Србљаци у Горњем Полимљу

7. март 2013.

коментара: 30

Портал Порекло објављује студију др Милисава Лутовца о називу и пореклу Србљака, као и њиховом односу са племеном Васојевићи

 

Пре двадесет и пет година, уважени професор и научник г. Тих. Р. ‘Ђорђевић, поставио је питање у првој свесци Гласника географског друштва: „Ко су то Србљаци?” Он је очевидно постакнут на ово, што се име Србљаци помиње у неколико радова о Васојевићима. Колико нам је познато, о том питању није ништа више речено до сада. Ни новији радови нису пружили ни мало више светлости. Поред назива Србљак у области данашњих Васојевића, јавља се и име Ашанин, које је у неку руку постало синоиим овог првог израза. Пошто су и један и други назив до сада погрешно тумачени, чак и од оних који се баве књигом, ми ћемо по- кушати да у овом чланку унесемо бар нешто више светлости о постанку оба имена. Али да се дође до бољих објашњења морамо се осврнути на етничку прошлост области у којој сада живе Србљаци односно Ашани.

Горње Полимље, где данас живе Србљаци, било је све до краја прве половине седамнаестог века густо насељено. То потврђује опис скадарског санџака од Марјана Болице из 1614. године, којем је припадао и један део ове области. Кад је у Плавско-Гусињској области и у суседним пределима било тако густо насељено старо српско становништво, може се са сигурношћу то рећи и за суседну беранску котлину, која није обухваћена поменутим описом. То српско становништво нагло је проређено после катастрофе од 1651. године, када је будимаљски епископ Пајсије одрт, а свештенство поклано или разагнато. Оно света што је тада остало докончале су две познате сеобе, тако да је око 1737. године ова област готово сасвим опустела. Том приликом је спаљен и манастир Шудикова, а по народном предању и манастир Ђурђеви Стубови, код данашњих Берана, није „певао“ баш у то доба пуних тридесет година.

Од краја седамнестог века почињу се спуштати и насељавати на опустела места разна брдска и црногорска братства. Насељавање се није вршило у маси, но појединачно и постепено. Овај крај постаје у то доба нека врста вратнице, кроз коју се креће становништво из Брда и Црне Горе, да се преко Пештери разлије по Шумадији и Поморављу. При пролазу неке су се породице задржале краће време у данашњим Васојевићима и беранској котлини, а затим ишли даље. Са овима се каткада кретало понешто и од оних остатака старог, односно раније досељеног становништза. Оно света што је остало настањивало се на беговску земљу, сељакајући се у почетку из места у место по целој области. Тај остатак брђанских и црногорских братстава, која памте своје порекло, време доласка и узроке сеобе, Васојевићи су назвали Србљацима. Дакле, Србљацима се називају они Срби православне и муслиманске вере, који не воде порекло од Васа, родоначелника свих Васојевића. Ма из које српске области дошао Србин да се насели у Васојевиће, он је за Васојевића Србља ; што значи по народном схватаљу, онај који није Васојевић.

То име Србљаци су добили много раније, а не после преласка Васојевића у лимску долину, као што тврди г. Вешовић и други васојевићки испитивачи. Ово није тешко утврдити. Познато је из поменутог описа М. Болице, да су Васојевићи живели око 1614. године у Лијевој Ријеци као организовано племе које је бројало 90 кућа. Зна се и то, да они нису прешли из своје матице иреко Комова пре 1700. године. Како је Лијева Ријека у суседству са Полимљем, у којем је пре преласка Васојевића у ову област живело српско становништво, ови су не само знали једни за друге, него били, без сваке сумње, у тешњим односима. Сем тога, Лијева Ријека је тада припадала будимаљској епискоиији, те је сасвим природно да су њени становници и преко ње имали везе са полимским. Још тада су, дакле, Васојевићи називали своје прекокомске суседе Србљацима.

