Poreklo prezimena, selo Gornji Orah (Vlasotince)

Poreklo stanovništva sela Gornji Orah, opština Vlasotince. Istraživanje saradnika portala Poreklo Miroslava B. Mladenovića Mirca, lokalnog etnologa i istoričara

 

Nastanak sela i naseljavanje stanovništva

Selo Gornji Orah se nalazi sa desne strane reke Vlasine planinskih visova-pobrđa i litica; prema delu atara lužničkog kraja.

Prema saznanjima, selo datira još iz ranijeg perioda, još u vremenu vladavine Turaka, jer je ovde prolazio “carski drum” prema Carigradu – iz sela Svođe, preko Tegošnice, Krivog dela, Tumbe-prema Carigradu.

Samo naselje je razbijenog tipa, na desnoj strani Vlasine, u laktastom proširenju, neposredno po izlasku iz klisure, u visinskom pojasu 325-736 metara nadmorske visine, pored puta Vlasotince-Crna Trava, 20 kilometara od Vlasotinca.

Selo je bilo “derbendžisko”-znači imalu “predstražu”(poluvojne pozadinske straže), naoružanih vojnika “hrišćana” , čuvara klanca, prolaza Turaka-od napada hajduka na turske karavane, sa prolazom od hajdučije, koji su čuvali straže i udarali u bubnjeve na brdima, ako su se pojavljivali hajduci- koji su ovde prolazili konjima; često sa bisagama punim tovara zlatom opljačkanom od “srpske raje”.

Početkom 18. veka ovde su silom dovođeni “stražari-hrišćani”, sve do početka 19. veka -čak iz Bosne i Hercegovine.

Zato je ovde i bilo dosta pobuna i čuvenih hajduka koji su ovde jatakovali, jer se nije mogao podnositi turski zulum.

U tom vremenu postoji i istoriska ličnost iz selo ORA, čuveni hajduk Masenga- s početka 18. veka, koji je ratovao na planini Romaniji.

U svoje rodno selo Gornji Orah je jatakovao od Mitrovdana do Đurđevdana.

O čuvenom haduku Stojanu Masengi, autor ovog članka je nadahnuto napisao i rodoljubivu pesmu, u kojoj se iskazuje večita i surova borba Srba za nacionalnu slobodu protivu petovekovnog turskog ropstva.

Selo je u početku bilo na “kup” pored “stražarnice”, potom se stanovnišci kao stočari naseljavali u gustacima neprohodnih šuma i bežali prema planinskim visovima.

Tako su pored ovčarskih koliba pravljene i početne kuće”busare”, a živelo se u ovčarskim kolibama-straćarama, u kojima se samo čuvala stoka.

Tako negde gde se skrivalo od raznoraznih bežanija-čak i iz drugih delova okoline Vlasotinca, Leskovca pa i Šumadije, Makedonije, Crne Gore, Hercegovine – ovde u ovom neprohodnoom vlasinskom planinskom kraju pronalaženo je mesto spašavanja žive glave.

Tako čak ima danas i toponmima (naziva mesta)-raznoraznih bežanija iz moravskih sela-pa čak naziv zaseoka “Priboj” (leskovačko selo), onda šljivara, po nazivu “Šišavački”(sela Šišava) – kada se spašavalo do pljački i paljevima Turaka u bunama i ratovima u 19 veku.

Jedan deo stanovništva – hrišćansko je “prebačivano” iz drugih “derbedžiskih” sela poput: Grnčara, Mezgraje, Bonjinca-iz lužničkog kraja.

Posle oslobođenja selo je u mahalama: Lukačevo zadržalo svoje rodove, ali u u mahalama: Jezdine i Ćuove. Zaseljavano je iz susednih sela i sa vlasinske oblasti i Crne Trave, a čak i iz vlasotinačkoga i moravskoga kraja.

Dakle, stanovništvo je “starosedelačko” i mahom doseljeno iz susednih sela: Ramnog Dela, Pržonja i dr.

Selo je eletrificirano 60-godina 20. veka, imalo prodavnicu, četvororazrednu osnovnu školu, a do 70. godina deca su završavala osmogodišnju školu u selo Svođe, dok je otvaranjem 70-godina 20. veka osmogodišnje škole u selo Tegošnica, omogućen školovanje sve dece iz ovih planinskih sela na mnogo manjoj razdaljini za pešačenje iz planinskih ćuvika do škole.

