Na današnji dan: Rođen pisac Veljko Petrović

5. februara 1884. – Rođen je srpski pisac Veljko Petrović, član Srpske akademije nauka i umetnosti. Najčešći motiv njegove književnosti je srpska Vojvodina sa njenim specifičnim ambijentom i ljudskim karakterima. U Prvom balkanskom ratu bio je ratni dopisnik, a u Prvom svetskom ratu dobrovoljac u srpskoj vojsci, potom načelnik u Ministarstvu prosvete, predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu i upravnik beogradskog Narodnog muzeja.

Veljko Petrović je rođen u Somboru (NAPOMENA: postoje i navodi da je rođen 4. februara 1884). Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. u monaštvu dobiti ime Gerasim i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova mati se zvala Mileva i bila je kćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Mati je umrla nekoliko nedelja posle porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu, te brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru.

Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, čuvenog peštanskog Tekelijanuma. Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem.

U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpski sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“.

Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. 1908. godine Veljko Petrović prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. Između 1914-1915 bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor za jednog od urednika „Savremenih pitanja“.

U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. U jeku Balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, kćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine.

Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. god na štampi i publikacijama. 1918. god. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko Petrović se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od 1925. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu.

U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“.

1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu Veljko Petrović je boravio nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke.

Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta, kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“.

Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić doajen srpskih književnika u Mađarskoj.

Umro je u Beogradu 27. jula 1967. a sahranjen je uz velike počasti u Aleji velikana.

Književnost Veljka Petrovića

Na književnom planu počeo je da zarađuje još 1903. u „Novom Srbobranu“, pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. 1912. god. je izdao svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. knjigu pesama „Na pragu“. Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i „Napretka“, ali je u toku ratu rukopis izgubljen.

Tek 1920. počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama:

“Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921),

„Pomerene savesti“, deset pripovedaka (1922),

„Tri pripovetke“ (1922),

„Iskušenje“, petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke).

Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u „Politici“, „Letopisu“ itd. O stogodišnjici Matice srpskePetrović je uredio „Album vojvođanske umetnosti“ i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka.

Veljko Petrović je 1933. god. u decembru mesecu na glavnoj skupštini Čitaonice izabran „radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu“ za njenog počasnog člana.

Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije.

Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu.

IZVOR: Vikipedija

PRILOG: Pesma Veljka Petrovića “Na brodu”

NA BRODU

Petoro sedimo na krovu od broda,
Zgureni, sumorni, zlovoljni i mračni.
Zapljuskuje, šumi, penuša se voda;
Kikoću oblaci, prolećni, prozračni.

Petoro sedimo: jedna seda dama,
Sa sleđenim bolom k’o drevna Meduza,
I jedna devojka, s tananim usnama,
Upalih prsiju i usahlih suza.

A kraj njih, ćuteći, blenusmo u ništa
Nas tri mlada starca uvelih obraza,
Kao otkinuti cvetovi s grobišta,
Umornih pogleda, tupih, bez izraza.

…Kad ukroči ona, gizdava i gorda!
U crvenom ruhu i s crvenim štitom,
Titrao se vetrić po telu joj, vitom
Što se lelujaše k’o igra akorda.

U ružičnom senu, kupala je lice
I pustila da je žudno sunce ljubi;
A kroz žedne, sočne i drske usnice
Uporni i beli blistali su zubi.

U svoj svojoj pompi k’o carica, neka,
Svesna svoje moći, ponosna i hola,
K’o dočaran sanak vremena, daleka,
Stala je po sredi našeg tmurnog kola.

I k’o da nam žića sva gorčina nesta,
Utrnuše stare i goruće zlosti,
I mi, uzbuđeno, prignusmo se s mesta
Blagujuć’ u njenoj raskošnoj mladosti…

A kad ona ode, mi, još dugo, potom,
Gledasmo za njome sa krova od broda,
Zaslepljeni njenom zanosnom lepotom
I muzikom, strasnom, njenog gipkog hoda.

…Ali pljuska dalje, penuša se voda,
Kikoću oblaci, prolećni, prozračni,
A mi ostadosmo na krovu od broda
I opet zgureni, zlovoljni i mračni.