На данашњи дан: Умро Данило I Петровић Његош Reviewed by Momizat on . 11. јануара 1735. - У манастиру Подмаине умро Данило Шћепчевић Његош, оснивач династије Петровић-Његош. Током његове владавине је на Бадњи дан 1702. изведено ис 11. јануара 1735. - У манастиру Подмаине умро Данило Шћепчевић Његош, оснивач династије Петровић-Његош. Током његове владавине је на Бадњи дан 1702. изведено ис Rating: 0
You Are Here: Home » Данашњи дан » На данашњи дан: Умро Данило I Петровић Његош

На данашњи дан: Умро Данило I Петровић Његош

11. јануара 1735. – У манастиру Подмаине умро Данило Шћепчевић Његош, оснивач династије Петровић-Његош.

Током његове владавине је на Бадњи дан 1702. изведено истребљење потурица, које је Петар Други Петровић Његош опевао у „Горском вијенцу“. Кад га је у Печују 1696. завладичио избегли српски патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић, преузео је сву духовну и световну власт у Црној Гори и право да бира насљедника из своје породице. Према том правилу, владари из династије Петровић одређивали су за наследнике неког од синоваца, јер као владике нису могли да се жене. Ослободилачки покрет у Црној Гори је под Данилом Првим ушао у фазу борбе за ослобођење од турске власти и за независност Црне Горе, при чему је била пресудна победа над Турцима у бици на Царевом Лазу 1712. Успоставио је везе с Русијом посетом цару Петру Великом 1715. и знатно је подигао углед Црне Горе, а после смрти га је наследио синовац Сава Петровић.

Данило Шћепчевић је рођен у Његушима око 1670. године. Имао је свега 13 година када је 1683. године почео разорни велики Бечки рат, посљедњи освајачки поход отоманских Турака. Тешка времена кроз која је Данило у младости прошао су оставила битан трајан печат на његово искуство, омугућујући будућем владики да објективно сагледа и проучи судбину свога народа, што је било и пресудно за његово уздизање на ранг црквенога поглавара својега краја и за његове националне успехе који су уследили. Можда најважнијег догађаја, млади Данило је био, још као петнаестогодишњак, сведок битке на Вртијељци 1685. године, подсећајући „кнезове и старјешине црногорске“ на овај болан догађај 22 године касније и писму свима:

“ …Као што вам је познато, колико је само храбрих Срба, Грка, Бугара, Мађара, Нијемаца погинуло у Бечком рату… Претпостављам да ће вас многи прекоравати, али не брините о томе и немојте никоме одговарати, као племенити и познати хајдуци који погинуше.. на Вртијељци… На Митров-дан, 25. у мјесецу, 1714 ”

Данило Шћепчевић је први пут упознао српског патријарха из Пећи 1689. године на Цетињу, када је „свети човјек“ држао ватрене говоре и подизао морал црногорском народу, подстичући Црногорце да се у Христово име прихвате оружја и с његовим благословом крену у борбу против Мухамеданаца, сви уједињени, чак запретивши „под строгом казном екскомуникације“, забрањујући борбу под зеленом заставом, посебно под командом Сулејман-паше, који је у блиској прошлости тако много напакостио тамошњем хришћанском живљу.

Будући владика Данило из Његоша је посведочио и још један страховити догађај, тешку превару Млечана из 1692. године. Пошто су Црногорци претходно прихватили повратак млетачке власти у њихове крајеве с циљем борбе против Турака, у чему су побеђени, а Венецијанци и њихов вођа Ђовани Антоније Болица се повукли, Венецијанци су тајно минирали највећу црногорску светињу и потпуно је сравнили са земљом. Цетињски манастир је био најстарији објекат Цетиња, кога је основао још средњовјековни великан Иван Црнојевић 1484. године, а и за сам пораз и црногорско страдање окривљени су Млечићи. Уништавање црногорског националног и верског симбола, место где су се окупљали не само Црногорци, већ и Брђани, па 1680 чак и Приморци који су били подређени сасвим другој држави; светиње која је претходно била претворена у млетачну касарну и центар њихових гувернадура за Црну Гору, је имало за циљ превару примирја с Турцима и елиминацију главне препреке у продору римокатоличке вере на црногорске просторе, програмом који је установљен још 1638. године од стране Конгрегације за пропаганду вере у Риму. Ово је отворило пут неповерењу не само муслиманима, већ и католицима, и отерало будућег владику Данила у стопостотну учвршћеност у искључиво православној вери.

