Занемарени бисери давних времена – тврђаве, замкови, дворци и летњиковци

31. марта 2013.

коментара: 8

Сарадник портала Порекло из Сенте Војислав Ананић пише о неповратно несталом сјају и раскоши стотинак велелепних грађевина, које су се налазиле или се још увек (углавном у бедном стању) налазе у Србији

 

У она давна времена које чак и историја тешко памти, без обзира на ком делу кугле земаљске се налазили, народи су одувек између себе ратовали. Некад због освајања нових територија, некад у потрази за бољим земљиштем или климатским условима, некад због отимачине и богаћења њихових владара. Наравно, и оруђа и оружја којим су ратовали су се увек усавршавала, од стрела и копаља, сабљи и буздована, до ватреног наоружања, топова, хаубица и данас оног најопаснијег, атомског.

У сврху одбране и заштите, најпре су грађена разна утврђења, куле и бедеми и то на тешко приступачним местима, али и на караванским путевима. Понекад и на планинском врху, или се њима могло прићи само са једне стране, док би на оној другој, биле природне препреке, реке, стене, кланци и усеци. А унутра би често били мали градови и господарски престоли. Најпре су се правиле дрвене палисаде и бедеми са грудобранима. А кад су се појавили и топови, онда су изграђиване камене куле и утврђења. И тако је било све до Првог светског рата, откада то постају само историјски споменици за развој туризма. Код нас, у Србији, најпознатије тврђаве су биле Голубац, Маглич (из првих деценија 14. века, на брду изнад Краљева), Бач (Као Аварско утврђње, Бач се помиње још 873. године, а тврђаву су разорили Монголи 1241. Нову тврђаву, подигао је краљ Роберт Анжујски између 1338. и 1342. године. Турци је освајају након Мохачке битке 1529. године, а за време Ракоцијеве буне 1702-1704-е тврђава је била спаљена, разрушена и напуштена. Више се није обнављала и остале су само руине које се виде и данас.), Вршачка кула, Смедеревска тврђава, утврђење око Манасије, Београдска тврђава, Петроварадин, Борач… Тих тврђава је било и по Европи, где су најчешће били тзв. слободни градови, одн. градови – републике.

Дворци и замкови

Дворац се разликује од замка тиме што нема функцију утврђења. Најпознатији дворци у Европи су били у Немачкој (Нојшвајнштајн, Херенкимзе, Линдерхоф, у Минхену, Салцбургу), у Француској (Версајски дворац), Лутзенберг (Луксембург), Фадуку (Линхенштајн), Грималди (Монако). Стара дама Европа, одувек је знала да чува успомене на те раскошне грађевине од камена, које су и прављене да би се спречиле инвазије и сачувало стечено богатство и моћ.

Замак је утврђени дворац владара ради одбране од непријатеља. Замкови су монументалне грађевине које су служиле властели, племству и буржоазији као репрезентативни и луксузни смештај за становање, за лов или као летњиковци. На главном дворишту је био бунар. Донжон је била одбрамбена кула. Преисторијски замак се код нас називао Градина.

У долини Лоаре, подигнути су најлепши и највећи замкови у Француској (Сенонси). Замкови су подизани и у Чешкој, код Прага (Кариштејн 1348-е, а највећи замак је у Прагу на Храдчанима), у Пољској (Мариенбург 1274-е, на територији некадашње Пруске), у Португалији (Гимараиш 968-е), у Мађарској (Диошђер код Мишколца, с краја 12. века), у Шпанији (Алхамбра из 14. века, где је Кристифор Колумбо добио подршку за освајање новог света), у Румунији (Бран код Брашове – Дракулин /Влад Цепеш/ дворац, где је од 14. века настањена династија Басараб, затим Пелеш с краја 19. века у неприступачним Карпатима, где се налази најскупља колекција слика у Европи са око 2.000 примерака), у Данској (Кронборг у Хелсингеру у ком је смештена радња Шекспировог „Хамлета“), у Енглеској (Ворик из 1068-е), у Шкотској (Единбург из 1130-е), у Велсу (Кардиф, нормански замак из 1093-е), у Ирској (Ашфорд из 1228-е)…

