Порекло презимена, селo Горњи Орах (Власотинце) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Горњи Орах, општина Власотинце. Истраживање сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара Порекло становништва села Горњи Орах, општина Власотинце. Истраживање сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, селo Горњи Орах (Власотинце)

Порекло презимена, селo Горњи Орах (Власотинце)

Порекло становништва села Горњи Орах, општина Власотинце. Истраживање сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Gornji Orah, selo

 

Настанак села и насељавање становништва

Село Горњи Орах се налази са десне стране рeке Власине планинских висова-побрђа и литица; према делу атара лужничког краја.

Према сазнањима, село датира још из ранијег периода, још у времену владавине Турака, јер је овде пролазио “царски друм” према Цариграду – из села Свође, преко Тегошнице, Кривог дела, Тумбе-према Цариграду.

Само насеље је разбијеног типа, на десној страни Власине, у лактастом проширењу, непосредно по изласку из клисуре, у висинском појасу 325-736 метара надморске висине, поред пута Власотинце-Црна Трава, 20 километара од Власотинца.

Село је било “дербенџиско”-значи ималу “предстражу”(полувојне позадинске страже), наоружаних војника “хришћана” , чувара кланца, пролаза Турака-од напада хајдука на турске караване, са пролазом од хајдучије, који су чували страже и ударали у бубњеве на брдима, ако су се појављивали хајдуци- који су овде пролазили коњима; често са бисагама пуним товара златом опљачканом од “српске раје”.

Почетком 18. века овде су силом довођени “стражари-хришћани”, све до почетка 19. века -чак из Босне и Херцеговине.

Зато је овде и било доста побуна и чувених хајдука који су овде јатаковали, јер се није могао подносити турски зулум.

У том времену постоји и историска личност из село ОРА, чувени хајдук Масенга- с почетка 18. века, који је ратовао на планини Романији.

У своје родно село Горњи Орах је јатаковао од Митровдана до Ђурђевдана.

О чувеном хадуку Стојану Масенги, аутор овог чланка је надахнуто написао и родољубиву песму, у којој се исказује вечита и сурова борба Срба за националну слободу противу петовековног турског ропства.

Село је у почетку било на “куп” поред “стражарнице”, потом се становнишци као сточари насељавали у густацима непроходних шума и бежали према планинским висовима.

Тако су поред овчарских колиба прављене и почетне куће”бусаре”, а живело се у овчарским колибама-страћарама, у којима се само чувала стока.

Тако негде где се скривало од разноразних бежанија-чак и из других делова околине Власотинца, Лесковца па и Шумадије, Македоније, Црне Горе, Херцеговине – овде у овом непроходноом власинском планинском крају проналажено је место спашавања живе главе.

Тако чак има данас и топонмима (назива места)-разноразних бежанија из моравских села-па чак назив засеока “Прибој” (лесковачко село), онда шљивара, по називу “Шишавачки”(села Шишава) – када се спашавало до пљачки и паљевима Турака у бунама и ратовима у 19 веку.

Један део становништва – хришћанско је “пребачивано” из других “дербеџиских” села попут: Грнчара, Мезграје, Боњинца-из лужничког краја.

После ослобођења село је у махалама: Лукачево задржало своје родове, али у у махалама: Јездине и Ћуове. Засељавано је из суседних села и са власинске области и Црне Траве, а чак и из власотиначкога и моравскога краја.

Дакле, становништво је “староседелачко” и махом досељено из суседних села: Рамног Дела, Пржоња и др.

Село је елетрифицирано 60-година 20. века, имало продавницу, четвороразредну основну школу, а до 70. година деца су завршавала осмогодишњу школу у село Свође, док је отварањем 70-година 20. века осмогодишње школе у село Тегошница, омогућен школовање све деце из ових планинских села на много мањој раздаљини за пешачење из планинских ћувика до школе.

Предање о настанку села Гори Орах (Ора):

На излазу махале Власина, према селу Горњи Орах, постојао је Турски Хан и коњушарница, а испред Хана је био велики орах, па се место претходно некада звало Доњи Орах.

Узводно поред реке Власине, да би на неколико километара постојао и други Турски Хан са пушкарницом.

Испред Хана се налазио велики орах (ора), по коме је тадашње насеље добило и назив Горњи Орах (Ора).

Село ОРА (ОРАШАЧКИ ХАН) се наводи у турском попису из 1516. године (31 домаћинство и 16 неожењених) као дервен Орах, од кога су временом настала четири данас посебна насеља – Алексине, Јаковљево и Горњи Орах.

У турско доба познат је по путној крчми-хану, за који се везује данашњи назив махале Орашачки хан.

Становништво је српско и слави крсне славе: Св.Јован, Св. Аранђел, Св. Николу и др. Сеоска слава (литије) су Марковдан.

Село Горњи Орах (Ора) дели се на махале (Ћуове, Врело, Лукачево, Орашачки Хан, Јездине и др,), Убраја се у стара села.

Село ОРА (ОРАШАЧКИ ХАН) се наводи у турском попису из 1516. године (31 домаћинство и 16 неожењених) као дервен Орах.

Село Орах је село које се протеже на странама долине Власине, чине планински засеоци: Ћуово, Лукачево, Алексине, Pжојина, Врело; Јаковљево (с леве стране реке Власине у изворишту Мале реке), Рајићеве, Крстићеве и Јездине.