Predanje o nastanku sela Gori Orah (Ora):

Na izlazu mahale Vlasina, prema selu Gornji Orah, postojao je Turski Han i konjušarnica, a ispred Hana je bio veliki orah, pa se mesto prethodno nekada zvalo Donji Orah.

Uzvodno pored reke Vlasine, da bi na nekoliko kilometara postojao i drugi Turski Han sa puškarnicom.

Ispred Hana se nalazio veliki orah (ora), po kome je tadašnje naselje dobilo i naziv Gornji Orah (Ora).

Selo ORA (ORAŠAČKI HAN) se navodi u turskom popisu iz 1516. godine (31 domaćinstvo i 16 neoženjenih) kao derven Orah, od koga su vremenom nastala četiri danas posebna naselja – Aleksine, Jakovljevo i Gornji Orah.

U tursko doba poznat je po putnoj krčmi-hanu, za koji se vezuje današnji naziv mahale Orašački han.

Stanovništvo je srpsko i slavi krsne slave: Sv.Jovan, Sv. Aranđel, Sv. Nikolu i dr. Seoska slava (litije) su Markovdan.

Selo Gornji Orah (Ora) deli se na mahale (Ćuove, Vrelo, Lukačevo, Orašački Han, Jezdine i dr,), Ubraja se u stara sela.

Selo ORA (ORAŠAČKI HAN) se navodi u turskom popisu iz 1516. godine (31 domaćinstvo i 16 neoženjenih) kao derven Orah.

Selo Orah je selo koje se proteže na stranama doline Vlasine, čine planinski zaseoci: Ćuovo, Lukačevo, Aleksine, Pžojina, Vrelo; Jakovljevo (s leve strane reke Vlasine u izvorištu Male reke), Rajićeve, Krstićeve i Jezdine.

Aleksina mahala vodi poreklo od tri brata Stoilka, Jovana i Janka. Ovde ima doseljenika iz Pržojninih, Ramnog Dela i Bonjinca.

Lukačevo (oko 30 k) su od braće Luke i Peše, a došli su iz Lužnice.

Ćuovo (oko 35k) je od Radana, Milojka i Nikole.

Jakovljevo je selo između dva izvorišna kraka male reke na strmoj sredoridini. U njemu su familije: Krstići (7k), Jovići (4k), Petrovići (3k), Jankovići (6k), Ilići (5k), Stojanovići (4k), Mladenovići (3k), Đurići (3k), Stefanovići (6k). Đokići (4k), Golubovići (6k). Nikolići u Jakovljevo su od Paljinčana, Kostadinovići ili ili Gopići su iz Klisure, Đurići iz Gornjeg Gara, Milovan Ivanović je došao iz sela Brod.

Od Jakovljevih su Jovanovići u Krstićevu, Stevan je iz Pržojninih, Mladen iz Dejana, Ranđel iz Rajićeve, Nikolići (12k)-slave Sveti Nikolu su iz Modre Stene, Pejča Branković „Čokeša“ je iz Gornjeg Gara (Rađeno po R.T. Nikoliću (“Naselja srpskih zemalja, knjiga VIII, str. 346).

Rod ŽIVKOVCI: Živko se naselio iz selo Grnčar kod Lužnice. Kasnije je bio i prvi presednik orašačke opštine posle oslobođenja od Turaka 1878. godine.

Prema pričama starijih ljudi iz 1975. godine, još se pamte priče o turskoj puškarnici, koja je kasnije bila apsana. Dok je ovde te godine 20. veka , na tom mesto pored reke Vlasine bila seoska prodavnica.

Zabeleženo je predanje da “starinci vode poreklo “od žena Latina, jer su muški Latini u ratovima izginuli”, a i sam autor je zabeležio u selo Jakovljevo (Ora) 1975. godine, kao i u selo Zlatićevo (podvukao M.M 2012.g. Vlasaotince).

Kasnije posle Drugog svetskog rata (1945. godine) selo Gornji Orah je administrativnom podelom podeljeno na sledeća sela: Gornji Orah(Lukačevo, Ćuove i Jezdine), Aleskine, Pržonje, Vrelo, Jakovljevo (Rajićevo, Krstićevo, Jakovljevo).

Da bi kasnije čak i na kraju 20 veka mnogi još često selo (zaseok Jakovljevo-na „orašačkim širinama“-prema selo Zlatićevo), umesto izgovora reči JAKOVLJEVO izgovarali „idemo na sabor u selo ORA.

