Порекло презимена, село Радуша (Уб)

Порекло становништва села Радуша, општина Уб. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

Радуша је брдско и шумовито тамнаваско село, с обе стране реке Уба, на југозапад од Памбуковице. Куће су по брдима и њиховим странама с обе стране реке и у малим џематима.

У области има доста извора, који својим именима опомињу на карактер минералних извора. Такви би извори били: Змајевац у Каменици, Млакоња у Радуши, Хлађани у Дружетићу, Живаница у Новацима, Савинац у Зуквама, Видан у Грабовцу, Слана Бара у Галовићима и Сланац у Коцељеви.

Уб је мало мања речица од Тамнаве. Његов је извор, као и Тамнаве с источне стране влашићког виса Белега, Убова долина је уска, каменита, са стрмим обалама до Голе Главе и кад продре кроз Јаутицу, долина му се почне ширити. Пред Радушом река Уб пролази кроз каменито ждрело одакле опет се упска долина шири.

Правих језера нема у области. У брдском делу делу области има понека вртачица испуњена водом и народ то зове језером. Ова језера пуне се атмосферском водом, коју вртаче задржавају преко целог лета и која се мути при паду киша, топљењу снега и нанетим шљамом са стране; она не отичу, без извора су и без притока. Због многих наноса са стране кретког су века, пресушују или обрасту барским биљем и прелазе у мале тресавице. Оваква језера су: Степањско у Рогају, Девојачка Вода у Радуши, Осман-Џорина Бара у Чучугама, Слетинско Језеро у Ковачевићима, Голочељанско у Бразнику и Дрлупско у Каменици.

Тамнавске шуме су данас или приватна својина или сеоске заједнице. Приватне шуме, гајеви или забрани су издвојени и ограђени и највише у долинама река и странама брда. Нема дома, који не би имао свој забран или гај или бар један део ливдадске и зиратне земље одвојен и пошумљен. Највећу вредност имају приватни забрани, који су у заједници с више села, када граде велике шумске целине и дају селима лепши изглед. Шумски комплекси ове врсте су: Буровача у Букору и Галовићима, Гај, Церов Рт и Бразник у Црниљеву, Голочелу и Миличиници, Авала у Радуши, Слатини, Чучугама и Памбуковици, Бобија у Кршној Глави и Докмиру, Посово у Голој Глави и Бранковини и др.

Српска имена села, која су постала од презимена разрођених породица или мушких и женских имена и надимака је, између осталих села, и Радуша.

У неким селима ове области налазе се као особна имена појединих насељених или ненасељених делова села: Збегови, Збеговине или Збеговишта. Збеговине представљају привремено настањивање обласног или суседног становништва за време рата или каквог општег покрета у области у доба турске владавине. Таква места су била по шумама, јаругама и пошумљеним долинама и по њима се народ задржавао, докле не би опасност, која је претича животу, престала. Као особна имена ове врсте позната су: Збеговине у Посову, Голох Глави и Радуши.

Порушених цркава или црквина има у: Бресници, Врелу, Јабучју, Каменици, Љубинићу, Бргулама, Новацима (у средини села), Радуши итд.

У списку села ваљевске епархије од 1735. године, од тамнавских села помињу се: Добрић (Трлић), Јабучје, Совљак, Стублине, Бреска, Грабовац, Врело, Тулари, Бањани, Докмир, РАДУША, Букор, Црниљево, Голочело, Каменица, Свилеува, Непричава, Палеж (Обреновац), Скела и Новаци.

Стеван Негић из Радуше оставио је у рукопису своме сину Михаилу биографију своје породице.

По Стевановим белешкама, које је преписао и по усменим исказима Стевановим још и допунио његов отресити син Михаило, Негићи су од 2 брата Караџића: Милића и Угљеше, а Дабићи од трећег Дабаше. Сва три су први пут населили у Радуши, на левој обали Уба, па кад једног зимског дана падну на конака Милићу некаква четворица Турака, нагнају Милића и Угљешу да боси по снегу водају њихове опанке. Кад су као озебли обратили се својим млађим, да им изнесу зубуне да се огрну, Турци им не дадну. Онако озебли и љути обојица упадну у кућу, нападну на Турке и побију их. Још зором Милић и Угљеша с укућанима изнесу мртве Турке и однесу у некакву звекару и затрпају. Дабиша једног дана побегне у Јаутину, у планину, где су им биле колибе и тамо остане, а њих обојица при повратку изведу народ из кућа, зграде испразне, запале и преселе и преселе се на десну страну Уба, која је била шумовита, пограде земунице и склоне народ.

Кад је после неколико месеци муселим ваљевски сазнао за ову погибију Турака, нареди двојици заптија да оду у Радушу, да ухвате у вежу Милића и Угљешу и да их стражарно спроведу. Кад су заптије требале стићи у Радушу, неко је проказао Милићу, те овај с братом пред њих изађе и из заседе побије их. На глас да су заптије погинуле, мусалим пошаље читав одред. Кад су Милића известили о овоме, видећи очигледну пропаст, скупи сав народ, кућу и ограде попали и с народом сиђе у Скелу и ту се настани. Али га заптије ни ту не оставе на миру, те пређе у Купиново и тамо се настани. При овом гоњењу и сељењу један од чланова његове породице погине, те Милић љут, врати се из Купинова и одметне се у хајдуке. Није дуго хајдуковао, почем га намами неки Турчин на заседу и ова га убије.

Његов најстарији син Негослав, кад је сазнао ко му је оца на превару убио и да је очев убица у Београду, пређе из Купинова у Београд и код убице погоди се у службу, да га после неколико недеља закоље усред његове куће. Негослав се после одметне у хајдуке и хајдуковао је срећно подужи низ година. Кад су се прилике око њега мало стишале, остави се хајдуковања, пређе у Купиново, кад му је стриц Угљеша већ био умро, па два брата остану у Купинову, два у Скели а с још петорицом врати се у Радушу и насели на старом месту, на десној стране Уба. Још и данас Михаило, Негослављев унук, чува шешану својих предака, с којом су хајдуковали и Турке тукли.

Порекло фамилија-презимена села Радуша

Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

-Божићи, прва половина 18. века, Азбуковица-Горње Кошље, Јовањдан.

-Гавриловићи*, прва половина 18. века, Добротин-округ ужички, Аранђеловдан.

*За ове Гавриловиће, чијих потомака има и у Купинову, прича се, да су пре 120 година неки њихови стари прешли у Купиново и похарали тамошњу цркву, одакле су дигли многи новац и разне драгоцености. Новцем се нису користили, а ни данас се не зна где је, али су, по моишљењу Радушана, Богом осуђени ду буду убита и вечита сиротиња, што су и данас.

-Лазаревићи, друга половина 18. века, Клинци у Колубари, Михољдан, велика задруга.

-Миловановићи, после 1827. године, Сугјел-округ ужички, Лучиндан.

-Негићи, прва половина 18. века, Морача, Јовањдан.

-Николајевићи*, друга половина 18. века, Осат, Никољдан.

*Николајевића породица досељена је као занатлијске, данас врло угледна и виђена задруга и из ње је г. Светомир Николајевић, академик и српски државник.

-Панићи, друга половина 18. века, Његуши, Ђурђевдан.

-Поповићи*, прва половина 18. века, Пећ, Алимпијевдан.

*Поповићи су прозвати по претку, попу Димитрију, који је због разних злоупотреба и венчања распопа Јанка Моловића из Памбуковице по потајној нардби ваљевског епископа Герасима убијен на путу, кад се од епископа враћао својој кући у село.

-Радојичићи, друга половина 18. века, Гвозденовић, Ђурђевдан.

-Чанићи, прва половина 18. века, стара породица, Јовањдан.

ИЗВОР: Љубомир Љуба Павловић „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.