Сеобе далматинских Срба (други део)

14. фебруара 2013.

коментара: 2

Сарадник портала Порекло Александар Маринковић у другом наставку текста о сеобама далматинских Срба, заснованом на књизи Марка Јачова “Венеција и Срби у Далмацији у 18. веку” пише о сеобама у Пољску и Далмацију 

СПИСАК ДАЛМАТИНСКИХ СРБА ОДСЕЉЕНИХ У ПОЉСКУ И БОСНУ 1771. -1774. ГОДИНЕ 

МЕСТО ПОРЕКЛА

ИМЕ И ПРЕЗИМЕ ОДСЕЉЕНИХ

ОБЛАСТ НАСЕЉАВАЊА

БЕНКОВАЦ САВА АРБАНАС са породицомЈАКОВ МРЂЕН са породицом ПОЉСКАБОСНА
БИЈЕЉИНА ИЛИЈА ПИЉА са породицомНИКОЛА КРКЉЕШ са породицом

ЈОВАН КАЛАЊса породицомБОСНАБОСНА

БОСНА

БИЛИШАНЕДАВИД ПАРАВИЊА са породицомРАДИВОЈ РУКОВИНОВИЋ са пор.

ТОДОР ТОМАШЕВИЋ са пород.

СТЕВАН ЂАКОВИЋ са породицом

ДАВИД ПАВЛИНОВИЋса пород.ПОЉСКАПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКАБИОВИЧИНО СЕЛОЈОВО ПОПОВИЋ са породицомПЕТАР ОСТОЈИЋ са породицомПОЉСКАБОСНА

 

БРГУДЛАЗО ЋИМБУР са породицомМИХАИЛО ГРАОВАЦ са породицом

ЛАЗО ГРАОВАЦ са породицом

ЛАЗО ГРАОВАЦ са породицом

ПАНЕ ГРАОВАЦ са породицом

РАДЕ УЗЕЛАЦ са породицом

ТОДОР ТАМПЕЉА са породицом

СИМЕУНА, удова Симе МАТИЋАБОСНАБОСНА

БОСНА

БОСНА

БОСНА

БОСНА

БОСНА

БОСНАБРУШКАМИХАИЛО РУЈАК са породицомМАРКО РУЈАК са породицомБОСНАБОСНА

 

 

БУКОВИЋАНДРИЈА КРЕКИЋ са породицомСИМО ПАШКАШ са породицом

ДАМЈАН РЊАК са породицом

СТЕВАН ВУКОВИЋ са породицом

МИЛЕ ХЕРКОВИЋ са породицом

ПЕТАР МИЛЕУСНИЋ са породицом

ЋИРИЛ МИЛЕУСНИЋ са породицом

ЛУКА АРАМБАШИЋ са породицом

ВАСИЉ ЗЕЛИЋса породицомБОСНАПОЉСКА

ПОЉСКА

БОСНА

БОСНА

БОСНА

БОСНА

ПОЉСКА

ПОЉСКАВИСОЧАНЕМИЈО ЋУРЧИЋ са породицомМАТЕЈ ЋУРЧИЋ са породицом

МИЈАТ ЦОЛИЋса породицомПОЉСКАПОЉСКА

ПОЉСКАГОЛУБИЋЛУКА ДРАГИЧЕВИЋ са породицомИВАН ДРАГИЧЕВИЋ са породицом

ВАСИЉ ДРАГИЧЕВИЋса породицомПОЉСКАПОЉСКА

ПОЉСКАГРУЕПЕТАР ШУША са породицомГАЈО ЛАКИЋ са породицомПОЉСКАПОЉСКАДОБРОПОЉЦИСИМО КУПИРОВ са породицомСАВА КУПИРОВ са породицомБОСНАБОСНА

 

ЕРВЕНИКДУЈО ПЕСЛАК са породицомЈОВО ЖЕЖЕЉ са породицом

НИКОЛА ВУЈАНИЋ са породицом

КОЈО УВРОЗ са породицом

СИМО БАКЛАЈА са породицом

НИКОЛА ЛОНЧАР са породицом

ФИЛИП БАЉАК са породицом

два сина Илије МУРАТАБОСНАБОСНА

БОСНА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

 