Posle oslobođenja od Turaka 1878. godine Gornjoorašani su se bavili mahom stočarstvom, potom na početku 20. veka i pečalbarstvom. Bili su poznati pečalbari-ciglari (Ćeremidžije) širom Srbije i stare Jugoslavije. Mnogi du bavili i drugim zantima, pored stočarstva.

Danas na početku 21. veka u selu Gornji Orah (pored reke Vlasine) sablasno stoji zatvorena četvorogodišnja osnovna škola u selo pored puta u mahali Orašački han.

Samo su ostali ostaci nekada kafane i prodavnice pune života u planini, a i ostatka “puškarnioce” (u kojoj je bila nekada i opština).

U brdu još ima po koja kuća staračkih domaćinstava u mahali Lukačevo, dok ostala dva naselja: Jezdine i Ćuove, još postoji život, pa je čak u selo Jezdine asfaltiran put i otvorena nova četvorogodišnja škola na početku 21. veka.

Nadajmo se da će se još ovde čuti pesma nekada čobanica, lazarica, hajdučkih pesama guslara, gajdaša na saborima i frula-a ovi ljudi su mahom veselog mentaliteta, da zapevaju i zaigraju u kolo, a i večito su bili slobodoljubivi i uzimali učešće u svim borbama protovu raznih zavojevača za nacionalnu i socijalnu slobodu.

Nadajmo se da se neće ugasiti ognjišta na planinskim visovima i da će ovo selo produžiti život u planini. Jer su ostali još mladi ljudi koji su u pečalbarstvu – zidari, koji su napravili lepe kuće i neki čuvaju pčele i osmišljavaju seoski život u kome ima još nade da se čuje plač dece i da ima učitelja u selo da im uči decu.

*  * *

STARINE:

Značajne starine su: Gradište, manastirište i dr.

Godine 1975-1980. iskopan ćup sa nepoznatom sadržinom na mestu zvana „Pupoljak“ kod Lukačevo. Zapremina ćupa od grnčarije je 50 litara. (Podvukao: M.M (2012.g. Vlasotince ). Pričali su meštani da je u tom ćupu i bilo zlatnika, koji su rimskog porekla, a imao sam prilike 1970.godine da ih imam u rukama kada su mi ih dali učenici (Rade Mitrović u peti razred) tada otvaranjem škole u selo Tegošnica (bio nastavnik matematike početnik) ali iz neznanja sam ih dao sa sakupljenim starim novcem Markoviću u Bački Maglić 1971. godine (rodom iz okoline Grdeličke klisure ).

Zabeležili: Miroslav Mladenović (tada nastavnik u ns. Tegošnica 1970.g.) i jun 2012.g.odine: Žarko Živković (1949.g.) iz mahale Lukačevo selo Gornji Orah, živi u Vlasotince

* * *

Legende o hajduku Stojanu MASENGI:

Bio je visokog rasta, plećast čovek, nosio kuburu, nosio hajdučko odelo, znao da govori arnautskim i turskim jezikom.

Nadimak hajduk „Masenga“-Stojan je dobio kao „opasan hajduk“-na turskom jeziku.

Hajdukovao je u 18. veku u duba pod Turcima.

Još kod starijih ljudi u Gornjem Orahu se prepričava-kako je u Gornji Orah, u obilasku dece i žene u vremenu jesenje zadušnice, njegova žena svarila mleko, pa mleko i žito stavila na klin pred kuću-kako bi davala znak da je slobodan dolazak Stojana Masenge kod kuće od turaka.

Došao Stojan Masenga kući i počeo da kusa mleko.

Selo Gornji Orah, zvalo se Orašački Han.

Selo Orah je bilo derbendžijsko selo, u kome su po klancima stražu čuvali „stražari“-hrišćani, koje su silom postavljali turci da čuvaju stražu i obezbeđivali nesmetan prolaz turskih karavana od hajduka u prolazu za Carigrad.

U početku su „stražari“ bili iz hrišćanskog stanovništva, a pri kraju 18. veka su stražu čuvali turci.

Neki špijun iz sela potkaže Stojana Masengu Turcima-jer u Gornji Orah tada bila „turska straža“-pa Turci opkole kuću.

Pitaju ga Turci – jesi li ti Stojan Masenga?

On je umesto odgovora-lako uhvatio jednog turskog vojnika, potom ga bacio veoma daleko od njegove kuće.

Priča se da od njegove jačine fizičke snage-zamahom Turčina su papuče odletele u Popazikin dvor, a haljine Turčina su ostale u ruke Masenge.

