Порекло презимена, село Радуша (Уб)

28. фебруар 2013.

коментара: 9

Порекло становништва села Радуша, општина Уб. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Радуша је брдско и шумовито тамнаваско село, с обе стране реке Уба, на југозапад од Памбуковице. Куће су по брдима и њиховим странама с обе стране реке и у малим џематима.

У области има доста извора, који својим именима опомињу на карактер минералних извора. Такви би извори били: Змајевац у Каменици, Млакоња у Радуши, Хлађани у Дружетићу, Живаница у Новацима, Савинац у Зуквама, Видан у Грабовцу, Слана Бара у Галовићима и Сланац у Коцељеви.

Уб је мало мања речица од Тамнаве. Његов је извор, као и Тамнаве с источне стране влашићког виса Белега, Убова долина је уска, каменита, са стрмим обалама до Голе Главе и кад продре кроз Јаутицу, долина му се почне ширити. Пред Радушом река Уб пролази кроз каменито ждрело одакле опет се упска долина шири.

Правих језера нема у области. У брдском делу делу области има понека вртачица испуњена водом и народ то зове језером. Ова језера пуне се атмосферском водом, коју вртаче задржавају преко целог лета и која се мути при паду киша, топљењу снега и нанетим шљамом са стране; она не отичу, без извора су и без притока. Због многих наноса са стране кретког су века, пресушују или обрасту барским биљем и прелазе у мале тресавице. Оваква језера су: Степањско у Рогају, Девојачка Вода у Радуши, Осман-Џорина Бара у Чучугама, Слетинско Језеро у Ковачевићима, Голочељанско у Бразнику и Дрлупско у Каменици.

Тамнавске шуме су данас или приватна својина или сеоске заједнице. Приватне шуме, гајеви или забрани су издвојени и ограђени и највише у долинама река и странама брда. Нема дома, који не би имао свој забран или гај или бар један део ливдадске и зиратне земље одвојен и пошумљен. Највећу вредност имају приватни забрани, који су у заједници с више села, када граде велике шумске целине и дају селима лепши изглед. Шумски комплекси ове врсте су: Буровача у Букору и Галовићима, Гај, Церов Рт и Бразник у Црниљеву, Голочелу и Миличиници, Авала у Радуши, Слатини, Чучугама и Памбуковици, Бобија у Кршној Глави и Докмиру, Посово у Голој Глави и Бранковини и др.

Српска имена села, која су постала од презимена разрођених породица или мушких и женских имена и надимака је, између осталих села, и Радуша.

У неким селима ове области налазе се као особна имена појединих насељених или ненасељених делова села: Збегови, Збеговине или Збеговишта. Збеговине представљају привремено настањивање обласног или суседног становништва за време рата или каквог општег покрета у области у доба турске владавине. Таква места су била по шумама, јаругама и пошумљеним долинама и по њима се народ задржавао, докле не би опасност, која је претича животу, престала. Као особна имена ове врсте позната су: Збеговине у Посову, Голох Глави и Радуши.

Порушених цркава или црквина има у: Бресници, Врелу, Јабучју, Каменици, Љубинићу, Бргулама, Новацима (у средини села), Радуши итд.

У списку села ваљевске епархије од 1735. године, од тамнавских села помињу се: Добрић (Трлић), Јабучје, Совљак, Стублине, Бреска, Грабовац, Врело, Тулари, Бањани, Докмир, РАДУША, Букор, Црниљево, Голочело, Каменица, Свилеува, Непричава, Палеж (Обреновац), Скела и Новаци.

Стеван Негић из Радуше оставио је у рукопису своме сину Михаилу биографију своје породице.

По Стевановим белешкама, које је преписао и по усменим исказима Стевановим још и допунио његов отресити син Михаило, Негићи су од 2 брата Караџића: Милића и Угљеше, а Дабићи од трећег Дабаше. Сва три су први пут населили у Радуши, на левој обали Уба, па кад једног зимског дана падну на конака Милићу некаква четворица Турака, нагнају Милића и Угљешу да боси по снегу водају њихове опанке. Кад су као озебли обратили се својим млађим, да им изнесу зубуне да се огрну, Турци им не дадну. Онако озебли и љути обојица упадну у кућу, нападну на Турке и побију их. Још зором Милић и Угљеша с укућанима изнесу мртве Турке и однесу у некакву звекару и затрпају. Дабиша једног дана побегне у Јаутину, у планину, где су им биле колибе и тамо остане, а њих обојица при повратку изведу народ из кућа, зграде испразне, запале и преселе и преселе се на десну страну Уба, која је била шумовита, пограде земунице и склоне народ.