 

 

ЖЕГАРМАРКО ЂАК са породицомМИЈО ПРОДАНОВИЋ са породицом

САВА ПРЕДОЈЕВИЋ са породицом

ДАВИД ПРЕДОЈЕВИЋ са породицом

ИЛИЈА ПРЕДОЈЕВИЋ са породицом

МАРКО ИВАНИШ са породицом

ЈАКОВ БАБИЋ са породицом

СТЕВАН ИВАНИШ са породицом

ИЛИЈА ИВАНИШ са породицом

САВА ИВАНИЋ са породицом

ПАЈА СИМИЋса породицомПОЉСКАПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКАЗЕМУНИКСАВА ОЛУЈИЋ са породицомБОСНАИВОШЕВЦИЈАКОВ МИЛИНОВИЋ са породицомИЛИЈА ВУЈАСИНОВИЋ са пор.

ИВАН КОРОЛИЈАса породицомБОСНАБОСНА

БОСНАЈАГОДЊА ГОРЊАБОЖО БАНИЋ са породицомПОЉСКА

ЈАГОДЊА ДОЊАИВАН ТЕРЛИЦАМАТЕЈ МАСТИЋ

ПАВЛЕ САБЉИЦА

ИЛИЈА ВУЧЕВИЋБАНАТБАНАТ

БАНАТ

БАНАТ

 

 

КАРИНЈОВАН ЋОСИЋ са породицомИВАН ЋОСИЋ са породицом

ИЛИЈА РАДЕКА са породицом

ТОМО КАРАВИДА са породицом

СИМО ЛОНЧАР са породицом

ВИДО БРУЈО са породицом

ЛАЗО ОСМОКРОВИЋ са породицом

ЂУРО ДРАЧА

МАРКО ДРАГАШПОЉСКАПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКАКИСТАЊЕСАВА МАЦУРА са породицомСТОЈАН ЈЕЛАЧА са породицом

ЈАКОВ МАЦУРАса породицомБОСНАБОСНА

БОСНА

КОЛАШАЦЛАЗО ШУША са породицомНИКОЛА ШУША са породицом

МАРКО ШУША са породицом

ИВАН МАТИЈЕВИЋ са породицом

ЂЕКАН ЂИЛАСса породицомБОСНАБОСНА

БОСНА

БОСНА

БОСНАКОРЛАТТОМА ДРАЧА са породицомПОЉСКАКРУШЕВОнеколико породицаПОЉСКА

 

 

КУЛА АТЛАГИЋАСТЕВАН КАЛАЊ са породицомМИХАИЛО КАЛАЊ са породицом

ОШТРОКАПА са породицом

ЂУРО СТЕГЊАЈИЋ са породицом

НИКОЛА СТЕГЊАЈИЋ са породицом

МАРКО СТАНКОВИЋ са породицом

ТРИФУН ВУЛЕТИЋ са породицом

НИКОЛА ЗДЈЕЛАР са породицом

ЈАКОВ НАЗИЋ – ВУЛЕТИЋБОСНАБОСНА

БОСНА

БОСНА

БОСНА

БОСНА

БОСНА

БОСНА

БОСНАМЕДВЕЂАМАТЕ МРШИЋ са породицомЂУРО ЗАВИШИЋ са породицомБОСНАПОЉСКАМИЉАШИЋЈАДРЕ ОСМОКРОВИЋ са породицомПОЉСКАМОДРИНО СЕЛОдва сина Николе КРСТИЋАБОСНАМОКРО ПОЉЕнеколико породицаПОЉСКАМОРПОЛАЧАЈОВАН БЛАЖЕВИЋБОСНА

 