Данило Шћепчевић се још као врло мали младић замонашио, отишавши врло рано од своје куће, и отишао на учење пута Светог Саве у монашком миру и самоћи дружећи се и дању и ноћу са Господом Богом.

Владика

Још док су Млечани били на Цетињу, 1692. године, пре протеривања гувернадура Ђ. А. Болице и његове војске, изненада је умро владика Висарион Бориловић Бајица, њихов велики савезник који је у свом народу уживао огроман углед. Још 1690. године у време велике сеобе Срба је српски пећки патријарх избегао далеко на север, а Пећку Патријаршију заузео један фанариот, Грк по имену Калиник, који је спроводио турску државну политику у Српској Цркви. Венеција је имала више кандидата, све са своје територије (Боке которске, тј. тзв. „Млетачке Албаније“), али ниједан није био довољно добар, јер није у црногорском народу уживао велики углед. Једно време се разматрала и могућност да се остави место упражњено, како би лакше Венеција контролисала Црну Гору, или чак да се католички пропагандист постави на место Црногорске митрополије, што је брзо напуштено као тешко опција тешко прихватљива за Црногорце. Последњи и најозбиљнији кандидат им је био бивши београдски митрополит Хаџи-Симеон, али је и он напуштен због своје превртљивости (био је у служби Хабсбурговаца, потом Дубровачке републике, а на крају и пришао к Венецијанцима након великих поклона). Турски човек кога је предложио пећки патријарх Калиник није прошао на избору, већ је на Црногорском збору 1694. године изабран нико други до кандидат српског одбеглог патријарха Арсенија III Чарнојевића, Саватије-Сава Калуђеровић из Очинића. Но, владиковао је само непуне три године, и умро, што је поновно отворило питање цетињског владике.

Данило Шћепчевић из Његуша, нови кандидат Патријарха српскога, је као двадесетседмогодишњак изабран 1697. године на Црногорском збору за новог верског поглавара српске православне Цетињске митрополије, што је било битна прекретница у српској националној историји и један од неколико битних догађаја ових крајева који су означили турбулентни период великога Бечкога рата у јеку сукоба између Османлија и Венецијанаца. 1700. године се запутио у далеки Сечуј у хабзбуршкој Угарској, где га је хиротонисао српски пећки патријарх у избеглиштву Арсеније III Црнојевић за канонског Цетињског владику и Митрополита Скандарије и Приморја.

Следи црквени опис завладичења:

“ Патријарх је прије овог објавио својој пастви да ће се тога дана владичити млади црногорски господар, па зато су се стекла била у Сечују многа српска властела [..] Ово није био збор обичног владичења, те да су се стекли били људи из љубопитства, већ је то био збор најодабранији Срба, који имаду осећање за свој народ и за његову будућност, да учествују из топле љубави и усрдности при владичењу младог црногорског господара, да виде српску узданицу, да виде оног, који ће да оживи српски дух, српску слогу и узоритост, да створи српску државу; да се нагледају твораца нове српске врлине. ”

Владика Данило је изградио врло близак однос са патријархом Арсенијем Чарнојевићем, који му је био земљак и сусед, однос према свом надлежном у црквеној хијерархији се види и у писму „Поштованим кнезовима и старјешинама црногорским“ из 1714. године, где за њега Данило тврди:

“ …да није био рђав, већ свети човјек.., али је отишао напуствишви своје сједиште због страха од турске силе, а то није урадио из било којег другог разлога, јер је био вољен и од Бога и од владара, и волио га је ћесар и руски цар који му је послао (на дар) једну одежду и једну митру, као брату или сину.. ”