Код нас – конаци, палате и дворови

Као посебна врста архитектуре, код нас су грађени конаци, палате и дворови. У 19. веку Обреновићи почињу да граде резиденције, али не толико велике и луксузне као оне у Европи. Кнез Милош је изградио Конак у Топчидеру и Конак кнегиње Љубице, 1844. кнез Александар Карађорђевић почиње са изградњом Старог двора (у коме је данас Скупштина града). Нови двор (у ком је данас Председништво), завршен је 1912. године. Александар Карађорђевић на Дедињу од 1925. до 1930. гради Краљев двор, а од 1934. до 1936. Бели двор.

Од црквених здања, значајно је поменути Двор Патријаршије и двор Богословије у Сремским Карловцима, Владичански двор у Новом Саду, Владичански двор у Вршцу, као и летњу владичанску резиденцију познату као Руски двор у Шиду.

За разлику од тадашње Србије, Војводина је било унеколико специфичнија пошто је била у оквиру Хабзбушке монархије, где се дуже одвијала традиција таквих градњи. А постојале су и богате породице попут Дунђеских, Стратимировића и дугих. Дунђерски су у 19. веку дошли из Херцеговине. Богдан Дунђерски је био власник дворца „Фантаст“ у Бечеју. У ергели је имао око 1.400 расних коња, који су по ослобођењу продати Италијанима по кланичкој цени. Данас је дворац, што је код нас реткост, реновиран у хотел. И из њега су након ослобођења 1945-е у непознатом правцу однети теписи, кристални лустери, сребрнина. Богдан Дунђерски је друговао са Урошем Предићем. Умро је 1943. године. Крајем 19. века, Лазар Дунђерски је изградио дворац Соколац у Новом Бечеју, који је данас у прилично лошем стању. Има запосленог чувара. У њему се налази доста оригиналних ствари и, слика Ленке Дунђерски.

Крајем 19. века у Бачком Градишту, на Бисерном Острву, дворац је изградио барон Рохоњци Гедеон. Одавде потиче чувено вино „Крокан“. Дворац је у лошем стању. У Чоки је дворац изградила породица Марцибањи после 1781, али је изградњу довршио тек следећи власник Шваб Карољ око 1870-е. Посед купују Артур и Карољ Ледерер, једни од најбогатијих Јевреја овде. Дворац Малдегем у Новом Кнежевцу, изграђен је 1910. године за исту грофовску породицу из Фландрије. Производ којим се власник поносио, била је црвена паприка, по којој је град и данас познат. И овај дворац је након ослобођења опљачкан. 7.000 књига породичне библиотеке је спаљено, а развучен је вредан намештај, порцелан, уметничка дела међу којима су биле и две Рубенсове слике, драгоцености. После ослобођења, Малдегем је радио, да би преживео, свакакве послове, а умро је у Немачкој 1970. године. Зграда је у добром стању и у њој је народна библиотека. У Новом Кнежевцу је богати трговац цинцарског порекла Марко Сервијски изградио дворац 1793. године. У згради је била велика библиотека са око 3.000 књига, затим ретки примерци старог мајсенског порцелана, предмети од сребра и бронзе, стари скупоцени намештај, богата збирка ловачких портрета и старог трофејног оружја. И овде је сав покретни материјал након 2. св. рата, развучен. У Новом Кнежевцу је био и трећи дворац, а саградио га је Андор Талијан 1856. године. Данас је тај дворац изгубио свој некадашњи репрезентативни стари сјај.