Различна су тумачења имена Србљак. Једни тврде, да тај назив означава не баш правог Србина него нешто слично као на пример: Арнауташ, Гркоман итд. Други опет мисле да ово име носи у себи класно обележје, које потсећа на средњевековне „Себре — робове“ или потиштену турску рају. По нашем мишљењу и једно и друго тумачење је погрешно. Име Србљак је старији назив. Њиме су, као што је раније речено, Васојевићи, још док су били у својој прекокомској колевци, називали Србе староседеоце у долини Лима. Будући организовани племенски, Васојевићи су, као и остали Брђани, претпостављали до скоро племенско име српском и црногорском. Међутим, старије становништво лимске долине није имало сличног племенског имена, сем општег, Срби или Србљаци. Тај назив старијег становништва пренели су доцније Васојевићи и на онај мозаик брђанских братстава, племенски неорганизованих, а настањених баш у оној области где су пре њих живели стари Србљаци. Да се назив Србљаци заиста односи на раније становништво и, да ово име значи што и српско, има довољно доказа и у литератури. Оно по Новаковићу одговара старом називу Србљак. У Српском речиику од Вука Караџића, поред Србин стоји и реч Србљак, као синоним ове прве. И богослужбена књига „Србљак”, која садржи службе српским свецима, потсећа на ово име. Сем тога, назив Србљак очуван је и у неким другим областима, и то баш за старо српско становништво, као што је случај са муслиманским сточарима у Херцеговини. По испитивањима Тих. Р. Ђорђевића, и становници Хомоља називају се такође Србљацима. „У Жагубици у којој је становништво српско и румунско, редовно се за Србе каже, да су Србљаци”. Ово становништво, по саопштењима писца, дошло је од Бијелог Поља и Сјенице.

Интересантно је, што се име Србљаци односи, или се односило на старије српско становништво, које живи у области где је формирана прва српска држава и њено етничко језгро, или на оне исељенике из. исте области, као што је случај са становништвом у Хомољу. И чињеница, што ови Србљаци живе у додиру са супротним етничким елементима: са организованим племенима, досељеним планинцима или са становништвом других народности, није такође без интереса за чување овог старог назива. Из свега овога може се родити доста сигурна мисао, да је име Србљак било опште у Старој Рашкој, или бар у једном њеном великом делу, где и данас тај назив још живи. То старо српско становништво, делом је исељено, а делом разбијено у мање групе новијим динарским досељеницима, или асимиловано. Негде је на њих остала само успомена у имену као што је случај у Горњем Полимљу, где је без сваке сумње било континуитета између старијег и данашњег становништва.

Име Србљак, које је до скоро имало у Васојевићима погрдно значење, раније је било чак и похвално. У стиху, сигурно узетом из народне поезије, каже се за Србљаке:

Оваки је адет у Србљака
У Србљака на гласу јунака

Погрдност имена Србљак дошла је у разним крајевима под различним околностима. У Васојевићима, оно је могло добити тај смисао још док је ово племе било у својој матици, Лијевој Ријеци, а није немогућно, и доцније, иосле доласка у непосреднији додир са данашњим Србљацима. У првом случају, Васојевић планинац гледао је на Србљака ратара са висине своје планине. Он га је сматрао за мекшег и уопште слабијег, као што је и данас редовна појава у областима где један поред другога живе планинци и равничари. У другом случају Васојевић је гледао на мала србљачка братства, неорганизована и лишена племенске заштите и подршке, као на нешто ниже од себе и по пореклу и по вредности, иако у ствари већина ових воде порекло од најбољих родова у Брдима и у Црној Гори. И ово име, које у почетку није годило невасојевићким братствима, честом употребом и дужим навикама изгубило је првобитно погрдно значење. Сва та братства почела су се у односима са Васојевићима називати тим заједничким именом, што је у ствари било прва етапа за стварање србљачког или ашанског племена као противтеже васојевићком.