НУНИЋЈАДРЕ БЛАИЋ са породицомЂУРО БЛАИЋ са породицом

ПЕТАР БЛАИЋ са породицом

ИЛИЈА КАРДУМ са породицом

ЦВИТО ПЛАЗИБАТ са породицом

ИВАН АНИЧИЋ са породицом

ПАВА БЛАИЋса породицомБОСНАБОСНА

БОСНА

БОСНА

БОСНА

БОСНА

БОСНАПАРЧИЋАЛЕКСА БАШКОТ са породицомдве породице ОПАЧИЋ

ОМЧИКУСПОЉСКАПОЉСКА

ПОЉСКАПОПОВИЋИМАРКО ЈОКИЋ са породицомПОЉСКАРАДОВИНПАВА ДУНДОВИЋ са породицомПОЉСКАРАШТЕВИЋСИМО БЕЉИЋ са породицомПОЉСКАРУДЕЛЕСТЕВАН КЕРКИЋ са породицомПОЉСКАСЕЛИНЕИВАН ЈУКИЋ са породицомПОЉСКАСМОКОВИЋСАВА БАЉАК са породицомАТАНАСИЈЕ МАРУНИЋ са пород.

РАДУЛ ДРАЧАса породицомПОЉСКАПОЉСКА

ПОЉСКАСТАРИГРАДСИМО ОСМОКРОВИЋ са породицомФИЛИП БУЗЛЕТА са породицом

АНИЦА БУЗЛЕТА са породицом

ГАШПАР МИЛОВАЦса породицомПОЉСКАПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

ТРИБАЊМАРКО ЧАУШ са породицомРУЊО ЧАУШ са породицом

РЕЉА ЧАУШ са породицом

МАРКО ЗУПЧИЋ са породицом

две породицеПОЉСКАПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКА

ПОЉСКАЦРНОМИШКО АНДРИЈАШЕВИЋ са пор.ПОЉСКАЦЕРАЊЕМАРКО ПАВЛОВИЋ и син ТОДОРАНДРИЈА РАКОВИЋ

СТЕВАН БРДАРса 5 синова и 2 кћериБАНАТБАНАТ

БАНАТ

 

СЕОБА 1771. – 1774. ГОДИНЕ

Економско – социјалне прилике

Пролазиле су године па и деценије након Кончаревићеве борбе за верске слободе православаца у млетачкој Далмацији. Ствари се нису мењале на боље. Дапаче, осим непрестаних притисака католичке цркве, социјалне прилике су постајале све лошије. Млетачка република је све теже обуздавала хаотичну ситуацију и неспособност својих чиновника. Сиромаштво није погађало само православне Србе већ и локално католичко становништво. Глад се ширила Далмацијом, а Венеција је игнорисала вести ”да су многе породице катастрофално умрле од глади.” Провидур Ђакомо да Рива је често ”био глув” на притужбе народа, нарочито у друштву Јелисавете Укорен због које је заборављао и на породичне дужности.

Тешка ситурација натерала је многе Далматинце да одлазе у Лику и Босну како би зарадили и прехранили породице. Поред неразумевања млетачких власти, народ је трпео и самовољу својих сердара. Стекавши одређене привилегије, почели су се понашати и горе од Млечана. Остало је забележено да је сердар Смиљанић терао своје поданике да му обрађују земљу без накнаде, уцењивао их чак и блудничио са њиховим женама и кћеркама. Пуковник Марко Лучић је насилно отимао стоку, новац и друге производе, а оптужен је (и опеван) као пљачкаш православне цркве. Венеција је ипак морала стати на пут безакоњу па је лишила власти сердара Лазара Смиљанића и Петра Деду Митровића. Марко Лучић је напослетку завршио у затвору.

Врхунац незадовољства десио се током 1771.-1772. године, када је избио скандал око откупа проса. Наиме, та година је била посебно неродна и дећимар Паоло Пинели се досетио да жито продаје народу по далеко већој цени уз камату до следеће године тј. да је наплати од следећег приноса. Домишљати Пинели је тако, по сведачанство савременика, позајмио народу жито у вредности од 9.000 цекина, а следеће година од њих узео приноса у вредности од 50.000 цекина. Како сиромашни сељаци нису могли вратити тај дуг, Пинелијеви људи су остатак дуга намиривали у стоци. Тако је и другу годину узастопце народ у задарском крају остао без ”хлеба насушног”, али овог пута и без стоке.

