Порекло презимена, село Звечка (Обреновац)

8. март 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Звечка, општина Обреновац. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Звечка је на запад од Обреновца, недалеко од Саве, равно село, с кућама поређеним по мачванском начину дуж сеоског пута и Купинца. Северни део села зове се Доњи Крај, а јужни до Стублина Горњи Крај. Звечка је раселица старок савског села Брескве (Бреске) и њеног засеока Мале Звечке, које се налазило око садашње цркве у Ружичиној Међи.

Током Првог српског устанка Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.

Велика Бара у простору од 600 хектара је велико улегнуће, елиптичног облика, чија је велика оса југоисточног правца, дугачка 5,5 км. Вода у бари је бистра, тиха, обрасла трском, ситом и другим барским биљем, пуна рибе и других животиња, од којих су најинтересантније разне врсте птица, које се нигде не могу видети као у овој бари. По врху Звечке Велика Бара се сужава и отиче широким каналом северног правца, који се зове Купинац.

Купинац, као очага Велике Баре, потолите долине, богат водом до звечанске цркве, од Брескве савија на исток и испод Обреновца улази у старо тамнавско корито. Испод Велике Баре, од северне стране је велика уровачка бара Нурча. Нурча, у простору од 45 хектара, паралелна је великој Бари, од ње је одвојена непроходном тресавом, која кад се испуни водом спаја ову бару са Великом Баром. Нурча је заостатак Велике Баре, њена брвеница била је под водом, али се издигла и покрила тресавом и тиме потпуно одвојила од Велике Баре. Нурча око себе има многе изворе, који је пуне, те има воде преко целе године и она је обрасла трском и другим биљем, а богатије је рибом од Велике Баре, почем има непосредне везе са Савом. Нурча отиче право на север отоком Звечицом, која се над селом Уровцима дели у два крака, који се оба зову истим именом. Прва Звечица иде право на север, пролази цело село Уровце и улази у Саву са северне стране Брескве. Друга Звечица иде право на запад кроз село Бргулице (сада заселак Кртинске, оп. Милодан) и Кртинску. У средини овог села окреће на запад и шири се у потолити крај: Полој, Балур, Јазмак, Вић и Јасенку, те гради један барски крај, који захвата више од 1600 хектара, такозваног, скељанског, кртиначког и уровачког Полоја. Полој и прва Звечица везане су другом Звечицом паралелном малом Баром и уровачким Полојем, по дну Кртинске. Полој испод скељанске механе има своју очагу, која општи са Савом и којом га Сава пуни.

Полојска села су поред Саве и сва у правој и ниској равници. Куће с малим окућницама поређане су дуж главног сеоског пута (Забрежје, Кртинска, Звечка) или стрпане без икаквог реда (Скела и Ратари) или концентрички распоређене око извесног центра (Ушће) или зракастим линијама (Бело Поље и Рвати)

У равнијим селима поред Саве постоје заједнице не само једног него и по два села. заједнице ових села су највеће, то су баре и огромне просторије око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Ратари, Грабовац и Звечка полажу подједнака права на грабовачку Велику Бару. У Грабовцу, Скели и Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породичне заједнице, које када се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.

У области су свега два села насељена по угледу на суседна сремска или наша мачванска села. Куће ових села су по шоровим, где је шор и мала нису једно те исто, даље су поред пута, који иде право кроз село и сматра се као главни и скоро једини сеоски пут. Окућнице су мале, изашле на пут, а куће са зградама мало увучене унутра и путу окренуте лицем. Овакво село има свој горњи и доњи део, а шорови су по улицама управни на главни пут и кратки, те селу дају облик кратког крста, не као у Мачви правог крста. Окућнице ових села су увек од два дела, на првом делу до пута су куће са зградама, а на другом сами шљиваци. Стока се држи изван кућа, или и њиховој непосредној близини, где су и сточна храна и сточне зграде сталне и непокретне. Јавне зграде ових села нису у срединама, него су због других села или државних путева на крајевима. Оваква села су Забрежје и Звечка.

У Звечкој, до Уроваца и старе Бреске, поље око садашње цркве зове се Ружичина Међа и Мала Звечка. Мала Звечка је у раније доба била је шумско место и служила је као збег за суседна села. Прича се, да су брештани и суседни сељаци због велике поплаве Саве одбегли у Ружичину Међу, и у њој се настанили по земуницама: Некако наиђе на народ нека тешка болештина, сељаци мисле куга, многе помори а остале растера. Растерани народ није се смео враћати, а да би се видело где су се разбегли и на коју страну, заостали нађу некакву клепку, обесе је о крушку и почну се лупом о клепку скушљати. На глас клепке понеки су се вратили и по међи поново настанили, а понеки су остали, где су пре тога били. Због ове клепке, звечке, место су прозвали Мала Звечка и то име пренело се и на горњи део села.