Toliko je Stojan Masenga bio jak čovek i odvažan hajduk.

Ostali Turci su se razbežali, pa je potom odmah hajduk Stojan Masenga pobegao u šumu.

Prema kazivanju deda Vladimirovog dede Krpuza (živeo 103.godine)-hajduk Stojan Masenga je boravio sa svojom družinom u njihovoj vodenici na reci Bistrica u selo Predanča.

Prema toj priči, kao od šale je na ramenu doneo dvisku-mladu nejagnjenu ovcu za klanje hajducima, koji su se nalazili u vodenici.

Posle hajdukovanja u ovom kraju, pobegao je na planini Romaniji kod Sarajeva.

U istoriografiji je zapisano i ovo:

– Na planini Romaniji kod Sarajeva, ga opkolila turska vojska da ga živog uhvati rečima: „Držte Masengu“-ali znajući turski hajduk Stojan Masenga je vešto pobegao u planine.

Zapisano je u istoriskim spisima; a i ostala su predanja o njemu da je skakao 24. stope, a njegov konj je skakao 16. stopa i da takav junak nije bio rođen u ovom kraju.

Njegovo hajdukovanje se spominje i u istorijskim spisima 18. veka.

Zapis: 1975.g. s. Gornji Orah i selo Predanča(G.Dejan) Vlasotince

Kazivači: deda Vladimira Ilić (1882.g)-solunac, valja i vodeničar selo Šredanča (G.Dejan); Svetozar Stojanović (Stevanović) (60.g), koji je odseljen u selo Stubla kod Leskovca – rodom iz selo Gornji Orah.

Zabeležio: Miroslav Mladenović lokalni etnolog Vlasotince

* * *

OBRAZOVANJE :

U selo Gornji Orah je sve do kraja 20. veka postojala četvororazredna osnovna škola, isturenog odeljenja (do 1971.g) OŠ “Dositej Obradović” sela Svođe, da bi izgradnjom osmogodišnje škole u selo Tegošnica “Vuk Karadžić” ta škola pripala selu Tegošnica. Migracija stanovništva je učinila svoje. Nekada iz ovog sela još u vreme vladavine pod Turcima učenici su sredinom 19. veka odlazili da uče školu u okolnim selima opštine Vlasotince i u lužničkom kraju, dok danas ta škola je ruinirana i tako je sablasna bez graje dece.

No, u mahali Jezdine (sada selo) je sagrađena početkom 21. veka nova četvorazredna škola.

Ovo selo sa okolinom je poznato sa mnogo obrazovanih-stručnih majstora, građevinskih preduzimača, a i učenih ljudi sa sticanjem srednjeg, visokog obrazovanja:

Mahala LUKAČEVO: Prvi školovani učitelji u drugoj polovini 20. veka:

Učitelji: Jovanović Dragoje (1949.g,) „Kalakuska“-završio učiteljsku školu u Vranje 1968.g, Živković Žarko (1949.g.) završio učiteljsku školu u Požarevac 1970.g.;

Vojna lica: Janko Tasić, potpukovnik Varaždin (Hrvatska); Milan Krstić, potpukovnik, Beograd (Srbija); Luka Stepanović(?), zastavnik, Požarevac (Srbija); Ilija Živković, zastavnik, Zagreb (Hrvatska)-svi su se aktivirali posle drugog svetskog rata 1945. godine.

Mahala JEZDINE: Dva doktora nauke (profesora) medicine: Stevan Ilić (1949.g.) i u 2012.g. profesor-dekan na Medecinskom fakultetu u Nišu i Mile Bogdanović (ekonomija-Leskovac, profesor na fakultetu)

Zapis: 2012.g. s. Gornji Orah, Vlasotince

Zabeležili: Miroslav Mladenović (1948) lokalni etnolog i Žarko Živković (1949.g.) iz mahale Lukačevo selo Gornji Orah, živi u Vlasotince

*

LUŽNIČKI DIJALEKT:

Zanimljivo je da ovaj deo Vlasotinca pripada govornom području južnog dela Lužničkog dijalekta, po pitanju dijalekta-narodnog govora. Ovde je prilog jednog takvog pisanog dokumenta u obliku “pečalbarskog pisma”, u kome se vidi sam način komuniciranja na jeziku Lužničana, sa pojedinim rečima iz bugarskog dela govornog područja znepoljske oblasti, jer je ovaj kraj više puta bio i geografski “pripajan” Bugarskoj. Sve do prvog oslobođenja od Turaka 1878. godine, pa i do 1918. godine je bio pokušaj “bugarizacije” po pitanju jezika ovog čitavog kraja juga Srbije.

*

PEČALBARSKO PISMO (Gornji Orah):

(Ciglar: Slavko Jovanović, svojoj ženi Mariji iz mahale Lukačevo)

Zdravo Mariće mi smo dobro i zdravo. S’g ne rabotimo jer svaki d’n pada ćiša. Načisto ga oćišilo. Od sebe se ranimo gazda nedava. Spimo sas krave u štalu. Mnogo ubave krave. Kvo rabotite. Imate li za ranu i idu li deca u čkolu. Porasnul li je onaj moj sin Dragosav. Pazi na njega i na Janka i na Božu. Još malko pa ču dojdem za našu slavu Bogorodicu. Do t’d otvarajte oči, dok ja nezapečalim pare pa če da ima za sve.

Selo Mihajlovac kod Smedereva, 1946. godine

Zabeležili: učitelji Dragoja Jovanović (1948.g.) i Žarko Živković (1949.g.) iz mahale Lukačevo selo Gornji Orah

*

IZREKE, POREĐENJA, DOSETKE (s. Gornji Orah):

Zanosi se ko lejka niz Moravu. Zanosi se ko muda u kosidbu. Pijan ko motka. Pijan ko čep. Platiće ko Grčka. Provel se ko bos po trnje. Smeje se ko lud na brašno. Liči mu ko na pile sise. Drema ko sojka na jugovinu. Glup ko budak. Tup ko tranakop. Ni luk jel ni luk mirisal. Ima dupe ko sirotinjske naćve. Ima dupe ko četnički ranac. Ružan ko lopov. Lep ko slika, ružan, grozan ko da ga je Hitler pravil. Grozan, ko da su ga deca pravila za ručni rad. Najebal ga ko žuti mravi. Pravi se ko da je Englez. Ćuti ko miš u trice. Iscepil ga ko svinja branjav džak. Uživa ko šljiva u govna. Kad je neko mnogo bolestan miriše na čamove daske. Jezik mu velik ko autoput. Raduje se ko dete za zvečku. Kad oće i mrtav prdne i bik se oteli. Šljam-šljum pa niz drum. Ma pravi se Toša, znaje on sve. Na magare još nije ispravio onu stvar. Peva ko slavuj. Pravi se ko mazna marija. Raste ko friški kvasac. Ladan ko boza. Ma ne znate odakle je šupalj. Bašta ti nije staklorezac, pomeri se od televizor. Ma smotan si ko sajla. Prima se ko baba pred penziju. Smrdi ko tvor. Pojel kokošinju nogu, za onog ko ne čuva neku tajnu. Ćuti ko zaliven. Zbunil se ko da je jel bunije. Izgleda ko pokisla kokoška. Gladan ko kuče. Ma dobar ko lebac. Ni ora da mu ne uzmeš iz ruke-za onog ko je mnogo prljav, zapel ko Bugarin na Tumbu. Miran ko jagnje. Ma nesam ni ja vesla sisal. Niko nije u dupe prajen. Otpal ko trinaesto prase. Dosadan ko stranica. Ne smatra ga ni za crvljivu slivu. Priča ko navijen. Cepi se, smeje ko šifonske gaće. Jede gomna da mu se ne pije voda. Misli da je Boga uvatio za muda. Vrti se ko prdež po gaće. Slažu se ko rogovi u vreću. Udrvil se ko pržonjski kišir. Ono što ne želiš sebi, ne čini drugom. Jede se ko mlad mesec. Svi za jednog, svi za sebe. Vol vrlja, vrlja pa sebi u šiju. Krotko jagnje dve majke sisa. Kuj neće popa u ruku , on će popadiju u dupe.

Zabeležio (jun 2012.g.): Žarko Živković (1949.g.) iz mahale Lukačevo selo Gornji Orah, živi u Vlasotince

* * *

UČESNICI U RATOVIMA:

U ovim krajevima oduvek je stanovništvo bilo rodoljubivo, borilo se za slobodu.

Počev od hajduka Stojana Masenge do učešće Gornjoorašana u svim bunama i ustanicima protivu Turaka u borbi za slobodu protivu petovekovnog ropstva.

