Насељавање Срба Врачана (са севера Албаније) у Метохију

1. априла 2013.

коментара: 6

Сарадница портала Порекло Оливера Бошковић-Дашић послала нам је рад њеног стрица, историчара др Бранка Бошковића “Насељавање Врачана у Метохији, њихов прогон и растур”. Текст се бави трагичном судбином српских породица северно од Скадра. Овај вредан прилог објављујемо у целости.

 

Извор: “Становништво словенског поријекла у Албанији” – Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

 

Положај Враке

Врака је предео у Арбанији, северно од Скадра, између огранака Проклетија и Скадарског језера. Кроз њу протиче речица Врака, која се улива у Скадарско језеро. У њој су током 19. века образована села: Раш, Куле, Стари или Везиров Борич, Млади или Мухтаров Борич са засеоком Котробудан, Грил и Омара са засеоцима Турајлија и Бегове или Крањске куће. У свим овим селима живело је искључиво словенско становништво православне вероисповести. Враки гравитирају суседна села Каменица, коју су Врачани користили као одскочну даску за прелазак у Зету и Црну Гору, и Деригњат (јужно од Скадра испод брда Брдице) у којима је било поред српског и арбанашког становништва.[1]

Предео Враке се налази у области Коплика, средњовековног Пилота, којим су владали Дукађини, а њени становници су се називали Дукађинцима. Кроз Враку је пролазио средњовековни каравански пут од Дања на ушћу Дрима у Јадран у унутрашњост Балкана.[2] Средиште Враке је с краја 19. и почетком 20. века било село Млади Борич у којем је седиште општине и жандармерије, врачанска црква и школа.

На Проклетијама изнад Враке живели су арбанашки Малисори, католици, који су себе називали Дукађинцима. Живели су на неплодном земљишту, скоро су незаинтересовани за земљорадњу, а бавили су се сточарском привредом. Организовани су били у племенским заједницама, обједињеним у седам барјака: Шоши, Шаље, Џање, Никај, Мартурај, Гуракуће и Путје. У равници према Скадру настало је село Штој од досељених црногорских мухаџира из Никшића, Спужа, Подгорице и Зете 1880. године (око 200 кућа). Поред обале Скадарског језера, а у атару Враке налазила су се имања Крајињана из Крајине на Румији са пет-шест кућица, арбанашких муслимана, који су били у сталној завади са арбанашким католицима из Малесије, па су зато уступили имања под закуп Врачанима и иселили се за Крајину.[3]

 

Порекло савремених Врачана

Најездом Турака у 15. веку плодна равница Враке је постала поприште борби и сеоба из ње у планинске пределе Црне Горе и Брда. Њено се становништво проређивало, тако да је крајем 17. и почетном 18. века скоро ишчезло. Но, постојао је некакав континуитет живљења у њој, јеп су савремени Врачани досељени почетном 19. века, затекли у сваком селу по три-четири чифчијске куће, напуштене од чифчија, трошне, без патоса и плафона или малим прозорима. Радна земља је била прерасла у утрину и пашњаке.[4]

Савремени родови досељавају се у Враку од почетна 19. века из старе Црне Горе, Зете и Црногорских брда и тај процес траје пуних шездесет година. Родослови досељених Врачана и њихова казивања од почетка 20. века, лица која су доживела дубоку старост и сећали се досељавања свог и других родова, упућују на такав закључак.[5] Узроци њиховог расељавања и досељавања у Враку је сиромаштво, глад за земљом, неслагање и сукоб са влашћу, а највише због “дуговања крви”. Ови последњи су приликом насељавања у Враки мењали дотадашње презиме.

Насељавање Враке започело је 1810-13. године, када је између скадарског везира и црногорског владике Петра Првог Његоша успостављено привидно примирје, због продора француске војске на Балкан и источну Европу. Том приликом скадарски вези п је допуштао насељавање Црногораца и Брђана у зетску равницу, која се налазила под турском влашћу. Досељене породице у Зети прелазиле су у околину Скадра и насељавале Враку. Прве породице су се населиле у село Раш (Вујачићи, Пелевићи, а потом Цеклићи, Мартиновићи и Сенићи) и Грил (Ђурчевићи). До 1920. године населило се у Враку тридесетак породица. Из њих се до 1934. године родило четири генерације. Последњи су се доселили Брајовићи, а нешто пре њих (1861) Решетари. Од њих су у Враки рођене две генерације (до 1934). Породице су се множиле и прерастале у родове и братства у блиском сродству. Између 1900. и 1933. године у Враки и у суседној Каменици и нешто удаљенијем Деригњату забележено је 59 родова. Помињемо их према редоследу бројности породица.

Матановићи су дошли у Враку из села Крајњег Дола у Ћеклићима. Припадају ширем братству Калуђеровића.[6] Живе у Старом и Младом Боричу и у Грилу.

Пелевићи су пореклом са Пелева Бријега у Братоножићима. Два брата Симо и Цеко долазе из Братоножића у Зету, у селу Голубовцима, где остаје Цеко (од њега су тамошњи Цековићи), а Симо одлази за Враку око 1920. године.[7] Симово потомство живи на беговском имању у селу Рашу, а затим на купљеној земљи у селу Младом Боричу.

Крстовићи долазе у Враку и Деригњату из Хота, а има их у Зети и у Лимљанима у Црмници.[8] Четири брата Крстовића из Деригњата врше уочи сеобе (1934) освету и склањају се у Зету. Њихове породице се селе за Враку. Њима се после три године прикључују одбегли Крстовићи, пошто им је опроштена крв. Живе у Грилу, Омари и Младом Боричу.

Мартиновићи су дошли у Враку из села Бајица код Цетиња. Лазар Симов Мартиновић долази са четири сина средином 19. века у Зету, а из Зете у Враку, у село Раш. У Враки се рађа три генерације (до 1934. године). Из Раша се селе на купљена имања у Младом и Старом Боричу.

Брајовићи су дошли у Враку из истоименог братства и предела у Бјелопавлићима. Звали су их још и Радичићима. Живели су у селу Грилу.

Микулићи долазе у Враку из Бјелица, села Микулића, из братства Вујовића.[9] Напуштају Бјелице због дуговања крви, па зато мењају братственичко презиме и прозову се по селу из којег су дошли. Живе у селу Младом Боричу и Омари, као и у суседној Каменици.

Башановићи су дошли у Враку из Пипера. По једном Предању су из Стијене Пиперске из братства Божовића, а по другом из села Црнаца из братства Божовића, несродног са оним из Стијене Пиперске, што је вероватније.[10] Живе у селу Младом Боричу и Кулу.

Рогановићи долазе у Враку из Прогоновића у Љешанској нахији, а даљим су пореклом из Малоцуца. Из Прогоновића Мирко Рогановић са синовима Војином и Петром долази у Враку. Населили су се у село Раш на беговској земљи као чифчије. Њихово потомство се проширило и у село Куле.

Ајковићи су дошли у Враку из Зете. Прва породица Ајковића која долази у Враку се угасила. Касније досељени Ајковићи припадају последњим досељеницима у Враку. Живели су у селу Грилу и у Деригњату испод Брдице.

Решетари долазе у Враку из Новог Села у Бјелопавлићима, а даљим су пореклом из Конавља. Перо Решетар са женом из братства Кадијића и четири сина бежи да би сачувао брак, јеп су сви Кадијићи, укључујући и удате жене из тог братства, прогнати из Црне Горе, као одмазда за убиство књаза Данила 1861. године од стране Тодора Кадијића, Живе у селу Кулу.

Цеклићи долазе у Враку из Ћеклића, као Матановићи, али су се одрекли тог презимена. Живе у селу Рашу, а затим на купљеној земљи у Омари.

Сенићи долазе у Враку из Бјелица, села Предиша, а потичу од братства Абрамовића. Мењају презиме због “дуга у крви”. Зову се још Галичанима живе на беговској земљи у селу Рашу, а затим на купљеној земљи у Младом Боричу.

Ђурчевићи су пореклом из Пуча, села Маоча у Ублима. Преци прво долазе у Зету. Један огранак прелази у Враку од којих су Ђурчевићи. Живе у Грилу и Боричу.

Ђиновићи су дошли у Враку из села Ђиновића, племена Косијера, код Цетиња. Потичу из братства Латковића.[11] Узрок напуштања Косијера је “дуг у крви”, због чега мењају презиме по селу из којег су дошли. Живе у селу Старом Боричу и Грилу.

Вучићи су даљим пореклом из Бајица код Цетиња, одакле су потиснути као старинци. Променили су презиме. Насељавају се у Црногорску Крајину, предео Шестана, село Драгачевица.[12] Један огранак се сели у Враку и живи у селу Омари.

Кркотићи долазе у Враку из села Бери у Љешанској нахији из истоименог братства. Живе у селу Омари и Младом Боричу.

Златичани су пореклом из села Златице у Кучима, по којој су узели презиме у Враки. Долазе због “крви” отац са два сина. Насељавају се у село Стари Борич, а потомство се шири у село Грил.

Пешовићи су огранак братства Матановића из Ћеклића. Њихов предак Пешо вратио је “крв” и пребегао у Зету. Од њега је у Зети настало бројно братство. Један огранак из Зете пресељава се у Враку, селу Омари. Три генерације су рођене у Враки.

Мреновићи су пореклом из околине Крстаца у Пиви одакле прелазе у Зету, а из ње у Враку, селу Младом Боричу.[13]

Поповићи (Дамбарићи) су пореклом из Куча од истоименог братства. Долазе прво у Зету а из ње у Враку, село Грил и у суседну Каменицу.

Ламбулићи су дошли у Враку из Зете. Живе у селу Грилу.

Крачковићи су даљим пореклом из Бјелица, одакле се селе у предео Шестана на Румији, потом силазе у Зету, а из ње у Враку. Живе у селу Омари.

Каварићи су пореклом из Цеклина одакле прелазе у Зету, село Понари, одакле један огранак прелази у Враку. Живе у Младом Боричу.

Пејовићи долазе у Враку из Цеклина, село Ђалци. Живе у селу Младом Боричу.

Рацковићи су пореклом из села Бери у Љешанској нахији, где их и сада има.[14] Долазе у Враку, у село Раш.

Ђуретићи долазе у Враку из Зете. Рођакају се са Ајковићима из Враке и Деригњата. Живе у Младом Боричу.

Бањовићи су дошли у Враку из Куча, предела Биоча, где их има у више села. [15] Живе у селу Гирлу.

Вукчевићи долазе у Враку из Љешанске нахије где је ово братство врло бројно и разгранато. Живе у Старом Боричу.

Жарићи су дошли у Враку из села Гостиља у Бјелопавлићима. Даљим су пореклом из Чева.

Мајићи су из Зете дошли у Враку, у селу Кулу и у суседној Каменици.[16]

Никићи потичу из Куча из братства Вујошевића.[17] Прво се досељавају у Дајбабама у Зети, када и род Сенића из Бјелица са којим су се збратимили, јер су Сенићи осветили једног Никића. Отуда њихово рођаштво по “пушци”, а не по крви.[18] У Враку, селу Омари, долазе почетком 19. века, где се почела рађати пета генерација (до 1934. године).

Пешукићи су пореклом из Љешанске нахије, село Градац[19]одакле долазе у Враку, село Куле.

Пелчићи долазе у Враку, село Куле, из Зете, а даљим су пореклом из Херцеговине.

Радиновићи су пореклом из Бјелица, села Предиша, од братства Абрамовића. Рођаци су са Сенићима у Враки. Због “дуга у крви” напуштају 1819. године Бјелице и одлазе за Подгорицу, из ње у Зету, а из Зете у Враку. Живе у селу Рашу.

Раичевићи долазе у Враку из села Бајица код Цетиња из братства Мартиновића. Живе у селу Омари.

Радусиновићи су дошли у Враку из села Буроња у Љешанској нахији. Живе у Старом Боричу и суседној Каменици.

Стајкићи су род из братства Радусиновића из села Буроња у Љешанској нахији. Мењају презиме по удовици Стаки чији је супруг убијен и освећен. Живе у Старом Боричу.

Шабановићи су, као и Стајкићи, род из братства Радусиновића, досељени у Враку из села Буроња. Живе у Старом Боричу.