Стара црква из Бреске, коју помиње и Јоаким Вујић 1827. године пренесена је у Звечку, на Ружичину Међу, где је и данас док је зидине старе брештанске цркве однела Сава пре (тада) 42 године.

Села, која су постала као раселице других села пре 200 (сада 300) година су и Звечка, Уровци, Кртинска и Ратари – раселице старог села Бресква (Бреска).

Прави Бугари су најновији досељеници, насељени у Обреновцу, Грабовцу и Звечкој и баве се баштованским пословима. Још се упорно држе, не славе, али набавком имања и сталним насељавањем и бављењем земљорадњом мењају се, примају славу, одело и мењају говор.

Од Карауле па до Саве, дуж старог пута, у скоро сваком селу, са једне и са друге стране пута, насељени су Жупљани, којима беше у задатку да чувају пут и да својим угледнијим братственицима буду на руци при каквој већој опасности. Савска села; Ушће, Забрежје, Звечка и стара Бресква беху насељена њиховим породицама, којима беше у задатку, да обезбеде прелаз и пренос ратних и војничких потреба. Па не да су се ове угледне породице пазиле, да имају обезбеђену везу за своје политичке циљеве с аустријским властима, пазиле су, да, ако би их потреба нагнала да се селе у прекосавске области, и у тамошњим прекосавским селима имају својих братственика. Отуда и данас постоје везе села, са обе стране реке Саве, са оне стране у Прогарима, Бољевцимља, Ашањи, Купинову и Јакову беху опет намештени Жупљани. Одржавање веза, насељавање братственика, осигуравање пута, обезбеђивање превоза и осиграње склоништа у прекосавским селима за рачун кућа Грбовића и Хаџића вршили су њихови најближи сродници Вукомановићи, потоњи Даниловићи, насељени у Мургашу, с јужне стране Уба.

Јеладије Марковић са Забрежја, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке и Веса Велимировић из Љубинића нису изашли на глас у доба Карађорђа и Милоша, а да нису били раније у сродничким везама с виђенима ваљевским породицама тог доба (дословни препис, оп Милодан). Јеладије и поп Леонтије су сродници куће Ђелмашке, Исаило је Бирчанин и сродника Лазаревића, Ерић је Старовлах и кум куће Ђелмашке а Веса је био другобратучед попа Луке Лазаревића. Ове родбинске везе и населиле су област и главна насеља ове врсте била су крајем 18. века.

У Звечкој су најстарије породице у врху села, до Стублина, па су после поређане млађе дуж сеоског пута.

 

Порекло фамилија-презимена села Звечка

Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

-Аксентијевићи и Петрашевићи. Видети Петрашевићи и Аксентијевићи.

-Антонијевићи, после 1827. године, Прилеп у Македонији, Лучиндан.

-Арсеновићи, друга половина 18. века, Цветуља у Рађевини, Аранђеловдан.

-Бакићи, после 1827. године, Лика, Никољдан.

-Бановићи, друга половина 18. века, Банија, Ђурђиц.

-Борјановићи, после 1827. године, Бачка, Ђурђевдан.

-Бралићи, после 1827. године, Босна, Јовањдан, пребегао 1878. године.

-Вилићи*, стара породица, Никољдан.

*За Вилиће прича се, да су стара брештанска породица, којих је било на Бресци много кућа, па су неке замрле, а неке се иселиле у околину Темишвара, докле је Вилића у Звечкој само једна кућа, док их се по Хрватима (Рватима) и другим суседним селима око старе Бреске очувало више кућа.

-Врачарићи, друга половина 18. века, Кремна, Никољдан.

-Вуковићи, друга половина 18. века, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.

-Вулетићи, после 1827. године, Ашања у Срему, Стевањдан.

-Гајићи и Лајићи. Видети Лајићи и Гајићи.

-Гајићи 2, после 1827. године, Царина у Азбуковици, Аранђеловдан.

-Грујићи, после 1827. године, Бачка, Ђурђевдан.

-Дацковићи и Ристићи. Видети Ристићи и Дацковићи.

-Драгићевићи и Шајиновићи. Видети Шајиновићи и Драгићевићи.