 

Политичка слика уочи сеобе

Дакле, Венеција није успевала да решава проблеме у свом делу Далмације. Сиромаштво и глад је озбиљно погађала становништво обе вере, а верска нетолеранција према православцима није престајала. Католички свештеници су немилице пропагирали унијаћење. Локалне прилике помно је пратила Аустрија, увиђајући да јој таква ситуација олакшава могућност за евентуално присвајање Далмације. У том циљу, Беч је слао своје агенте по Далмацији како би међу људима распиривали незадовољство млетачком влашћу и потицали исељавање на аустријску територију. Нарочито је била привлачна ”вест” да власти у Госпићу сваком досељенику деле ”две оке брашна дневно”. Истовремено, Аустрија је заузела Галицију која је била врло слабо насељена. Темишварски Банат, такође. Како би пропаганда била успешнија, ангажовани су православни свештеници као нпр. епископ Вићентије Темишварац и епископ Петар Петровић који је столовао у Плашком.

 

Организатори сеобе

Свештеник Јово Угарковић из Грачаца, је обилазио Жегар и остала села у Котарима те подстицао исељавање у Пољску и Темишварски Банат 1773. године. Тодор Сукундрић, такође свештеник, агитовао је по Буковици и книнској крајини. Њихов најближи сарадник био је свештеник Марко Банић из села Бргуда. У његовој је кући држан крст манастира Крка који су Срби из околине, ноћу, љубили и давали заклетву да ће се сигурно иселити из Далмације. Истицао се и калуђер Спиридон Симић из манастира Крупе, којег је црногорски митрополит Петар Петровић називао генералним исповедником за целу Далмацију (”confessore generale”). Он је због своје активности завршио у задарском, а после и у венецијанском казамату где је робијао заједно са попом Лазаром Вујиновићем. Симић је коначно пуштен на слободу 1779. године.

Међу осталим подстрекачима и организаторима помињу се калуђери манастира Крка,  Силвестар Штрбац и Никодим Кнежевић. Они су побегли из своје парохије у Косову како би избегли обавезу да звоњавом своје цркве укажу част устоличењу новог папе.  Јерођакон Василије Вукашиновић је не само агитовао већ и лично пребегао из Далмације. Затим свештеник Марко Момић из Голубића, свештеник Пантелија Зелић из Жегара и Васиљ Драгичевић.

Сви су наводили као разлог сеобе, тешке економске прилике и верске разлоге, али с обзиром на верску припадност огромне већине исељеника, видљиво је да су религијски разлози превладали. То је приметио и Ђакомо да Рива, генерални провидур у Далмацији, цит.:”Упадљиво је да сви одсељени, без изузетака, практикују српски обред”. Према доступној архивској грађи, у периоду од 1771. до 1774. године одсељено је 634 породице, од којих је 181 насељена у турској Босни, 303 у аустријском делу Пољске, а 150 породица отишло је у Темишварски Банат. Савременик ових догађаја, Герасим Зелић тврди да је било чак 1.000 одбеглих породица источног вероисповедања.

Што се тиче римокатоличких породица, не може се рећи да је било организоване сеобе премда су их погађале исте недаће као и православне. Разлог лежи у чињеници да они нису имали  никог ко би их подстрекао на то. Локално католичко свештенство није имало никаквог мотива, а световне вође су биле однарођене као и православне. Ипак, као што се може видети и на списку исељених, било је неколико одбеглих римокатоличких породица (нпр. Јукић, Чауш, Зупчић и др.).

 

Политичке прилике након 1774.