Станковићи (Сутонићи) су дошли у Враку из Црмничке нахије, села Сотонића или Сутонића, по којем су стекли друго презиме. Потичу из ширег братства Расалића.[20]

Ускоковићи су пореклом из Љешанске нахије, села Корнета.[21] Један род долази у Враку и живи у селу Рашу.

Шуњевићи су даљим пореклом из Велестова, из некадашњег села Бечића. Од дошљака из овог села настало је братство Бечића у Зети. Један род овог братства прелази из Зете у Враку и живи у селу Пулу под новим презименом – Шуњевићи.

Бабићи долазе из Љешкопоља у суседству Враке, село Каменицу и у њој живе.

Марковићи-Бјелановићи су дошли у Враку из Љешанске нахије село Градац. Живе у селу Рашу, где су рођене две генерације.

Марковићи су дошли у Враку из Стијене Пиперске из ширег братства Лазаревића.[22] Задржавају презиме. Живе у селу Омари.

Андријевићи долазе у Враку из Шестана. Прозвали су се по дошљаку Андрији. Даљим су пореклом из Бајица код Цетиња. Рођакају се са Вучићима у селу Омари, у којем и они живе.

Гашовићи долазе у Враку из Бјелица. Рођакају се са Сенићима у Враки. Живе у селу Грилу.

Горовићи потичу из села Бери у Љешанској нахији из братства Кркотића којих има и у Враки. Живе у селу Омари.

Драговићи долазе у Врачу из Бјелопавлића из истоименог братства. Живе у Омари.[23]

Контићи су дошли у Враку из села Повије у Пјешивцима. Живе у Старом Боричу.

Милогорићи долазе у Враку из Зете, а даљим су пореклом из Херцеговине.

Радичковићи су дошли у Враку из Цеклина. Четири брата се враћају и настањују у Зети, а пети остаје у селу Грилу од којег су настале три генерације у Враки.

Радовићи су дошли у Враку из .Љешанске нахије, села Штитара. Живе у селу Грилу.

Улишићи се досељавају у Наменицу из села Штитара у Љешанској нахији. Рођакају се са Радовићима из села Грила.

Секулићи долазе у Враку из Бјелопавлића, истоименог братства и села. Живе у Старом Боричу.

Цамнићи су дошли у Враку из околине Бијелог Поља. Живе у селу Омари.

Шоћи су даљим пореклом из околине Скадра. Крајем 15. века њихов предак долази у Љуботин. Од њега настаје братство Шоћ (од арбанашке речи Шок, што значи друг). Једна породица прелази у Враку, завичају својих предака. Потомство живи у Младом Боричу.[24]

Лукачевићи-Касовићи долазе у село Каменицу из Зете, села Врања.

Ћоровићи су пореклом из Зете, села Балабана. Једна породица се населила у Враку, али се 1925. године вратила у ранији завичај.

Вујачићи воде порекло из истоименог братства из Црмнице, предела Западног Подгора, села Овточића.[25] Један род се сели у Зету и у Хоте. Из Хота једна породица прелази у Враку (село Раш), али је напушта 1907. године због “дуговања крви” и насељава се у Зети.

 

Врачански родови су имали у свом саставу од једне до 20 породица, али је више породица живело заједно у тзв. задужбини кућама са заједничком имовином и економијом, а којима су припадали од два до три колена.[26] Подела задруге се сматрала трагедијом. Зато су се настанком неспоразума у задрузи ангажовали пријатељи, кумови и комшије да би извршили умир.[27]

И. С. Јастребов у свом путопису из 1869-70. године наводи православне Србе који припадају двема скадарским црквама. У њих убраја и вернике из села и засеока Враке: Везиров (Стари) Борич – 9 кућа. Мухтаров (Млади) Борич – 20 кућа, Грил – 20 кућа, Омара – 15 кућа, Турајлија – 5 кућа, Бегове куће – 4 куће, свега 73 куће. Не помиње вернике из села Куле и Раша, али је вероватно и њих укључио кроз наведена села, јеп их не придодаје некој другој цркви.[28] Наводи и село Деригњат са 8 кућа. Одмах затим Јастребов наводи православно-српске вернике цркве у Враки, која је саграђена 1869. године у Младом Боричу и то: Врака – 60 кућа, село Куле – 9 кућа и село Раш – 7 кућа, у куп но 76 кућа. Наводи и село Каменицу са 15 и Коплик са 4 куће, тако да врачанској цркви припада 95 кућа са 550 душа.[29]

Први податак о 73 куће у Враки је вероватан (до 1869), а други о 76 кућа је несумњив (од 1869), јеп статистички подаци Рашко-призренске митрополије из 1897-98. године казују да је у Врачанској парохији Скадарског протопрезвитеријата било 79 српско-православних кућа, тј. свега три куће више у односу на 1869-70. годину, што представља нормалан прираст. (За села Борич, Грил, Омара и Раш). По истој статистици у Скадарском протопрезвитеријату било је укупно 189 српско-православних кућа од којих у Врањској парохији 72 куће у којој је село Каменица, а у сеоској парохији у Деригњату 12 кућа.[30]

С обзиром на снажну популацију Врачана и суседних Срба у Каменици и Деригњату, који су били у сродству са родовима у Враки и са њима уско везани у добру и злу (само Улишићи, Бабићи и Лукачевићи из Каменице нису имали рођаке по крви у Враки) може се проценити да је у њима било уочи сеобе 1932. године око 160 задружних кућа са око 1.600 душа сврстаних у 57 родова. Само у Враки је било 55 рода, односно братства.

Државне и чифчијске обавезе Врачана

Врачани, као турски поданици, без обзира да ли су били слободни сељаци или чифчије, били су обавезни да држави дају десети део летине, тзв. десетак као хришћани, тзв. паја давали су по 25 гроша годишње за сваку мушку главу, тзв. низамију, јер нису служили војску.

Предео Враке био је чифлик везирске породице Бушатлија, који се временом делио између наследника из ове породице по мушкој линији, или је прелазио у наследство по женској линији удајом, па је зато било мањих чифлика у својини других породица. Бегови су врло радо уступали дошљацима опустелу земљу на обраду у својству чифчија, да би тим путем стекли део прихода са земље. Досељеници у Враки, будући Врачани, прихватили су се чифчијског односа на земљи коју су могли обрадити са својом породицом. Беговима су давали 1/3, а од дувана 1/2 годишњег прихода.

Чифчије у Враки показали су се врло марљиви. Гајили су житарице, поврће, воће и дуван, а држали су и по неколико стотина грла ситне и крупне стоке. Своју делатност су заснивали углавном на принципима натуралне привреде, али су са својим производима излазили на скадарску пијацу, да би стекли новац за куповину пољопривредног алата и за откуп чифчијског права, односно земље коју обрађују.

Житељи села Раша од 1870. године откупљују земљу, временом су је потпуно откупили и докупили другу у атару села Младог и Старог Борича. Њих следе и откупљују се житељи села Куле и Младог Борича. Чифчије Омаре, Грила и Старог Борича откупили су се делимично. У Старом Боричу власник чифлика је изложио, 1925. године, посед продаји, а преостали чифчије нису биле у могућности да га откупе. Југословенска влада је преко своје дипломатије илегално откупила земљу, тако да су и преостали чифчије постали сопственици земље коју обрађују, али без тапија, па је нису могли отуђити.

 

Крвна освета

С обзиром да су Врачани пореклом из старе Црне Горе, Црногорских брда и Зете, код њих су владале исте обичајне норме као у завичају својих предака. Нарочито је у њиховој свести доминирала крвна освета, која је немилосрдно спровођена, као неписано правило: зуб за зуб, око за око. После освете убијеног сродника престајала је жалост за њим, као да је жртва поново оживела.

Крвна освета између самих Врачана избијала је због увреда, плахе нарави и горштачког поноса, која их је гризла и мучила до реванша у крви. Чињеница је да су многи њихови преци дошли у Враку баш због крвне освете, па је та традиција настављена као бит врлине. Но, када би избијао сукоб између самих Врачана посредовали би угледнији људи из те средине, пријатељи, кумови и комшије да измире, или пак да стишају страсти, завађених страна.

Дуготрајне освете владале су између Врачана и суседних Малисора, између којих је постојала суштинска разлика у одабирању жртве. Тако је код Малисора владало правило да се врати крв убиством угледнијег Врачанина, без обзира да ли је са “дужником крви” био у сродству. Убиство таквог човека сматрали су врлином, па је одређени убица тиме био почаствован. Врачани су, пак, вршили освету убиством правог убице или његовог најближег сродника. Различити погледи на освету умножавали су “дужнике крви”, а самим тим и број жртава.

Нарочито је дошла до изражаја крвна освета између Врачана и новопридошлих Црногорских мухаџира (од 1880. године) из Штоја. Почетком 20. века дошло је чак до два оружана сукоба између њих. Посредовали су арбанашки барјактари Хота и Груда да разваде две зараћене стране. Тада су турски низами (војници) из Скадра успоставили постаје између њих да би спречили даље крвопролиће.

С краја 19. и почетка 20. века убијено је у освети око 40 Врачана, али ниједан није остао неосвећен.[31]

Са Крајишницима, поред Скадарског језера, Врачани се нису сукобљавали. Са њима су одржавали добросуседске односе и међусобно се испомагали.

 

Племенска самоуправа и духовни живот

У дужем процесу насељавања Вране њен живаљ су код арбанашких суседних племена и барјака и код турских власти заступали бегови из породице Бушатлија, који су у Враки имали чифлике. Крајем 60-их година Врачани су уз подршку угледнијих Црногораца из Скадра успели да од турске власти добију одобрење да се конституишу у племе (фис) са својом унутрашњом самоуправом. Они бирају племенског старешину и сеоске азаје, тзв. кметове, који их заступају код турске власти све до њеног престанка 1912. године.[32]

Приликом насељавања Врачани су затекли урвине манастира Светог Јована Крститеља у Рашу, цркве Свете Петке у Грилу и цркве Светих Врачева поред Скадарског језера.

Манастир у Рашу је сазидан у ери градње православних манастира у доба Немањића, а припадали су му верници Враке и Коплика. Њега у доба турске владавине присваја католичка црква. Као оправдање за овај чин узимала је гробове католичких верника изван православног гробља, сахрањених на месту погибије у освети од стране брђана. Католички свештеници су пуштали браду и дугу косу, као и православни свештеници, да би се додворили православним верницима, који су их као такве прихватили. С обзиром да су се православни верници током 18. века иселили из Враке, а они из Коплика у огромној већини исламизирали, манастир је под зубом времена пропадао. Досељени Врачани током 19. века настављају традицију претходних православних верника из Враке, Каменице и Коплика да се сваке године окупљају код Рашког манастира на богослужење, а у његовом предворју одржавани су сабори. Поред манастира Врачани настављају да сахрањују своје умрле сроднике.[33]

Врачани су током 19. века припадали Скадарској парохији Рашко-призренске митрополије, која је обухватала све Србе на савременом тлу Арбаније, а под јурисдикцијом српске православне патријаршије. Године 1856. основан је Руски конзулат у Скадру, који је штитио интересе православног српског живља у Скадарском вилајету. Под његовом заштитом налазили су се и Врачани. Руски конзул у Скадру поставио је камен темељац Врачанској саборној цркви Свете Богородице у селу Младом Боричу.[34] Црква је подигнута 1869. године. При њој се образује Врачанска парохија, којој припадају верници Враке (76 кућа), Каменице (15 кућа) и Коплика (четири куће) са укупно 95 кућа.[35] Касније је Каменица прикључена суседној Врањској парохији, тако да су врачанској парохији припадали углавном верници Враке.

Богослужење у цркви Свете Богородице је више од три деценије повремено вршено с обзиром да су га обављали духовници из Скадра, који су на несигурном путу до Враке често нападани, чак је један духовник на путу за Враку убијен. Када је 1904. године постављен за свештеника полуписмени, али угледни Врачанин Петар Мреновић из Младог Борича, богослужење у цркви се врши редовно. Свештеници Врачанске парохије су, поред богослужења у цркви, обилазили врачанске породице, освештавали њихове домове и бунаре, кршћавали децу и венчавали брачне парове. Они су одиграли значајну улогу у сузбијању крвне освете, одржавању слоге између врачанских домова и подизању националне свести.