-Ђорђевићи, прва половина 18. века, Заовине-Стари Влах, Стевањдан, стара свештеничка породица.

-Ђурђевићи, после 1827. године, Прогар у Срему, Ђурђевдан.

-Ерићи*, прва половина 18. века, Јабланица у Старом Влаху, Св. Петка.

*Ерићи су били пре 100 година најугледнија и набогатија породица у селу а данас су најтањег стања. Из ове породице је честити и јуначки син овог краја Петар Ерић, који је својим јунаштвом и личном храброшћу учинио доста услуга народном ослобођењу. Петар је био буљубаша, потом капетан и умро је 1820. године и сахрањен на свом сеоском гробљу, где има потписану спомен плочу.

-Злојутровићи, друга половина 18. века, Бијељина, Ђурђевдан

-Инђићи, после 1827. године, оближња Трстеница, уљези у Ериће.

-Јеленићи, друга половина 18. века, Босанска Градишка, Ђурђевдан.

-Јовановићи и Стублинчевићи. Видети Стублинчевићи и Јовановићи.

-Јовичићи, Лукићи и Павловићи. Видети Павловићи, Лукићи и Јовичићи.

-Јоксићи, друга половина 18. века, Вранић-округ београдски, Никољдан.

-Ковачевићи, друга половина 18. века, Јабучје у области, Лазаревдан.

-Крачуновићи, после 1827. године, Панчево, Никољдан и Петровдан, уљези у Вилиће.

-Лазаревићи, после 1827. године, суседни Грабовац, Никољдан.

-Лазићи, после 1827. године, Панчево, Јовањдан.

-Лајићи и Гајићи, друга половина 18. века, Горња Бадања у Јадру, Ђурђиц.

-Лаловићи, после 1827. године, Бељина (не зна се која, оп. Милодан), Стевањдан.

-Лукићи, Јовановићи и Павловићи. Видети Павловићи, Јовановићи и Лукићи.

-Марковићи, друга половина 18. века, Брезовица у Рађевини, Ђурђевдан, повећа задруга.

-Милинковићи, после 1827. године, Комирић у Рађевини, Никољдан.

-Милићевићи, после 1827. године, Банат, Никољдан.

-Мушицки, после 1827. године, Ада у Бачкој, Аранђеловдан.

-Нинковићи, прва половина 18. века, Гвозденовић у области, Ђурђиц.

-Павловићи, Лукићи и Јовановићи, прва половина 18. века, Мостар, Јовањдан.

-Павловићи 2, после 1827. године, Вуковар, Ђурђевдан.

-Петрашевићи и Аксентијевићи, прва половина 18. века Бијељина, Јовањдан.

-Петровићи 1, друга половина, Завлака у Рађевини, Алимпијевдан, велика и имућна задруга.

-Петровићи 2, после 1827. године, Петровчић у Срему, Јовањдан.

-Поповићи*, прва половина 18. века, Чајниче, Михољдан.

*Поповићи су стара свештеничка породица од слатинских Ковачевића.

-Поповићи 2, друга половина 18. века, Ђурђевдан, стара свештеничка породица.

-Рамадански, после 1827. године, Бачка, Стевањдан.

-Риори, после 1827. године, Ердељ, Никољдан, румунског порекла, уљези у Вилиће.

-Ристићи и Дацковићи, стара породица, Јовањдан.

-Сивачки, после 1827, Бечкерек (Петроград, Зрењенин), Ђуредван.

-Симићи, друга половина 18. века, Банија, Никољдан.

-Станојевићи, после 1827. године, Софија, Аранђеловдан, баштованска породица.

-Стевановићи, после 1827. године, Б. Крајина, Јовањдан.

-Степићи, друга половина 18. века, Б. Крајина, Ђурђиц.

-Стублинчевићи и Јован(ов)ићи, друга половина 18. века, суседне Стублине, Ђурђиц.

-Танасићи, после 1827. године, суседни Грабовац, од грабовачких Бранковића.

-Тејићи, после 1827. године, Кртинска у околини, уљези у Стублинчевиће.

-Тодоровићи 1, друга половина 18. века, Ковин, Ђурђевдан.

-Тодоровићи 2, после 1827. године, Босна, Стевањдан.

-Тобџићи, после 1827. године, Барич у околини, Стевањдан доводци.

-Шајиновићи и Драгићевићи, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан, у сродству са грабовачким Шајиновићима.

-Шкутуљи, друга половина 18. века, Лика, Јовањдан.

 

ИЗВОР: Љубомир Љуба Павловић „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.