Године 1707, владика Данило Шћепчевић је разговарао са млетачким провидуром за Далмацију и Албанију Густавом да Ривом, из Херцег Новога, који је намеравао да у Боки окупи Грбљане, Мајине, Поборе, Бјелопавлиће, Никшиће, Куче, Озриниће, Цетињане и све преостале „народе“ Горњих Брда, али раније искуство и подозривост владике Данила није довела до обнове онога што је било крајем XVII века. Праву искреност је Данило показао према једноверној, словенској и православној Русији, оживљавањем историјских крвних и црквених српско-руских веза и преусмеравањем Црне Горе ка новој директиви, здружавања свих православних, конкретно словенских народа, на балканском полуострву, што је усмерило Црну Гору ка руском култу стољећима који су уследили потом.

У ту сврху, 1711. године је руски цар Петар Велики из династије Романова дао грамату Црногорцима и послао једнородне Србе, пуковника Михаила Милорадовича из Херцеговине и Ивана Лукачевића Подгоричанина да му донесу грамату на Цетиње, којом се упућује позив на општенародни устанак против Османског царства. Владика Данило је тада позвао све Црногорце и одржао један Општенародни сабор испред своје митрополитске резиденције, где је одржао један говор надахњивања:

“Ми смо, љубезна браћо Црногорци, чули да имамо христијанскога Цара на сјеверну страну свијета, Бог зна колико далеко, и вазда смо жељели за њега и за његово царство знати, но како смо у овијем горама са сваке стране затворени, тако нијесмо могли ни од кога ништа разумјети, и нама се чинило да он за нас, како за једну шаку малога међу змијама и скорпијама затворенога народа, не може ништа знати и да његови посланици не би могли до нас доћи. Но ево данас, благодарећи Бога, његове посланике видимо и његове царске грамате у руке имамо; посланике, говорим, не туђине, него нашу браћу Србље, који нам кажу, како и грамате јављају, да је оно Петар Први Велики, Император и Самодржац Всеросијски, и да је његово Богом благословено Царство силно и пространо више од свакога царства у свијет. Он ратује с Турцима, и не иште друге славе, него да цркве Христове и манастијере ослободи и на њима часни крст подигне, и да род христијански испод љутога јарма и синџира турскога избави. За то дужни смо ми, и сваки христијанин у свијет, не само Бога непрестано молити, да он буде Цару нашему предводитељ, него и сваки по својој могућности да се приготови, и духом неустрашиме храбрости и мужества против обштега христијанскога непријатеља оружа, и ако тако узчинимо, ми ћемо се к Русима и Руси к нама, при помоћи божјој, приближити, да не будемоједни од другијех далеко и Бог ће бити нама помоћник. Како смо с Русима једне крви и једнога језика, тако и сусједством да се приближимо. Оружајте се, дакле, браћо моја Црногорци, како витезови, и ја сам готов с вама имања и живота мога не поштеђети на услугу благочестивога Цара христијанскога и премилога отечества нашега, молећи преблагога Бога, да нам молитвом пречисте матере и свијех светијех буде помоћник и руководитељ. ”

Данило Шћепчевић је направио заокрет од претходних владика, који су се бавили малтене искључиво црквеним питањима, и направио конкретне покрете ка уљуђивању и просветљивању својих поданичких верника, њиховом уједињавању, како би беспотребно проливање братске крви било за свагда прекинуто, конкретно борбом против крвне освете, и сви се сјединили у својој борби против знатно опаснијег заједничког непријатеља, уједињавањем свих племена под претњом Страшног суда који би их чекао после смрти за сва нечастива дела која су учинили током свог живота, односно отпочињању процеса ослобођења Црне Горе и зачетака стварања државе из митрополије.