Врачанска црква преузимала је земљу Врачана који су остајали без потомства. Она је тиме стекла солидан иметак. Пошто је црква била склона паду, продато је, 1921. године, нешто црквене земље, те је стеченим новцем извршено реновирање цркве чиме је побољшана њена унутрашња духовна и уметничка вредност.[36]

Основна школа у Враки

Поред цркве у младом Боричу подигнута је 1879. године Парохијална четвороразредна школа у којој је настава извођена на српском језику, друга ове врсте на арбанашком тлу (после скадарске). Првих двадесетак година настава је у њој повремено извођена, јер су учитељи били свештеници врачанске цркве, који су повремено долазили из Скадра. Школу су похађала само мушка деца. Године 1893. забрањена је настава у школи, јер није имала одобрење (ферман) од турске власти. Наредне године у Скадру борави српски конзул из Приштине Бранислав Нушић, који предлаже српској влади да отвори конзулат у Скадру, да би се, поред другог, позабавио радом српских школа у Арбанији, а самим тим и радом српске школе у Враки. Овај предлог није прихваћен, јеп је српска влада препустила Скадар сфери утицаја Црне Горе, која је баш тада отворила свој Конзулат у Скадру са конзулом Лазаром Мијушковићем. Он је затражио од своје владе да школа у Враки којој је одобрен рад стекне статус световне заграничне школе и да се именује и учитељ и свештеник за цркву. Но, Врачани инсистирају да добију само свештеника из Црне Горе, који би обављао и дужност учитеља са учитељском платом.[37] Такав њихов однос одложио је увођење наставе по програму за школе у Црној Гори. Тек 1905. године у школи се ради по црногорском програму. Године 1909. Врачанска школа је увршћена у заграничну црногорску школу. Декретом црногорске владе постављен је за учитеља Алекса Бојовић из Берана. Ученици су добили црногорске уџбенике. Са образовањем југословенске државе школа у Враки је увршћена у југословенску мањинску школу.[38]

Школа у Младом Боричу одиграла је значајну улогу у очувању националног идентитета Врачана.

 

Врачани у балканском и Првом светском рату

У балканском рату 1912. године између Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке са једне и Турске са друге стране црногорске јединице су, 8. октобра, отпочеле операције према Скадру, а потом извршиле његову вишемесечну опсаду. Враку су том приликом запоселе црногорске јединице, биваковале у њеним селима одакле су одлазиле на ратно поприште. Санитарна служба се налазила у селу Пулу и Старом Боричу.

Врачани су дочекали црногорску војску као ослободилачку, учествују као њени водичи, преносе ратну опрему, муницију и храну, негују рањенике и болеснике.[39]

Лондонским уговором о миру од 30. маја 1913. године прокламује се независна Арбанија, под протекторатом Аустро-Угарске. Разграничењем између Црне Горе и Арбаније Скадар са околином, укључујући и Враку, припао је Арбанији.

У Првом светском рату, током операција 1915. године, назрене су намере аустро-угарских и немачких јединица да продру на југ и одсеку одступницу српске војске преко Арбаније на Јадран. Зато су црногорске јединице продрле у јуну 1915. године из Ђаковице и Подгорице у Арбанију и заузеле Скадар и Љеш ради обезбеђења залеђине српске и црногорске војске. Врака се поново нашла у саставу Црне Горе и у њој се успоставља црногорска цивилна управа.

Под утицајем аустроугарске пропаганде побунили су се у јесен 1915. године малесијски католички барјаци у Дукађину, који су изровали све путеве преко Проклетија са циљем да спрече одступницу српске и црногорске војске на Јадран. Зато је Црногорска врховна команда у недостатку резервних војних снага ангажовала Врачане за угушење побуне. Од Врачана је образован Добровољачки батаљон од око сто људи, који је разоружао малисоре уз жртве од четири погинула и два рањена борца и принудио их да поправе разроване путеве. Одржавао је ред у Малесији до повлачења српске војске. Зато је одступница српских јединица преко Проклетија спроведена без већих жртава. По извршеном задатку батаљон се повукао у Враку и расформиран.[40]

Приликом повлачења српских јединица за Скадар и Љеш Врачани су их прихватили и нахрањивали у своје домове и са својим запрегама преносили им ратни материјал до Љеша. У неуспелом покушају повлачења задржао се у Враки генерал Радомир Вешовић са пратњом. Врачани су га сачували од заробљавања. Из Враке се вратио за Црну Гору. Аустро-угарске окупационе власти су купиле оружје у Враки, али су Врачани успели да део наоружања сакрију и задрже.[41]

 

Врана у вртлогу политичких гибања у Арбанији

Крајем 1920. Друштво народа је донело Резолуцију којом се условљава пријем Арбаније у Друштву признавањем националних права мањинским народима. Арбанија је прихватила услове, па је фебруара 1921. примљена у Друштво народа, чиме је признат њен међународни статус. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца успоставља Посланство у Тирани и конзулате у Скадру и Корчи и врши коначно разграничење са Арбанијом. Врака је припала Арбанији.

Године 1921. Арбанију потресају међупартијски сукоби око превласти, који имају верску примесу са страначким лидерима: муслимана Ахмед-бег Зогуа, ортодокса Фан Нолија и католика Марк Ђона. Победила је Народна странка Ахмед-бег Зогуа, али су је наредне године свргле са власти странке хришћанске коалиције. За председника владе долази Фан Ноли, који за нешто више од годину дана владавине забрањује самостално деловање источно-хришћанској српској и грчкој цркви са намером да их укључи у аутокефалну источно-хришћанску арбанашку цркву. Врачани одбијају да напусте православно-српску и укључе у арбанашку цркву, па су због тога затварани и премлаћивани. Два Врачанина су подлегла од задобијених рана, а један је стрељан.[42]

Ахмед-бег Зогу је приликом свргавања са власти избегао у Југославију, одакле је преко свог зета Цано-бега Црноглавића (Круезију) организовао пограничне арбанашке одреде, које је Југословенска влада снабдела са оружјем. Ти одреди упадају у Арбанију где савладавају оружане формације католичких барјака, свргавају Фан Нолијеву владу и поново успостављају Зогуов режим (1924). Зогу се драстично обрачунао са опозицијом. Да би унео страх у костима свим намерницима отпора, на јавним местима је вешао и своје потенцијалне противнике. Сукобио се потом и са својим зетом Цано-бегом, којем је пре тога подарио министарски положај, затим га заменио и поставио за амбасадора у Чехословачкој, где га је руком плаћене убице ликвидирао. Напушта пријатељство са југословенском владом и склапа, 1926. године, Тирански споразум са Италијом, стављајући се под њену заштиту. Пошто је учврстио свој лични режим, прогласио се 1928. године за краља Арбаније.

Првих година Ахмед-бегове владавине Врачани су предахнули од националног и верског притиска. Одали су се свом мирном сеоском животу као поданици арбанашке државе. Економски су се опорављали. Слободно су испољавали своја национална и верска осећања и обреде у цркви и ван ње. Деца су похађала школу и слушала наставу на свом матерњем, српском, језику. Но, ускоро је настао преокрет у почетну притајен, па јаван и на крају врло агресиван.

 

Узроци сеоба Врачана

Ахмед-бег Зогу није се разликовао од других арбанашких страначких политичара и државника да се у арбанашку аутокефалну источно-хришћанску цркву укључе припадници исте религије, аутокефалне српске и грчке цркве, а у намери да се изврши потпуна асимилација неарбанашког живља у Арбанији. Но, он није спроводио такву политику док се није обрачунао са својим политичким противницима и учврстио личну власт.

Године 1928. Зогу је оценио да је његов положај као владара “земље Орлова” стабилан, преузима мере одрођавања неарбанашког у арбанашки живаљ, које су свом силином погодиле Врачане. Врачанима је ултимативно наложено да слушају богослужење и врше верске обреде за време духовних празника, кршћења деце, венчања и сахрана на арбанашком језику и да прихвате нови (грегоријански) уместо старог (јулијанског) календара, којег је арбанашка ортодоксна црква прихватила. У Основној школи у Враки уведена је настава на арбанашком језику са свега два часа недељно у познавању српског језика. Врачански свештеник Велиша Поповић, родом из села Каменице, интерниран је за Валону, а уместо њега постављен је ортодокс Арбанас.

Врачани су на поменуте мере арбанашких власти одговорили престанком одласка у цркву, духовне празнике славе без присуства попа. Престали су с крштавањем и венчавањем пред ортодоксним попом и не ангажују га на сахранама. Не одричу се ни старог календара. Престали су да шаљу децу у школу. Власт одговара мером интернирања десетак угледних Врачана сеоских првака. Интернацију издржавају у Ђинокастру, где су задржани дуже од шест месеци. Пуштени су из интернације на интервенцију југословенске дипломатије. Враћен је у Враку и поп Велиша Поповић да настави духовничку службу. У основној школи је обновљена настава на српском језику.

Године 1931. арбанашке власти обнављају читав ранији поступак, али у драстичнијој форми: довођење попа ортодокса и интернација српско-православног попа и угледних Врачана, постављање у школи два арбанашка учитеља и прогон дотадашњих учитеља, брачног пара Лазара и Видосаве Брајовић. Врачани ни овом приликом не иду на богослужење, не врше никакве верске обреде, не шаљу децу у школу. Арбанашке власти предузимају додатне репресивне мере: родитеље новчано кажњавају, приводи у жандармерију и батина, жандармерија присилно одводи децу у школу, забрањује употребу српског језика на јавним местима, и ношење црногорских капа, а уместо њих налаже да се носе чалме.

Поново је интервенисала југословенска дипломатија, те су после шест месеци пуштени на слободу интернирани Врачани и поп Велиша Поповић. Но, тиме сукоб није разрешен, јеп арбанашке власти нису одустајале од мера националног одрођавања, нити су Врачани престали да бојкотују арбанашко богослужење и наставу у школи.

Врачани су настојали да преко Југословенског конзулата у Скадру добију од Југословенске владе одобрење за исељење у Југославију. Међутим, влада је била против исељавања, али је настојала да преко своје дипломатије олакша положај Врачана. Генерални југословенски конзулат у Скадру је био највише ангажован да по упуту владе отклони пресију арбанашких власти над Врачанима, али је и уочавао узалудност тих настојања. О томе тадашњи вицеконзул у Скадру ових дана даје своје мишљење:

“Идеју о исељењу Врачана наша влада је енергично одбијала и поред гледишта Генералног конзулата да не можемо да негирамо оправдане захтеве Врачана. Најзад влада је усвојила гледиште Генералног конзулата (мој) и дала пристанак на исељење.”[43]

Ипак, чини се да је Југословенска влада одлучила да одобри исељење 1933. године, када је делегација Врачана примљена код председника владе Богољуба Јефтића, који им је обећао насељење у Метохији. Делегацију су сачињавали: Тошо Мартиновић, Спасо Решетар (обојица се враћају у Враку и покрећу акцију за исељење), Јован Башановић и Стеван Ђурчевић (остају у Југославији, очекујући доделу земље и долазак својих породица).[44]

 

Сеоба Врачана

По сазнању о одобрењу исељења Врачани продају имовину у њиховој својини. Земљу и куће продају скадарским беговима са половином тржишне вредности, а стоку на скадарској пијаци по тржишним ценама. Међутим, арбанашка администрација измислила је бројна дуговања Врачана уназад од десетак година и наметала њихову исплату као услов за издавање исељеничког пасоша. Но, имућнијим врачанским породицама остало је новца да у месту исељења могу купити помало земље, а било је и таквих који су тим средствима могли градити куће.

Неки пуноправни власници продате имовине прелазили су из Враке у Југославију илегално и беспутно са стеченим новцем, остављајући своје породице од којих није захтевано измирење потраживања као услов за исељење. Но, све породице биле су дужне да измире таксе за издавање исељеничког пасоша.

Сви Врачани из села Раша, Кула и Младог Борича и делимично из Грила, Омаре и Старог Борича, а који су имали сопствену имовину за продају, поднели су захтеве за исељење. Врачани из Грила, осим Пелчића, и Омаре налазила се у чифчијском односу, а из Старог Борича нису имали тапије на откупљену земљу из 1925. године, па је нису имали право продавати у својству власника. Без новчане подлоге нису смели да подносе захтеве за исељење.[45]

Сеобом је захваћено две трећине врачанских домова (нешто преко сто задружних кућа). У јесен 1933. године отпочело је расељавање. Најмасовније напуштање Враке је у 1934. години и настављено са осетним падом током наредне две године. Исељене породице пребацују се из Скадра за Подгорицу у којој се неке групе задржавају и до шест месеци, љубазно прихваћене од народа. Смештене су у приватним домаћинствима бесплатно или уз минималну накнаду. Трошкови исхране падали су на терет државне касе.

Из Подгорице исељене породице се појединачно пребацују за Пећ, где их прихвата Окружно повереништво за аграрну реформу и колонизацију и издаје им решења о насељавању.

Врачани су изјављивали жељу да буду насељени заједно у једном пределу Метохије. Зато су им аграрне власти додељивале земљу и упућивали их у Подримље (око Ораховца) поред реке Белог Дрима и његове притоке Мируше. Њихове насеобине су образоване у селима: Ратковац, Добри Дол, Чифлак, Мрасор, Дањане, Крамовик, Понорац (Гарачево), Сарош, Врањак, Бобовац, Бубле, Радости, Зрзе, Геџа, Доманек, Влашки Дреновац, Љубижда, Турјак, Малишево, Бубовац и Лозица. Ради се о растуреним селима, без путева и школа у којим су нерадо прихватали земљу други насељеници.

Мање насеобине Врачана образоване су ван Подримља: у Дреновцу код Дечана, Витомирици, Злопеку, Белом Пољу и Љубенићу код Пећи, и Бањици код Истока. По једна врачанска породица населила се у Рогову код Призрена и Косову Пољу код Приштине.

У Подримљу су Врачани добили земљу под шикарама и испашама, која је проглашена државном и општинском земљом, а раније су полагали право на њу пећки, ђаковички и призренски бегови. У овом, ограниченом, фонду земље за насељавање налазило се и зиратне земље за гајење пољопривредних култура, највише поред реке Дрима и Мируше, плављена у доба киша и топљења снега, па је коришћена за ливаде. Зиратна земља додељивана је и за локацију врачанских насеобина. У овом фонду налазила се утрина која је припадала манастиру Високих Дечана, а налазила се између села Бубла, Турјака и Понорца, као и напуштена безвласничко-качачка земља од око 18 хектара у атару села Крамовика и Чифлака, која је додељена насељеним Врачанима.

Врачанске породице ван Подримља највише су се насељавале на купљену земљу (Злопек, Бело Поље, Љубенић, Дреновац и Витомирица), мање на земљу коју су добили од аграра (Рогово, Дреновац, Витомирица и Бањица), делимично радну (Дреновац) и бевласничко-качачку (Бањица). Породица у Косовом Пољу добила је земљу у мираз, путем женидбе.

По Закону о насељавању јужних крајева Врачани су сврстани као аграрни субјекти у групу оптаната, насељеника југословенских народа који се досељавају из суседних држава. Уживали су сва права као колониста. Добијали су по пет хектара земље на главу породице и један до три хектара на друге чланове породице. Такав статус имали су сви Врачани у Подримљу. Врачани ван Подримља, који купују земљу добијали су земљу од аграрних власти у допуну до висине колонистичког следовања, па су имали и статус аутоколониста. Аграрни субјекти са статусом добровољаца, који су у првом светском рату добровољно ступали у састав српске или црногорске војске, добијали су по пет хектара радне земље, а додатак по колонистичком основу. Ова категорија субјеката била је заступљена само у Бањици код Истока.[46]

Врачани у својству аграрних субјеката, тј. оних који су добили земљу од аграра, добијали су државне куће од слабог материјала, лепљене споља блатом и премазиване кречом. Досељеници из 1936. године добијали су уместо куће новчану помоћ за њено подизање. Све су породице добијале по пар волова, плуг и трошкове исхране до прве жетве и за сваки искрчени хектар земље по хиљаду динара помоћи.[47]

 

Свеобухватност сеобе по родовима

Сеобом су захваћене 104 задружне породице. Оне су се приликом доделе земље у месту насељавања делиле на више аграрних субјеката, односно на више породичних глава, а у циљу стицања права на већу површину земље. Таква додела земље била је правно заснована, јеп су све породице као аграрни субјекти постојале. И задружне породице које су купиле земљу деле се тако да једним делом остају на купљеној, а другим делом одлазе на од аграра добијену земљу. Зато се приликом насељавања врачанских задруга појављује као аграрни и други субјекти 205 породица које су се населиле у Метохију и једна на Косово.

Расељавање Враке почело је 1933. године, али се 11 породица раселило раније углавном због крви и населиле се у Црну Гору и Србију, да би се у ери опште сеобе прикључиле досељеним Врачанима и населиле у Метохију и на Косово. Десет породица доселило се 1933. године, 146 породица 1934. године, 30 породица 1935. и осам 1936. године.[48]

Два врачанска рода, Вујачићи и Ђоровићи, напустили су Враку пре сеобе, тако да је остало 57 родова од којих је 31 род, укључујући и оне из Каменице и Деригњата, у целини захваћен сеобом и то: Пелевићи, Решетари, Сенићи, Ђурчевићи, Кркотићи, Пешовићи, Мреновићи, Поповићи (остаје их у Каменици), Ламбулићи, Каварићи, Пејовићи, Крачковићи, Бањовићи, Жарићи, Мајићи, Никићи, Пешукићи, Раичевићи, Ускоковићи, Шуњевићи, Марковићи-Бјелановићи, Марковићи, Андријевићи, Гашовићи, Горовићи, Драговићи, Контићи, Милогорићи, Радичковићи, Радовићи и Улишићи из Каменице. Њима се у Зети прикључује раније одсељен род Вујачића.

Пелевићи се у марту 1934. селе из Враке за Пећ, где се разврставају у 20 породица. Четири породице су купиле земљу у селу Злопеку и једна у Белом Пољу код Пећи. Петнаест породица се населило у Подримље у селима: Бубле, Турјак (по пет породица), Сарош (четири породице) и Понорац (једна породица) на земљу добијену од аграра. Пелевићи у Турјаку добили су и 34 хектара шуме у селу Кијеву.

Решетари са досељењем у Пећ броје осам породица. Шест породица се доселило 1934, а по једна 1935. и 1936. године. Седам породица је добило земљу у селу Радости, а насељава се шест, јеп је једна породица остала у Пећи. Осма породица се населила у село Крамовик, на качачкој земљи и кући.

Сенићи се насељавају у Подримље, 1934. године, и то пет породица у село Дањане и три у село Доманек.

Ђурчевићи се приликом насељавања разврставају у осам породица из три задруге. Једна задруга са три породице насељава се, 1933. године, на купљено имање у селу Клинчини код Пећи. Наредне године прелази на од аграра добијену земљу у Дреновцу код Дечана, где поред кестењасте шуме добија радну земљу. Кућу и земљу у Клинчини продаје, а делимично врши замену за земљу и кућу у Дреновцу. Друга задруга са две породице насељава се, 1934. године, у Подримље, село Мрасор. Трећа задруга са три породице насељава се, 1935. године, у Подримље, у селу Бубовцу.

Кркотићи напуштају Враку 1934. године. Разврстани у девет аграрних субјеката (породица) насељавају се у Подримље и то четири породице у селу Добром Долу, три породице у селу Чифлаку и три породице у селу Сарошу.

Пешовићи су чинили ширу породичну задругу у трећем колену. Четири сродника свете пре сеобе брата и беже за Југославију, од њих се два насељавају у село Адране код Краљева, а друга два у Бањицу код Истока. Пошто сви добијају земљу од аграра у Бањици, а нешто су земље купили од насељеника, која је пре тога била качачка, браћа из Адрана прелазе у Бањицу. Године 1933. досељавају се из Враке у Бањицу и преостала два брата, где добијају земљу по колонистичком и добровољачком основу – шуму и радну качачку земљу. Тако је у Бањици настала насеобина Пешовића од шест породица.[49]

Мреновићи при насељавању чине пет породица. Једна се населила, 1934. године, у Подримље, у селу Понорцу, а четири, 1935. године, у Визомирицу код Пећи на од аграра добијеној и купљеној земљи.[50]

Поповићи, пет породица, се насељавају, 1934. године, у Подримље, у селу Радости.

Ламбулићи, четири породице, се насељавају, 1935. године, у Подримље, село Врањак.

Каварићи, три породице, насељавају се, 1934. године, у Подримље, село Геџа.

Пејовићи, три породице, насељавају се у Подримље, село Бубле.

Крачковићи, три породице, се насељавају, 1934. године, у Подримље, селу Добром Долу.

Бањовићи чине две породице и обе се насељавају у Подримље, једна 1932. године у село Зрзе, а друга, 1934. године, у село Турјак.

Жарићи, две породице, се насељавају у Подримље, село Сарош.

Мајићи, две породице, насељавају се 1934. године у Подримље, село Бубовац.

Никићи, две породице, се насељавају у Подримље, једна породица, 1934. године, у село Мрасор, а друга, 1936. године у село Сарош.

Пешукићи, две породице, насељавају се, 1934. године, у Подримље, село Понорац.

Ускоковићи, две породице, насељавају се у Подримље, село Сарош.

Шуњевићи, две породице, насељавају се у Подримље, 1934. године, у селу Бубовцу.

Марковићи-Бјелановићи, две породице, насељавају се, 1934, године, у Подримље, једна у село Чифлак, а друга у село Добри Дол.

Марковићи, једна породица, насељавају се, 1935. године у Подримље у селу Љубижди.

Андријевићи, једна породица, насељавају се, 1934. године, у Подримље, село Добри Дол.

Вујачићи, једна породица, насељавају се, 1932. године, у Подримље, село Зрзе.

Гашовићи, једна породица, се насељавају, 1934. године, у Подримље, село Малишево.

Горовићи, једна породица, насељавају се у Подримље, село Добри Дол.

Драговићи, једна породица, насељавају се у Подримље, село Лозица.

Контићи, једна породица, насељавају се, 1934. године, у Подримље, село Бубовац.

Милогорићи, једна породица, насељавају се, 1934. године, у Подримље, село Малишево.

Радичковићи, једна породица, насељавају се, 1935. године, у село Малишево.

Радовићи, једна породица, насељавају се, 1932. године, у село Зрзе у Подримљу.

Улишићи, једна породица из Каменице, насељавају се 1934. године у село Бубле у Подримљу.

Из Враке су делимично захваћени сеобом 16 родова и то:

Матановићи, Крстовићи, Мартиновићи, Брајовићи, Микулићи, Башановићи, Рогановићи, Ајковићи, Цеклићи, Ђиновићи, Вучићи, Златичани, Рацковићи, Ђуретићи, Вукчевићи и Радиновићи.

Матановићи, 18 породица, се насељавају 1934-35. године, у Подримље и то: шест породица у селу Бобовцу, по пет породица у Понорцу и Бублу и две породице у Крамовику. Две породичне задруге остају у Враки.

Мартиновићи се у марту 1934. године селе из Враке за Пећ где су се раслојили у 12 породица. Једна породица купује земљу у селу Белом Пољу код Пећи, где се стално настањује. Две породице купују земљу у селу Љубенићу код Пећи, на којој подижу кућу и у њу повремено бораве. Стално се настањују, заједно са још шест породица Мартиновића у Подримљу, селу Љубижди, где добијају земљу од аграра. Три породице се насељавају у селу Геџи. Две задружне породице Мартиновића остале су у Враки.

Башановићи се селе из Враке 1934. године као две породичне задруге, које се при насељавању раслојавају у десет породица. Једна задруга раслојена у пет породица у својству аграрних субјеката населила се у Дреновцу код Дечана на радној земљи и шуми. Друга задруга од пет породица населила се у Подримље у селу Чифлаку на некултивисаној државној земљи. Једна задружна породица остала је у Враки.

Рогановићи се досељавају у Пећ 1934. године, где се раслојавају у десет породица, аграрних субјеката. Девет породица се населило у Подримље у селима: Ратковцу (седам породица), Влашком Дреновцу и Геџи (по једна породица). Једна се породица населила у село Рогово код Призрена. У Враки је остала једна породична задруга.

Микулићи се селе из Враке у три групе, 1934, 1935. и 1936. године. Разврстани у девет породица, аграрних субјеката сви се насељавају у Подримље у селу Понорцу (Гарачеву) – четири породице, Доманеку – три породице, Бобовцу и Бубовцу – по једна породица. Једна задружна породица остала је у Враки, а четири у Каменици.

Брајовићи се исељавају из Враке 1932. и 1935. године. Насељавају се у својству седам породица у Подримље и то једна породица у селу Зрзу (досељена 1932) и шест породица у селу Понорцу (досељене 1935). Шест задружних кућа остало је у Враки.

Крстовићи се селе из Враке 1934. године. У својству шест породица, аграрних субјеката, насељавају се у Подримље, селу Бубовцу. У Враки је остало девет задружних породица, укључујући и досељене Крстовиће из Деригњата.

Ђиновићи се расељавају 1935. године. Насељавају се у својству пет породица, аграрних субјеката, у Подримље, селу Бобовцу. У Враки остају три задружне породице.

Ајковићи се исељавају из Враке 1934. и 1936. године и насељавају се у својству четири аграрна субјекта, у Подримље и то две породице у селу Врањаку и по једна у Дањану и Геџи. Пет породичних задруга остало је у Враки, укључујући и досељене породице из Деригњата.

Златичани напуштају Враку 1934. године. Три досељене породице насељавају се у Подримље, село Доманек. У Враки остају три задружне породице.

Цеклићи су обухваћени селидбом са свега две породице. Пре сеобе, 1925. године, једна се породица преселила из Враке у Косово Поље, где се призетила уз колонистичку породицу Вујошевића. Друга породица напушта Враку у општој сеоби и населила се у Подримље, село Чифлак. Шест породичних задруга остају у Враки.

Вучићи, једна задруга са две породице, напуштају Враку 1934. године и насељавају се у Подримље, село Бубле. Четири задружне породице остају у Враки.

Рацковићи напуштају Враку 1934. године. У својству два аграрна субјекта насељавају се у Подримље, село Добри Дол. Једна породична задруга остаје у Враки.

Ђуретићи, две породице, се насељавају у Подримље, једна у село Бубовац (1934), и друга у село Врањак (1936). Једна породична задруга остаје у Враки.

Вукчевићи су захваћени сеобом само са једном породицом, која се 1936. године насељава у Подримље, село Ратковац. Једна породица остаје у Враки.

Радиновићи, једна породица се насељава у Подримље, 1934. године, у селу Добром Долу. Једна породична задруга остаје у Враки.

Из 16 делимично исељених врачанских родова иселило се у Подримље и на Косово 94 породице, а у Враки је остало 47 задружних породица.[51] У Враки у целини остаје осам родова са 12 задружних породица и то по две породице Пелчића, Стајкића, Шабановића и Станковића и по једна породица Секулића, Цамнића, Шоћа и Радусиновића.

Укупно је у Враки остало 59 задружних породица из 24 рода. У Наменици је остало десет породица Поповића, четири породице Микулића, две породице Бабића и по једна породица Радусиновића и Лукачевића. Заједно у Врани и Каменици остало је 77 задружних породица.

Крастовићи и Ајковићи из Деригњата су потпуно расељени за Врану и Подримље, тако да у овом селу није остало српског живља.

 

Живот Врачана у Метохији (до 1941. године)

Врачани у Метохији су особито везани за своје насељеничке оазе, али они одржавају међусобне контакте као некадашње комшије и саплеменици. Притичу један другом у помоћ у тешким тренуцима. Скоро сви су на окупу на сахранама својих саплеменика. Посећују се и истичу гостољубљем. Контактирају и сарађују са насељеницима који су дошли из разних крајева Југославије. Са мештанима Арбанасима одржавају коректне односе, између њих се успостављају кумства и побратимства, али је с времена на време долазило до међусобних породичних сукоба, због личних неспоразума, који нису добијали шире, пре свега националне, размере.

Породице које су стекле новац у Враки продајом имања, кућа и стоке и за њега делимично или у целини купиле радну земљу у месту насељења, које су добиле од аграра поред некултивисане и радну земљу, као и породице са бројнијом радном снагом стичу у самом почетку солидну основу у производњи ратарских култура, као и за завидан сточни фонд. Из сачуване евиденције катастарског пописа живог и мртвог инвентара насељеничких домаћинстава из 1936. и 1939. године препознају се таква, истина ретка, врачанска домаћинства, која су имала и до 50 оваца, више грла говеди за мужу и запрегу, свиња, ређе коза и коња. Од мртвог инвентара забележена су запрежна кола (гвоздена и дрвена), плуг и други ситнији пољопривредни алат, а у једном домаћинству забележена је и сејалица.[52]

Сва врачанска домаћинства која су стекла необрадиву земљу под шикарама, пашњацима и утринама, а таквих је било највише, морала су снагом својих мишица крчити шуму, копати пашњаке и утрине. Таква домаћинства, а нарочито она са недовољном активном радном снагом, споро су напредовала, па су дуже остајала у беди и немаштини. И побољшање бонитета искрченог земљишта код тих домаћинстава врло споро је спровођено због недостатка стајског ђубрива с обзиром да су у таквим условима живота били принуђени да продају волове које су добили од аграрних власти, а држали су само по две-три овце и евентуално свињу.

Ипак, на свим имањима Врачана настају, пре или касније, на некадашњим шикарама, испашама и утринама њиве са кукурузним, пшеничним, ражаним и овсеним културама. Као солидни баштовани Врачани гаје парадајз, паприке, кромпир, лук и бостан. Млади засади воћњака давали су прве плодове шљива, јабука, крушака и дуња. До априлског рата 1941. успели су својим мукотрпним радом да формирају своја газдинства и стекну минималне услове за уходан скроман живот

У Подримљу, селима Белој Цркви, Зрзу и Дреновцу, радиле су основне школе у време досељавања Врачана у којим Врачани уписују децу. У селу Сарошу и Ратковцу отварају основне школе искључиво за врачанске насељенике учитељи родом из Враке Благоје Марковић и Радивоје Рогановић, који су се школовали у Битољу и Скопљу (1925-1933. године).

 

Прогон Врачана из њихових насеобина

У априлском рату 1941. Врачани, војни обвезници, су на фронту. У одбрани земље погинула су три Врачанина, а око 30 их је пало у заробљеништво.[53] Један је погинуо од немачког бомбардовања Битоља.

Италија користи Арбанију као одскочну даску за освајање југословенске територије, нарочито према Метохији. Она окупља косовско-метохијску емиграцију у Арбанији. Уочи рата организује у Арбанији оружане дружине од качака, арбанашких одметника, који су из Југославије пребегли у Арбанију, наоружава их и даје плату и требовање. Ове качачке дружине, изврсно наоружане, упадају у априлском рату у Метохију. Са њима упадају и велико-албански националисти, агитатори за стварање тзв. Велике Арбаније на рачун југословенске територије. Прикључују им се домаћи арбанашки националисти под вођством југословенског сенатора Сефедин-бега Махмудбеговића, посланика из Ораховца Мустафе Дурутовића и Гани-бега (брат Цано-бега) Црноглавића из Ђаковице. Сви се они ангажују да се у проширеној држави обезбеди “чиста” арбанашка етничка средина, па у том духу спроводе акцију протеривања насељеника из Метохије. У прогону насељеника укључују се, поред качачких дружина, национализмом доктринирани Арбанаси из Метохије, као и они који су кроз ову акцију сагледавали личне интересе да путем пљачке стекну имовинску корист. Наоружавају се из складишта југословенске војске, која се налазила у расулу.

Напад на врачанске насеобине у Подримљу почео је 17. априла 1941. године. Врачани су били без икакве заштите, јеп су лица способна за борбу била на фронту, а жандармерија се налазила у расулу. Паљене су им куће и пљачкана имовина. Пред ватреном завесом повлаче се ка Ђаковици у којој се задржава мањи број избеглица. Маса врачанских избеглица продужава за Пећ. У општој хајци за прогоњеним и у њиховој самоодбрани погинула су два Врачанина.[54] У том општем метежу истакли су се неки Арбанаси, надахнути хуманим осећањима, који склањају врачанске породице у своје домове и обезбеђују им пратњу од Подримља до Пећи. Талас прогона прекоси се из Подримља на Врачане у Дреновцу и Злопеку, а нешто касније у Витомирици и Бањици у којој су убијена два лица.[55] Само су се две врачанске породице из Белог Поља код Пећи одржале на својим имањима, јер су ту окупационе власти успоставиле привидни ред и мир. Сви остали Врачани су прогнани, куће су им попаљене, а имовина углавном опљачкана.

Град Пећ је априлских и мајских дана 1941. био центар збијања врачанских и других избеглица из скоро читаве Метохије. Смештају се по градским кућама, шупама, двориштима и под крошњама воћака, изложени киши и студени.

Италијанске окупационе власти су у јуну 1941. године одобриле Врачанима да се поврате у Подримље, ради преузимања стоке која је остала на чување код њихових комшија Арбанаса. Ту меру кратког даха користе неки Врачани, враћају се и преузимају неотуђену и нескривену стоку. У повратку за Пећ убијена су два Врачанина.[56] Повраћену стоку Врачани продају на пећкој пијаци по знатно нижим ценама од њихове вредности, али им добијени новац омогућава да за краће време обезбеде храну за издржавање породица.

Из Пећи и Ђаковице Врачани се селе за Србију и Црну Гору, али се тај процес зауставља избијањем устанка у јулу 1941, а наставља се повратком у Враку и њену околину. Ипак, огромна већина Врачана задржава се под окупацијом у Пећи, мање и Ђаковици.

 

Избегли Врачани у Пећи и Ђаковици

Избегли Врачани, присилно пролетаризовани, били су принуђени ради свог одржања да се прихватају сезонских и повремених послова. Радно-активни чланови породица, углавном мушкарци, раде у рудницима, и изградњи путева у Ћаф Пруши, Кепенику, Калиману, Куксу и Цyпојy, одвајајући се од својих породица. У околини Пећи и Ђаковице у време пољопривредних радова надниче, нарочито жене, код сеоских газда. Њихови животи су били у сталној опасности, нарочито у Пећи где су убијена два Врачанина.[57]

Огромна већина Врачана у Пећи и Ђаковици припадала је народноослободилачком покрету. Зато су често хапшени и задржавани у затворима, а десетак њих је одведено у логор у Италији, а пет-шест од њих оставило је тамо животе. Нарочиту психозу несигурности и страха унео је тзв. Косовски пук, који је образован у Косовској Митровици (на српском управном подручју) и прелази почетком децембра 1943. на арбанашко управно подручје као казнена експедиција за ликвидацију народноослободилачког покрета, а искоришћен је за ликвидацију српског и црногорског живља. У Ракошу је стрељао преко 30 Срба, у избегличком логору у Ђураковцу уљем отровао 34 избеглице и у Пећи побио око 50 људи. По граду Пећи вршио је претресе српских и црногорских кућа, премлаћивао људе, хапсио их и у затвору излагао језивим мукама. Овим репресивним мерама изложени су били и Врачани. Ова арбанашка казнена експедиција наставља своју злочиначку мисију у Ђаковици, Призрену, Скадру, Урошевцу и Приштини.[58]

У Пећи су обешени у јануару 1944. четири Врачанина као заробљени партизани. Исто толико је погинуло, у лето 1944 за време бомбардовања Пећи, а било их је више рањених, међу којим је било доста деце. Исте године погинуо је као партизан у Малесији један Врачанин, а убијено је шест Врачана у својству припадника четничког покрета.[59]

 

Избегли Врачани на српско управно подручје

На српско управно подручје под немачком окупационом управом успело је да избегне око 15 врачанских породица. Задржавају се у Косовској Митровици и у околини Краљева, Крагујевца и Крушевца. Њих није мучила глад, јеп су радно-активни чланови породица надничили код сеоских газда и на тај начин обезбеђивали најосновнија средства за живот. Међутим, 15 лица је страдало у масовним стрељањима у Краљеву (17. октобра 1941) и Крагујевцу (21. октобра 1941), као учесници народноослободилачког покрета, у јединицама народноослободилачке војске и од бомбардовања у Краљеву.[60]

 

Избегли Врачани у Црној Гори

Око 50 врачанских породица одлази у мају, јуну и јулу 1941. из Пећи за Подгорицу. Смештају се у нехигијенским просторијама. Од заразе и глади помрло је много њихове деце. Касније су пребачене у Избеглички логор преко Мораче, у баракама које су биле опасане бодљикавим жицама и стражом. У логору су Врачани добијали следовање за исхрану у кукурузу, брашну и пиринчу. У Подгорици су два Врачанина убијена као припадници народноослободилачког покрета.[61]

Било је врачанских избеглица у Црној Гори који су смештени у Избеглички логор у Бару.

