто понавља. На месту Старе Куће биле су породице: Максимовићи и Мирковићи а око Жабара Ђокићи. Оба ова места су била у близини и куће су, што се прича, биле мање-више збијене, као што то и данашњи имовински односи потврђују. Растурење села дошло је угледом на досељене породице потпомогнуте кугом и потребом за бољим имањем, јер су уистину на овим местима и данас најбоља имања.

-Мирковићи је стара фамилија у селу за коју се не зна да су и одакле досељени. Били су прво код Врела у групи, па се одатле још пре Кочине Крајине, скоро сви заједно, повукли на север до Клинаца, њих је 5 кућа и славе Св. Враче.

-Ђокићи, за које се такође не зна када су и одакле досељени. Прво су били код Жабара уз саме Мирковиће, па тек после деобе и бољих имања отишли западу до Заруба, расељавали су се у овој области и даље, овде их је под општим презименом Орашчани 5 кућа и славе Ђурђиц.

-Максимовићи су најстарија породица по досељењу. Максим се доселио из Доњих Васојевића у Старој Србији због крвнине, још пре него што су Аустријанци отпочели први рат са Турцима. Максим се прво населио код Врела, а његови потомци су се после деобе удаљавали и растурали у јужни део села. Ово је најјача породица у селу има их, под разним презименима, 11 кућа и славе Аранђеловдан.

-Симићи: Максим је собом довео једно „Арнауче“ (неки држе Циганче), одгајио га, покрстио и призетиоу Мирковиће. Од овога Арнаучета су данашњи Симићи, насељени у Максимовићима, има их 7 кућа и славе Св. Враче.

-Стевановићи, предак се призетио у Симиће, дошао из Драчића од тамошњих Курјака, и он слави Св. Враче.

-Гајићи је дошао пре 10 година из Брежђа, призетио се у Максимовиће и примио њихову славу – Аранђеловдан.

-Вучићевићи, предак се населио међу Максимовиће, дошао из Пријездића на своје раније купљено имање, славе Никољдан.

-Расулићи, предак Расула се доселио после Максима 30 година, населили га Турци, дошао из Босне. Има их и у Петници, славе Јовањдан.

-Лазићи, некаквог Лазу из Братоножића у Црној Гори је населио Максим, славе Стевањдан.

-Илићи, предак досељен из Росића-округ ужички, призетио се у Лазиће пре 60 година, славе Јовањдан.

-Вукићи су досељени пре 20 година из Полимља у Хецеговини, славе Аранђеловдан.

-Гвозденићи, предак се доселио као мајстор из Росића – округ ужички у време Првог устанка, славе Ђурђевдан.

-Бранковићи и Кузмановићи, преци им се доселили после Кочине Краијне из Вардишта у Старом Влаху, међусобни сродници, населили се до Мачина, има их под четири презимена, славе Јовањдан.

-Митрићи, предак се призетио у Бранковиће, дошао из Осеченице и слави Јовањдан а своју славу напустио.

-Јовановићи су скоро дошли из Полошнице-округ ужички, славе Ђурђевдан.

-Бајићи су се доселили пред Први устанак и населили се у источном делу овог села, испод Лазића. Бајићи су досељени из неког села у Срезу златиборском, по свој прилици из Скржути у Старом Влаху, њих је 6 кућа и славе Аранђеловдан.

-Ђукићи, досељени из села Трнавца у Старом Влаху, предак се призетио у Бајиће, славе Пантелијевдан.

У селу је 76 домова од 17 породица.

 

Занимање становништва.

Жабарци се занимају земљорадњом а узгред и сточарством, гаје у већој мери и воћњаке. Ако немају довољно земље, онда је купују или узимају под закуп, те на њима засејавају кукуруз и друге усеве, од којих им понешто остаје и за продају. Многи сељаци се одају изучавању заната, што је нарочито одлика Бранковића, од којих готова сваки има по један занат, који ради, не само у селу, него и изван њега. Тако су Бранковићи или свирачи, столари, молери, зидари док други сељаци нерадо уче занате. Жабарац се врло тешко удаљује од свога места и сви који су отишли из села, отишли су или као занатлије или као чиновници.

Појединости о селу.

Жабари су саставни део Петњичке општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Петници. Гробље је у Максимовићима и заједничко је за цело село.

Преслављају Шесту недељу по Васкрсу.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Колубара и Подгорина”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Корени

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.