Piše: Saradnik portala Poreklo Dr Duško Lopandić
“Nikada možda nijedna nacija nije na veličanstveniji način sažela u jedan jedini pobednički trenutak svoje snage, kao Portugalija na prelomu XV veka”.
(Stefan Cvajg)
Često su najveća ljudska dostignuća posledica sasvim prizemnih ciljeva i htenja. Nema boljeg primera od otkrića prekookeanskih puteva i novih kontinenata koje su Evropljani “pronašli” u XV i XVI veku – otkrića koja su promenila istoriju čovečanstva. Kada su krajem Srednjeg veka, zahtevi bogatih slojeva društva u Evropi naglo počeli da rastu, trgovina skupim tkaninama, dragim kamenom, začinima i robovima postala je toliko probitačna, da je sve više mornara, trgovaca, vojnika i pustolova svih vrsta bilo spremno da stave glavu u torbu kako bi pronašli nove puteve trgovine. Portugalci, narod na samom zapadnom rubu Evrope, kojima su trgovački putevi preko Mediterana i Bliskog Istoka bili zatvoreni, okrenuli su se ka okeanu u potrazi za obećanim putem ka Indiji i Kini. “Na početku, beše začin”, napisao je u biografiji Magelana, Portugalca koji je prvi oplovio svet, austrijski pisac Stefan Cvajg.
Okean je bio njihova nada i njihovo prokletstvo. Tamo negde, iza zamagljenog horizonta, kada se prođu desetine bura, kad se zaobiđu smrtonosni sprudovi i prevale hiljade i hiljade morskih milja, nakon meseci i meseci beskonačnog plavetnila, ležali su slava i basnoslovno bogatstvo. U samo nekoliko generacija u toku XV i XVI veka, portugalski moreplovci će oploviti svet i dopreti čak do Japana. Njihovi vladari iz kraljevske kuće Aviz – do tada gospodari male i siromašne zemlje u uglu Evrope od manje od dva miliona ljudi – vladaće pravim carstvom na više kontinenata. Sa svojim susedima i konkurentima – španskim vladarima- podeliće zemljinu kuglu.
Vladarska kuća Aviz i “zlatno doba” Portugalije
Portugal je postao kraljevina još u XII veku, kada se odvojio od španske kraljevine Leon. Zanimljivo je da su prvi portugalski vladari u stvari pripadali mlađoj grani francuske dinastije Kape, tj. bili su direktni potomci francuskog kralja Iga Kapea (Hugues Capet), posredstvom Henrija, unuka grofa od Burgonje, koji je nekim slučajem postao portugalski zet i grof, dok je njegov sin (Afonso I) osnovao kraljevinu. Kada je poslednji direktni predstavnik burgundske dinastije, kralj Fernando, umro 1383. bez direktnog naslednika, došlo je do žestoke borbe za nasleđe između više pretendenata među kojima je kralj Kastilje (u Španiji) bio najmoćniji.
Svega je bilo u tim godinama otimanja za krunu: od ubistava iz strasti i ljubomore, od žestokih bitaka, do zavera, pa brutalnog pogubljenja kraljičinog ljubavnika, onda bacanja kardinala sa visoke kule, primera odanosti i izdaja, silovanja opatica, trovanja – i tako redom. Najzad, nakon dve godine sukoba, sabor sastavljen od jedanest predstavnika crkve, sedamdeset i dva plemića i pedeset predstavnika gradova, za pobednika i kralja je proglasio princa Žoana (slika desno), dotadašnjeg velikog majstora krstaškog reda vitezova od Aviza. Princ je inače bio vanbračni sin ranijeg portugalskog kralja Pedra (Žoao/Žoan je portugalski ekvivalent za naše Jovan, englesko Džon, italijansko Đovani, nemačko Johan, rusko Ivan, špansko Huan itd). Tako je Portugal, ta veoma katolička zemlja, postao jedna od retkih država Srednjeg veka kojom je vladala dinastija (Aviz) poreklom od vanbračnog deteta. Ipak, ta činjenica Portugalcima nije mnogo smetala – u poređenju sa mogućnošću da njihovom zemljom zavladaju susedi iz Španije.
Ipak, bez obzira na vanbračno poreklo, ili baš zbog toga, Žoan I od Aviza se pokazao kao veoma sposoban vladar. On nije samo do nogu, u više bitaka, porazio Kastiljance, i time dugoročno osigurao nezavisnost svoje zemlje od španskih pretenzija, nego je i postavio temelje jednoj od najobrazovanijih, najuspešnijih i najbogatijih kraljevskih porodica u istoriji Evrope. Žoanov najstariji sin, kralj Duarte (Edvard) je bio talentovan pesnik i pisac, drugi sin – regent Pedro, u pratnji dvanest vitezova obišao je celu Evropu i smatran je za najobrazovanijeg plemića svoga vremena. Treći sin, Enrike, ostao je upamćen kao začetnik jedne od najvećih avantura u istoriji čovečanstva – prekookeanskih putovanja.
Enrike Moreplovac – “Dar da se čini dobro”
Tokom generacija, Portugalski vladari šalju brodove na pučinu ka jugu, ka “Moru tame” – kako su nazivali neispitane delove Okeana – iza “Cape Nona”, što znači “Rt posle koga nema ničega”, koji je predstavljao kraj poznatog mora, nakon kog su vrebale mitske morske nemani i, kako se pričalo, bezdan. Znaju da se mnogi nikada više neće vratiti. Ali poneka karavela, skoro od svih već zaboravljena, nakon meseci i godina provedenih na pučini, odjednom ponovo osvane u matičnoj luci, donoseći nova saznanja o dalekim zemaljama. Tako Portugalci postepeno, godinama, decenijama, generacijama, skupljaju znanja koja se u državnim arhivama čuvaju kao najveća tajna, čije odavanje nosi smrtnu kaznu.
Princ Enerike (ili Henri) “Moreplovac” (živeo 1394-1460) je bio jedan od prvih velikih podstrekača i finansijera portugalskih pomorskih istraživanja. Enrikeova viteška deviza je bila: “Talent de bien faire” (“Dar da se čini dobro”). Veoma bogat, znatiželjan, zadojen krstaškim duhom i privučen morskim širinama, Enrike “Moreplovac” je bio začetnik prve škole navigacije i kartografije. Ovo je Portugalcima omogućilo da pre svih drugih evropskih naroda tačno izmere opseg zemljine kugle i da se pravilno orijentišu po prostranstvima okeana. Enrike je finansirao i podsticao mnoge poduhvate sa ciljem da se pronađu nove zemlje u Africi i upoznaju do tada nepoznati prostori. Osim toga, Portugalci uspevaju da unaprede dotadašnji jedrenjak u mnogo brži brod – karavelu – kakvom u to doba nije bilo ravnog. Što je još važnije, unapređuje se astrolab, glavni instrument za navigaciju.
Krstareći uz zapadnu Afriku, Enrikove karavele nailaze na ostrva Madera (1420), pa na Azorska ostrva (1427), idu sve dalje i dalje, prolaze rt Bohador (1434) – najdalje do tada poznato mesto u Africi, stižu do reke Senegal (1444), da bi 1450 stigli i na Zelenortska ostrva. Ova istraživanja u prvo vreme ne donose korist, ali uskoro Portugalci otpočinju unosnu trgovinu crnim robovima i zlatom. Svake godine, po pola tone zlata iz Afrike skladišti se u kraljevske riznice.
