Порекло презимена Новосел

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

НОВОСЕЛИ

(на Босачи и на Питоминама)

Њихова старина је из села Ивановића са Чева, гдје су се презивали Лековићи, а сматра се да су огранак племена Озринића. Знају за своје најстарије претке – браћу Марка, Тимотија и једног коме не знају име, али знају да се замонашио и добио монашко име Симеун. О овоме постоји доказ из 1742. године: Симеун се као калуђер манастира Светог Архангела у Ђурђевића Тари помиње на једној причесној чаши, која се и данас чува у цркви у Кршу у Шаранцима.

Три брата Лековића пређу из Чева у Никшић око 1736. године и населе се у Кличеву. Одатле пређу у Ђурђевића Тару, гдје се трећи брат, како смо већ напоменули, замонаши у манастиру Светог Архангела. Тимотије се одсели на Гласинац са синовима Милићем и Марком због свађе с Турцима у Ђурђевића Тари око 1775. године. На Гласинцу населе ново село (насеље), по чему се прозову Новосели. Милић се ода хајдуковању с Гаврилом Шибалијом, а Марко остане да живи на Гласинцу. Имао је надимак Мало, јер је био малог раста, па његове потомке по њему прозову Маловићи, који и данас живе на Гласинцу.

Милић је четовао све до 1826. године када се населио у селу Босачи, гдје и данас живе његови потомци. Милић је дуго хајдуковао и истицао се јунаштвом у многим борбама против Турака. Док је хајдуковао, живио је једно вријеме у Љевиштима, у Горњој Морачи и у Дробњаку. Учествовао је у чети Гаврила Шибалије 1806. године у освајању Београда. Милић се с Јованом, Гавриловим братом, и другим Херцеговцима 1809. године срео с Карађорђем на Сјеничком пољу; као представник Пљеваљског кадилука, он је 1812. године ишао у Тополу на састанак са грофом Марком Ивелићем ради договора о коначном ослобођењу Херцеговине од Турака.

Милић је имао шест синова: Ђока, Саву, Зелена, Јована- Лала, Марка и Милована. Марко и Милован су учествовали у Херцеговачком устанку 1875-1878. године. Марко је био угледан човјек и добар домаћин. По њему се један предио у Штуоцу изнад села Босаче назива Маркова страна. Погинуо је 1877. године у једној бици која је вођена с Турцима на Језерима. Имао је сина Живка.

Милован Милићев је у Херцеговачком устанку командовао једном устаничком јединицом. Имао је синове Милоша, Митра и Видака. Видака и сина му Мојсија уби група комита 1923. године. Та група је била против уједињења.

Јован-Лале Милићев имао је три сина: Милића, званог Мико, Крста и Риста. Мико је погинуо на Грамусовићима у Првом свјетском рату, а од Крсте и Риста није остало потомства.

Зелен, син Милићев, био је изузетно развијен и снажан човјек и убрајао се у најјаче људе. Имао је сина Божа.

Сава Милићев је имао два сина – Филипа и Јанка. Филип је одселио у Београд и имао је синове Влада и Душана. Владо је био академски сликар, први са подручја Дурмитора, и гимназијски професор. Владо је имао сина Ђока, припадника НОП-а од првих устаничких дана. Био је командир чете и командант батаљона у Дурмиторском одреду; у Четвртој црногорској бригади у Петом батаљону био је замјеник комесара чете и комесар батаљона, па комесар 12. херцеговачке бригаде и начелник ОЗН-е 12. војвођанског корпуса. Носилац је Партизанске споменице 1941. Јанко Савин је имао синове: Димитрија, Тимотија, Јагоша и Микаила. Сви су били учесници балканских и Првог свјетског рата. Димитрије и Јагош су погинули на Грамусовићима 1914. године. Микаило је доживио и Први свјетски рат, у коме је са својом породицом учествовао од првих устаничких дана. Италијани су га ухватили и стријељали у Пљевљима 1941. године. Његови синови Млађен, Димитрије-Зајо и Сава били су активни учесници НОР-а од првих устаничких дана. Млађен је ухваћен од стране неприајтеља и стријељан на Жабљаку 1942. године.

Сава је био у строју Четврте црногорске бригаде од њеног оснивања. Јуначки је погинуо у јулу 1942. године код Бугојна. И трећи Михаилов син Димитрије-Зајо гине у Мајевичкој бригади у Босни 1942. године. Када су њиховој мајци Јелици, приликом повратка из Босне у прољеће 1943. године, саопштили да су јој Сава и Зајо погинули, умјесто да закука херој-мајка Јелица је стегла мајчинско рањено срце и смогла снаге да Стојану Жугићу каже: „Хајдемо, сине, да заиграмо у црногорском колу, да нам се душмани не сладе, моји су синови погинули, али сте ми ви остали мјесто њих и сви сте ви моји синови који идете путем којим су ишли и моји синови“.

Ђоко Милићев имао је три сина: Павла, Луку и Васа. Васо има Ђорђија, Николу и Миладина. Ђорђије се с породицом одселио у Бјелопољски крај. Николини синови Иван и Неђељко су били припадници НОП-а. Иван је погинуо у Кучима 1944. године, а Неђељко је у Четвртој црногорској бригади у Другом батаљону био десетар, водник и замјеник командира чете. Миладинови синови Млађен и Лука су били борци НОР-а. Млађен је био један од најхрабријих бораца Петог батаљона Четврте црногорске бригаде у чијим је редовима од њеног оснивања. Херојски је погинуо новембра 1942. године код Книна. Павлов унук, син Живанов, Павле-Радоман је погинуо у јединицама НОВ-а код Пријепоља 1944. године.

Огњен Милошев и његов брат Јеврем били су припадници НОП-а од првих ратних дана. Огњен је погинуо као борац Петог батаљона Четврте црногорске бригаде априла 1944. године на Боркову код Студенице.

Живко-Мићо и Милијана Душанови били су у јединицама НОВ-а од првих устаничких дана. Мићо гине у чувеној Пљеваљској бици 1. децембра 1941. године, а Милијана у Кучима 1943. године. Њихов брат Марко-Раде је такође био борац и припадник јединица НОП-а. Послије рата био је официр ЈНА.

Сава Јевремова жена, родом од Радовића из Црквичког Полља, једна је од врло заслужних жена, које су се током рата истакле у организацијама народне власти, а посебно на организовању жена за циљеве НОП-а.

Ово братство је дало један број врсних интелектуалаца разаних професија.

Славе Аранђеловдан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић