Династија Авиз – владари који су поделили свет (Португалија)

2. март 2013.

коментара: 0

Пише: Сарадник портала Порекло Др Душко Лопандић

“Никада можда ниједна нација није на величанственији начин сажела у један једини победнички тренутак своје снаге, као Португалија на прелому XV века”.

(Стефан Цвајг)

 

Често су највећа људска достигнућа пoследица сасвим приземних циљева и хтења. Нема бољег примера од открића прекоокеанских путева и нових континената које су Eвропљани “пронашли” у XV и XVI веку – открића која су променила историју човечанства. Када су крајем Средњег века, захтеви богатих слојева друштва у Европи нагло почели да расту, трговина скупим тканинама, драгим каменом, зачинима и робовима постала је толико пробитачна, да је све више морнара, трговаца, војника и пустолова свих врста било спремно да ставе главу у торбу како би пронашли нове путеве трговине. Португалци, народ на самом западном рубу Европе, којима су трговачки путеви преко Медитерана и Блиског Истока били затворени, окренули су се ка океану у потрази за обећаним путем ка Индији и Кини. “На почетку, беше зачин”, написао је у биографији Магелана, Португалца који је први опловио свет, аустријски писац Стефан Цвајг.

Океан је био њихова нада и њихово проклетство. Тамо негде, иза замагљеног хоризонта, када се прођу десетине бура, кад се заобиђу смртоносни спрудови и превале хиљаде и хиљаде морских миља, након месеци и месеци бесконачног плаветнила, лежали су слава и баснословно богатство. У само неколико генерација у току XV и XVI века, португалски морепловци ће опловити свет и допрети чак до Јапана. Њихови владари из краљевске куће Авиз – до тада господари мале и сиромашне земље у углу Европе од мање од два милиона људи – владаће правим царством на више континената. Са својим суседима и конкурентима – шпанским владарима- поделиће земљину куглу.

Владарска кућа Авиз и “златно доба” Португалије

Португал је постао краљевина још у XII веку, када се одвојио од шпанске краљевине Леон. Занимљиво је да су први португалски владари у ствари припадали млађој грани француске династије Капе, тј. били су директни потомци француског краља Ига Капеа (Hugues Capet), посредством Хенрија, унука грофа од Бургоње, који је неким случајем постао португалски зет и гроф, док је његов син (Афонсо I) основао краљевину. Када је последњи директни представник бургундске династије, краљ Фернандо, умро 1383. без директног наследника, дошло је до жестоке борбе за наслеђе између више претендената међу којима је краљ Кастиље (у Шпанији) био најмоћнији.

Свега је било у тим годинама отимања за круну: од убистава из страсти и љубоморе, од жестоких битака, до завера, па бруталног погубљења краљичиног љубавника, онда бацања кардинала са високе куле, примера оданости и издаја, силовања опатица, тровања – и тако редом. Најзад, након две године сукоба, сабор састављен од једанест представника цркве, седамдесет и два племића и педесет представника градова, за победника и краља је прогласио принца Жоана (слика десно), дотадашњег великог мајстора крсташког реда витезова од Авиза. Принц је иначе био ванбрачни син ранијег португалског краља Педра (Жоао/Жoан је португалски еквивалент за наше Јован, енглеско Џон, италијанско Ђовани, немачко Јохан, руско Иван, шпанско Хуан итд). Тако је Португал, та веома католичка земља, постао једна од ретких држава Средњег века којом је владала династија (Авиз) пореклом од ванбрачног детета. Ипак, та чињеница Португалцима није много сметала – у поређењу са могућношћу да њиховом земљом завладају суседи из Шпаније.

Ипак, без обзира на ванбрачно порекло, или баш због тога, Жоан I од Авиза се показао као веома способан владар. Он није само до ногу, у више битака, поразио Кастиљанце, и тиме дугорочно осигурао независност своје земље од шпанских претензија, него је и поставио темеље једној од најобразованијих, најуспешнијих и најбогатијих краљевских породица у историји Европе. Жоанов најстарији син, краљ Дуарте (Едвард) је био талентован песник и писац, други син – регент Педро, у пратњи дванест витезова обишао је целу Европу и сматран је за најобразованијег племића свога времена. Трећи син, Енрике, остао је упамћен као зачетник једне од највећих авантура у историји човечанства – прекоокеанских путовања.