И назив Ашани, који смо узгредно споменули, често се преплеће у овој области са именом Србљаци. У беранској котлини (Хасу) Ашанин значи што и Србљак. Сасвим је јасно да овај назив долази од предеоног имена Хас, али се ово погрешно тумачи, а са тим и порекло ранијег, а врло често и данашљег становништва овог предела. Има Васојевића који верују да је овде раније живело неко сточарско племе Ашани, слични оним несловенским сточарима, који се сусрећу по планинама и у долинама Поморавља и Повардарја. Као један од доказа за ово тврђење, многи помињу нека братства ван ове области, која себе зову Ашанима. Заиста постоје братства у Ускоцима, у Вранешу, иа Коврену и Метохији (Мојстир), која се презивају тако; али то нису стари Ашани страног порекла, већ братоношка братства, која су неко време живела у Хасу, па се доцније због крви иселила као и многа друга. Тамо, у свом новом завичају, прозвали су их по месту одакле су досељени, што је врло чест случај у нашем народу. И др Вешовић повео се донекле за овим погрешним мишљењем, када каже, да су можда овде живели такви Ашани и да је име Хас остало као успомена на њих. Међутим, потпуно је познато да назив хас има сасвим друго значење. Хасови су били добра цара, царске породице, везира или које друге значајне личности. Таквих хасова било је по целој нашој земљи, за прво доба турске владавине. Између осталих да поменемо Ђаковачки Хас у Метохији и Азбуковицу (Ас Буковица), предео у Северној Србији. Хас код данашњих Берана, „Равни Хас“ „питоми”, „гиздави“ и гусињски, како се често назива у народним песмама, био је, без сваке сумње, султанов посед, јер су царски поседи били увек плодне земље, које су давале велике приходе. О томе говори и народно предање. У народу се прича, да је овај хас припадао, једни кажу цару Душану, други турском султану, и да је један од ових приликом обиласка овога краја, занет његовом плодношћу и лепотом изрекао ове стихове:

Хасу равни мој Мисиру мали,
Да те ннсу брда опколила
У тебе би престо начинио

Предео Хас се јавља под овим именом врло рано. Два српска калуђера, Павле и Дамњан, у писму Папи, децембра 1597. године, поред осталих предела помињу и овај Хас. У једној школској дипломи свештеника Илије Јовановића — Лутовца издатој у Београду 1847, каже се да је он родом из предела Хаса у Херцеговини. И 1858. године, приликом покрштавања неких Васојевића у селу Ржаници, берански Хас се помиње као кнежина. Он је и раније, пре доласка данашњег становништва, у ствари то и био. Кнезове ашке помиље народна песма у борби са Турцима.

Хас берански је према томе био у неком погледу посебна управна јединица у овој области. Због тога и због свога географског положаја и других особитих услова, погодних за формирање засебне етничке групице, и његово становништво је добило нарочито обележје. Њих су Васојевићи и уопште сви планинци називали Ашанима. А пошто је Хас првобитно био насељен само Србљацима, то је и име Ашанин у овом пределу добило оно значење које и Србљак. Србљак је, могло би се рећи, шири појам, а Ашанин ужи за обележавање невасојевићких братстава. Али у многим случајевима, особито када се говори о невасојевићком становништву беранске котлине, ови се називи могу заменити један другим.

Што се тиче Васојевића, може се са сигурношћу примити мишљење В. Ћоровића, да су оии тек по доласку у тешњи додир са Србљацима, који су се називали само Србима, почели чешће употребвљавати тај општи назив, као заједничку ознаку и за себе и за Србљаке.

Односи између Србљака и Васојевића. Какви су били односи између старијег становништва у долини Лима и Васојевића, не може се сигурно утврдити, јер о томе нема никаквих писаних података, а традиција није сигурна у колико је има. Тек откако су Васојевићи прешли преко комовског развођа у слив Лима, зна се нешто више о тим додирима са Србљацима и о животу једних и других. Као сва. планинска племена која се баве сточарством и Васојевићи су били завојевачи. Настањивали су се силом на заузето земљиште, али сасвим постепено као и малисорска племена, никада не кидајући везу са матицом; лагано су они потискивали тек насељене Брђане — Србљаке, и не толико физичком силом колико рђавим поступцима. Самим тим, што сва ова разнородна србљачка братства нису била у почетку организована као целина, може се лакше објаснити брзо надирање Васојевића. Али се ипак ни сви Србљаци нису лако потчињавали. И они су са собом пренели сву борбеност и сав понос својих племена. У многим случајевима, и упркос велике силе, давали су снажан отпор, нарочито задружне породице и она братства која су одржавала тешње везе са својим племенским матицима у суседству Васојевића. Напротив, бројем слабија братства подносила су многе насртаје васојевићке, који су извођени на доста груб начин. Једни су се Васојевићи, на пример, идући иа четовање у муслиманске крајеве: Рожаје, Бихор, Ругову, Плавско-Гусињску околину и Колашин, при пролазу кроз србљачка села, снабдевали храном („брашњеником”). Било је случајева да су овакве чете, неуспевши да нешто заплене од Турака, напале и на стадо којег слабијег Србљака (Андрија Јовићевић у своме делу: Плавско-Гусињска Околина, Велака, Полимиље и Њекулар, помиње сличне случајеве. На једном месту он каже, да су се мезгаљани (Шекуларци) иселили због васојевићког зулума. Љеворечани су овима правили разне пакости: нападали су их и отимали им стоку. Један пут им „Љеворечани закољу чобанина, па са главом у торби дођу на конак у оца закланог детета. Када су домаћи видјели главу свога дјетета, нападну Љеворечане по ноћи и убију њих пет, па утеку у Ругову, а затим у Пећ, одакле их паша Махмудбеговић пресели у Гораждевац). 

