Сеобе далматинских Срба у Русију

13. фебруара 2013.

коментара: 0

Сарадник портала Порекло Александар Маринковић приредио је прилог о сеобама далматинских Срба у Русију према књизи Марка Јачова “Венеција и Срби у Далмацији у 18. веку”. У првом делу објављујемо списак далматинских Срба одсељених у Русију 1758. године

Сеобу далматинских Срба 1758. године подстрекавао је и предводио епископ Симеон Кончаревић (слика лево). Рођен је око 1690. годне у Карину од оца свештеника Јована и мајке Павлине. Отац му Јован Кончаревић, доселио се 1686. годне из Босне с више српских породица предвођених епископом Василијем. У Карину је добио кућу неке имућније турске породице, а упамћен је и по обнови парохијске цркве у Бенковцу, што се до 1590. године налазила на месту данашње бенковачке цркве посвећене Св. Јовану Претечи. Симеон се школовао у Задру и Венецији. У Бенковац се вратио 1719. године када се и оженио кћерком харамбаше Мидаса из Биовичиног села, с којом је имао сина Игњатија. Године 1720. Симеон је постао бенковачки парох након што га је рукоположио далматински владика Стеван Љубибратић. Замонашио се у манастиру Крупа, уочи Божића 1751. године.

 

Почеци борбе

У Симеоново време католичка црква, на територији под млетачком влашћу, вршила је велики притисак на православне свештенике да се подвргну под власт тамошњих бискупа.

У пролеће 1728. године оштро се супротставља покушају нинског бискупа Андрије Балбија да изврши канонску визитацију српској цркви у Бенковцу. Због тога што је исуканом сабљом и уз подршку окупљеног народа забранио улаз Балбију, ухапшен је и утамничен. У то време ухапшен је већи број православних свештеника, и то: игуман манастира Крка, Мојсије; затим проигуман Крке Јоаникије; бивши игуман манастира Крке Ђурић; потом Никола Шапоња, парох у Островици; Јован Манојловић, парох у Братишковцима; Радојица Новаковић, парох у Книнском Пољу; калуђер Димитрије, парох у Дрнишу; Димитрије Кричка, парох у Петровом Пољу; калуђер Мелентије; Јован Вукчевић, парох у Косову; свештеник Аврам Симић; калуђер Макарије, парох у Имотском; Арсеније, игуман манастира Драговић и Јоаникије, парох у Врлици. У то време, поменути бискуп Балби, уз помоћ власти, успева да истера православне монахе из опустелог турског утврђења у Карину, те да место њих, усели фрањевце који су наставили с прилагођавањем здања у религијске сврхе. Сукоби су се наставили и наредних година па Симеон Кончаревић уз помоћ сердара Михаила Павасовића организује сабор свештених лица и световњака на којем су новембра 1740. године донете следеће одлуке:

1)     Будући да су цркве подељене, православни свештеници нису потчињени нити зависе од латинских прелата.

2)     Православни, за разлику од римокатолика, исповедају да Дух Свети исходи не од Оца и Сина, већ само од Оца.

3)     Православни не зависе од римске цркве. Они признају своје претпостављене па нису обавезни да од бискупа примају патенте као акт потчињености.

4)     Чим је кажњен свештеник, затвара се и црква па је народ лишен свих црквених обреда.

5)     Са свим овим сагласни су игумани манастира: Драговића, Крупе, Св. Арханђела (Крка) и манастира изнад Имотског, који се налази на турској територији.

Одлуку сабора, властима у Венецији, предао је сердар Михаило Павасовић.

Наредне године Симеон Кончаревић проводи у прогонству, у личком селу Попина, која је била под аустријском влашћу. У периоду од 1746. до 1749. године, иако у прогонству, учествује и напорима скрадинских Срба да од Венеције добију дозволу за градњу нове православне цркве. Наиме, према архивској грађи из 18. века, у Скрадину је 1521. године била изграђена православна црква посвећена Св. Јовану Претечи, али је разрушена током Морејског рата док је према народном веровању, српска црква постојала и у време Цара Душана, који је у Скрадину имао своју посаду. Након више упућених молби Сенату, 24.08.1754. године, коначно је добијена дозвола, првенствено због чињенице да се све већи број незадовољних Срба православаца исељавао на аустријску и турску територију. За пароха у Скрадину, изабран је свештеник Тодор Кричка. Већ 1756. године, прибављена је и дозвола за градњу цркве у Обровцу.