Алексина махала води порекло од три брата Стоилка, Јована и Јанка. Овде има досељеника из Пржојниних, Рамног Дела и Боњинца.

Лукачево (око 30 к) су од браће Луке и Пеше, а дошли су из Лужнице.

Ћуово (око 35к) је од Радана, Милојка и Николе.

Јаковљево је село између два изворишна крака мале реке на стрмој средоридини. У њему су фамилије: Крстићи (7к), Јовићи (4к), Петровићи (3к), Јанковићи (6к), Илићи (5к), Стојановићи (4к), Младеновићи (3к), Ђурићи (3к), Стефановићи (6к). Ђокићи (4к), Голубовићи (6к). Николићи у Јаковљево су од Паљинчана, Костадиновићи или или Гопићи су из Клисуре, Ђурићи из Горњег Гара, Милован Ивановић је дошао из села Брод.

Од Јаковљевих су Јовановићи у Крстићеву, Стеван је из Пржојниних, Младен из Дејана, Ранђел из Рајићеве, Николићи (12к)-славе Свети Николу су из Модре Стене, Пејча Бранковић „Чокеша“ је из Горњег Гара (Рађено по Р.Т. Николићу (“Насеља српских земаља, књига VIII, стр. 346).

Род ЖИВКОВЦИ: Живко се населио из село Грнчар код Лужнице. Касније је био и први преседник орашачке општине после ослобођења од Турака 1878. године.

Према причама старијих људи из 1975. године, још се памте приче о турској пушкарници, која је касније била апсана. Док је овде те године 20. века , на том место поред реке Власине била сеоска продавница.

Забележено је предање да “старинци воде порекло “од жена Латина, јер су мушки Латини у ратовима изгинули”, а и сам аутор је забележио у село Јаковљево (Ора) 1975. године, као и у село Златићево (подвукао М.М 2012.г. Власаотинце).

Касније после Другог светског рата (1945. године) село Горњи Орах је административном поделом подељено на следећа села: Горњи Орах(Лукачево, Ћуове и Јездине), Алескине, Пржоње, Врело, Јаковљево (Рајићево, Крстићево, Јаковљево).

Да би касније чак и на крају 20 века многи још често село (засеок Јаковљево-на „орашачким ширинама“-према село Златићево), уместо изговора речи ЈАКОВЉЕВО изговарали „идемо на сабор у село ОРА.

После ослобођења од Турака 1878. године Горњоорашани су се бавили махом сточарством, потом на почетку 20. века и печалбарством. Били су познати печалбари-циглари (Ћеремиџије) широм Србије и старе Југославије. Многи ду бавили и другим зантима, поред сточарства.

Данас на почетку 21. века у селу Горњи Орах (поред реке Власине) сабласно стоји затворена четворогодишња основна школа у село поред пута у махали Орашачки хан.

Само су остали остаци некада кафане и продавнице пуне живота у планини, а и остатка “пушкарниоце” (у којој је била некада и општина).

У брду још има по која кућа старачких домаћинстава у махали Лукачево, док остала два насеља: Јездине и Ћуове, још постоји живот, па је чак у село Јездине асфалтиран пут и отворена нова четворогодишња школа на почетку 21. века.

Надајмо се да ће се још овде чути песма некада чобаница, лазарица, хајдучких песама гуслара, гајдаша на саборима и фрула-а ови људи су махом веселог менталитета, да запевају и заиграју у коло, а и вечито су били слободољубиви и узимали учешће у свим борбама протову разних завојевача за националну и социјалну слободу.

Надајмо се да се неће угасити огњишта на планинским висовима и да ће ово село продужити живот у планини. Јер су остали још млади људи који су у печалбарству – зидари, који су направили лепе куће и неки чувају пчеле и осмишљавају сеоски живот у коме има још наде да се чује плач деце и да има учитеља у село да им учи децу.

*  * *

СТАРИНЕ:

Значајне старине су: Градиште, манастириште и др.

Године 1975-1980. ископан ћуп са непознатом садржином на месту звана „Пупољак“ код Лукачево. Запремина ћупа од грнчарије је 50 литара. (Подвукао: М.М (2012.г. Власотинце ). Причали су мештани да је у том ћупу и било златника, који су римског порекла, а имао сам прилике 1970.године да их имам у рукама када су ми их дали ученици (Раде Митровић у пети разред) тада отварањем школе у село Тегошница (био наставник математике почетник) али из незнања сам их дао са сакупљеним старим новцем Марковићу у Бачки Маглић 1971. године (родом из околине Грделичке клисуре ).

Забележили: Мирослав Младеновић (тада наставник у нс. Тегошница 1970.г.) и јун 2012.г.одине: Жарко Живковић (1949.г.) из махале Лукачево село Горњи Орах, живи у Власотинце

* * *

Легенде о хајдуку Стојану МАСЕНГИ:

Био је високог раста, плећаст човек, носио кубуру, носио хајдучко одело, знао да говори арнаутским и турским језиком.

Надимак хајдук „Масенга“-Стојан је добио као „опасан хајдук“-на турском језику.

Хајдуковао је у 18. веку у дуба под Турцима.

Још код старијих људи у Горњем Ораху се препричава-како је у Горњи Орах, у обиласку деце и жене у времену јесење задушнице, његова жена сварила млеко, па млеко и жито ставила на клин пред кућу-како би давала знак да је слободан долазак Стојана Масенге код куће од турака.

Дошао Стојан Масенга кући и почео да куса млеко.

Село Горњи Орах, звало се Орашачки Хан.

Село Орах је било дербенџијско село, у коме су по кланцима стражу чували „стражари“-хришћани, које су силом постављали турци да чувају стражу и обезбеђивали несметан пролаз турских каравана од хајдука у пролазу за Цариград.

У почетку су „стражари“ били из хришћанског становништва, а при крају 18. века су стражу чували турци.

Неки шпијун из села поткаже Стојана Масенгу Турцима-јер у Горњи Орах тада била „турска стража“-па Турци опколе кућу.

Питају га Турци – јеси ли ти Стојан Масенга?

Он је уместо одговора-лако ухватио једног турског војника, потом га бацио веома далеко од његове куће.

Прича се да од његове јачине физичке снаге-замахом Турчина су папуче одлетеле у Попазикин двор, а хаљине Турчина су остале у руке Масенге.

Толико је Стојан Масенга био јак човек и одважан хајдук.

Остали Турци су се разбежали, па је потом одмах хајдук Стојан Масенга побегао у шуму.

Према казивању деда Владимировог деде Крпуза (живео 103.године)-хајдук Стојан Масенга је боравио са својом дружином у њиховој воденици на реци Бистрица у село Преданча.

Према тој причи, као од шале је на рамену донео двиску-младу нејагњену овцу за клање хајдуцима, који су се налазили у воденици.

После хајдуковања у овом крају, побегао је на планини Романији код Сарајева.

У историографији је записано и ово:

– На планини Романији код Сарајева, га опколила турска војска да га живог ухвати речима: „Држте Масенгу“-али знајући турски хајдук Стојан Масенга је вешто побегао у планине.

Записано је у историским списима; а и остала су предања о њему да је скакао 24. стопе, а његов коњ је скакао 16. стопа и да такав јунак није био рођен у овом крају.

Његово хајдуковање се спомиње и у историјским списима 18. века.

Запис: 1975.г. с. Горњи Орах и село Преданча(Г.Дејан) Власотинце

Казивачи: деда Владимира Илић (1882.г)-солунац, ваља и воденичар село Шреданча (Г.Дејан); Светозар Стојановић (Стевановић) (60.г), који је одсељен у село Стубла код Лесковца – родом из село Горњи Орах.

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог Власотинце

* * *

ОБРАЗОВАЊЕ :

У село Горњи Орах је све до краја 20. века постојала четвороразредна основна школа, истуреног одељења (до 1971.г) ОШ “Доситеј Обрадовић” села Свође, да би изградњом осмогодишње школе у село Тегошница “Вук Караџић” та школа припала селу Тегошница. Миграција становништва је учинила своје. Некада из овог села још у време владавине под Турцима ученици су средином 19. века одлазили да уче школу у околним селима општине Власотинце и у лужничком крају, док данас та школа је руинирана и тако је сабласна без граје деце.

Но, у махали Јездине (сада село) је саграђена почетком 21. века нова четворазредна школа.

Ово село са околином је познато са много образованих-стручних мајстора, грађевинских предузимача, а и учених људи са стицањем средњег, високог образовања:

Махала ЛУКАЧЕВО: Први школовани учитељи у другој половини 20. века:

Учитељи: Јовановић Драгоје (1949.г,) „Калакуска“-завршио учитељску школу у Врање 1968.г, Живковић Жарко (1949.г.) завршио учитељску школу у Пожаревац 1970.г.;

Војна лица: Јанко Тасић, потпуковник Вараждин (Хрватска); Милан Крстић, потпуковник, Београд (Србија); Лука Степановић(?), заставник, Пожаревац (Србија); Илија Живковић, заставник, Загреб (Хрватска)-сви су се активирали после другог светског рата 1945. године.

Махала ЈЕЗДИНЕ: Два доктора науке (професора) медицине: Стеван Илић (1949.г.) и у 2012.г. професор-декан на Медецинском факултету у Нишу и Миле Богдановић (економија-Лесковац, професор на факултету)

Запис: 2012.г. с. Горњи Орах, Власотинце

Забележили: Мирослав Младеновић (1948) локални етнолог и Жарко Живковић (1949.г.) из махале Лукачево село Горњи Орах, живи у Власотинце

*

ЛУЖНИЧКИ ДИЈАЛЕКТ:

Занимљиво је да овај део Власотинца припада говорном подручју јужног дела Лужничког дијалекта, по питању дијалекта-народног говора. Овде је прилог једног таквог писаног документа у облику „печалбарског писма”, у коме се види сам начин комуницирања на језику Лужничана, са појединим речима из бугарског дела говорног подручја знепољске области, јер је овај крај више пута био и географски “припајан” Бугарској. Све до првог ослобођења од Турака 1878. године, па и до 1918. године је био покушај “бугаризације” по питању језика овог читавог краја југа Србије.

*

ПЕЧАЛБАРСКО ПИСМО (Горњи Орах):

(Циглар: Славко Јовановић, својој жени Марији из махале Лукачево)

Здраво Мариће ми смо добро и здраво. С’г не работимо јер сваки д’н пада ћиша. Начисто га оћишило. Од себе се ранимо газда недава. Спимо сас краве у шталу. Много убаве краве. Кво работите. Имате ли за рану и иду ли деца у чколу. Пораснул ли је онај мој син Драгосав. Пази на њега и на Јанка и на Божу. Још малко па чу дојдем за нашу славу Богородицу. До т’д отварајте очи, док ја незапечалим паре па че да има за све.