Кад је после неколико месеци муселим ваљевски сазнао за ову погибију Турака, нареди двојици заптија да оду у Радушу, да ухвате у вежу Милића и Угљешу и да их стражарно спроведу. Кад су заптије требале стићи у Радушу, неко је проказао Милићу, те овај с братом пред њих изађе и из заседе побије их. На глас да су заптије погинуле, мусалим пошаље читав одред. Кад су Милића известили о овоме, видећи очигледну пропаст, скупи сав народ, кућу и ограде попали и с народом сиђе у Скелу и ту се настани. Али га заптије ни ту не оставе на миру, те пређе у Купиново и тамо се настани. При овом гоњењу и сељењу један од чланова његове породице погине, те Милић љут, врати се из Купинова и одметне се у хајдуке. Није дуго хајдуковао, почем га намами неки Турчин на заседу и ова га убије.

Његов најстарији син Негослав, кад је сазнао ко му је оца на превару убио и да је очев убица у Београду, пређе из Купинова у Београд и код убице погоди се у службу, да га после неколико недеља закоље усред његове куће. Негослав се после одметне у хајдуке и хајдуковао је срећно подужи низ година. Кад су се прилике око њега мало стишале, остави се хајдуковања, пређе у Купиново, кад му је стриц Угљеша већ био умро, па два брата остану у Купинову, два у Скели а с још петорицом врати се у Радушу и насели на старом месту, на десној стране Уба. Још и данас Михаило, Негослављев унук, чува шешану својих предака, с којом су хајдуковали и Турке тукли.

 

Порекло фамилија-презимена села Радуша

Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

-Божићи, прва половина 18. века, Азбуковица-Горње Кошље, Јовањдан.

-Гавриловићи*, прва половина 18. века, Добротин-округ ужички, Аранђеловдан.

*За ове Гавриловиће, чијих потомака има и у Купинову, прича се, да су пре 120 година неки њихови стари прешли у Купиново и похарали тамошњу цркву, одакле су дигли многи новац и разне драгоцености. Новцем се нису користили, а ни данас се не зна где је, али су, по моишљењу Радушана, Богом осуђени ду буду убита и вечита сиротиња, што су и данас.

-Лазаревићи, друга половина 18. века, Клинци у Колубари, Михољдан, велика задруга.

-Миловановићи, после 1827. године, Сугјел-округ ужички, Лучиндан.

-Негићи, прва половина 18. века, Морача, Јовањдан.

-Николајевићи*, друга половина 18. века, Осат, Никољдан.

*Николајевића породица досељена је као занатлијске, данас врло угледна и виђена задруга и из ње је г. Светомир Николајевић, академик и српски државник.

-Панићи, друга половина 18. века, Његуши, Ђурђевдан.

-Поповићи*, прва половина 18. века, Пећ, Алимпијевдан.

*Поповићи су прозвати по претку, попу Димитрију, који је због разних злоупотреба и венчања распопа Јанка Моловића из Памбуковице по потајној нардби ваљевског епископа Герасима убијен на путу, кад се од епископа враћао својој кући у село.

-Радојичићи, друга половина 18. века, Гвозденовић, Ђурђевдан.

-Чанићи, прва половина 18. века, стара породица, Јовањдан.

 

ИЗВОР: Љубомир Љуба Павловић „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (9)

Одговорите

9 коментара

  1. Небојша Гавриловић

    Поштовани,
    Дозволите ми да укажем на грешку објављену у 14.књизи Српског етнографског зборника Љубомира Љубе Павловића – „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године, а у вези са породицом Гавриловић из Радуше. Подаци изнети у књизи, а пренети на вашем сајту, на жалост, нису тачни. По сведочењу мог оца Милоја Гавриловића, – а он преноси оно што му је рекао његов деда Милован Гавриловић, наша породица је пореклом из села Својдруг, Бајна Башта. У 18. веку се у Радушу, из Својдруга, доселио Гаврило Вујић (од њега су Гавриловићи). По занимању је био ковач. Отац Гаврила се звао Вујадин (отуд Вујић). Гаврилов деда се звао Маринко и од њега су Маринковићи из Својдруга.

    У прилог овог породичног предања стоје следеће чињенеце.

    -Гавриловићи из Радуше не славе Аранђеловдан, већ Светог Луку.
    -Маринковићи у Својдругу славе Светог Луку.
    -Не постоји никакво породично предање о пљачки цркве у Купинову. Напротив, одкад су се доселили у Радушу, Гавриловићи су дали тројицу свештеника.
    -Гавриловићи у Купинову заиста постоје, али није нама познато да смо у крвном сродству.
    -Аргумент да су „од Бога осуђени да буду вечита и убога сиротиња“ такође не стоји јер су Гавриловићи из Радуше никад нису били убога сиротиња, а посебно то нису били у годинама с почетка 20 века када је Љуба Павловић прикупљао податке.
    До Другог светског рата Гавриловићи су се претежно бавили су се земљорадњом и занатима, али је поред свештеника било и неколико учитеља, општинских одборника, па чак и пилота Краљевске авијације. Након Другог светског рата, Гавриловићи живе по целом свету.