Култ Косова

Моћно наслеђе средњовековне српске државе у црногорским крајевима се никако није заборављало, међу њима кнез Лазар, Милош Обилић и поготово косовски култ пропасти српског царства. Владика Данило Шћепчевић је био врло много заокупљен косовском трагедијом српскога народа и оним што се десило на Косову пољу 1389. године те и освети и обнови српске државности, што показује и у већ цитираном писму „Поштованим кнезовима и старјешинама црногорским“ из 1714. године:

“Само да знате да смо још живи и здрави и да, иако смућени великом несрећом, непрестано мислимо на вас. Требало је да вас одвојим, али не по својој вољи, већ због отоманске силе која вас напада. Ова, пошто вас је подјармила, задавши вам лажну вјеру, потпуно вас је смутила, уништила и учинила је да изгубите вјечну славу и поштовање које вам је додијелио Господ Бог, а што је изазвало дивљење и царева и краљева с обзиром на храброст и смјелост што сте показали за пресвету вјеру, те због тога сам много ожалошћен и кунем се Богом и Мајком Божјом да ми није било жао умријети са вама. Била би ми драга смрт да сте хтјели да сви скупа славно и часно погинемо, као што су то урадили кнез Лазар и Милош Кобилић, који уби цара на Косову и погину са својим господарем и са њихових седам хиљада бораца – што нас Црногорце довело у ове крше – оставивши послије смрти вјечну славу; и потребно је, као што је сам цар Петар (руски цар) наредио, с обзиром на љубав показану према вјери.

Сигуран сам да ове моје ријечи неће бити баш драге многима пошто сте узнемирени од нападаја и пожара који вас уништише. Ако је још неко жив, нека не клоне, већ нек слави Бога и нека каже да нам је Господ Бог послао зло по свом праведном суду због наших гријехова, а они који нису више у животу нека се пред Богом кају и плачу и нека кажу: ‘Господе, смилујте се на нашу биједу и опростите нам гријехове’.

Не будите тако бездушни да се тјешите туђим злом, већ као хришћани живите у љубави и миру, пошто ће вам можда благи Бог помоћи да повратите своје земље и да увећате своје насљедство. Ја вам се кунем да ћу, ако убрзо не умрем или ако ми се не деси нека несрећа на путу, ускоро бити међу вама, ако Бог и Мајка Божја ми буду удијелили ову милост. Нећемо остати у животу по одлуци сатане, а ако ме благи Бог сретно доведе до цара (руског Петра Великог), па да бих пред њим изгубио и главу, заиста ћу се заузети за вас. Благи Бог зна, а исто тако и читави свијет, да код нас нема лажи док смо беспрекорном вјерношћу служили и цару Петру и Богу…”

Династија Петровић-Његош

Данило Шћепчевић Његош је основао династију Петровић-Његоша, која је Црном Гором управљала више од два века и дала подстрек целокупном организовању и националној борби српскога народа који је живео под Турцима, те која је успела у скоро немогућој мисији изградње, подизања и развијања самосталне црногорске државности.

Његов знатно каснији наследник, владика песничкога духа Петар II Петровић Његош, је опевао владику Данила – „сирак тужни без нигђе никога“, у свом врхунском дјелу „Горски вијенац“, који представља врхунац црногорске и српске народне књижевности. Петар илустровано приказује Данилове ставове кроз речи:

Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!

Бог вас клео, погани изроди,
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунце грије?

Удри за крст, за образ јуначки,
ко гођ паше свијетло оружје,
ко гођ чује срце у прсима,
хуљитеље имена Христова
да крстимо водома ли крвљу!
Тријебимо губу из торине!
Нек пропоје пјесна од ужаса,
олтар прави на камен крвати

 Прокле Мара свог сина Станишу,
прогризе јој сису у посање,
рајско пиће просу у њедрима,
Стиже ђецу родитељска клетва!
Станиша је образ оцрнио,
похулио на вјеру Христову,
на јуначко племе Црнојево,
обука се у вјеру крвничку
и братске је крви ожеднио.