Село Михајловац код Смедерева, 1946. године

Забележили: учитељи Драгоја Јовановић (1948.г.) и Жарко Живковић (1949.г.) из махале Лукачево село Горњи Орах

*

ИЗРЕКЕ, ПОРЕЂЕЊА, ДОСЕТКЕ (с. Горњи Орах):

Заноси се ко лејка низ Мораву. Заноси се ко муда у косидбу. Пијан ко мотка. Пијан ко чеп. Платиће ко Грчка. Провел се ко бос по трње. Смеје се ко луд на брашно. Личи му ко на пиле сисе. Дрема ко сојка на југовину. Глуп ко будак. Туп ко транакоп. Ни лук јел ни лук мирисал. Има дупе ко сиротињске наћве. Има дупе ко четнички ранац. Ружан ко лопов. Леп ко слика, ружан, грозан ко да га је Хитлер правил. Грозан, ко да су га деца правила за ручни рад. Најебал га ко жути мрави. Прави се ко да је Енглез. Ћути ко миш у трице. Исцепил га ко свиња брањав џак. Ужива ко шљива у говна. Кад је неко много болестан мирише на чамове даске. Језик му велик ко аутопут. Радује се ко дете за звечку. Кад оће и мртав прдне и бик се отели. Шљам-шљум па низ друм. Ма прави се Тоша, знаје он све. На магаре још није исправио ону ствар. Пева ко славуј. Прави се ко мазна марија. Расте ко фришки квасац. Ладан ко боза. Ма не знате одакле је шупаљ. Башта ти није стаклорезац, помери се од телевизор. Ма смотан си ко сајла. Прима се ко баба пред пензију. Смрди ко твор. Појел кокошињу ногу, за оног ко не чува неку тајну. Ћути ко заливен. Збунил се ко да је јел буније. Изгледа ко покисла кокошка. Гладан ко куче. Ма добар ко лебац. Ни ора да му не узмеш из руке-за оног ко је много прљав, запел ко Бугарин на Тумбу. Миран ко јагње. Ма несам ни ја весла сисал. Нико није у дупе прајен. Отпал ко тринаесто прасе. Досадан ко страница. Не сматра га ни за црвљиву сливу. Прича ко навијен. Цепи се, смеје ко шифонске гаће. Једе гомна да му се не пије вода. Мисли да је Бога уватио за муда. Врти се ко прдеж по гаће. Слажу се ко рогови у врећу. Удрвил се ко пржоњски кишир. Оно што не желиш себи, не чини другом. Једе се ко млад месец. Сви за једног, сви за себе. Вол врља, врља па себи у шију. Кротко јагње две мајке сиса. Куј неће попа у руку , он ће попадију у дупе.

Забележио (јун 2012.г.): Жарко Живковић (1949.г.) из махале Лукачево село Горњи Орах, живи у Власотинце

* * *

УЧЕСНИЦИ У РАТОВИМА:

У овим крајевима одувек је становништво било родољубиво, борило се за слободу.

Почев од хајдука Стојана Масенге до учешће Горњоорашана у свим бунама и устаницима противу Турака у борби за слободу противу петовековног ропства.

Горњоорашани су узели учешће и у свим осталним ратовима; балканским, Првом и Другом светском рату – противу завојевача и фашизма, као и самог покушаја у Првом и Другом светском рату од “булгаризације”.

Много је тада народ села и околине пропатио преживео многа зла у крви.

На стратиштима мучења и поробљавања, интернације становништва у Бугарској-многи су оставили своје животе.

Много њих је дало своје животе од: Цера, Гучева, Кајмакчалана, Битоља, Брегалнице, Сремског фронта….

Горњоорашани су узели учешће и у задњем грађанском рату: на Косову, приликом распада старе Југославије, 1992- 1999.године.

Многи су причали своје ратне приче о историјској “албанској епопеји” Срба приликом преласка преко Албаније.

У томе је био и учесник Балканског рата и Првог светског рата (1912-1918.г): Николић Стојанча „Ћопа“-Солунац.

Своје животе за слободу противу фашизма у Другом светском рату (1941-1945) су дали: Партизани: Живковић Стеван, погинуо 1943.г на Бели Брег-Власотинце, Младеновић Стојан истог дана погинуо од Бугара; Стојиљковић Станимир из Ћуове у осмој години живота погинуо од бомбе.

Запис: јун 2012.г. с. Горњи Орах, Власотинце

Забележили: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар и учитељ Жарко Живковић (1949.г.) из махале Лукачево село Горњи Орах, живи у Власотинце

* * *

МУЗИКАНТИ:

ГАЈДАШИ: Никола Кржелија (гадаш), Јован Оџа (гајдаш), Дине тасић (хармоникаш),

ПЛЕХ МУЗИКА (трубачи):-Рајкова група-Пржојне

Стојанча-Пржојне (хармоникаш)

Моша-Герза (хармоникаш)-Ћуове

Плех музика-Доборовиш-Воја Глигоријевић (трубач)

Забележио (јун 2012.г.): Жарко Живковић (1949.г.) из махале Лукачево село Горњи Орах, живи у Власотинце

* * *

НОШЊА:

Мушка и женска: кожуци, антерије, шамије, вутаре, свињски опанци, јелеци, клашњена одела

* * *

ЗАНАТИ И ЗАНАТСКЕ РАДЊЕ

Лукачево: Стојанча Кржалија-Бонбонџија; Сима-дућан за пробушени тегови; Драгослав Живковић: колар, столар, пинтер; Савка Живковић-шнајдер;

Горњи Орах: Тома Младеновић:-ковач; Светислав „Дуга“:- воденичар; Моша Младеновић „Вукша“:-поткивач; Цака „Дуга“:-грнчар; Јовановић Нада:-ћилимар; циглари, грађевинари (дунђери).