Увидевши да јој ствари измичу контроли, Венеција је покушала да некако ублажи опште незадовољство. Генерални провидур у Далмацији Алвизе Фоскари потврђује крчког калуђера Никанора Богуновића за архимандрита и црквеног и црквеног управитеља за целу Далмацију. Венеција је 16.08.1780. године донела декрет по којем се православни поданици Републике имају признати за православне и независне од римског папе. Следеће године је филаделфијском епископу Софронију Кутувалију потврђена духовна јурисдикција над православнима у Далмацији, Истри и Боки Которској. Седиште епископије било је у Венецији. Међутим, у стварном животу, могло би се рећи да ”папир трпи све”. Верска толеранција према православнма првенствено је зависила од (само)воље провидура и католичких прелата. Тако је нпр. генерални провидур Ђакомо Градениго дозволио Сави Јачову и Петру Кркљешу да уз помоћ сељана обнове цркву у Церању, да би за време провидура Паола Болда, изградња обуствљена. Када су мирањски парох Андрија Поповић звани Џелатовић и његов капелан Ђорђе Миљевић пошли у Венецију да се жале на такву одлуку, провидур Болду је наредио њихово хапшење. Упркос напорима Никанора Богуновића и Софронија Кутувалија, Поповић и Миљевић су осуђени на две године строгог затвора у задарској тамници.

1781. година поново је била неродна. Порези су повећани па је уместо десетине, од народа узимана трећина. Међутим, идеја о новим сеобама и одласцима није долазила у обзир. Наиме, као што се за Истру у 17. веку говорило да је ”гробница живих” тако се сада говорило за Срем и Банат. Звог лоших климатских услова многи далматински досељеници су настрадали, а многи се и вратили на стара огњишта. Ни прилике у Босни нису обећавале бољи живот. Ипак, то није значило да се православни нису бунили. Напротив. Против злоупотребе положаја и начина наплаћивања пореза, устао је Јово Санковић, парох села Куле Атлагића. Уз помоћ капетана села Кожловца, Марка Миљевића, из других православних свештеника, Санковић је тражио подршку у народу. Обилазио је не само православна већ и католичка села, у чему му је помогао католички свештеник Стипан Марушић, жупник из Корлата. Након што су прикупили подршку 19 сеоских капетана, упутили су се у Венецију тражећи правду. Код острва Лошињ Санковић и Миљевић бивају ухапшени, али успевају накратко побећи. Након што су их поново ухапсили, по наређењу провидура Болдуа, Врховни суд у Венецији их је без саслушања осудио на годину дана строгог затвора. Казну су одслужили од 24.07.1783. до 24.07.1784. године. Покушаји епископа Кулуватија да их ослободи, остали су безуспешни.

У исто време, водио се поступак и против Лазе Миљевића из Куле Атлагића и Стевана Кокуце званог Утрак из Церања јер је неколико породица из Јагодње и Церања ипак одбегло за Банат. Осуђени су на две године строгог затвора у задарској тамници. На слободу су изашли 24.07.1785. године.

 

Пад Венеције

Године 1796. Венеција више није могла да се одбрани јер јој је ратна флота спала на свега неколико бродова. У априлу следеће године, Аустрија заузима њене територије на Балкану, а Француска улази у Ломбардију. Коначно, октобра 1797. године, некад моћна Млетачка Република и званично престаје да постоји након што су Наполеонова Француска и Аустрија расподелиле њене територије.

 

Додао А.М. – презиме ЧАУШ из Трибња постоји данас у облицима СЈАУШ и СИАУШ, док је БУЗЛЕТА данас у облику БУШЉЕТА (стари су их звали БУШЛЕТИЋИ). Уз породице Јукић из Селина, Зупчић и Миловац, представљају католичке исељенике.