 

Сеоба и живот у Русији

Октобра 1756. године, за провидура у Далмацији долази Алвазо Контарини који убрзо у затвор шаље Кончаревићовог ученика и следбеника, попа Лазара Вујиновића из Смоковића. Увидевши да се стање само погоршава, Кончаревић одлучује да се обрати за помоћ царској Русији док истовремено његов син Игњатије и тек ослобођени Вујиновић пропагирају по селима сеобу у Русију. Кончаревић је своје циљеве јасно изнео наглашавајући да иду да траже место где ће слободно исповедати веру када им то није омогућено на територији Млетачке републике. Ипак, приче о моћној и пространој Русији, пуној изобиља нису наишле на већи одјек међу становништвом упркос верској нетолеранцији и сиромаштву. Према архивској грађи, могуће је идентификовати 57 особа које су кренуле у сеобу. Међутим, карловачки митрополит Павле Ненадовић наводи да се том приликом одселило и 500 Срба из Црне Горе док Лазар Вујиновић помиње и 400 Срба из турских крајева који су с Кончаревићем кренули пут Русије.

 

МЕСТО ПОРЕКЛА ИМЕ И ПРЕЗИМЕ ОДСЕЉЕНИХ
БЕНКОВАЦ МИЈО ЈОВИЋ, звани МилојевићМАРКО БИВАРУШИЋИГЊАТИЈЕ КОНЧАРОВИЋ са женом

МАРКО РАДОВИЋ, звани Воларовић

БИЉАНИ ГОРЊИ САВА БОГАВАЦМИЛАН БОГАВАЦ
БРАТИШКОВЦИ НИКОЛА ДОБРОВИЋПЕТАР МАНДИЋ
БРИБИР МАРКО БИЈЕЛИЋЛУКА ПАВИЋ, главар села
БИОВИЧИНО СЕЛО НИКОЛА МИДАС, шурак Симеона Кончаревића
БУКОВИЋ ВОЛАРЕВИЋБРЕЛИЋБЕЛИЋ

КАРАЏИЋ, свештеник

ДРНИШ ЈОВО ФУНДОКЛИЈА, златар
ГОЛУБИЋ САВА КУЛОВИЈАДАМЈАН РАИЧИЋ
ИВОШЕВЦИ МИЈО ВУЈАСИНОВИЋВАСИЉ КАЗИМИРОВИЋСИМО ПОКРАЈАЦ
 

КИСТАЊЕ

ТРИФУН ГРУЛОВИЋЈЕФТО РАСТОВИЋМАРКО СТРАШИВУК

МАРКО БЕЗБРАДИЦА

СТЕВАН СТРАШИВУК

СТЕВАН ДЕУРА

ДАМЈАН БЕЛИЋ, звани Ковач

КНИН МАРКО ГАЛОВИЋ
КНИНСКО ПОЉЕ МАРКО ГЕНЕРАЛИЋ
КОСОВО ПОЉЕ ВАСИЛИЈЕ СИМИЋ, ђакон
манастир КРУПА РАФАИЛО БЈЕДОВ, калуђер
ПЛАВНО ТРИВУН ТОРБИЦА
ПОЛАЧА ПЕТАР БАЈИЋМАРКО БАЈИЋПЕТАР РАЈИЋ

БОЖО РАЈИЋ

РУДЕЛЕ КОЈО МАСНИКОСАДМИТАР МЕДИЋ, ученик Симеона КончаревићаКОЈО НИКОЛИЋ, ученик Симеона Кончаревића
 

СКРАДИН

САВА ПАВАСОВИЋЈОВАН ШЉИВАР, звани Станчевић, трговацНИКОЛА БИСИЋ

МАРКО ЕРАКОВИЋ

ЈОВАН ДРАГИЧЕВИЋ, звани Манојловић

ЛАЗО БАЉАК, са женом

ДОБРОТА МИСАИЛОВИЋ, свештеник

ПАВЛЕ ЂУРИЋ

СМОКОВИЋ ЂУКАН МАРТИНОВИЋЈОВАН МАРТИНОВИЋЛАЗАР ВУЈИНОВИЋ, ученик Симеона Кончаревића
СТРМИЦА МИХАИЛО ДРОЊАК
ВРПОЉЕ МАРКО БАЛИЋ
ЖЕДНИК ЛУКА МАЈСТОРОВИЋ, звани Гоља
ЖЕГАР ГЕРАСИМ ВУКЧЕВИЋ

 

Сеоба је кренула из Попине у Лици, у две мање групе, на Илиндан 02. августа 1758. године, да би Кончаревић стигао у Кијев у октобру месецу исте године. Његов циљ је био да допре до царице Елизабете и да је приволи да се заузме за његову борбу. Ипак, тамо их није дочекало ”мед и млеко”. Наиме, одмах по доласку у ”обећану земљу”, далматински досељеници су размештени у хусарске одреде и послати на ратиште. Забележено је да су Илија Сабљић и извесни поп Лука ратовали у Прусији.  Стање је било толико лоше да су већ у зиму 1759. године Лазар Вујиновић и Игњатије Кончаревић хтели да се врате у Далмацију, али их је у томе спречио пуковник Јован Хорват. Он је, наиме, желео да нове српске досељенике искористи за јачање својих позиција. Истовремено, због неиспуњених очекивања, незадовољство се ширило и остало је забележено да је капетан Черневић са својих 5 војника успео да побегне, док су Никола Бисић и Лука Павић са још тројицом другова ухваћени и враћени на ратиште. Након преписке између Русије и Венеције, а нарочито након што је 03.08.1760. године Венеција у ноти упућеној Русији, обећала слободу исповедања вере свим православним поданицима, стекли су се услови да се Кончаревић с пратњом врати у Далмацију без обавезе враћања у Русију.