Забележио ( јун 2012.г.): Жарко Живковић (1949.г.) из махале Лукачево село Горњи Орах, живи у Власотинце

* * *

СЕОСКЕ СЛАВЕ (ЛИТИЈЕ) И КРСНЕ СЛАВЕ:

ЛУКАЧЕВО: Крсне славе и литије (сеоска слава): литија Марков Дан

Махале (Крсне славе):

Петкова Ливада: Петковица, литије Марковдан

Божинци: Богородица

Калакускинци: Богородица

Ливађе: Богородица

Кесеровци: Свети Јован

Кајсиловци: Свети Ранђел

Орашје: Свети Ранђел

Оџинци: Гмитровдан

Чукар: Свети Јован

Плешинци (Вукшинци):- Свети Сава

Радина Падина: Митровдан

*

ЋУОВЕ:Литије (сеоска слава) и крсне славе: литија Ускрс

Махале ( крсне славе):

Шумановци: Свети Ранђел

Пешино Еремиште: Петковица

*

ЈЕЗДИНЕ: Литије (сеоска слава) и крсне славе: литија Јеремија.

Крсне славе: Свети Јован, Свети Ђорђе (посна 9.дец.),Ђурђиц, Свети Никола, Дмитровдан, Стевандовдан.

* * *

 

ПОРЕКЛО ПРЕЗИМЕНА ПО РОДОВИМА:

 Лукачево-Горњи Орах:

 

Презимена по родовима махала:

Махала КРУТИЛОВЦИ:

Живковић (9к), презиме Живковић

Тасићи (8к), презиме Тасић.

Махала ПЛЕШНИЦЕ:

(Вукшинци) Младеновићи (5к), презиме Младеновић, крсна слава Свети Сава,

Махала ОРАШЈЕ:

Пејчићи (4к), презиме Пејчић,

Радичевићи, Презиме Радичевић.

Махала „КРСТ“:-

Јовановићи (1), Јовановић, крсна слава у село: Крстовдан (стара фамилија), живи код МИРО ДРВО-„Крст“. Стари Кумови Живковићи из Лукачева.

Друга фамилија Јовановићи „Калакуска“-добила назив КУСКА, тако је овчар повикивао према овци „Куски“ речима: ГАЛА КУСКЕ, што је касније повезивањем две речи КАЛА и КУСКЕ се добио назив фамилије КАЛАКУСКЕ.

Махала ЛИВАЂЕ:

Младеновићи, презиме Младеновић

Јовановићи (3 к), презиме Јовановић (крс. слава Свети Никола)

Махала КИСЕЛИЦЕ:

Јабуке (3к),

Чукар (3к) – презиме Николић, крсна слава Свети Јован

Махала „ПРИБОЈ“:

Махала ДУГЕСЛИНЦИ (4-5.к)

презиме Цветковић (улаз у Горњи Орах), имали воденицу.

Махала ПОПУЊАК (Рид):-

Гроздановићи, презиме Гроздановић.

Махала ШОБАРЦИ:

Стаменковићи, презиме Стаменковић (Мика „Шобарац“).

Махала ЧУКАР (Пекари):-

Николићи, презиме: Николић, Митровић.

*

Ћуове – Горњи Орах:

Цветановић (3к) крсна слава Свети Стеван,

Стоиљковић „Терза“, крсна слава Гмитровдан,

Живковић (2к), Крсна слава Свети Ђорђе (посна слава-9. децембар), Живковић Јован (исто)живи у Ћуприји – други род.

Ранђеловић, крсна слава Ђурђиц,

Ђокић – сви славе Свети Стеван,

Коцић,

Станојевић (3к), крсна слава Свети Никола,

Анђелковић, Спасић, Филиповић, Цветановић, Стефановић – сви славе крсну славу Гмитровдан.

Лепојевићи – имају везе са Лепојевићима у селу Страњево (Лепоја пореклом из Гаре.)

………………………………………….

*

Познати родови – презимена фамилија и крсне славе:

Јездине-Горњи Орах:

Ђокић, крсна славаПетровдан,

Илић (4к), крсна слава Свети Никола,

Марковић, крсна слава Свети Никола(19 децембар)

Коцић, крсна слава Свети Стеван,

Богдановић и Станојевић – крсна слава Ђурђиц.

………………………..

Засеок ЈЕЗЕРО:

Николић, крсна слава Ранђеловдан

…………………………………………………………

*

РОДОСЛОВ ФАМИЛИЈЕ ЖИВКОВИЋ – Лукачево (Г. Орах)

Родоначелник: Живко (досељен из Грнчар)

Живко: син Димитрије

Димитрије: син Арса

Арса: синови и снаха:

1. Стојан – Милкана

2. Јован – Сојанка

3. Драгослав – Милева

3. Светислав – Рисимка.