 

ИЗВОР: Википедија


Коментари (2)

  • niša petronijević

    Свим силама је Венција покушавала да одржи ТАМПОН – зону између њене Боке Которске, Грбља и Будве и силне Турске Царевине која је већ заузела више од пола Средоземља. А управо је БокоКоторски залив гарантовао Млетачку превласт на Јадрану. Турци су знали да ако оне Сироте Брђане, више гладне него сите, у неким „танким “ годинама преведу на Ислам да ће самим тим преко подЛовћенских села доћи до зидина самога Котора. Да би Венеција то онемогућила она је на сваке начине покушавала то да спречи, дотуром хране Црногорским сељацима као и њиховим наоружавањем. А кад би упркос томе ипак почела Исламизација онда се потезао Ауторитет Цетињског Владике као и оружана сила Локалних Хармбаша. Тако је и било те 1702 када је почело нагло Турчење Црногораца. О томе пева велики Његош у свом Спеву у свом Горском Вијенцу. Тако је то било 1702 … али 1945 не беше Владике Данила ….

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Данило I Петровић Његош, црногорски књаз (Његуши, 6. VI 1826 — Котор, 13. VIII 1860)

    Син је Станка Стијепова, а брат војводе Мирка Петровића. Митрополит Петар II Петровић Његош, црногорски владар, своју посљедњу вољу тестаментом је саопштио маја 1850. док се тешко болестан лијечио у Боки Которској, у пет тачака, од којих се најважнија односила на политичко питање — ко да га наслиједи. У тој тачки се каже: „За насљедника мојега остављам Данила, Станкова сина, а мојега синовца… њему остављам владичество како је од старине узакоњено у Црну Гору… као и свеколико моје движимо и недвижимо што имам…”. У тестаменту је Данила препоручио својему брату Перу, предсједнику Црногорског сената, „да Данила како својега сина прихвати и учини способним народом управљати”. Петар II је оригинал тестамента „за вишу сигурност и тачност” похранио и у руском конзулату у Дубровнику. Перо је послије владичине смрти покушао да другачије тумачи тестамент. Сенатори, под његовим утицајем, новембра 1851. прогласили су Пера за књаза (владара), остављајући Данилу митрополитски трон. Против Перове одлуке о кривотворењу тестамента први је изразио неслагање руски конзул у Дубровнику, а затим и митрополитов насљедник Данило Станков, који је ту вијест примио у Бечу, на путу за Санкт Петербург, куда га је био упутио Његош ради даљег школовања. Добивши вијест о Његошевој смрти и одлуци Сената о проглашењу Пера за световног владара, Данило се вратио у Црну Гору, стигавши на Цетиње почетком децембра 1851. Данило и његове присталице (око 50 наоружаних главара и других људи) запријетили су да ће силом оружја натјерати Пера Томова и сенаторе да поштују тестамент Петра II, па је Перо, након дуже препирке, пристао да уступи владарску столицу свом синовцу. На попустљивост Пера Томова од утицаја је била и одлучност руског конзула у Дубровнику, који је саопштио да је руски двор за безусловно извршење тестамента. Сенат и главарска скупштина 1. јануара 1852. прогласили су Данила за црногорског господара. Припремајући се на поновни пут у Русију, истакао је идеју о прекиду теократске традиције (прије њега владари Црне Горе били су митрополити из лозе Петровића — Данило, Сава, Василије, Петар I и Петар II), коју је први покренуо Перо Томов у покушају да узме власт, прогласивши се за књаза у новембру 1851. На путу у Русију с пратњом се дуже задржао у Бечу, гдје је, по претходном договору са шест чланова Сената и стричевима, добио одлуку Сената, којом „народ црногорски на свеопштем збору”, одржаном на Цетињу 7. марта 1852. рјешава да „црногорска држава бива мирска и постаје насљедно књажевство”, и да се за њеног књаза потврди Данило Петровић. Један примјерак те одлуке и молбу Сенат је упутио у Санкт Петербург, тако да је цару Николају I стигла прије него је примио Данила у званичну аудијенцију (15. јуна 1852) и сопштио му да и он, император Русије, признаје проглашење Црне Г оре за књажевину а Данила за књаза.