 

Избегли Врачани у Враки и околини

Неутврђен број врачанских породица успео је да избегне логоре у Црној Гори и да се поврати у Враку и њену околину. Њих прихватају скадарски бегови да им обрађују земљу у својству чифчија. Смештају се код својих рођака, комшија и пријатеља.

У мају 1941. године Гани-бег Црноглавић (Круезију) из Ђаковице нуди избеглим Врачанима у Пећи и Ђаковици уточиште у Враки или у било којем крају доратне Арбаније с тим да прихвате поданство ортодоксне аутокефалне арбанашке цркве. Врачани су одбили ову понуду.[62]

У пролеће 1 942. године око десетак врачанских породица из Пећи и Ђаковице одлазе преко Призрена за Скадар, а из Скадра за Враку за чифчије скадарских бегова; и за село Барлај испод Брдањола, где раде као надничари код сеоских газда.[63]

Другог августа 1941. седам врачанских породица успело је да се пребаци из Пећи на српско управно подручје у Косовској Митровици, али их ту немачке окупационе власти задржавају и предају италијанским окупационим властима у Приштини, где су смештене у Избеглички логор. Радно-активни мушкарци су издвојени и одведени за Калимаш у Арбанији, где раде у руднику. Они беже из рудника и у тренутку капитулације Италије стижу у Приштину, узимају своје породице из логора и са њима одлазе за Враку, где од скадарских бегова добијају земљу за обраду у својству чифчија.[64]

Непосредно после репресивних мера Косовског пука у Пећи и Ђаковици, у децембру 1943. године, око 50 врачанских породица из ових градова одлазе за Враку и у села у околини Скадра, где током 1944. године раде као чифчије скадарских бегова.[65]

У ратном вихору (1941-1944) избегло је у Враку и у села око Скадра близу 70 врачанских породица или 1/3 насељених Врачана у Метохији. На том пределу остају све до ослобођења Скадра – 28. новембра 1 944. године.

 

Повратак избеглих Врачана

До краја децембра 1944. године ослобођене су све територије у Југославији и Арбанији у којима су се налазили избегли Врачани. Жртве током четворогодишњег беспућа биле су огромне: погибије у одбрани земље и у заштити својих огњишта, помор од епидемија и глади у избегличким и заробљеничким логорима, жртве у стрељањима, покољима, вешањима и у јединицама народноослободилачке војске у којим учествује знатан број Врачана. Избегле врачанске породице у којим су остала деца, жене и старци, а у одсуству врачанских бораца за слободу, који настављају борбу и крваре у неослобођеним крајевима Југославије и у гушењу контрареволуције у Дреници,[66] у очекивању заробљеника из немачких логора,[67] у неизвесности да ли су у животу нестали чланови породица, захвата слободарско усхићење и жудња за повратком на своја згаришта у Метохији.

Из Вране и околине Скадра полазе током зиме 1944/45. избегле врачанске породице за Метохију и то једним правцем преко Кукса и Призрена и другим преко Скадарског језера (бродом) до Вир Пазара, а одатле возом (којег сами гурају, јер није било локомотиве) до Подгорице из које одлазе за Пећ камионима и пешке. У Враки је остало седам избеглих породица и један самац који је остао без родитеља и у Враки је засновао породицу.[68]

Избегли Врачани у Црној Гори и унутрашњост Србије враћају се у Метохију, као и друге избеглице, из сопствених побуда и без потицаја новоуспостављене власти, са успутним заплетима и задржавањима с обзиром да су саобраћајнице порушене, а саобраћајна средства уништена или онеспособљена.

Одлука Националног комитета народног ослобођења Југославије од 6. априла 1945. године о забрани повратка избеглица “у пријашња места живљења”[69] није имала значаја за повратак избеглих Врачана у Метохију, јер су се они до тада мање-више вратили.[70] Но, избеглим Врачанима није допуштено да се врате на своја имања, већ су задржани у Ораховцу и Пећи. Срески органи власти у Ораховцу и области органи власти у Призрену нарочито су се показали одбојни према повратку Врачана на имања у Подримљу. За утеху Врачане су сместили у врло бедним просторијама у Ораховцу. Дали су им помоћ у исхрани с обзиром да су били лишени сваке могућности да је обезбеде. У тим просторијама остали су изоловани од својих насеобина пуних годину дана док није спроведена ревизија њихових имања.

 

Ревизија врачанских имања

Забрана убаштињења Врачана на њихова имања имала је за циљ да се изврши ревизија њихових и других насељеничких имања у њиховом одсуству. Тиме је предодређена субјективност у решавању спорова, а у корист успостављених власника од стране окупатора и његових сарадника.

Почетком августа 1945. године донет је Закон о ревизији додељене земље колонистима и аграрним субјектима у Македонији и Косовско-метохијској области. По члану 4 тог Закона насељеници губе право на приватно-власничку земљу коју су добили до 6. априла 1941. године и враћа се ранијим обрађивачима у трајно власништво, без обзира да ли су на њу имали тапију или су је обрађивали као чифчије или стални закупци; и на земљу на којој су до 1918. године били насељени арбанашки политички емигранти.[71] Овај пропис је нужно сагледати кроз спровођење аграрне реформе и колонизације до априлског рата 1941. да би се кроз послератну ревизију сагледала у појединим нијансама његова основана и неоснована примена са социјалног, моралног и хуманог гледишта.

Спровођењем доратне аграрне реформе беговима и агама је одузимано власништво над земљом са новчаном накнадом из државне благајне и уступана у власништво дотадашњим обрађивачима и то чифчијама без накнаде и закупцима и наполичарима са накнадом. Међутим, са упоредним спровођењем колонизације поједине парцеле откупљене од бегова и ага, ако су се нашле у ограниченом фонду за колонизацију, додељиване су насељеницима. Чифчије, закупци и наполичари су на тај начин лишавани дела земље коју су обрађивали без накнаде јеп на њу нису имали тапију с обзиром да им није уступљена у власништво. Зато одузимање ове радне земље насељеницима у процесу ревизије и њено давање у трајно власништво ранијим обрађивачима има своје оправдано значење.

Земља у власништву ситних власника није захваћена предратном аграрном реформом, али ако би се оваква земља нашла у комплексу ограничене земље за насељавање одузимана је од дотадашњих власника уз законску обавезу аграрних власти да за одузету земљу доделе другу истог бонитета или да изврше новчано обештећење у вредности одузете земље. Међутим, ова законска обавеза је само делимично уважавана. Зато је у ревизионом поступку било оправдано исправити поменуту законску злоупотребу. Но, по Закону о ревизији аграрних односа не прави се разлика између надокнађене и ненадокнађене вредности одузете земље, већ се у целини враћа бившим власницима. Враћањем земље у ревизионом поступку бившим власницима за коју је дата надокнада у земљи или новцу чини се неправда према насељеницима и неоснован уступак ранијим власницима, који су надокнађену земљу поново узурпирали у време окупације.

Одузимање земље насељеницима и њено враћање арбанашким политичким емигрантима у ревизионом поступку имало је ширу примену и дубљу позадину. Наиме под арбанашким политичким емигрантима подразумевају се припадници арбанашких качачких дружина пре и после 1918. године, наоружаних и склоних пљачки и насиљу са врло лабилним политичким опредељењима, који су закључно са 1927. годином емигрирали за Арбанију и тамо се третирали као политички емигранти. Њихове куће су биле, мада не све, напуштене, а имања обрасла у утрине. Та земља (и напуштене куће) проглашена је безвласничко-качачком, ушла у фонд за насељавање и додељивана насељеницима. Бивше качаке, политичке емигранте у Арбанији, регрутује од 1939. године Италија у оружане дружине са циљем да упадају у Југославију ради њеног унутрашњег разбијања. У априлу 1941. ове дружине, изврсно наоружане, упадају из Арбаније у Метохију и учествују са арбанашким башибозлуком у прогону насељеника са њихових имања. У време окупације (1941-1944) активни су сарадници италијанског, а затим и немачког, окупатора на Косову и Метохији и насилници над српским и црногорским живљем. Поново су се убаштинили на имања која су им некада припадала. Тим људима се Законом о ревизији признаје статус политичких емиграната и њихово убаштињење на имањима под окупацијом, а самим тим одузимају се насељеницима.

Ревизију аграрних односа на терену врше ревизионе комисије. Ревизија је била карактеристична у Подримљу, где је било највише Врачана. На овом пределу потражиоци земље нису могли понудити комисијама као доказ власништва тапије, јер је било највише бивших чифчија као обрађивача земље, а власници су били аге и бегови. Из истих разлога у расположивим катастарским картонима оваква земља није посебно евидентирана. У Подримљу су у картонима евидентиране само три врачанске породице које су поред државне добиле и безвласничко-качачку земљу. Зато су ревизионе комисије спроводиле доказни поступак на основу изјава и сведочења арбанашких мештана, као једне од заинтересованих страна за стицање права на земљу. Врачани као насељеници су били искључени из доказног поступка њиховом изолацијом у Ораховцу.

На ревизионе комисије, које су покушавале да раде у духу Закона, врше притисак за доношење решења на штету Врачана месни и срески челници, међу којим је било чиновника сарадника окупатора доведених из Арбаније. У том правцу је, по сведочењу многих Врачана, деловао тадашњи секретар Среског комитета Комунистичке партије на власти Кољ Широка, који је предлагао и својим положајем утицао код надлежних обласних косовско-метохијских органа да се мењају непослушни чланови ревизионих комисија. Када се суочио са бројним објективним сведочењима месних Арбанаса, којим савест није дозвољавала да се на основу њихових кривотворених изјава одузимају врачанске крчевине, иступа пред Врачанима за захтевом да се колонизују за Војводину. У том правцу делује у Подримљу и Душан Мугоша из Обласног државно-партијског руководства.[72]

Под утицајем среских и обласних челника Ревизиона комисија је предложила, 5. новембра 1945. године, Министарству за колонизацију и Аграрном савету Демократске Федеративне Југославије да се сви Врачани из Метохије колонизују за Војводину. Предлог комисије нису прихватили, јер су оба поменута савезна органа заступали гледиште да се колонизују за Војводину само насељеници који у процесу ревизије изгубе у целини или делимично право на земљу. Они налажу комисији да Врачани остану у Метохији и да им се додели земља на једном месту.[73] Такав налог су заснивали на основу хтења Врачана који нипошто нису хтели да прихвате колонизацију за Војводину. Није им удовољено, и поред налога Министарства и Савета да им се да земља на једном месту, па су се задовољили да се убаштине на својим имањима, на површини која им остане после ревизије.

У ревизионом поступку ниједна врачанска породица из Подримља није изгубила право на целокупну земљу. На основу катастарских картона изгубили су право на безвласничко-качачку земљу породице Матановић Крста (7,54 ха) и Решетар Илије (8,48 ха) из Крамовика и Марковић-Бјелановић Панта из Чифлака (2,77 ха), а на основу сведока једна породица Рацковића из Доброг Дола. Делимично су изгубили право на ранију беговску земљу, а у корист обрађивача чифчија две породице Микулића из Бубовца, односно Доманека, по једна породица Ђурчевића из Бубовца, Пејовића и Вучића из Бубла и Решетара из села Радости. Фонд одузете земље Врачанима увећаће се у септембру 1947. године, када су изгубиле право на земљу све избегле породице које се из било којих разлога нису вратиле на своја имања.

По окончању ревизионог поступка у пролеће 1946. године Врачани из Подримља напуштају Ораховац и убаштињују се на своја имања. Они подижу куће на ранијим згариштима, крче, прекопавају и преоравају земљу, обраслу травњацима и шипражјем. Поново засађују воћњаке на парцелама где су раније били засади и посечени.