У ондашњој Војводини су изграђени још и дворци у Сремским Карловцима, Сремској Каменици, Беочину, Голубинцима, Старом Лецу, Кулпину, Новом Саду, Футогу, Челареву (у овом дворцу је Лаза Костић написао најлепшу песму наше љубавне лирике „Санта Мариа делла Салуте“), Темерину, Бачкој Тополи, Апатину, Алекса Шантићу, Бајши, Хоргошу, Хајдукову, Растини, Риђици, Бачком Новом Селу, Ечки (где је боравио чувени гроф Естерхази а на клавиру свирао Франц Лист), Елемиру, Банатском Двору, Новом Милошеву, Бочару, Конаку, Старом Лецу, Сочици, Влајковцу, Хајдучици, Великом Средишту, Српској Црњи (то је „најмлађи“ дворац јер је грађен 1943. године за немачког генерала Нојхаузена, а неки кажу чак и за Хермана Геринга). Већина од тих некадашњих велелепних грађевина са скупоценим ентеријером налази се данас у јадном стању. Остале су руине, које са запуштеним парковима око њих и стаблима ретког дрвећа из читавог света, још подсећају, да је и ту некада био раскош и окупљала се не само богата, него и госодствена и увиђавна лица. Реновирани су и раде они у Бечеју, Ечки, „Зобнатица“ код Бачке Тополе, у Српској Црњи. Можда још неки.

Поред наведених двораца, богати људи оног времена, имали су и своје летњиковце и виле и то у Мошорину, Врбасу, Кули, Руском Крстуру, Малом Иђошу, Криваји, Гунарошу, Бачком Моноштору, Савином Селу, Оџацима, Сонти, на Палићу, Кикинди, Падеју, Зрењанину, Јарковцима, Чортановцима, Великим Радинцима, Руми.

Данас све европске развијене земље развијају највечи степен туризма баш на посетама тих тврђава, двораца, замкова и летњиковаца. Од тог гламура краљевских богаташких дворана, убирају лепе паре. Србију, као да то никад није занимало, јер није ни улагала средства за њихове реконструкције и одржавање. На њихове бивше власнике се гледало као на труле капиталисте. Ако се у свакој општини могао подићи споменик некој личности само што је одатле потекао својим рођењем, могло се сваке године помало издвајати и средстава за обнову таквих грађевина код нас, којим би се дичиле и поносиле многе генерације унапред. Супротно од европских замкова који су сачувани до данашњих дана јер се о њима увек водило рачуна, код нас, у Србији, су углавом у рушевинама.

Наиме, шта се најчешће дешавало код нас од тих гиздавих грађевина? Чим су остале без власника и станара, поготово након национализације и конфискације 1945. године, развлачило се све. Од прозора и врата, до скупоцених старовремених елемената ентеријера, вредног намештаја од масива у дуборезу, грандиозних лустера, клавира, скупоцених слика, трофејног оружја. Да ли је то све завршило у резиденцијама комунистичких вођа или код неких лица у приватним становима и у разним комисионим радњама, то нико до сада нити је питао, нити се бавио тиме. А могли смо бар мало бити захвални тим људима који су нам иза себе оставили нешто у наслеђе. Да то чувамо, па и да на њему развијамо високи туризам, бар за ловце. Мора више немамо, а не воле баш сви ни зимски туризам и скијање. Многи би се још увек радо провозали у каруцама или чезама са коњском запрегом и уживали у спокоју природе и цвркуту птица.

 

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Коментари (8)