Žoan II – kralj koji je odbio Kolumba
Negde oko 1483. godine na kraljevskom dvoru u Lisabonu se pojavio jedan upečatljiv gospodin, bivši brodolomnik, koji se u međuvremenu bogato oženio u Portugalu i koji je tvrdio da je Đenovljanin plemenita porekla, po imenu Kristobal Kolon (odnosno Kristofer Kolumbo). Primljen je ljubazno, ali uzdržano od strane tadašnjeg vladara po imenu Žoan II (praunuk prvog Žoana). Ova uzdržanost se pretvorila u otvorenu sumnju, pa i u odbijanje onda, kada je energični došljak počeo da uverava kralja da mu je potrebno samo par karavela i relativno mala suma novca, kako bi otkrio novi zapadni put ka Indiji – direktno preko Atlanskog okeana. Kolumbo je dva puta pokušao da ubedi kralja i njegove savetnike u opravdanost svojih predloga (1484 i 1487), da bi nakon jasnog “ne” (tj. portugalskog “nao”) otišao u Španiju gde se posvetio ubeđivanju tamošnjeg vladarskog para: Ferdinanda i Izabele. Tamo je Kolumbo imao više uspeha, pa se 1492. godine sa tri broda otisnuo u istorijski pohod u kome je otkrio Ameriku.
Iako bi na prvi pogled izgledalo da je kralj Žoan II, za kog je rečeno da je bio “jedan od najsposobnijih vladara svoga doba”, napravio nezapamćenu istorijsku grešku, stvari nisu tako jednostavne. Izgleda da su Portugalci odmah shvatili da je Kolumbo samo hrabri avanturista i samouki diletant. Naime, Kolumbove računice i podaci o širini zemljine kugle i o rastojanju od Evrope do Indije su bili sasvim pogrešni i daleko od onih – tačnih – kojima su već tada raspolagali Portugalci. Osim toga – što je još važnije – u to vreme nastojanja portugalskih vladara da pronađu i utvrde put do Indije obilazeći Afriku, bila su na korak do svog cilja. Iste godine (1487) kada je Kolumbo podnosio svoju drugu neuspelu molbu portugalskom kralju, portugalski moreplovac Barolomej Dias je sa tri broda krenuo da obiđe krajnji jug Afrike. Početkom 1488. godine stigao je do “Rta dobre nade”, čime je praktično otkrio i otvorio direktni put za Indiju. Čak i nakon otkrića Amerike, Kolumbo do kraja života nije shvatio da nije otkrio put do Indije – nego da je nabasao na novi i nepoznat kontinent. Treba dodati i da postoje neke nepotvrđene indicije da su portugalski brodovi možda već ranije (oko 1480. godine) slučajno bili dospeli do obala Brazila. Međutim, svi tačni detalji o tadašnjim, vrlo tajnovitim, portugalskim pohodima, nikada neće biti sasvim poznati, pošto su dvorski tajni arhivi uništeni u velikom požaru Lisabona u XVIII veku.
Žoan II “Strogi” je zapamćen kao energičan vladar koji je osnažio kraljevsku vlast i suzbio moć aristokratije. Nije prezao ni da svojeručno pogubi rođenog brata od strica koji je pripremao zaveru. Žoan II je upamćen i po tome što je sa svojim konkurentima, španskim vladarima Ferdinandom i Izabelom, zaključio 1494. godine čuveni ugovor iz Tordesiljasa, kojim su sva prekookeanska otkrića i pronađene zemlje (kako tada, tako i u budućnosti) podeljena između Španije i Portugalije. Pri tome je Portugaliji pripalo sve što je na istočnoj strani sveta, u odnosu na dogovoreni meridijan. Ovaj ugovor je razlog zašto se danas u Brazilu govori portugalski jezik, dok se u ostatku Južne Amerike govori španski.
Ciljeve Žoana II, nakon njegove smrti (1495) nastavili su njegov nećak i naslednik, kralj Manuel “Sretni”, kao i sin ovog poslednjeg Žoan III “Pobožni”, u čije vreme portugalska država dostiže svoj vrhunac. Manuelov kapetan, Vasko de Gama je u epskom putovanju, koje je opisao najveći portugalski pesnik De Kamoinš, uspeo 1497-1498. godine da doplovi do Indije. Tako je, najzad, nakon sto godina napora, dostignut cilj svih portugalskih pohoda i htenja. Pomorska trgovina sa bogatim zemljama istoka je najzad mogla da otpočne. U to doba, Lisabon postaje najbogatiji grad u Evropi. Portugalsko kraljevstvo uvozi sve vrste cenjenih proizvoda, koji se traže na evropskom tržištu: začine, drago kamenje i tekstil iz Indije, cinober, zlato i srebro, tepihe iz Arabije, kamfor, porcelan, svilu iz Kine, sandalovo drvo, mirise i začine iz Indonezije… Da bi osigurali putovanja, trgovinu i svoj uticaj, Portugalci celim putem uz obalu od Evrope do Azije podižu utvrđene trgovinske postaje i naseljavaju pojedina utvrđenja i gradove, od kojih će neki ostati u njihovom posedu sve do XX veka (Goa u Indiji, Makao u Kini). Portugalski kapetani kao prvi Evropljani stižu 1542. godine čak do Japana. Skoro uzgred, portugalska flota otkriva i Brazil (1500).