Пелевићи из Злопека код Пећи враћају се на купљена имања без ревизионог поступка. Њима се придружују рођаци из Турјана (Подримље). Мреновићи у Витомирици се враћају на купљену земљу и крчевину. Пешовићи из Бањице су изгубили право на качачку земљу, али се враћају на део земље на који су стекли право. Четири породице Башановића из Дреновца код Дечана су изгубиле право на целокупну земљу, која је враћена ранијим власницима. Зато се оне не враћају у Дреновац. Једна породица Башановића и три породице Ђурчевића из Дреновца су делимично изгубиле право на земљу. Оне се враћају на део земље који им је остао, одбијајући понуду за колонизацију за Војводину. Породица Рогановића из Рогова код Призрена и породица Цеклића из Косова Поља су се “истражиле”.

 

Растур Врачана

Са поновним убаштињењем на своја имања 1946. године Врачани са знатно смањеном активном радном снагом подижу куће, прекопавају некадашње крчевине, очврсле и поново обрасле шикарама. Покушавају да обнове сточни фонд. Недостаје им запрега, плуг и други пољопривредни алат, као и ђубриво за посну крчевину. По традицији марљиви Врачани улажу крајње напоре да обнове своја газдинства, а у оскудици у основним животним намирницама, што исцрпљује њихову физичку и духовну снагу. Зато из Подримља, где је живот био најтежи, настаје процес осипања Врачана. Три породице Пелевића из Турјака прелазе на купљену земљу у Злопеку код Пећи код својих рођака са додатком земље у селу Брежанику с тим што им земља у Турјаку прелази у друштвени фонд. Две породице Мартиновића напуштају Љубижду и селе се на раније купљену земљу у селу Љубенићу код Пећи. Породица Никића из Мрасора продаје земљу и сели се на купљену земљу у селу Бањици код Истока. Ове прве расељене породице и оне које остају на својим имањима још се не одвајају од сеоске привреде у којој сагледавају своју животну егзистенцију. За десетак наредних година успели су да савладају непремостиве тешкоће, да обраде и култивишу крчевине, да обнове сточни фонд и да од подигнутих воћних засада убирају плодове. Но, када су се одали устаљеном сеоском животу, искрсли су нови заплети који им загорчавају живот.

Између 1956. и 1960. године Пољопривредни комбинат из Призрена откупљује земљу у Подримљу за подизање плантажних винограда. Државно-партијски месни и обласни руководиоци врше притисак на Врачане да продају имања Комбинату, за која им је нуђена откупнина знатно нижа од тржишне цене земље, а да им се не понуди ни место пресељења, ни запошљавање као перспектива њиховог даљег живљења. Отворено им је говорено да продају земљу Комбинату и да се селе. Врачани дају отпор, али узалудно. Принуђени су да уступају земљу Комбинату уз незнатну накнаду.[74]

Поред поменутог Комбината земљу Врачана откупљује и Земљорадничка задруга из Призрена са знатно нижим ценама од тржишних и поклања је арбанашким емигрантима.

Препуштајући се стихији бројне врачанске породице селе се из Подримља и одлазе у неизвесност. Преостале врачанске породице, оставши у мањини, вуче жудња за исељеним сродницима и комшијама. Због смањења броја деце гасила се настава на српском језику у основним школама. У немогућности да својој деци обезбеде основно образовање преостали Врачани продају имовину и селе се у градске центре, где се деца школују, а радно-активни чланови породице покушавају да се запосле. Земљу продају предодређеним купцима, месним Арбанасима, који су полагали на некакво неписано право на куповину и други је нису смели купити. Зато је купац био у могућности да условљава куповину непокретне имовине нижом ценом од стварне вредности.

Временом су се све врачанске породице из Подримља раселиле са својих имања и кућа. Остало је у Подримљу 14 породица, чији радно активни чланови раде у занатству, индустрији и друштвеним делатностима и то десет у Ораховцу и по две у Зрзу и Ратковцу.

Врачане из околине Пећи, Истока и Дечана задесиле су скоро исте неприлике. Они напуштају своје домове и имања зато што им после ревизије аграрних односа остаје недовољно посне крчевине, зато што им се одузима чак и купљена радна земља и због неспоразума са појединим месним Арбанасима.

Тако је Мреновићима из Витомирице код Пећи одузето 1947. године 7,7 ха радне земље, коју су приликом насељавања купили. Земља је предата друштвеном сектору, а касније додељена арбанашким емигрантима. Зато се они расељавају задржавајући у својини нешто шуме, плац и кућу у којој живи једна породица, али не живи од прихода са имања. Друга породица повремено долази.

Пешовићи из Бањице код Истока су продали део земље која им је остала после ревизије аграрне реформе, задржавајући два хектара шуме, плац и кућу у коју после расељавања повремено долазе.

Ђурчевићи и преостали Башановићи из Дреновца код Дечана продају земљу која им је преостала после ревизије и расељавају се. Једна породица Ђурчевића задржала је шуму, коју повремено обилази и користи.

Пелевићи из Злопека код Пећи продају купљену земљу и куће и селе се највише за Црну Гору. То исто чине и Мартиновићи из Љубенића и напуштају село.

Породица Никића из Бањице, која се у ово село населила из села Мрасора после рата, се растурила. На имању живи само једна старица.

Породице Мартиновић и Пелевићи из села Белог Поља код Пећи су једине које су се одржале на својим имањима, купљеним приликом досељавања из Враке.

 

Садашња станишта Врачана

Тражећи дон за своју животну егзистенцију Врачани се селе у веће сеоске и градске центре по Србији и Црној Гори и у другим крајевима Југославије и по свету. Сада се рађа и расте трећа генерација Врачана од њиховог досељавања у Метохији. Њихов број се због снажне популације удвостручио. Пажљивом евиденцијом Марка Микулића из Пећи, родом из Враке, регистровали смо у Југославији и свету 422 врачанске породице од 205 породица досељених из Враке у Метохију.[75]

Иако су Врачани расути, ипак имају и своја збивалишта. У Црној Гори, у којој је настањено скоро половина из Метохије расељених Врачана, настала су два сабирна центра: Зета (нарочито села Голубовци, Горичане, Балабане и Врањ) у којој живи око сто врачанских породица; и Подгорица са оближњим насељима (Толоши, Рогами и др.) у којим је настањено око 60 породица. У Србији Врачани су највише сабрани у Београду и околини (око 70 породица) и Крагујевцу и околини (око 30 породица).

Врака у Арбанији је била и остала матица Врачана, оаза српског живља на арбанашком тлу. У њој је остало заједно са Каменицом после сеобе 77 породица. Седам породица и један самац, који су у ратном вихору избегле у Враку, остају у њој. С обзиром на јако изражену популацију Врачана, процењује се да се врачански живаљ у Враки скоро удвостручио и да у њој има сада преко 1.200 душа.

У Враки је после сеобе још израженије рађено на одрођавању српског живља забраном свих верских обреда под јурисдикцијом српске цркве. Основна школа са наставом на српском језику званично је укинута 1934. године. Употреба српског језика је забрањена. У савременој Арбанији мењају се имена и презимена Врачана. Новорођенчад добијају арбанашка имена приликом уношења у матичне књиге. Презимена се из корена мењају. Тако Ђиновићи имају презиме Ограја. Неким презименима се задржава основа. Тако се Микулићи презивају Микулаји, а Поповићи Попи.

Врачани су у току својих сељакања показали своју смелост и разборитост, а особито марљивост у савлађивању насталих препрека.

Одласком у урбану средину уносе у њу своју свежу крв, прихватају и усвајају новине у дому и на раду и упорно их следе са тенденцијом преузимања престижа. Упорни су у образовању свог потомства, међу којим има високих интелектуалаца разних профила.

 

Прилог:

Pereselenie Vrakov (naseleni˙ oblasti Vraka) v Metohii, ih presledovanie i dalüneišie migracii (rezţme)

Vraka, ýto oblastü v Arbanii na severe Skadra v kotoroé v načale 18 veka obrazovanű serbiskie bratstva pereselencev iz drevneé Černoé Gori i černogorskih gor. V neé obrazovanű čisto serbiskie sela: Raš, Kule, Starűé Borič, Mladié Borič, Gril i Omara.

S 1928 goda arbanašskié režim prinuditelüno provodit arbanizaciţ serbov v Vraki tak čto zavodit službű v cerkvah i v školah na arbanašsom ˙zike i zapreůaet upotreblenie serbskogo ˙zűka na publičnűh mestah.

Iz-za soprotivleni˙ takomu prikazu vraki bilű arestovanű, internirovanű, ih fizičeski ist˙zali, ih deteé prinuditelüno posűlali v školu i tomu podobnoe. Po ýtoé pričine dve tretiih vrakov (svűše dvuhsot semeé) opredelilisü za ýmigraciţ i s 1933. po 1936. god pereselilisü v Ţgoslaviţ. Ţgoslavskié režim naselil vrakov v Metohiţ i dal zemlţ. Sama˙ bolüša˙ ih koncentraci˙ bila okolo reki Drim.

Vo vrem˙ voénű 1941-45. Metohiţ vklţčili v sostav tak nazűvaemoé Velikoé Arbanii pod zaůitoé Italii. V celi formirovani˙ ýtičeski čistogo arbanašskogo gosudarstva arbanašskie nacionalistű vűgon˙ţt vrakov s ih imenii, kotorűe im prinadležali po nasledstvu. V vihre voinű pereživaţt vraki t˙ž¸lűe dni v ýmigracii, umiraţt s golodu, ot ýpidemii, pogibaţt v voéne, ih rasstrelivaţt i vešaţt.

Posle voinű 1945. goda, vraki vozvraůaţts˙ v Metohiţ, no im bilo zapreůeno kruglűé god zan˙tü svoi imeni˙. Nakonec-to, ýkonomičeskimi meropri˙ti˙mi otbirala učastki zemli (dava˙ minimalünoe vozmeůenie) prinuždala ih na migaciţ. Vraki tak bűli prinuždenű rassel˙ts˙ i ýto bűlo ih okončatelüno izgnanie i rasselenie po vseé Ţgoslavii, a mnogie iůa svoţ žiznenuţ ýgzistenciţ rasselilisü po vsemu miru.

 

Напомене:

1. Благоје В. Марковић, “Врака и Врачани”, Расколник (Горњи Милановац), 1969/5, стр. 58-60.

2. Иван Степанович ßстребов, “Срби˙ и Албани˙ (путевű и записнű)”, Српска краљевска академија, Споменик XДИ, Београд 1904, 193.

3. По изјави Марка Микулића из Пећи, родом из Враке, уступљена аутору 7. XИИ 1989.

4. Исто.

5. Исто. Марко Микулић наводи да је први писац о Враки и Врачанима (рукопис) био Панто Којаш (1902. године), трговац из Скадра. који је заснивао историјска збивања нý изјавама живих сведока, који су се као савременици сећали досељавања у Враки. Зато наводе Панта Којаша, а које је имао прилике да проучи Микулић. 1933. године, сматрамо најверодостојнијим. Рукопис је остао код родбине Панта Којаша у Скадру.

6. Др Јован Ердељановић. “Стара Црна Гора. Етничка прошлост и формирање Црногорских племена”. Београд 1978. 551-554.

7. По изјави Љуба и Зорке Пелевић, рођени у Враки, од 9. марта 1990, који су дали аутору.

8. Др Јован Ердељановић, као у нап. 6, стр. 201.

9. Исто. стр. 64. 69. 129 и 131.

10. Др Јован Ердељановић, “Постанак племена Пипера. Етнографска расправа”, Етнографски зборник, књ. XВИИ, стр. 276-277.

11. О братству Латковића види дело Павла Радусиновића, “Насеља Црне Горе , Посебни дио, Београд 1985, 153-155.

12. Др Јован Ердељановић, као у нап. 6, стр. 340 и 350.

13. Изјава Слободана Мреновића из Пећи од јануара 1990. дата аутору.

14. Павле Радусиновић, нав. дело, стр. 444-446.

15. Др Јован Ердељановић, “Кучи, Братоножићи и Пипери”, Београд 1907, стр. 205-206.

16. Изјава Сима Мајића из Толоша од 9. марта 1990. дата аутору.

17. Др Јован Ердељановић, као у нап. 15, стр. 149, 169 и 218.

18. Изјава Благоја Сенића из Толоша од 9. марта 1990. дата аутору.