Одговорите

8 коментара

  1. vojislav ananić

    Мистерије и тајне тврђава на Дунаву

    Смедеревска тврђава – Град проклете Јерине

    Језива прича прати сам настанак једне од најлепших тврђава код нас, чувене Смедеревске тврђаве. Мрачна страна овог здања крије се и у њеном другом имену – Град проклете Јерине или Проклета Јерина. Јерина је била византијска принцеза која се удала за Ђурђа Бранковића и по историјским наводима она је водила и организвала изградњу овог утврђења. Према предању она је инсистирала да се тврђава толико брзо гради да су многи људи умрили баш на градилишту од изнемоглости. Друге приче наводе да Јерина није имала милости ни за труднице које су морале да носе камен, а од неких је захтевала да преносе камен голим рукама од Београда до Смедерева. За Јерину су везане и друге неславне приче. Осим што је тврђаву сазидала терајући народ на кулук она је и на друге начине искоришћавала мештане околних села, поготво мушкарце. Прича каже да је бирала младе љубавнике, којима би након завршеног посла одсецала главе. Још једна страшна прича о Јерини и тврђави преноси се са колена на колено. Када је Турска војска ушла у Србију и кренула у поход на смедеревско утврђење, град се предао због изнемоглости од глади. Према предању Јерина је продала жито које је било намењено браниоцима утврђења и град је пао не зато што је лако освојив већ зато што су људи изнемогли. Јерина је након пада побегла за Ђурађем Бранковићем, а једно време је провела и као монахиња. Легедна каже да је умрла кад ју је отровао њен син Лазар.