Gornjoorašani su uzeli učešće i u svim ostalnim ratovima; balkanskim, Prvom i Drugom svetskom ratu – protivu zavojevača i fašizma, kao i samog pokušaja u Prvom i Drugom svetskom ratu od “bulgarizacije”.

Mnogo je tada narod sela i okoline propatio preživeo mnoga zla u krvi.

Na stratištima mučenja i porobljavanja, internacije stanovništva u Bugarskoj-mnogi su ostavili svoje živote.

Mnogo njih je dalo svoje živote od: Cera, Gučeva, Kajmakčalana, Bitolja, Bregalnice, Sremskog fronta….

Gornjoorašani su uzeli učešće i u zadnjem građanskom ratu: na Kosovu, prilikom raspada stare Jugoslavije, 1992- 1999.godine.

Mnogi su pričali svoje ratne priče o istorijskoj “albanskoj epopeji” Srba prilikom prelaska preko Albanije.

U tome je bio i učesnik Balkanskog rata i Prvog svetskog rata (1912-1918.g): Nikolić Stojanča „Ćopa“-Solunac.

Svoje živote za slobodu protivu fašizma u Drugom svetskom ratu (1941-1945) su dali: Partizani: Živković Stevan, poginuo 1943.g na Beli Breg-Vlasotince, Mladenović Stojan istog dana poginuo od Bugara; Stojiljković Stanimir iz Ćuove u osmoj godini života poginuo od bombe.

Zapis: jun 2012.g. s. Gornji Orah, Vlasotince

Zabeležili: Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar i učitelj Žarko Živković (1949.g.) iz mahale Lukačevo selo Gornji Orah, živi u Vlasotince

* * *

MUZIKANTI:

GAJDAŠI: Nikola Krželija (gadaš), Jovan Odža (gajdaš), Dine tasić (harmonikaš),

PLEH MUZIKA (trubači):-Rajkova grupa-Pržojne

Stojanča-Pržojne (harmonikaš)

Moša-Gerza (harmonikaš)-Ćuove

Pleh muzika-Doboroviš-Voja Gligorijević (trubač)

Zabeležio (jun 2012.g.): Žarko Živković (1949.g.) iz mahale Lukačevo selo Gornji Orah, živi u Vlasotince

* * *

NOŠNJA:

Muška i ženska: kožuci, anterije, šamije, vutare, svinjski opanci, jeleci, klašnjena odela

* * *

ZANATI I ZANATSKE RADNJE

Lukačevo: Stojanča Kržalija-Bonbondžija; Sima-dućan za probušeni tegovi; Dragoslav Živković: kolar, stolar, pinter; Savka Živković-šnajder;

Gornji Orah: Toma Mladenović:-kovač; Svetislav „Duga“:- vodeničar; Moša Mladenović „Vukša“:-potkivač; Caka „Duga“:-grnčar; Jovanović Nada:-ćilimar; ciglari, građevinari (dunđeri).

Zabeležio ( jun 2012.g.): Žarko Živković (1949.g.) iz mahale Lukačevo selo Gornji Orah, živi u Vlasotince

* * *

SEOSKE SLAVE (LITIJE) I KRSNE SLAVE:

LUKAČEVO: Krsne slave i litije (seoska slava): litija Markov Dan

Mahale (Krsne slave):

Petkova Livada: Petkovica, litije Markovdan

Božinci: Bogorodica

Kalakuskinci: Bogorodica

Livađe: Bogorodica

Keserovci: Sveti Jovan

Kajsilovci: Sveti Ranđel

Orašje: Sveti Ranđel

Odžinci: Gmitrovdan

Čukar: Sveti Jovan

Plešinci (Vukšinci):- Sveti Sava

Radina Padina: Mitrovdan

*

ĆUOVE:Litije (seoska slava) i krsne slave: litija Uskrs

Mahale ( krsne slave):

Šumanovci: Sveti Ranđel

Pešino Eremište: Petkovica

*

JEZDINE: Litije (seoska slava) i krsne slave: litija Jeremija.

Krsne slave: Sveti Jovan, Sveti Đorđe (posna 9.dec.),Đurđic, Sveti Nikola, Dmitrovdan, Stevandovdan.

* * *

 

POREKLO PREZIMENA PO RODOVIMA:

 Lukačevo-Gornji Orah:

 

Prezimena po rodovima mahala:

Mahala KRUTILOVCI:

Živković (9k), prezime Živković

Tasići (8k), prezime Tasić.

