Област Лепеница – име и историја Reviewed by Momizat on . Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је прилог о области Лепеница, на основу књиге "Лепеница" из едиције "Корени", односно на основу петнаесте књиг Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је прилог о области Лепеница, на основу књиге "Лепеница" из едиције "Корени", односно на основу петнаесте књиг Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Област Лепеница – име и историја

Област Лепеница – име и историја

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је прилог о области Лепеница, на основу књиге „Лепеница“ из едиције „Корени“, односно на основу петнаесте књиге Српског етнографског зборника

Област Лепеница помиње се у српским споменицима први пут између 1198. и 1199. године у хрисовуљи, којом је Стеван Немања, велики жупан српски, поклонио својој задужбини, манастиру Хиландару, уз остале жупе и Лепеницу, коју је освојио од грчке земље. Сем тога налази се још на четири места: у хрисовуљи, којом је Стеван Првовенчани поклонио (између 1222 – 1228. године) својој задужбини, манастиру Жичи; у хрисовуљи, којом је деспот Ђурађ Бранковић потврдио (између 1428. и 1429. године) и у Лепеници баштину челнику Радичу, што је имао под деспотом Стеваном Лазаревићем….

До почетка 19. века Лепеница није била од утицаја на ток историјских догађаја у Србији. Свој политички значај она је изгубила још 1183. године, када је постала административна област Немањине државе. Питање је да ли је она била саставни део Рашке или Београдске Области, док је Немања није заузео (?). Г. Ст. Новаковић вели, да је уз Београд ишла област, за коју је сад тешко рећи, колика је била. Али по свој прилици ту је област сачињавала данашња Шумадија између Колубаре, Саве, Дунава, Мораве и развођа, које дели воду Голијској Морави. Ако је Београдска Област имала границе, које јој је г. Новаковић поставио, онда нема сумње, да је у њен састав улазила и Лепеница, јер да је потпадала под Рашку, Немања не би имао потребе да је осваја од грчке земље…

… Од половине 7. до почетка 9. века Лепеница је била под влашћу византијских царева, којима су припадале и остале српске земље на Балканском Полуострву. Када се почетком 9. века створила српска државица на реци Морави, лепеничка је област, по свој прилици, постала њен саставни део. Али је то трајало кратко време, јер су Бугари, заузели 838. године Мораву, дошли у додир с Властимировом државом и постали господари Лепенице. Године 971. византијски цар Јован Цимисхије освојио је све земље, које су дотле држали Бугари, али су оне наскоро потпале под власт маћедонског цара Самуила. У те земље долазила је и лепеничка област, коју су Грци, као и све остале, поново заузели 1018. године.

Немања је освојио од грчке земље Лепеницу 1183. године. Од тог доба она је била, с малим прекидима, саставни део српске државе све до пропасти деспотовине. Њу је држао Стеван Првовенчани, Кнез Лазар, деспот Ђурађ и деспот Стеван Томашевић…

… 20. јуна 1459. године Турци су заузели град смедеревски и српску деспотовину претворили у свој пашалук. С падом Смедерева пала је и Лепеница и постала саставни део најпре Смедеревског, а затим Београдског Пашалука. Од тог доба за пуних 230 година не помиње се у историјским изворима ни Лепеница нити иједно њено насеље, а крајем 17. века она је, као и сва северна Србија, постала аустријско-турско разбојиште…

… Према Пожаревачком Миру закљученом 1718. године Лепеница је дошла под аустријску управу заједно с осталим крајевима Београдског Пашалука, а 1739. године, после Београдског Мира, поново је постала област турске царевине. У међувремену од 1718-1739. године она је била у миру изузев 1737. године када је преко ње прешла немачка војска из Београда за Јагодину, додирнувши ова њена насеља: Рачу, Лапово и Баточину…

…По одредбама Свиштовског Мира закљученог 1791. године Београдски Пашалук остао је и даље под турсклом управом, али је наскоро за тим у њему настало тако несносно стање за Србе, да се код њих јавила мисао о борби за ослобођење. Та мисао зачела се у језгру Шумадије: у Јасеници, Лепеници и Гружи. Отуда је Лепеница очишћена од Турака још одмах у почетку Првог Устанка.

Од 1804. године на овамо Лепеница се често јавља на нашој историјској позорници и заузима на њој врло видно место. Иако је од ње потекла буна на дахије у њој је било врло мало сукоба с Турцима јер су они умакли из Крагујевца још 1804. године… Мада хроничари не спомињу Лепеницу од 1805. до 1813. године закључно ипак је несумњиво, да је она најживље учествовала у Карађорђевим ратовима за ослобођење, јер је у њој рођен вођ Првог Устанка Карађорђе, а сем тога четири чувене војсковође: Младен Миловановић, Јован Димитријевић – Добрача, Сима Паштрмац и Павле Цукић. Хаџи-Проданова буна, подигнута 1814. године, нашла је одзива и у Лепеници…

… За време Другог Устанка Лепеничани су начинили свој логор на Становима у близини Крагујевца… Од 1817. године до данас у Лепеници су се десили многи знатни политички догађаји, а сем тога у њој су постале прве културне установе и тековине српске. Тако је почетком 1817. године Крагујевачка Нахија учествовала у побуни противу Кнеза Милоша, коју су подигли: Сима Марковић, Павле Цукић и Драгић Горуновић. Исте године ноћу између 12. и 13. јула, одсечена је глава Карађорђева у лепеничком селу Радовању. Идуће, 1818. године, Крагујевац је постао престоница Србије, али је већ 1841. године, указом Кнеза Михаила ‘централна управа земаљска’ премештена из Крагујевца у Београд. Године 1842. учествовали су Крагујевчани и Лепеничани у Вучићевој Буни противу Кнеза Михаила. О Духовима 1869. године велика народна скупштина донела је у Крагујевцу, Устав земаљски: тим је актом Србија постала уставна монархија.

У Крагујевцу је отворена прва штампарија (1830. године) и штампана прва књига (1832. године) у Србији. У њему је основана Војна Академија (1837. године), Лицеј (1838. године), државна Тополивница (1857. године) итд.

 

ИЗВОР: Цитати од страна 10 – 15 из књиге ЛЕПЕНИЦА, насеља, порекло становништва, обичаји, коју је приредио Борисав Челиковић, у едицији „Корени“, Београд, Службени гласник, 2010, фототипско издање „Насеља српских земаља, књига 7, коју је уредио др Јован Цвијић 1811. године у издању Српске краљевске академије – Српски етнографски зборник, књига петнаеста.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић, Сента, 14. јануар 2013.

Корени


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top