    Аутор: Гордана Ивковић

    Одабрао: Војислав Ананић

  2. vojislav ananić

    ИСПОВЕСТИ РЕКЕ ТИСЕ

    Моја сећања, памћења и преображаји досежу у много давна времена. Памти их још ваљда једино створитељ свих и свега, Господ наш, свевишњи и свемогући Бог. Дакле, у та исконска времена, данашња Европа и читава кугла земаљска, нису имали данашњи свој облик, климатске прилике, биљни и животињски свет. Тамо још пре више од шездесет милиона година, те делове Европе и Средоземног мора, прекривао је огромни Океан Тетис. Негде на половини тог великог временског раздобља, на Земљи су се дешавала јака тектонска померања. Остали су да штрче небу под облаке једино Алпи, Динариди, Карпати… Језера се испуњавају морском водом. И то се море сада називало Паратетис или Панонско море. Пошто је даљом тектонском активношћу тог дела тла, дошло до прекида веза са Средоземним морем, и вода постаје слатка а не слана. Клима је ту била тада много топлија него сада. Ђердап је вероватно имао одлучујућу улогу у исцрпљивању огромних количина Панонског мора у Црно море.
    Касније се тај велики Панонски базен, све више претварао у слатководна језера. Уз обале тих језера су мирно шетали сродници праслонова и мамути. И данас постоје језера Балатон, Палићко, Лудошко, многи ритови и аутохтоне реке Дунав, Ја – Тиса, Аранка (Златица), Јегричка, Мостонга, Киреш, некада и Галацка… Око Лепенског Вира и Винче, настањивали се и први наши преци и настајале најстарије културе. У данашњој Војводини израсли само Вршачки брег и Фрушка гора, а доле, према Србији Авала, Космај, Букуља, Венчац, Рудник, Цер… Најнижи облици рељефа у том Панонском базену поред река, биле су алувијалне равни и лесне заравни и пешчаре (Суботичко – Хоргошка, Делиблатска). Већи део Панонске низије, остао је да лежи на око 200 метара испод надморске висине. Ова земљишта од чернозема су и данас најплоднија и житница су свакој држави која је овде била.
    Значи, и ја сам давно, давно, била део тог Панонског мора. Највећа сам притока Дунава. Извирем у Украјини, у западним Карпатима, у области Буковина на око 1700 метара надморске висине. Даље протичем кроз Словачку, Румунију, Мађарску и Србију, где улазим код села Ђале а код Старог Сланкамена се уливам у Дунав. Кроз Србију, ток ми износи 168 километара. Представљам праву војвођанску реку и лепотицу, и „жила куцавица“ сам јој. Регулацију мога тока, када су просечене 121 кривина и исправљени многи моји меандри, организовале су мађарске власти између 1846. и 1880. године. Тако ми је ток скраћен са 1213 на 755 километара. Бачки канал ме повезује са Дунавом, а Бегејски канал са Тамишем. Већи градови подигнути крај мојих обала су Токај, Солнок, Чонград, Сегедин, Кањижа, Сента, Бечеј …
    Од старине сам још једино ја успела да сачувам праисторијски „тиски цвет“, који се читавог живота припрема за свадбени лет са једним циљем: да продужи животну врсту. Живе само тај један дан и одмах после парења угину а јајашца им падају у глиновито тло где ће боравити три године док не сачекају шансу за ново парење и ново умирање. Кад ја „цветам“, онда је и вода у мени чиста, незагађена, а рибе има у изобиљу.
    Овај инсект постоји још једино у Кини у Великој жутој реци. У мени је пронађено 22 врсте риба из 7 фамилија. Такође, моје приобаље, настањује много врста птица: чапље, сове, јастреб, гњурац, детлић, многе певачице, пловка, коморан, рода, речни галеб …