Друга група Васојевића, још мање храбрих и човечнијих од првих, тумарала је као каква арамија од села до села, из куће у кућу, тражећи од појединих да им се зготови што лепше јело. И поред добре гозбе, дешавало се да овакви „гости“ однесу нешто што им се свидело у кући и да за то и не упитају домаћина. Прављене су разне смицалице, да се створи бар какав повод за пљачку. Овакви поступци су учинили, да се исели велики део православног живља из Бихора, где су долазиле васојевићке чете, ради пљачке. Поп Богдан Лалевић и Иван Протићу своме делу Васојевићи у турској граници, забележили су сличне примере. Они на једном месту кажу: „Било је случајева да Васојевић узме Ашанину и жену и овај није смео ништа предузети. А већ за коња, вола, ништа није било природније него их Ашанину отети“.

Да ли су Васојевићи појединим Ашанима отимали и жене, не можемо са сигурношћу рећи. Због велике осетљивости, која је у том погледу јако наглашена код свих Брђана, па и код духом пајслабијег њиховог човека, тешко је овоме потпуно веровати. Можда је било и таквих случајева, али су се они сигурно завршавали крвљу, или сеобом. Напротив, биле су много чешће појаве присилне женидбе Србљака са васојевићким девојкама.

Овакав поступак давања девојака онима које су они у почетку омаловажавали слаже се донекле и са схватањем брђанског света, да девојку треба дати „вагановићу” тј. ономе ко је имућан, а узети од „кућевића“;

Поступак при таквој женидби био је врло једноставан. Дође отац, брат или који ближи сродник девојке, као намерник или нежељени гост у кућу где жели дати своју одиву. Пошто се наједу и напију, испале пушке кроз прозор, пропративши пуцањ честиткама и речима, да је тај и тај ту или ту девојку дао за тога или тога момка. После тога изабраник коме је девојка намењена, морао се са тим помирити, из обзира; према својој задрузи, која би се иначе морала иселити из тога краја, а овај „за узети образ“ добити земљу.

Овакви поступци навели су Ашане, односно Србљаке, да се жале против Васојевића и у Београд и на Цетиње. У писму, које је Кнез Александар Карађорђевић упутио владици Раду 28. октобра 1851. године, каже се између осталог и ово: „Два Србина из Хаса код предела Васојевића дошли су ми ово дана с молбом и јадиковањем противу Васојевића. Они чуда противу тих људи приповедају. Кажу да им они не дају мира, да ји сваки час напастују, глобе и убијају, жене им отимају и небројно число други им зала чине“ итд. Даље се у писму каже, да је Кнез био „тронут јадиковањима”. У поменутом делу о Васојевићима, сасвим је нетачно тумачено ово писмо. Вешовић тамо каже, да је било нечега грубог и оштрог у држању Васојевића према Србљацима, али само у оним случајевима, „ако би ко потказао васојевићке чете Турцима или их завео у неприлику”, или што ови „нису показивали ратоборности у борбама са Турцима и водили више рачуна о интересима целине.”