Ипак, обећање Венеције примљено је с резервом јер је у одсутности, Симеон Кончаревић проглашен за државног издајника и осуђен на 7 година замраченог затвора. Истовремено, за издајника је проглашен и Тривун Торбица из Плавна и осуђен на 3 године служења на галији за осуђенике, са оковима на ногама. Ова одлука јавно је прочитана у Сплиту, Бенковцу, Книну и Плавном почетком 1759. године.

 

Повратак и наставак борбе за слободу вероисповести

Коначно, Симеон Кончаревић је 21.07.1761. године, у пратњи сина Игњатија и његове жене, Лазара Вујиновића, Константина Јовановића и још неколико људи који су с њим и дошли из Далмације, кренуо из Москве за Беч и даље ка Далмацији. Први се, у родни Смоковић, вратио поп Лазар Вујиновић, октобра 1761. године.

Током боравка у Будиму, вршене се припреме и ”испитивање терена” за Кончаревићев повратак у Далмацију. Након што га је руски амбасадор у Аустрији, кнез Галицин, упозорио да нема његову заштиту, Кончаревић креће према граници Аустрије и Венеције. Потказан од стране поменутог Јовановића, Венеција спрема опсежну акцију хапшења ”државног издајника” и његових помагача. Маја 1762. године, када је Кончаревић дошао у Попину, близу границе са Венецијом, ухапшен је поп Лазар Вујиновић и заточен у задарском затвору.

У исто време, Кончаревић тајно посећује манастир Крупу, где га калуђери у мају 1762. године проглашавају за епископа, не желећи на тој функцији Грка јер није њихове народности. Ситуација око Кончаревића се компликује јер ужива статус руског штићеника, а постаје и опасност за саму Аустрију која га још мора и чувати од млетачких плаћеника. Тиме су могли бити нарушени ”пријатељски односи” Беча са Турском и Венецијом.

Кончаревић успева да мобилише стотињак породица са око 500 људи способних за оружје, са територије Грахова и Бјелајског Поља у циљу нових сеоба у Русију. Расположење у народу за нову сеобу расте и то не само у Далмацији већ и на простору под турском влашћу. Ради одржавања добрих политичких односа, Аустрија је помагала Турској и Венецији у спречавању организације сеобе. Како је сеоба онемогућена, Кончаревић одлучи да сам крене у Русију. Ипак, због болести и исцрпљености, дуже време се задржава у Радучу на лечењу.

У септембру 1762. године, под провидуром Пјетром Микиелом, започело је и суђење попу Лазару Вујиновићу. Поступак је завршен након годину дана осуђујућом пресудом на 10 непрекидних година затвора у строгом мраку. Међутим, упркос пресуди, Вујиновић је робијао у тим условима укупно 15 година јер је пуштен на слободу тек 1777. године. Казну је издржавао у Венецији. У Смоковић се вратио 1778. године, али му је забрањено да врши свештеничку службу. Док је тражио да му се дозволи вршење службе поново је стигла наредба да се ухапси због наводног организовања нове сеобе у Русију. Последњи документ о попу Лазару Вујиновићу је од 23.12.1778. године када је државни инквизитор Ђироламо Ђустинијан затражио од генералног провидура све информације о ”случају”.

Током година које је његов ученик и верни следбеник, поп Лазар, провео у тамници, Кончаревић је безуспешно покушавао да преокрене ситуацију. Као једини начин да се одужи њему и напаћеном народу, написао је ”Љетопис грађанских и црквених догађаја” који према Никодиму Милашу, има 368 страница. У њему су описани догађаји у млетачкој Далмацији до 1754. године. Рукопис би требао да се налази у Москви, где га је 1957. године читао Сергије Тројицки и понудио га Библиотеци српске Патријаршији на препис. Међутим, ништа није учињено по том питању.

Симеон Кончаревић се упокојио 26.08.1769. године у Кијеву и сахрањен је у тамошњим петропавловском манастиру.

 

ИЗВОР: “ВЕНЕЦИЈА И СРБИ У ДАЛМАЦИЈИ У 18. ВЕКУ“, Марко Јачов, Епархија далматинска, 1987. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.