    У мојој близини су многи археолошки локалитети, нарочито из неолитског периода из времена од око 3900 до 3550 година пре наше ере. Просторима кроз које ја протичем, у прошлости су протутњале многе војске, пљачкаши и вандали који су рушили и палили све што остављају иза себе, многи легионари и војсковође.
    Тако су само у ова два протекла миленијума од Христовог рођења, од 1. до 4. века овде боравили Јазике или Сармати, Римљани од 358. до 453. године, Хуни до 453. године.
    Сачувала сам макар у легендама и мистерију гроба хунског вође Атиле „Бича Божијег“. Сахранили су га у златном ковчегу у мојим дубинама код Тителског брега, када су ми привремено изменили ток да би заварали будуће пљачкаше, а и поубиjaли су већину очевидаца да о томе не би причали.
    Гепиди су боравили од 453. до 553. године, Авари од 564. године. Словени се у Панонији јављају од 6. века (али их је било и пре Хуна). Угри од 895. године дођоше из Азије, бежећи испред Татара и Печењеза. Кумане из Туркменије са Кавказа, је победио мађарски краљ Ладислав 1089. године. Предвођени својим поглавицом Каполчем, 1091. Кумани су прешли преко мене, Тисе, код данашњег Бечеја и продрли у Банат. Насељавали су област између, садашњег Бечеја, реке Златице (Аранке) и Кикинде. (Познато је да су 1280. године, они спалили Чоку, a и данас постоји село Кумане у Банату). Татарска најезда је била од 1242. године, а Турци надолазе од 1529. године, а тек у Бици код Сенте 1697. су заустављени. А и после Турака, вечите сеобе и буне. Народ увек ко зна куда нестајао, дизао се као феникс из пепела и опет у ове крајеве други долазили. Тако је било од вајкада.
    У западној Бачкој се од 1688. насељавају становници из Градоврха (Тузле), католици – шокци. Само је територија Бача, по коме је читава плодна равница између Дунава и Тисе и добила назив Бачка, у разним историјским периодима била на удару многих народа, култура и цивилизација, чији се трагови и данас свугде виде. Још у 12. веку се помиње у Бачу моћна тврђава (обновљени остаци из доба 1338 – 1342. године још постоје), која је претрпела многа рушења и обнављања. За борбу против Турака, у 15. веку је у Вршцу изграђена кула која и данас постоји.
    Поред тврђава, широм Војводине постоје још увек у добром али и у руирираном стању дворци, као Дворац Сервијски из 1793, Дворац Талијан из 1856, Дворац Малдегхем из 1910. из Новог Кнежевца, Дворац Рахоњци из 19. века са Бисерног острва код Бачког Градишта (где успева чувено и јединствено грожђе од којег се прави вино „Крокан“ које је служено по многим царским палатама), чувени дворци Дунђерских и још многих других.
    И тако миленијумима трајем и опстајем ја као река, на добробит многих. Да их расхладим кад им је топло, да уживају у моме миру и зеленилу, да слушају мој хук, да преко мене превезу многи терет, да наводњавам њихова плодна поља. Понекад се жестоко и наљутим на људе, па им поплавим куће и имања. Последњих година сам страховито љута јер у мене пуштају разне отпадне воде из појединих фабрика или фекалије из канализација.
    Ипак ћу постојати и надаље да подсећам људе на живот и бескрај. Не морају тражити плаву звезду само на небеском своду. Нека погледају понекад и у моје воде и вировите дубине. Можда у њима и виде одсјај, прошлост и историју не само садашњих становника. Само ја памтим колико их је и каквих било раније. Нека у овом тренутку сагледају себе, нек потраже своје врлине. Нек’ помисле да дају исповест пред огледалом и пред Богом. А никад нису лагали ни Бог ни огледало. Док није било огледала, људи су се над водом посматрали доле, а горе су у Бога гледали и веровали му, тражили у њему бар спас својој души.