 

Енрике Морепловац – “Дар да се чини добро”

Током генерација, Португалски владари шаљу бродове на пучину ка југу, ка “Мору таме” – како су називали неиспитане делове Океана – иза “Cape Nona”, што значи “Рт после кога нема ничега”, који је представљао крај познатог мора, након ког су вребале митске морске немани и, како се причало, бездан. Знају да се многи никада више неће вратити. Али понека каравела, скоро од свих већ заборављена, након месеци и година проведених на пучини, одједном поново осване у матичној луци, доносећи нова сазнања о далеким земаљама. Тако Португалци постепено, годинама, деценијама, генерацијама, скупљају знања која се у државним архивама чувају као највећа тајна, чије одавање носи смртну казну.

Принц Енерике (или Хенри) “Морепловац” (живео 1394-1460) је био један од првих великих подстрекача и финансијера португалских поморских истраживања. Енрикеова витешка девиза је била: “Talent de bien faire” (“Дар да се чини добро”). Веома богат, знатижељан, задојен крсташким духом и привучен морским ширинама, Енрике “Морепловац” је био зачетник прве школе навигације и картографије. Ово је Португалцима омогућило да пре свих других европских народа тачно измере опсег земљине кугле и да се правилно оријентишу по пространствима океана. Енрике је финансирао и подстицао многе подухвате са циљем да се пронађу нове земље у Африци и упознају до тада непознати простори. Осим тога, Португалци успевају да унапреде дотадашњи једрењак у много бржи брод – каравелу – каквом у то доба није било равног. Што је још важније, унапређује се астролаб, главни инструмент за навигацију.

Крстарећи уз западну Африку, Енрикове каравеле наилазе на острва Мадера (1420), па на Азорска острва (1427), иду све даље и даље, пролазе рт Бохадор (1434) – најдаље до тада познато место у Африци, стижу до реке Сенегал (1444), да би 1450 стигли и на Зеленортска острва. Ова истраживања у прво време не доносе корист, али ускоро Португалци отпочињу уносну трговину црним робовима и златом. Сваке године, по пола тоне злата из Африке складишти се у краљевске ризнице.

 

Жоан II – краљ који је одбио Колумба

Негде око 1483. године на краљевском двору у Лисабону се појавио један упечатљив господин, бивши бродоломник, који се у међувремену богато оженио у Португалу и који је тврдио да је Ђеновљанин племенита порекла, по имену Кристобал Колон (односно Кристофер Колумбо). Примљен је љубазно, али уздржано од стране тадашњег владара по имену Жоан II (праунук првог Жоана). Ова уздржаност се претворила у отворену сумњу, па и у одбијање онда, када је енергични дошљак почео да уверава краља да му је потребно само пар каравела и релативно мала сума новца, како би открио нови западни пут ка Индији – директно преко Атланског океана. Колумбо је два пута покушао да убеди краља и његове саветнике у оправданост својих предлога (1484 и 1487), да би након јасног “не” (тј. португалског “nao”) отишао у Шпанију где се посветио убеђивању тамошњег владарског пара: Фердинанда и Изабеле. Тамо је Колумбо имао више успеха, па се 1492. године са три брода отиснуо у историјски поход у коме је открио Америку.

Иако би на први поглед изгледало да је краљ Жоан II, за ког је речено да је био “један од најспособнијих владара свога доба”, направио незапамћену историјску грешку, ствари нису тако једноставне. Изгледа да су Португалци одмах схватили да је Колумбо само храбри авантуриста и самоуки дилетант. Наиме, Колумбове рачунице и подаци о ширини земљине кугле и о растојању од Европе до Индије су били сасвим погрешни и далеко од оних – тачних – којима су већ тада располагали Португалци. Осим тога – што је још важније – у то време настојања португалских владара да пронађу и утврде пут до Индије обилазећи Африку, била су на корак до свог циља. Исте године (1487) када је Колумбо подносио своју другу неуспелу молбу португалском краљу, португалски морепловац Бароломеј Диас је са три брода кренуо да обиђе крајњи југ Африке. Почетком 1488. године стигао је до “Рта добре наде”, чиме је практично открио и отворио директни пут за Индију. Чак и након открића Америке, Колумбо до краја живота није схватио да није открио пут до Индије – него да је набасао на нови и непознат континент. Треба додати и да постоје неке непотврђене индиције да су португалски бродови можда већ раније (око 1480. године) случајно били доспели до обала Бразила. Међутим, сви тачни детаљи о тадашњим, врло тајновитим, португалским походима, никада неће бити сасвим познати, пошто су дворски тајни архиви уништени у великом пожару Лисабона у XVIII веку.