19. Др Јован Ердељановић, као у нап. 6, стр. 167 и 170.

20. Исто, стр. 198.

21. Исто, стр. 172.

22. Исто, стр. 147.

23. Лазар Рогановић, “Под туђима сунцем (Врака и Врачани)”, И дио, Титоград 1978, 18.

24. Павле Радусиновић, нав. дело, стр. 325.

25. Исто, стр. 63.

26. Др Нико Мартиновић, “Валтазар Богишић, И, Историја кодификације црногорског имовног права”, Цетиње, 1958, стр. 92 и 95. Писац наводи да је “задружна кућа” традиција у Црној Гори и Брдима, па се та традиција пренела у Враку. Првим коленом (или пасом) сматра се родоначелник задружне куће, друго колено су браћа, а треће браћа од стричева.

27. Лазар Рогановић, нав. дело, стр. 51-52.

28. Иван Степанович ßстребов, “О православним српским старим и новим црквама у старој Зети”, Гласник Научног ученог друштва, ИX, стр. 385.

29. Исто, стр. 386.

30. Ђорђе Микић, “Скадарски Срби у XИX веку”, Институт за историју у Бањалуци, Историјски зборник, бр. 7, Год. ВИИ, стр. 122.

31. Као у нап. 3 и 7.

32. Као у нап. 3.

33. И. С. ßстребов, као у нап. 28, стр. 371 и 376.

34. Владимир Бован, “Јастребов у Призрену”, Приштина 1983, 41-42.

35. И. С. ßстребов, као у нап. 28, стр. 369.

36. Као у нап. 3.

37. Ђорђе Микић, нав. дело, стр. 147-148.

38. Благоје Марковић, као у нап. 1, стр. 58-60. На Марковића се позива др Драгољуб Петровић, “Гласовне особине говора Врачана у Зети”, Гласник Филозофског факултета у Новом Саду, књ. XВИИ/1972, 180-182.

39. Као у нап. 3.

40. Исто.

41. Лазар Рогановић, нав. дело, стр. 98-100.

42. Као у нап. 3.

43. Писмо др Драгутина Николића из Рима упућено аутору 16. ИИ 1990.

44. За узроке сеобе, као и за сеобу Врачана користили смо изјаве савременика из Раке, а које се налазе код аутора и то: Благоја Марковића из Бара од 5. и 14. XИ 1989, Ђурчевић Петка из Пећи од 6. XИИ 1989, Воја Мартиновића из Пећи од 20. ИИ 1990, Љуба и Зорке Пелевић из Толоша од 9. ИИИ 1990; Микулић Марка из Пећи од 7. XИИ 1989.

45. О аграрним објектима и субјектима види “Закон о насељавању јужних крајева, Аграрна реформа”, књ. ИИ, Београд 1933.

46. Изјава Петна Ђурчевића из Пећи, родом из Вране, дата аутору дана 6. XИИ 1989.

47. У Архиву Косова и Метохије у Приштини чувају се насељенички катастарски картони по срезовима, међу којим су картони оптаната за подримски срез са ознакама убаштињеног лица и чланова породице, категорије земље која се додељује, додељене помоћи од аграрних власти и др. Ти су подаци од особитог значаја за аналитичко сагледавање свих категорија насељеника, те смо их користили за Врачане као оптанте.

48. Милован Обрадовић (“Ревизија аграрне реформе на Косову и Метохији”, Косово 1974/3, стр. 396) наводи да Врачани “почињу да се насељавају на Косову 1922. године . Чињенице које смо навели изричито негирају Обрадовићев навод.

49. Писмо Милана Пешовића из Пећи од 7. ИИИ 1990. упућено аутору.

50. Изјава Слободана Мреновића из Пећи од децембра 1989. дата аутору.

51. Др Милован Обрадовић, “Аграрна реформа и колонизацији на Косову (1918-1441)”, Приштина 1981, стр. 235-349. Писац даје прилог насељеника и аграрних интересената на територији Косова. Не улазимо у критику студије, нити у прилог студије као целине, већ само на оптанте досељене из Арбаније у Метохију.

Међу насељеницима Злопека код Пећи наводи и Пелевиће који су се населили у Љубижди у Подримљу. У Злопеку, као и у селу Сарошу, наводи Цековиће као досељенике из Албаније, а они су се населили у та села из Голубоваца у Зети. Наводи и још неке породице (Прашчевиће у Чифлаку, Бјелице у Дањану и др.) које су непознате међу досељеницима из Арбаније. Помиње се у селу Бањици код Истока само једну Породицу Пешовића досељену из Арбаније, а било их је шест. Навео је две породице Пелевића у селу Дреновцу код Дечана, досељених из Арбаније, а Пелевића у овом селу није било. У селу Бублу није навео четири породице Пејовића, у селу Бубовцу не наводи две породице Ђурчевића, у селу Зрзу не наводи породицу Бањовића. У селу Ратковцу наводи породице Ђиновића и Матановића, које су биле насељене у Бубовцу. У селу Понорцу наводи Улишиће, који су били насељени у селу Бублу. У селу Влашком Дреновцу унео је Ђурђевић Васа, који је био насељен у Бубовцу. У селу Бубовцу наводи “Николић Митра” а у селу Сарошу “Микић Митра”, а ради се о Никић Митру насељеном у селу Сарошу. У селу Доманеку наводи четири породице “Николића”, а ради се о три породице Микулића у том селу и о четвртој (Микулић Марко) у селу Бубовцу. У селу Геџи наводи три породице “Кобарића”, а ради се о породицама Каварића. У селу Бубовцу наводи две породице “Мојића”, а ради се о породицама Мајића. Има и других непрецизности и омашки.

52. Архив Косова и Метохије у Приштини, нерегистровани насељенички катастарски картони.

53. Погинули су на фронту: Саво Мартиновић, Ново и Станко Пелевић, а од бомбардовања Душан Микулић.

54. У самоодбрани је погинуо Мијат Матановић.

55. На кућном Прагу у Бањици убијени су супружници Илија и Стева Пешовић.

56. Из заседе су убијени Лазар и Панто Сенић.

57. Убијени су Нешо и Пеко Сенић.

58. Др Бранко Бошковић, “Народноослободилачка борба у Ибарском базену (косовско-митровачки и студенички срез)”, Приштина 1968, 155-158.

59. Обешени су: Душан и Видо Рогановић, Веселин Пешовић, Иван Башановић. Од бомбардовања гину: Јелена, Саво, Боро и Ђуро Башановић. Као партизан погинуо је Зарија Микулић. У својству припадника четничког покрета убијени су: Мато и Драго Пелевић, Ђоко и Раде Башановић, Никола, Милан и Глиго Мреновић.

60. У масовном покољу у Краљеву, 1 7. октобра 1941, стрељан је Јован Пешовић; а у Крагујевцу, 21. октобра 1941, пет браће Каварића: Јако, Филип, Саво, Благо и Вељо. У Краљеву су четници стрељали Зорку Пешовић. У Косовској Митровици Немци стрељају, 1944. године, Николу Башановића. У јединицама народноослободилачке војске погинули су: Љубо Рогановић, Илија и Симон Пешовић и Блажо Горовић. За време бомбардовања Краљева, 1944. године, погинули су: Гојко, Јако и Вида Башановић.

61. Убијени су Симо Мреновић и Стојан Ђурчевић.

62. Колективна изјава Марка Микулића, Петка Ђурчевића и Мила Решетара од 7. XИИ 1989. дата аутору у Пећи.

63. У овој групи су познате породице из родова: Решетара, Ђиновића, Поповића, Рогановића, Пешукића, Микулића, Пелевића, Гашовића и Крстовића.

64. Из ове групе су четири породице Крстовића, две породице Решетара и једна породица Златичана.

65. Као у нап. 46.

66. У Дреници гину три Врачанина: Зарија Сенић, Љубо Башановић и Васо Златичанин.

67. У заробљеништву су изгубили животе: Марко Никић, Васо Башановић и Филип Мреновић.

68. У Враки остају породице: Петка Матановића из Бобовца, Сенке Матановић из Понорца, Васа Ајковића из Дањана, Павке и Трајка Микулића из Доманека, Мила Контића из Бубовца, Риста Крстовића из Бубовца, Као самац остаје Живо Решетар код ујака.

69. “Службени лист ДФЈ” бр. 15/1945.

70. Из Црне Горе није се вратила породица Мирка Рогановића из Влашког Дреновца. Из унутрашњости Србије вратили су се Мреновићи из Витомирице, Пешовићи из Бањице и породица Марка Микулића из Бубовца. Две-три породице се враћају и поред забране касније. Остала је само породица Крста Драговића из Влашког Дреновца, која се колонизовала из избеглиштва за Војводину у околини Врбаса.

71. Архив Југославије, фонд Министарства за колонизацију, фас. 1.

72. Као у нап. 62.

73. Милован Обрадовић, као у нап. 48, стр. 196.

74. Вуко Решетар из села Толоша код Титограда, рођен у Враки, насељен у селу Радости у Подримљу дао је, 9. марта 1990. године, аутору следећу изјаву:

“Негде 1960. године одузимана је од нас земља и давана држави, односно ПИК-у у Призрену. Тада је једном приликом дошао у наше село у двориште Блага Решетара Душан Мугоша, Милан Кртолица, Врачани Мило Решетар и Илија Мартиновић у пратњи полиције (Удбе). Мугоша нам је говорио да предамо земљу ПИК-у. Ми смо се противили. Мугоша нас пита:

– Зашто не дате земљу?

Куда ћемо? – пита га Ристо Поповић. – Идите откуда сте дошли – одговори Мугоша. – Иди ти одакле си дошао, а ми нећемо – одговори му Ристо. Дућ (Душан – пр. бб) није попио ни постављену кафу. Отишао је са пратњом љут. Душан је највише допринео нашем расељавању.”

75. Регистар родова, породица и лица, расељених Врачана са својих имања из Метохије сачинио је Марко Микулић из Пећи, родом из Враке, уз помоћ других Врачана из Пећи и уступио га аутору. Због ограничености текста нисмо у могућности да овом приликом наводимо ове, за етнографију значајне, податке.

 

ДОДАТАК: Прочитајте и дигитализовану књигу Персиде Томић – Врачани

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. a

    ovo ispade sve su Crnogorci su Srbi

    • Бранко

      ако посматраш ово у контексту порекла Срба видећеш да су све то територије првобитне немањићке државе. То њихово исељавање није нимало случајно јер су западне силе требале да повуку границе посред српске земље и ту направе нову државу – Албанију. Када се каже Арбанија то суштински мења ствар у односу на Албанија као што ни Балкан није био Балкан него Хелм до берлинског конгреса итд итд

  2. Jovan

    Da li postoji mogucnost da se sazna nesto o rodovima koji su ziveli u Vraki u 17. ili 18. veku?

  3. Ana

    A nije to nego su bili autohtoni pa pravoslavni pa se asimilovali u tri vjere i seobe naroda svuda po svijetu, Crna Gora, Srbija, Hrvatska, Austrija i sve drzave svijeta…to je stvarno strasno i greota sta je ovaj narod sve pretrpio

  4. Jovan Tešanović

    Tešanovići su stara srpska predkosovska porodica. Prema dostupnim crnogorskim izvorima potiču sa područja Vrake kod Skadra (porijeklom Rogan) odakle su prešli u Crnu Goru u selo Rogame ispod brda Vežešnika, prema Morači u pleme Piper

  5. Marko Šoć

    Koliko gluposti na jednom mjestu ,gluposti kraja nema. Ne znam da li iko na Balkanu može dokumentom da potvrdi da prezime nosi 715 godina, kao što to može bratstvo Šoć?Bolje vi braćo Srbi gledajte svoje istinsko porijeklo i ostavite Crnu Goru i crnogorce s mirom već jednom. Ja sam Šoć i imam pisani rodoslov i kod nas nema nikakvog spomena o nikakvim srbima i ostalim mitovima poput crvenih Hrvata i slične gluposti. To naprosto ne postoji i nije istina.
    Crna Gora ,Zeta ,Duklja ,je samostalna država prije Raške i nikakve veze nema niti može da ima sa ničim drugim nego sa Dukljom, Zetom ,današnjom Crnom Gorom. Lijep pozdrav svim dobrim ljudima bez obzira na narodnost naciju ili vjeroispovijest.