    Све горе наведене информацију су проверљиве, мада проблем представља чињеница да је Аустро Угарска војска 1914 године у ратном вихору спалила књиге парохијалне Цркве Вазнесења Христовог у Памбуковици (суседно село).

    Нејасно нам је зашто је Љуба Павловић изнео сасвим криве податке.
    Могуће је да аутор једноставно помешао Гавриловиће из Радуше са неким другим Гавриловићима којих има у околним селима, а са којима ми нисмо у крвном сродству по мушкој линији.

    Небојша Гавриловић,
    Сремски Карловци,
    пореклом из села Радуша

    • Аца Божић

      Поштовани Небојша
      Само да вас поздравим.Верујем да су ваши подаци тачни.Познајем тај крај а данас сам се управо вратио из Радуше.Поставио сам неколико фотографија на google earth на којој се види Радуша и неколико становника.Ако сте заинтересовани погледајте.
      Поздрав Аца Божић,Сремска Митровица пореклом из Радуше.

  2. Поштовани Небојша!
    Будући да сам поставио текст на основу података из поменуте књиге једино ми преостаје да Ваше податке-исправке прихватим с’поштовањем.

    • Небојша Гавриловић

      Милодане,
      Вама хвала на труду и Ви, на жалост, и нисте могли другачије јер тако како сте навели заиста пише у Српском етнографском зборнику – Антропогеографија ваљевске Тамнаве из 1912. године. Та књига је заправо нешто најбоље што ми имамо, али она свакако није најпоузданија. Љуба Павловић 1912 године, заправо, уопште није ни био у Радуши већ је све информације покупио боравећи у манастиру Докмир где је записивао из податке које му је неко саопштавао. Дакле, о Гавриловићима, али видимо и о Миловановићим, је писао из друге руке – можда – слушајући неког злонамерног 🙂 . Дакле, иако ми бољу књигу од те коју сте навели немамо, на нама је да се некако изборимо да то не буде и дефинитивна истина о Гавриловићима, али и о Миловановићима мада ће то ићи тешко…:-)
      Велики поздрав и хвала Вам још једном на великом труду,
      Небојша

  3. Aleksandar Jeremić

    Na ovom sajtu pročitao sam da su Jeremići iz sela Joševe kod Valjeva poreklom iz Raduše u Tamnavi. Pretpostavljam da je to ova Raduša. Međutim, ovde ne piše da u ovom selu ima Jeremića, niti se pominje krvna veza sa nekom od porodica. Jeremići slave Jovanjdan i doselili su se u Joševu u drugoj polovini 19. veka. Našao sam staro groblje obeleženo starom ćirilicom, i pronašao spomenike tri najstarija Jeremića u Joševi: Jovana, Lazara i Damnjana. Interesuje me, ako nekako možete da mi pomognete, kako se njihov predak u Raduši prezivao i postoje li podaci o toj porodici danas. Kako mogu da dođem do takvih informacija? 🙂

  4. Ne spominjete prezime Jokić iz Raduše. Prema mojim saznanjima Jokići su poreklom iz Velike kod Andrijevice i u Radušu su došli sredinom 18. veka. Ovo su usmena predanja ali nisam uspeo da nadjem pisani trag. U Velikoj i danas ima dosta Jokića pa molim ako neko ima pisanih tragova voleo bih da to pribavim.

  5. Милош Миловановић

    За сваку похвалу је труд и рад и реализација ове идеје.
    Да се није започео овај рад, сигурно је да никада не би дошло до његовог успешног завршавања. Али, тај дан је још далеко и остаје иза нас.

    Да треба подробније проверити податке о презименима у Радуши, потврђује и чињеница да Миловановићи не славе Лучиндан, већ светог Јована 7/20 јануара.
    Проверио сам да у Субјелу имају две куће Миловановића али они не славе ни светог Луку ни Јовањдан, већ Аранђеловдан 8/21 новембра.

    Даље проверавање података тек следи.

  6. Милош Срећковић

    Поштовани, додао бих на овој страници и породицу Срећковић. Од мог оца Александра Срећковића имам информацију да су Срећковићи у Радушу дошли крајем 17-ог века. Љубомир Срећковић је мој предак. Он је био последњи гувернер Краљевине СХС-a. Јун 1928.