Стојан – Милкана: синови и снаје:

1. Владислав-Станица

2. Чедомир-Славица

3. Мијомир-Нада:- ћерке и зетови:

(1) Марија и Славко

(2) Милена и Тома

Владислав и Станица (Градска)-синови и снаје:

(1): Жарко – Босана (Козило)

(2): Миленко – Мирјана (Крстићево)

Чедомир – Славица (Брод) синови и снаје:

(1): Драган – Зорица (Пржојне)

Марија – Славко (оба из Лукачево) – синови и снаје:

(1):- Божа- ? (Врело)

(2):-Јанко-Борица (Пржојне)

(3):-Драгослав-? (Дарковце)

Милена-Тома (оба из Лукачево) синови и снаје:

(1):- Дејан- ? (Лукачево)

(2):-Нада-Ћеда (Лукачево)

(3):-Милованка-? )Пожаревац)

Миломир-Нада (Лукачево):-синови и снаје:

(1):-Јасмина-Часлав (Г. Гаре)

(2):- Жаклина – Дарко (Крагујевац)

Жарко-Босана:-(1):-Сузана-Звонко (дадинце)-син Никола. (2):-Сања

Кумство: Старо кумство из Горњи Орах. Кум Витомир Гроздановић и његови синови Драган и Предраг, крсна слава Пејчиндан.

Запис: јун 2012.г. село Горњи Орах, општина Власотинце

Забележили: Мирослав Младеновић локални етноог и учитељ Жарко Живковић (1949.г.) из махале Лукачево село Горњи Орах, живи у Власотинце

*

Порекло презимена Живковић (2), (род КУРТИЛОВЦИ-махала Лукачево)

Род: КУРТИЛОВЦИ- према предању КУРТИЛОВЦИ су добили назив по веома јаким људима, који су „крутили(чупали) из корена дрвеће.

Родоначелник: Живко

Живко: син Димитрије

Димитрије: син Арса

Арса: синови и снаха:

1. Стојан – Милкана

2. Јован – Сојанка

3. Драгослав – Милева

3. Светислав – Рисимка.

Презимена: Живковић

Порекло насељавања: село Грнчар (Лужница)

Крсна слава: Печиндан

Познат овакав родослов:

Драгољуб (умро 1975.г.)-Цонка(умрла 1989.г):-Ружа (жива), Добросав ((умро 1985.г), Мира (жива), Верица (жива), Драгоје (1945-1995).

Добросав-Милица:-Миле, Љубица

Ружа-Светислав(жив) :-Гордана, Зоран, Светлана,

Мира-Драгослав:-Надица, радмила, Столе.

Верица-Миломир-Горан.

 

Драгоја Живковић (1945-1997)-Марија(1945-2012): Бобан (1967), Снежана (1970-удата у село Средор у род Ђикић), Горан (1964).

Горан Живковић (1964)-Стојна: Марија, Милош.

Бобан Живковић (1961)-Јасмина (1970): Бојан (1989).

Снежана (1970.г. Живковић, с. Горњи Орах)-Горан Ђикић)1965.):-Јована(1996), Никола (2001).г.

 

Запис: 2012.г.

Казивач: Снежана (Живковић) Ђикић, учитељица родом из с. Г.Орах

Забележили: Никола Ђикић, ученик петог разреда ОШ „Б. Миленковић“ с. Шишава-Ломница и наставник математике Мирослав Младеновић

*   *   *

МИГРАЦИЈА СТАНОВНИШТВА:

Негде седамдесетих година 20. века читав црнотравско-власотиначки крај Повласиња, у потрази за економским бољим животом кренуо је у расељавање становништва широм читаве бивше старе Југославије. Добро мајстори -печалбари:з циглари, пинтери и зидари, добро су зарађивали у печалбу и тамо где су им се свидели бољи услови живота, правили су своје куће и одводили читаве породице. Тако се догађало да су се читаве фамилије селиле на “куп” почев од града Власотинца, преко Ниша, Крагујевца, Смедерева, Војводине, па до Пожаревца и околних села у Шумадији и неготинској Крајини.

Учитељ Жарко Живковић (1948.г.) из села Лукачево( Горњи Орах) је дао свој преглед исељавања становништва из села Горњи Орах крајем 20. и почетком 21. века:

ЛУКАЧЕВО: Половина становништва је одсељена у Пожаревац, Власотинце и Смедерево.

ЋУОВЕ: одсељени у Ниш, зајечар и Неготин

ЈЕЗДИНЕ: Неки проценат одсељених у Ниш, а већина данас живи у село Јездине, где је недавно отворена и школа са 10 ученика и има две продавнице.

 

АУТОР: Мирослав Б. Младеновић Мирац (1948) локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије, 18. јануара 2013. године, Власотинце, југ Србије

ИЗВОРИ:

[1] Мирослав Б. Младеновић Мирац: Из рукописа: „Села у власотиначком крају“, 1970-2012.г., Власотинце

[2] Мирослав Б. Младеновић Мирац: Из рукописа: „Печалник (легенде и предања из власотиначкога краја)“, 2012.г., Власотинце

[3] Стаменковић Србољуб: Географска Енциклопедија насеља Србије”, књ.1 (А-Ђ).