Čežnja za Sebastijanom – “uspavanim kraljem”
Ali sve ima svoj kraj pa tako i slava i bogatstvo dinastije Aviz. Iako su Manuel i Žuan III imali dosta dece, ova deca uglavnom nisu poživela ili nisu imala potomke. Dinastiju je pogodila kob nestajanja, na što su verovatno uticalo često sklapanje bračnih veza između najbližih rođaka u kraljevskoj porodici. Kada je nakon vladavine od 36 godina umro kralj Žuan III, za njim je ostao samo jedan unuk – Sebastijan – dete od tri godine, uz to i posmrče slabog zdravlja, čudnog ponašanja, kasnije sa znacima manije i ludila, koji su se već javljali među njegovim precima, posebno onim iz Španije. Sebastijan je, na primer, među svojim precima, imao samo četvoro pradedova i prababa (umesto osam, kako imaju “obični” ljudi), jer su se svi njegovi dede i babe, venčali za najbliže rođake.
Kada je odrastao, Sebastijan nije pokazivao nikakav interes da se oženi i tako produži porodičnu lozu. Voleo je da jaše i maštao o krstaškim ratovima, ne pokazujući zanimanje za svoje prekomorsko carstvo i za državne probleme, koji su postajali sve veći. Naime, portugalsko bogatstvo je, izazvalo veliku zavist i bujanje potencijalnih konkurenata koji su pokušavali da oduzmu bar parče bogatog kolača. Španija i Francuska, kasnije Holandija i Engleska, postepeno grickaju ili otvoreno napadaju portugalske posede. Održavanje dalekih puteva i postaja bivalo je sve skuplje. Cene prekomorskih proizvoda koje su Portugalci prodavali su drastično opadale. Proterivanje svih muslimana i Jevreja iz zemlje (1497) imalo je negativne ekonomske posledice. Crkvena inkvizicija, dovedena iz Španije, takođe nameće svoja pravila, sputava preduzetnički duh i progoni nove ideje.
Međutim, Sebastijan je živeo samo u svojim snovima. Rešio je da organizuje veliki krstaški pohod na Maroko. Bez ozbiljnih priprema i ne vodeći računa o savetima iskusnih vojskovođa, plaćenička vojska je umarširala u Maroko da bi na “Polju tri kralja” doživela najveći poraz i pogibiju u portugalskoj istoriji. Kralj Sebastijan je poslednji put viđen kako sam, na konju, juriša prema gomili neprijatelja. Njegovo telo nikada nije nađeno, što je predstavljalo osnov za legendu, koja se vekovima čuvala u narodu, da mladi kralj nije poginuo, nego da je negde “uspavan” i da će da se ponovo pojavi i vratiti staru slavu svojoj domovini. Na osnovu te legende, u Portugalu se razvio poseban politički i filozofski pokret (tzv. “sebastijanizam”) koji će postojati sve do našeg doba.
Uskoro nakon Sebastijanove smrti, kraljevska porodica Aviz je izumrla (1580) a kraljevsku krunu je nasledio najbliži rođak – španski kralj. Portugal će oko pola veka kasnije (1640) povratiti svoju nezavisnost – ali više nikada neće povratiti toliko bogatstvo i moć kao što je imao u zlatno doba kraljeva iz dinastije od Aviza.
PRILOG: Stablo dinastije Aviz
Komentari (0)