Mahala PLEŠNICE:

(Vukšinci) Mladenovići (5k), prezime Mladenović, krsna slava Sveti Sava,

Mahala ORAŠJE:

Pejčići (4k), prezime Pejčić,

Radičevići, Prezime Radičević.

Mahala „KRST“:-

Jovanovići (1), Jovanović, krsna slava u selo: Krstovdan (stara familija), živi kod MIRO DRVO-„Krst“. Stari Kumovi Živkovići iz Lukačeva.

Druga familija Jovanovići „Kalakuska“-dobila naziv KUSKA, tako je ovčar povikivao prema ovci „Kuski“ rečima: GALA KUSKE, što je kasnije povezivanjem dve reči KALA i KUSKE se dobio naziv familije KALAKUSKE.

Mahala LIVAĐE:

Mladenovići, prezime Mladenović

Jovanovići (3 k), prezime Jovanović (krs. slava Sveti Nikola)

Mahala KISELICE:

Jabuke (3k),

Čukar (3k) – prezime Nikolić, krsna slava Sveti Jovan

Mahala „PRIBOJ“:

Mahala DUGESLINCI (4-5.k)

prezime Cvetković (ulaz u Gornji Orah), imali vodenicu.

Mahala POPUNJAK (Rid):-

Grozdanovići, prezime Grozdanović.

Mahala ŠOBARCI:

Stamenkovići, prezime Stamenković (Mika „Šobarac“).

Mahala ČUKAR (Pekari):-

Nikolići, prezime: Nikolić, Mitrović.

*

Ćuove – Gornji Orah:

Cvetanović (3k) krsna slava Sveti Stevan,

Stoiljković „Terza“, krsna slava Gmitrovdan,

Živković (2k), Krsna slava Sveti Đorđe (posna slava-9. decembar), Živković Jovan (isto)živi u Ćupriji – drugi rod.

Ranđelović, krsna slava Đurđic,

Đokić – svi slave Sveti Stevan,

Kocić,

Stanojević (3k), krsna slava Sveti Nikola,

Anđelković, Spasić, Filipović, Cvetanović, Stefanović – svi slave krsnu slavu Gmitrovdan.

Lepojevići – imaju veze sa Lepojevićima u selu Stranjevo (Lepoja poreklom iz Gare.)

………………………………………….

*

Poznati rodovi – prezimena familija i krsne slave:

Jezdine-Gornji Orah:

Đokić, krsna slavaPetrovdan,

Ilić (4k), krsna slava Sveti Nikola,

Marković, krsna slava Sveti Nikola(19 decembar)

Kocić, krsna slava Sveti Stevan,

Bogdanović i Stanojević – krsna slava Đurđic.

………………………..

Zaseok JEZERO:

Nikolić, krsna slava Ranđelovdan

…………………………………………………………

*

RODOSLOV FAMILIJE ŽIVKOVIĆ – Lukačevo (G. Orah)

Rodonačelnik: Živko (doseljen iz Grnčar)

Živko: sin Dimitrije

Dimitrije: sin Arsa

Arsa: sinovi i snaha:

1. Stojan – Milkana

2. Jovan – Sojanka

3. Dragoslav – Mileva

3. Svetislav – Risimka.

Stojan – Milkana: sinovi i snaje:

1. Vladislav-Stanica

2. Čedomir-Slavica

3. Mijomir-Nada:- ćerke i zetovi:

(1) Marija i Slavko

(2) Milena i Toma

Vladislav i Stanica (Gradska)-sinovi i snaje:

(1): Žarko – Bosana (Kozilo)

(2): Milenko – Mirjana (Krstićevo)

Čedomir – Slavica (Brod) sinovi i snaje:

(1): Dragan – Zorica (Pržojne)

Marija – Slavko (oba iz Lukačevo) – sinovi i snaje:

(1):- Boža- ? (Vrelo)

(2):-Janko-Borica (Pržojne)

(3):-Dragoslav-? (Darkovce)

Milena-Toma (oba iz Lukačevo) sinovi i snaje:

(1):- Dejan- ? (Lukačevo)

(2):-Nada-Ćeda (Lukačevo)

(3):-Milovanka-? )Požarevac)

Milomir-Nada (Lukačevo):-sinovi i snaje:

(1):-Jasmina-Časlav (G. Gare)

(2):- Žaklina – Darko (Kragujevac)

Žarko-Bosana:-(1):-Suzana-Zvonko (dadince)-sin Nikola. (2):-Sanja

Kumstvo: Staro kumstvo iz Gornji Orah. Kum Vitomir Grozdanović i njegovi sinovi Dragan i Predrag, krsna slava Pejčindan.