[4] Казивања: Жарко Живковић (1948.г.) учитељ, село Лукачево (Горњи Орах), живи у Власотинце, 2012. године

 

 


Коментари (2)

  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    ДОПУНА ПОРЕКЛА РОДОВА СЕЛА ОРАХ(Засеоци:-Алексина, Лукачеве, Ћоуове-Чуово, Јковљеве, Крстићеве,Рајићеве „Пржоње-Пржојне“):
    (Према ЗАПИСИМА Ристе Николића, ВЛАСИНА И КРАЈИШТЕ, 2012. САНУ Београд)

    – Село О р а х разликује се од осталих села горњег слива Власине Спада у разбијени тип насеља. Дели се на девет крајева које зову „села“:Ћуово или Чуово, Јездине, Врело. Лукачево, Пржојне,, Алексина-на деснојс трани реке Власине; Јаковљеве, Крстићеве, Рајићеве.
    У толико се крајева село делило и у турско доба.
    Куће у махалама су збијеног типа или у групама распоређене.
    У О р а х у никада нису били сви данашњи делови села на једно место.
    Постоји предање , да су само неки крајеви били заједно.
    Тако су Крстићеви, Рајићеви, Јаковљеви, Алескини и Пржојини били на једноме месту, с десне стране реке Власине, где су њиве Николчиница, Барица и Барин Дел.
    Онда је село имало 5-6 кућа, али се становници због „чуме“-куге(1707.г) становници поместили.. Раније су ту ишли са литијама , а сада не, ; ту постоји старо гробље%(и данас се ту копају Пржојини). „старо гумно“, а има и „дрва вековита“ (храстова и граница).

    Тако на пример за „село“ (ту селу значи мала или крај) Р а ј и ћ е в е зна се, да је имало „село“ или „старо село“.
    „Рајићеве“ су били на месту „старо село“ које је под Чуком, где су сада њиве, кућа нема; заостали само шљивици и зидине, где је било кућа „племња за крму“. Ту је било рајићевих од 10 кућа, а даље и около биле појате где и главна имања („тамо све држава била“).
    Одатле су се поместили на данашња места , где су им биле појате, пре 40 године, а највише за то што су им код појата била имања и лакше им тамо било да дотерају дрва.
    Због тога је Рајићевих на неколико места , око старог села. Старо село је имало 4 куће.

    У А л е к с и н е постоји „старо село“ хде су најпре постојале куће овога села, па се одатле преместило село после „чуме“ на друго место. Зато у село и има „два сеоска гроља“, после „чуме“.
    Крстићеби и рајићеби су од 2век“ на том месту. Од појата су биле недалеко куће. Док у новим малама: Ћуове и Јездине(10к) није било тако. Прво су биле појате па онда куће.
    У Ћуове су код појата куће саградиули пре 40 година.
    У Јаковљеве нема „старога села“. Само се пет кућа Јаковљевих померило на појате.

    *

    -П о с т а н а к с е л а и П о р е к л о с т а н о в н и к а по РОДОВИМА у засеоцима:
    Настарији су засеоцИ АЛЕКСИНА и ЛУКАЧЕВО.
    Сва насеља су се налазила са десне стране реке власине, док су са десне стране неки засеоци имали колибе и тамо су настали засеоци:Ј а к о в љ е в е, К р ст и -ћ е в е и Р а ј и ћ е в е.

    – А Л Е К С И Н А (на 20 к):- је постало од три брата:Стоилка, Јована и Јанка. Зато се и зову С т о и л к о в ц и, Ј о в а н о в ц и и Ј а н к о в ц и.
    Славе Св. Николу, Св.Арханђел и Петковицу.
    После њих се доселило у овај део села: С т а н к о б а б а Т о д о р и н из с. Равни Дел(слава св.Арханђел); један од њих је дошао од П р ж о ј и н и х; И л и ћ и ( Благоје и Јован)-из малог Боњинца(слава св.Арханђел).
    И л и ј и н и (2к) су од Ј а к о в љ е в и х , пређли у А л е к с и н у. Славе Св. Николу.

    – Л У К А Ч Е В О (на 26 к) постало од два брата Луке и Пеше, али се незна одакле им је порекло.
    Од првога су Л у к а ч е в ц и, славе Св. Јован, а од другог П е ш ч о в ц и, славе Св. Арханђел. Госпођиндан, а постоје и славе Св. Никола и Св. Сава .

    Познији су досељеници К р ж а л и ј е (4к) из Врела, славе Св. Арханђел; С т а н к о М л а д е н и н- из Алексине, довела га мајка била турска земља.

    – У Ћ у о в у (Чуову-Чуово) било једном 5 кућа. Пре 70 година било 8 кућа., а сада их је на 26к.
    Једни су пореклом од од д е д а Р а д е н с к о в с к е, други од д е д а М и л о ј к о в с к е , а трећи од д е д а Н и к о л к и н е породице, те се и данас тако разликују: Д е д а Н и к о л к и н и (7к, славе Митров-дан).
    Р а д а н о в ц и или А н ђ е л к о в и (4к., славили су св. Илију) , Д е д а М и л о ј к о в ц и (8к, славе Пејчин Дан) .
    Још су у селу: Ц о к а р и н и (4.к, славе Св. Јован), Д е д а И г њ а т о в ц и (3к) су од НИКОЛКИНИХ.
    Дошљака нема, неки дошли на „фамилију“,тојест. Призетили се, као: Ст а н к о и М и л а н од Добровиша, С т о и л к о из Свођа, С т а н о ј а (мушко име) из Габровика