Жоан II “Строги” је запамћен као енергичан владар који је оснажио краљевску власт и сузбио моћ аристократије. Није презао ни да својеручно погуби рођеног брата од стрица који је припремао заверу. Жоан II је упамћен и по томе што је са својим конкурентима, шпанским владарима Фердинандом и Изабелом, закључио 1494. године чувени уговор из Тордесиљаса, којим су сва прекоокеанска открића и пронађене земље (како тада, тако и у будућности) подељена између Шпаније и Португалије. При томе је Португалији припало све што је на источној страни света, у односу на договорени меридијан. Овај уговор је разлог зашто се данас у Бразилу говори португалски језик, док се у остатку Јужне Америке говори шпански.

Циљеве Жоана II, након његове смрти (1495) наставили су његов нећак и наследник, краљ Мануел “Сретни”, као и син овог последњег Жоан III “Побожни”, у чије време португалска држава достиже свој врхунац. Мануелов капетан, Васко де Гама је у епском путовању, које је описао највећи португалски песник Де Камоинш, успео 1497-1498. године да доплови до Индије. Тако је, најзад, након сто година напора, достигнут циљ свих португалских похода и хтења. Поморска трговина са богатим земљама истока је најзад могла да отпочне. У то доба, Лисабон постаје најбогатији град у Европи. Португалско краљевство увози све врсте цењених производа, који се траже на европском тржишту: зачине, драго камење и текстил из Индије, цинобер, злато и сребро, тепихе из Арабије, камфор, порцелан, свилу из Кине, сандалово дрво, мирисе и зачине из Индонезије… Да би осигурали путовања, трговину и свој утицај, Португалци целим путем уз обалу од Европе до Азије подижу утврђене трговинске постаје и насељавају поједина утврђења и градове, од којих ће неки остати у њиховом поседу све до XX века (Гоа у Индији, Макао у Кини). Португалски капетани као први Европљани стижу 1542. године чак до Јапана. Скоро узгред, португалска флота открива и Бразил (1500).

 

Чежња за Себастијаном – “успаваним краљем”

Али све има свој крај па тако и слава и богатство династије Авиз. Иако су Мануел и Жуан III имали доста деце, ова деца углавном нису поживела или нису имала потомке. Династију је погодила коб нестајања, на што су вероватно утицало често склапање брачних веза између најближих рођака у краљевској породици. Када је након владавине од 36 година умро краљ Жуан III, за њим је остао само један унук – Себастијан – дете од три године, уз то и посмрче слабог здравља, чудног понашања, касније са знацима маније и лудила, који су се већ јављали међу његовим прецима, посебно оним из Шпаније. Себастијан је, на пример, међу својим прецима, имао само четворо прадедова и прабаба (уместо осам, како имају “обични” људи), јер су се сви његови деде и бабе, венчали за најближе рођаке.

Када је одрастао, Себастијан није показивао никакав интерес да се ожени и тако продужи породичну лозу. Волео је да јаше и маштао о крсташким ратовима, не показујући занимање за своје прекоморско царство и за државне проблеме, који су постајали све већи. Наиме, португалско богатство је, изазвало велику завист и бујање потенцијалних конкурената који су покушавали да одузму бар парче богатог колача. Шпанија и Француска, касније Холандија и Енглеска, постепено грицкају или отворено нападају португалске поседе. Одржавање далеких путева и постаја бивало је све скупље. Цене прекоморских производа које су Португалци продавали су драстично опадале. Протеривање свих муслимана и Јевреја из земље (1497) имало је негативне економске последице. Црквена инквизиција, доведена из Шпаније, такође намеће своја правила, спутава предузетнички дух и прогони нове идеје.

Међутим, Себастијан је живео само у својим сновима. Решио је да организује велики крсташки поход на Мароко. Без озбиљних припрема и не водећи рачуна о саветима искусних војсковођа, плаћеничка војска је умарширала у Мароко да би на “Пољу три краља” доживела највећи пораз и погибију у португалској историји. Краљ Себастијан је последњи пут виђен како сам, на коњу, јуриша према гомили непријатеља. Његово тело никада није нађено, што је представљало основ за легенду, која се вековима чувала у народу, да млади краљ није погинуо, него да је негде “успаван” и да ће да се поново појави и вратити стару славу својој домовини. На основу те легенде, у Португалу се развио посебан политички и филозофски покрет (тзв. “себастијанизам”) који ће постојати све до нашег доба.

Ускоро након Себастијанове смрти, краљевска породица Авиз је изумрла (1580) а краљевску круну је наследио најближи рођак – шпански краљ. Португал ће око пола века касније (1640) повратити своју независност – али више никада неће повратити толико богатство и моћ као што је имао у златно доба краљева из династије од Авиза.

 

ПРИЛОГ:  Стабло династије Авиз

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.