Zapis: jun 2012.g. selo Gornji Orah, opština Vlasotince

Zabeležili: Miroslav Mladenović lokalni etnoog i učitelj Žarko Živković (1949.g.) iz mahale Lukačevo selo Gornji Orah, živi u Vlasotince

*

Poreklo prezimena Živković (2), (rod KURTILOVCI-mahala Lukačevo)

Rod: KURTILOVCI- prema predanju KURTILOVCI su dobili naziv po veoma jakim ljudima, koji su „krutili(čupali) iz korena drveće.

Rodonačelnik: Živko

Živko: sin Dimitrije

Dimitrije: sin Arsa

Arsa: sinovi i snaha:

1. Stojan – Milkana

2. Jovan – Sojanka

3. Dragoslav – Mileva

3. Svetislav – Risimka.

Prezimena: Živković

Poreklo naseljavanja: selo Grnčar (Lužnica)

Krsna slava: Pečindan

Poznat ovakav rodoslov:

Dragoljub (umro 1975.g.)-Conka(umrla 1989.g):-Ruža (živa), Dobrosav ((umro 1985.g), Mira (živa), Verica (živa), Dragoje (1945-1995).

Dobrosav-Milica:-Mile, Ljubica

Ruža-Svetislav(živ) :-Gordana, Zoran, Svetlana,

Mira-Dragoslav:-Nadica, radmila, Stole.

Verica-Milomir-Goran.

 

Dragoja Živković (1945-1997)-Marija(1945-2012): Boban (1967), Snežana (1970-udata u selo Sredor u rod Đikić), Goran (1964).

Goran Živković (1964)-Stojna: Marija, Miloš.

Boban Živković (1961)-Jasmina (1970): Bojan (1989).

Snežana (1970.g. Živković, s. Gornji Orah)-Goran Đikić)1965.):-Jovana(1996), Nikola (2001).g.

 

Zapis: 2012.g.

Kazivač: Snežana (Živković) Đikić, učiteljica rodom iz s. G.Orah

Zabeležili: Nikola Đikić, učenik petog razreda OŠ „B. Milenković“ s. Šišava-Lomnica i nastavnik matematike Miroslav Mladenović

*   *   *

MIGRACIJA STANOVNIŠTVA:

Negde sedamdesetih godina 20. veka čitav crnotravsko-vlasotinački kraj Povlasinja, u potrazi za ekonomskim boljim životom krenuo je u raseljavanje stanovništva širom čitave bivše stare Jugoslavije. Dobro majstori -pečalbari:z ciglari, pinteri i zidari, dobro su zarađivali u pečalbu i tamo gde su im se svideli bolji uslovi života, pravili su svoje kuće i odvodili čitave porodice. Tako se događalo da su se čitave familije selile na “kup” počev od grada Vlasotinca, preko Niša, Kragujevca, Smedereva, Vojvodine, pa do Požarevca i okolnih sela u Šumadiji i negotinskoj Krajini.

Učitelj Žarko Živković (1948.g.) iz sela Lukačevo( Gornji Orah) je dao svoj pregled iseljavanja stanovništva iz sela Gornji Orah krajem 20. i početkom 21. veka:

LUKAČEVO: Polovina stanovništva je odseljena u Požarevac, Vlasotince i Smederevo.

ĆUOVE: odseljeni u Niš, zaječar i Negotin

JEZDINE: Neki procenat odseljenih u Niš, a većina danas živi u selo Jezdine, gde je nedavno otvorena i škola sa 10 učenika i ima dve prodavnice.

 

AUTOR: Miroslav B. Mladenović Mirac (1948) lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije, 18. januara 2013. godine, Vlasotince, jug Srbije

IZVORI:

[1] Miroslav B. Mladenović Mirac: Iz rukopisa: “Sela u vlasotinačkom kraju”, 1970-2012.g., Vlasotince

[2] Miroslav B. Mladenović Mirac: Iz rukopisa: “Pečalnik (legende i predanja iz vlasotinačkoga kraja)“, 2012.g., Vlasotince

[3] Stamenković Srboljub: Geografska Enciklopedija naselja Srbije”, knj.1 (A-Đ).

[4] Kazivanja: Žarko Živković (1948.g.) učitelj, selo Lukačevo (Gornji Orah), živi u Vlasotince, 2012. godine