    – О првом засељењу Ј а к о в љ е в е се не зна. Стари су у овом делу села и не зна им се порекло: К р с т и ћ и (5.к, од А р с е „тај поделбина је коџа“); Ј о в и ћ и (3.к., од Илије); П е т р о в и ћ и (2.к, од Велка); Ј а н к о в и ћ и (5.к, од Станка, славе Гмитров дан, Петров дан, Св. Николу); И л и ћ и од Гмитра, „несу од нигде одотле су“- такав је уопште одговор на порекло!); С т о ј а н о в и ћ (1к) ; С т о ј а н о в и ћ и (2к, од Златана); М л а д е н о в и ћ и (2.к, од Милије, „по причање несам чул од никуд да су дошли“) ; Ђ у р и ћ и (2.к,); С т е в а н о в и ћ и(Џивџановци)- 5,к, „једна поделбина“; Ђ о к и ћ (Ранђел, 3.к, три „поделбине“): П е т р о в и ћ М и к а и л (1к., 5 брата у у задрузи, Микајло је старешина задруге); Г о л у б о в и ћ и (4к, поделбине).
    Зна се да су досељеници у Ј а к о в љ е в е: Н и к о л и ћ и (2к, од Спасе, славе Гмитров Дан и Петров Дан)-из „Паљинци“.
    К о с т а д и н о в и ћ и (Гопићи)-2к, од Стојана, су пореклом из Клисуре (Знепољ), отуда им је „пребегал“ деда (човеку од 40 година) ;
    Ђ у р и ћ и (1к, Стојан) из Горњег Гара , доселио се пре 50 година, дотерао га господар да буде при ковачници. М и л о в ан И в а н о в (2к)-из село Брод.
    У овом делу села има има 2 куће српских Цигана, који су ковачи , неки свирачи, а и просјаци; говоре цигански и спрпски, служе, Св. Николу.

    – У К р с т и ћ е в е било раније 3-4 кућа, пре 60 година је било 7-8 кућа, а сада их има 15 кућа.
    Овде становао неки С о л и ћ, па побегао у Мезграју. Давнашњи су у овом „селу“ Б р а н к о в и и Џ о к а, „они несу дошли“; Б р а н к о в и х је 5 кућа, славе Гмитров Дан, од њих је и Ј о в а С т а н к о в и ћ. После се доселио Ј о в а н (отац човеку од 70 година), од кога су Ј о в а н о в и ћ и (3.к, славе Гмитров Дан); дошао је од Јаковљевих, из фамилије Џ и в џ а н ц и (Стевановићи);
    С т е в а н доведен из П р ж о ј и н и х. М л а д е н је призећен из Дејана, овај призетио Р а н ђ е л а из Р а ј и ћ е в и х, а овај М и т у из Р а ј и ћ е в и х-само 1 кућа и она на „призетци“ (славе Гмитров Дан). И л и ј и н и (3.к, Павол, Пејча, Крста)- од браће д е д а М л а д е н а и И в к а ; од њих је и П е т а р К р с т и ћ. Славе Гмитров Дан.

    – У „П р ж о ј е“-П р ж о њ е“ ( на 17 кућа старе су породице-„ћутуклије“- Г р н ч а р о в ц и (2.к. славе Св. Николу) и М и л е н о в ц и (5.к., славе Св. Николу): доселили се Н и к о л и ћ и из Модре Стене, крсна слава Св. Никола, овде се преудала мајка претка, зову се још и Ј а н к о в ц и.

    – У делу „села“ Р а ј и ћ е в е постоје „поделбине“ деда В е л к а и С т а н о ј а
    (4 куће у групи). Даље С т а м е н к о Г о л у б о в и ћ (1.к,); д е д а Г м и т р о в и (3.к, „поделбине“); С т е в а н о в и ћ С т о л к о и Р а н ђ е л (звани „чивути“-2к.,): Р а н ђ е л о в и ћ А р с а (1.к,); П е ј ч а Б р а н к о в и ћ „Чокеша“(1к) из Горње Гаре, одкуда им је „деда преш’л, где су њиве Грнчарове.

    (Запис 1910.г., Р Николић).
    ИЗВОР:- ВЛАСИНА И КРАЈИШТЕ, Риста Николић, САНУ 1912.г., Београд,стр)

    Приредио:Мирослав Б Младеновић Мирац
    8.март 2017. Власотинце, Србија

    Одговори
  • Милан Петрунов

    Са мајчине стране моји су из Равне Дубраве, општина Гаџин Хан, раније Власотинце.
    Покојни деда ми је причао да су давним пореклом били Пећанци, тј из Метохије па су због зулума побегли и населили се у Орах. После ослобођења пређу у Равну Дубраву, махала Млаџинци, која се од центра села спушта ка Крчимиру. Тај који се преселио је имао 3 сина, ћерке нису упамћене. Од синова су сада Костићи, Тодоровићи и још једни (заборавио сам). Све три фамилије славе Светог Јована. Не сматрају се више великим сродством али се не узимају међусобно. Прадеда Милутин (мислим да је он син или унук Костин, више нисам сигуран, био сам мали, а више немам кога да питам) је био Солунац. Већина су сад апо Нишу или Бечу.
    Мајкин стриц Слободан Костић, син Милутинов, је био мобилисан у партизане, а после рата је ишао на кулук на изградњу бране на Власинском језеру. Тада је прошао кроз Орах више пута, али није умео да нађе остатке старих кућа, гробље или рођаке. чак није био ни сигуран да ли је остало тамо наших рођака или су се сви раселили.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top