Колико се може сазнати, овакви случајеви у народу нису познати. И Васојевићи као и Србљаци нису могли то потврдити. Заједно су они били, кажу, у свим борбама и четничким походима откако се зна. Домаће размирице су остављане на страну чим би се појавио спољни непријатељ. Што се тиче убојитости, Србљаци су се трудили да не изостану иза Васојевића. Има примера где су они били и храбрији. Као крајишници Србљаци су, а доцније и досељени Васојевићи били увек на удару. У свакодневној борби и на вечитој стражи, према Ругови и другим муслиманским пределима истрајали су Србљаци (Заграђани и у опште Поличани, Дапсићани, Петњичани, Калудрани, Загорани, Ровчани, Шекуларци, Величани и Горњосељани раније), и други, све до ослобођења испод Турака 1912 г., док су Васојевићи из Лијеве Ријеке и испод Комова долазили само у пљачку. Али је србљачка слава сасвим из разумљивих разлога засењавана васојевићком. Многи тврде да им је јунаштво одузимано и поједини подвизи другима приписивани. И Велимировић, у своме путопису „На Комовима“ то наглашује; каже, да Васојевићи Србљацима „чак и јунаштво отимају и ките се туђим перјем“. Без сваке сумње, било је и оваквих случајева, као и другде, где племе није потпуно хомогено.

Поједини Србљаци били су једно време и духовни вођи читавог Хаса. Речи попа Вукашина и капетана попа Јосифа са Заграђа, слушала је цела област, и Васојевић као и Србљак. Њихов наследник поп Мина, претстављао је исту вредност, само што је он, како Васојевићи тврде, био „велики Србљак”, због чега је изгледа и настрадао. Из србљачких братстава су готово и сви остали свештеници краја, који су као свуда у оно доба били са другим првацима на челу сваког покрета за ослобођење.

Дакле, разлог за рђаво поступање Васојевића према Србљацима у прошлости, не потиче из неке урођене племенске мржње, а још ‘мање ‘какве измишљене нератоборности ових последњих. Ти односи су веран економско-социјални израз онога доба, када су сва брдска и црногорска племена водила непрестане борбе око планина и у њима отсецали главе једни другима, као да су били крвни и најзаклетији непријатељи. Шта више, такве су се свађе догађале између појединих грана истог племена. Ово је важило и за онај мозаик брђанских братстава, која се нису могла у свакој прилици одбранити од оних који су нападали сваког који је био слабији. Тицало се то и Васојевића. За ово тврђење довољан је доказ, што ни једном јачем србљачком братству није учињено никакво насиље, ако је и било таквих покушаја свршили су се са неуспехом, а често и крваво. Према томе, Васојевићи су у то доба рђаво поступали само са онима који су били бројно слаби и неотпорни. Са јачим србљачким братствима, они су се врло радо орођавали, дружили и ишли заједно у четовање и плен на непријатељску стоку.

Из сличних узрока произашли су и појмови о супериорности Васојевића над Србљацима. Такви примери нису ретки између досељених освајача и слабијих староседеоца, односно мањине. Готово иста појава запажа се и у оним насељима, где су Србљаци многобројнији од Васојевића. У овом случају и Србљаци сматрају Васојевиће, ако не нижим по рођењу, оно бар нешто горим и слабијим од себе.

Србљаци су морали доста трпети у та бесудна времена, како народ означава то доба, када није било сигурности ни за кога, а најмање за онога ко је био слаб. То стање је измењено тек у току друге половине деветнаестог века, када је Васојевићима завладао, под утицајем државне мисли са Цетиња, знаменити војвода Миљан Вуков, човек широких схватања, који је осетио потребу да цело племе, и Србљаци и Васојевићи, буде што солидарније. То се могло постићи само правичношћу. С тога је он уз припомоћ својих сарадника завео ред и правицу, уколико се у то доба могло учинити, а у заједници са сердаром Јолем Пилетићем, изаслаником кнеза Данила, организовао је и правосуђе. Постављени су осам капетана за целу област, од којих су тројица били Србљаци. Сваки је капетан судио у свом крају, а теже послове сви заједно. Нас овде особито интересује чињеница, да је Србљак капетан-поп Јосиф Михаиловић са Заграђа био надлежан у суђењу и на оних пет до шест кућа србљачких које живе испод самих Комова. Почев од тада, није се могло лако решавати ни једно питање које се тицало Србљака, да у њему не учествује србљачки представник. Али се и даље осећао подређенији положај Србљака и њихова борба са Васојевићима за постизање равноправности није престајала. Пред сами Балкански рат 1912. године Србљаци у турској граници, образовали су тако звани „Ашки одбор“, чији је задатак био, да, поред општих, води бригу и о посебним интересима Ашана, односно Србљака.