    Војислав Ананић

    Из моје шесте збирке прича и записа „Ходање у круг“

  3. Војислав Ананић

    Дунђерски, Гедеон Геда, велепоседник, индустријалац, правник (Србобран, 1. II 1875 — Будимпешта, 12.VII 1939)

    Основну школу завршио је у Србобрану, матурирао у српској гимназији у Новом Саду а потом уписао студије права. Докторирао је у Будимпешти у 21. години да би потом као равноправни ортак са оцем управљао целокупном породичном имовином. Оженио се Теодором Дором Влаховић и имао два сина, Душана и Лазара, и кћер Софију. Био је најкрупнији земљопоседник у Србобрану. Посед му се простирао у општинама Србобран, Бачко Градиште, Бачка Паланка, Нови Сад, Бегеч, Гложан и Чеб (данашње Челарево). Имао је неколико спахилука са замковима, парковима и ловиштима, неколико фабрика, хотел „Краљица Марија” у Новом Саду, био у управним одборима више банака итд. Поседовао је пиваре у Челареву и Зрењанину, кудељару у Челареву, две фабрике шпиритуса — у Србобрану и Челареву, парни млин и фабрику уља у Србобрану, као и више индустријских предузећа у Новом Саду. У Челареву је подигао ергелу за узгој пунокрвних и полукрвних коња. Бавио се и напредним сточарством, гајећи говеда, свиње и овце.
    По завршетку Првог светског рата окупљао је око себе младе српске интелектуалце и упућивао их на рад у организовању националног живота у ослобођеној Војводини. Као пољопривредник највишег ранга, путовао је у Енглеску да би проучио мелиорациону делатност, а нарочито дренажу. Схватајући хидротехничке проблеме и методе и знајући од каквог су значаја задружни објекти, насипи и канали, као иницијатор, оснивач и организатор чипско-бегејске водне задруге у целој земљи је организовао водне задруге у централне одборе, позивајући на сарадњу многе младе инжењере. Захваљујући томе успео је да спасе жетву 1919. те је изабран за председника Савеза водних задруга и дугогодишњег председника Централног одбора за водне задруге. Управо његовом иницијативом водне задруге и хидротехничка служба прве су биле потпуно национализоване. Учествовао је у организовању привредних институција и у стварању централних привредних установа као што су Народна банка, Српска банка или Јадранско-подунавска банка. Као један од оснивача налазио се на положају председника управног одбора Новосадске продуктне и ефектне берзе од оснивања до смрти и на месту председника управног одбора фабрике шећера а. д. „Бачка” у Новом Врбасу. Био је члан управног одбора многих значајних државних институција и фабрика: Народне банке Краљевине СХС, Српске банке д. д. у Загребу, филијале у Будимпешти, „Камендин” д. д. за производњу серума у Новом Саду, текстилне фабрике „Косте Илића и синова” а. д. и творнице конзерви „Кулпин” д. д. у Новом Саду. Основао је фабрике ратних авиона „Икарбус” и авионских мотора у Раковици.
    Активно је учествовао у верском животу (члан Патријаршијског савета), а нарочито у културном животу (поред осталог био је подначелник Друштва за Српско народно позориште од 1905). Као председник Матице српске (1911—1920) у време када јој је било најтеже, знањем, интензивним радом и енергичним иступањем успео је да среди њене злоупотребама уздрмане финансије и да својим угледом отклони припреману интервенцију мађарских власти. За време његовог мандата завршена је зграда Трандафилског сиротишта, задужбине Марије Трандафил, чија је изградња била обустављена због великих проблема са предузимачима. Захваљујући његовом ангажовању и одлучности током Првог светског рата спасен ј е значај ан део Матичине имовине, као и фондација којима је она руковала, а које су мађарске власти намеравале да претворе у ратне зајмове. После рата, пре свега захваљујући његовом утицају, а с обзиром на хумани задатак фондација, донета је одлука да земља која је била део задужбина под управом Матице српске не потпадне под удар аграрне реформе. Под његовим председништвом израђен је нови нацрт устава Матице српске. Још као веома млад био је члан административног одбора Бачке жупаније, а од 1910. је као представник Бачко-бодрошке жупаније постао стални члан пештанског парламента, у којем је одлучно бранио српске интересе, и то нарочито интересе Срба у Угарској. Био је посланик у Угарском сабору на листи Странке рада Иштвана Тисе (тзв. „мункачке странке”) и носилац титуле витеза ц. и кр. ордена Фрање Јосифа и лични пријатељ многих мађарских министара и великодостојника. Биран је за члана градског представништва Новог Сада у периоду од 1914. до 1918. После рата изабран је за народног посланика у Бачкопаланачком срезу 1931, али је после краћег времена поднео оставку како би се потпуно посветио привредној делатности.
    Као и већина чланова породице Дунђерски, био је у блиским везама са Двором у Београду. Матици српској и СНП у Новом Саду оставио је значајне легате. За национални, културни и привредни рад одликован ј е многим орденима.
    Умро је у санаторијуму „Сиеста” у Будимпешти а сахрањен је у породичној капели у Србобрану.
    ЛИТЕРАТУРА: Ко је ко у Југославији, Београд, Загреб 1928, 33; Александар Станојловић, Петровград/Велики Бечкерек, Петровград 1938, 285—287, 289; Време, 13.VII 1939; Политика, 13. VII 1939; Политика, 14. VII 1939; Душан Ј. Поповић, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века (Историја насеља и становништва), Београд 1952, 147; Васа Стајић, Новосадске биографије, VI, Нови Сад 1956, 58; Стеван Мезеи, Стање и почетни развитак индустрије Војводине после Првог светског рата, ЗМСДН, 1961, бр. 28; Арпад Лебл, Политички лик Васе Стајића, Београд 1963, 410, 412, 415, 418, 426; Никола Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Бачкој 1918—1941, Нови Сад 1968; Василије Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској, Нови Сад 1980; Б. Радовановић, 110 година Народне банке: 1884— 1994, Београд 1994; Никола Л. Гаћеша, Српске новчане установе у другој половини XIX и почетком XX века у Хрватској и Славонији, Зборник о Србима у Хрватској, 4, Беогад 1999; Живан Милисавац, Историја Матице српске, III, Нови Сад 2000.

    Петар В. Крестић

  4. lenzotti

    Понуда кредита за најбољу божићну забаву.
    Нудимо Вам врло атрактивне кредите уз ниску каматну стопу од 2% и рок отплате од 06-300 месеци.
    Да бисмо вам омогућили да проводите веома добру забаву за крај године и понудите пуно поклона вашој породици, пријатељима, а посебно дјеци, нудимо вам врло атрактивне понуде за кредит.
    Молимо вас да нас контактирате за више информација о нашој понуди.
    Е-маил: лензоттилинда@гмаил.цом или контактирајте +22966693259