 

ИЗВОР: “ВЕНЕЦИЈА И СРБИ У ДАЛМАЦИЈИ У 18. ВЕКУ“, Марко Јачов, Епархија далматинска, 1987. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

 

 

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Војислав Ананић

    Регија Горски котар

    Ова регија је дио горске Хрватске, налази се на југозападу земље преко које пролазе саобраћајнице повезујући средишњу Хрватску са јадранском обалом. Позната је по обиљу природних љепота, ријека, језера и националног парка „Рисњак“ и др. Заузима простор од 1.726 кв. км. Има развијену дрвнопрерађивачку индустрију и планински туризам.
    Ово је подручје специфично са становишта насељавања, распореда и типа насеља. Увјети живота су сложени, због релативно мало обрадивих површина, климатских осцилација, нагиба тла и знатних шумских површина у приватном власништву. Пољопривреда и остале привредне дјелатности су релативно неразвијене, па радно-способно становништво, посебно школовање младих нараштаја, оријентирано је према гравитационим подручјима приморских центара, што је један од разлога да је ово традиционално депопулационо подручје.

    Кретање укупног становништва и становништва према националној припадности у регији Горски Котар у периоду 1880-2011. године

    Обухваћа опћине: Делнице, Огулин и Врбовско према административно-територијалној подјели 1991. године.

    Овај дугорочни увид у развој становништва ове регије показује да све проматране категорије становништва (укупно, хрватско и српско) углавном стагнирају или се континуирано благо бројчано повећавају током првих 40 година (до пописа 1910. г.). Тако се укупно становништво повећало за свега 6,54% или за 4.695 становника, што је испод разине просјечне просте репродукције. Хрватско становништво има исти тренд али на још нижој разини: наиме, оно се повећало за само 1,64% или за 807 становника, док се српско становништво у истом периоду релативно највише повећало, тј. за 11,90% или за 2.681 становника, што су, реално је претпоставити, новодосељени граничари. Што се тиче националног састава укупног становништва, оно је било стабилно у том раздобљу и кретало се у омјеру 2/3 хрватског наспрам 1/3 српског становништва.
    У даљњем периоду послије 1910. године, па све до крајње 2011. године присутан је један, назовимо га увјетно, равномјеран депопулациони тренд развоја становништва у овој регији, с тим да је он знатно израженији код српског становништва у одређеним кризним раздобљима.
    Прво такво кризно раздобље су године Другог свјетског рата када је српско становништво било изложено ужасном масакру и претрпјело велике губитке. На то указује податак о броју српског становништва према првом поратном попису 1948. године, када је оно бројило 19.379 становника, што је у односу на стање 1910. године мање 22% или 5.432 становника. Код хрватског становништва тај постотак губитка износи 4,61% или 2.301 становника.
    Друго такво кризно раздобље је 1971. година, односно вријеме познато као године „Хрватског прољећа“, када је вал хрватског национализма захватио и ове крајеве. Попис становништва 1981. регистрирао је 23,64% мање српског становништва, или 4.073 становника, него што га је било 1971. г. 
    Међутим, послије 1991. године, српско је становништво претрпјело још јачи ударац. Иако ово подручје није било захваћено грађанским ратом, за разлику од претходно анализираних регија, ипак се у њему снажно осјећала антисрпска политика владајућег ХДЗ-овог режима, па су многи појединци и обитељи српске припадности под притиском, због губитка посла, пријетњи и из страха исељавали из овог подручја у друга, унутар и изван Хрватске. Изражено у апсолутним бројевима, српски демографски корпус је изгубио у односу на стање 1991. године више од половине својег становништва, егзактно 7.331 душа или 55,09%. У истом раздобљу хрватско се становништво смањило за 10,12%.
    Ова регија је примјер како је антисрпска политика владајућег ХДЗ-овог државног режима била територијално свеобухватна, а по методама својег дјеловања веома диверзифицирана, односно прилагођена како ратним тако и мирнодопским увјетима. Његов главни циљ је био, како је и сам Туђман јавно говорио, да се смањи број српског становништва на што је могуће нижу разину.

    Извор: Др Светозар Ливада и сурадници – БИОЛОШКИ СЛОМ И НЕСТАЈАЊЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ (1880-2011) /од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конститутивног до мањинског статуса/, Београд – Нови Сад, 2018.