Из ове борбе са Васојевићима родио се дух солидарности код свих Србљака који је постепено долазио до све већег изражаја. Њих су најпре приближиле невоље; сјединиле потребе за одбрану; затим су примили наметнуто србљачко или ашанско име за своје, као нешто заједничко што их чвршће спаја у једну целину. Под тим околностима се могла и јавити мисао, која се код неких Србљака чује, да они воде порекло од Аса, који је био брат Васа, родоначелника Васојевића. Тим се подсвесно жели казати да су сви Србљаци једно племе равно Васојевићима и по јунаштву и по другим вредностима. Ма колико ово веровање било наивно, ипак је интересантно. Ту се јасно види, да се племе може формирати под извесним околностима и око неке измишљене личности или каквог наметнутог имена, као што је случај са данашњим Србљацима у Горњем Полимљу.

Иако су се Васојевићи и Србљаци изједначили и физички и психички под утицајем сталног додира и родбинских веза, које су већ одавна обострано премрежиле цело племе, ипак се још и сада осећа извесан антагонизам између њих. Истина, он слаби, као и племенско уређење, под утицајем новог доба и млађих генерација, али још покаткад избије на површину што је последица двестагодишње борбе, традиција, а можда и атавизма далеких предака.

 

АУТОР: Др Милисав В. Лутовац, Гласник Етнографског музеја у Београду

 

ИЗВОРИ:

1) Др Р. В. Вешовић: Племе Васојевићи, Сарајево 1935 год.

2) Поп Богдан Лалевић : Васојевићи у турској граници (Несеља књ. III, стр. 703). —

3) Ст. Новаковић: Неколико тежих питања српске историје (Годишњица Н. Чупића књ. XXXI, стр. 5).

5) Ј. Дедијер: Херцеговина (Насеља VI, стр. 174).

6) Тих. Р. Ђорђевић: Ко су то Србљаци. Гласннк Српског географског друштва, св. I, стр. 12.1.

7) Вук С. Караџић, Српски речник, код речи Србљак.

8  Гласник Земаљског Музеја за Босну и Херцеговину (1909) свеска 1—2, стр, 50.

9) В. Ћоровић: Историја Југословена, стр. 25.

 

Коментари (30)

Одговорите

30 коментара

  1. Небојша Бабић

    Горане, не свиђа ми се ваш свађалачки тон и омаловажавање свега што се није у складу са вашим мишљењем, и не бих даље да се упуштам с вама у нека доказивања. Скидам капу. Имате своје мишљење и своја тумачења, па – нек вам буду. Нисам толико млад и докон да се трошим на овакве расправе…

  2. Goran

    Uz svo postovanje gosp.Babicu,nevidim koje su to moje received Vama bile svadja.Samo Sam Vam rekao da netumacite izjave ili stavove na pogresan nacin.Ako poznajete istoriju Berana I Asana Vi napisite Vase stavove I saznanja uz kulturne I objektivne komentare,nepristrasne I od mene Koji Sam profesor istorije u srednjoj skoli,ili nekog drugog poznavaoca istorije Iz Berana.Pa I ako neznate neke podatke nemojte se ljutiti.Istorija se uci celog zivota.I svakako ste mnogo vise I tacnije napisali od tog Joksima Koji Vas brani a I nerazume o cemu se govori.

  3. AS

    Pozdrav,zanima me poreklo Pajovica iz sela Polokce,opstina Novi Pazar,slava Lazareva subota.Prema podacima Petra Petrovica u knjizi Raska,doseljeni su iz Lima,zeleo bih da znam vise i tacnije podatke o tome,hvala unapred ?