    Са потврђеном титулом световног владара почетком августа 1852. вратио се у Цетиње, гдје је преузео власт у књажевини. С овим се у међувремену сагласила и Аустрија, поред Русије најзаинтересованија свјетска сила за ову малу сусједну земљу. Али Турско царство је изразило велико незадовољство проглашењем књажевине Црне Горе, па предузима ратни поход на њу да би је натјерало да поштује суверенитет султана. Припреме за вој ни поход Порта ј е мотивисала и тиме што ј е Данило помагао херцеговачким устанцима у настојању да се домогне Грахова и околине, што није успјело Петру II. Осим помагања устанка у Херцеговини, књаз Данило је у новембру 1852. организовао и напад на град Жабљак, при Скадарском језеру, који су Црногорци освојили, али су под притиском Русије и Аустрије били принуђени да га напусте. Порта је била одлучна да спријечи Црну Гору да се мијеша у области под њеном влашћу у Херцеговини и Васојевићима, гдје је такође дошло до устаничког врења. За главнокомандуј ућег турске вој ске против Црне Г оре султан и Порта именовали су Омер- пашу Латаса, потурченог Србина, бившег аустријског официра, иначе најспособнијег генерала у царству. Крајем децембра 1852. Омер-паша Латас је завојштио са неупоредиво надмоћнијим снагама на Црну Гору. Књаз Данило је организовао одбрану, Црногорци су се храбро бранили, али нијесу могли одољети турској сили. Од потпуног пораза Црну Гору спасиле су Русија и Аустрија, које су ултимативно захтијевале од Порте да Омер-паша обустави ратне операције. Напад је обустављен а мир са Омер- пашом потписали су у Подгорици 3. марта 1853. руски представник пуковник Јегор Коваљевски и аустријски опуномоћеник Зајчек, на бази status quo. Иако је Омер- –
    пашин поход имао за посљедицу много људских жртава и материјалних губитака у Црној Гори, књаз Данило је наставио да спроводи план о територијалном проширењу Црне Горе и признању њене независности. Помагао је устанак који је тињао у Херцеговини и у Лимској долини — Васојевићима, гдје је у јануару 1854. дошло до жестоких бојева на Полимљу, Будимљи и Полици. Потајно и у Херцеговини и у горњем Полимљу организовао је црногорске органе власти – капетаније. Свој државни план о територијалном проширењу Црне Горе на околне српске крајеве назвао је „Обнова Иванбеговине” — некадашње државе господара Ивана Црној евића из друге пловине XV вијека, што је био и политички програм Петра II. Тражио је за Црну Гору територију Зетске равнице са Жабљаком, Подгорицом и Спужом, излазак на Јадранско море (Бар и Спич), Скадар са Малесијом (сјеверном Албанијом), Грахово, Рудине, Бањане, никшићки крај, Пиву, Дробњак, Зупце, Крушевице и Суторину. У меморандуму који је упутио великим силама окупљеним на Париском мировном конгресу 1856, књаз је тражио: 1) признање независности Црне Горе; 2) да се прошири Црна Гора према Херцеговини, Албанији и на сјевероистоку до ријеке Лима; 3) да се дефинишу границе са Турском на начин како је то било урађено с Аустријом (у доба владе Петра II); 4) да Црна Гора добије излаз на море (Бар—Спич), као и да се изврше и друга мања проширења црногорске државе на околне територије. Велике силе су одбиле књажев меморандум с мотивацијом да су његови захтјеви унутрашња ствар Турског царства. Књазу је нарочито тешко пало што је тај став подржала и Русија, заштитница Црне Горе, али је ипак упорно наставио да се дипломатским средствима бори за своје политичке циљеве. Сматрао је да ће више постићи ако се приближи Француском царству с Наполеоном III на челу, једној од водећих сила у Европи, послије пораза Русије у Кримском рату (1853—1856). Да би то постигао, почетком 1857. отпутовао је у Париз, гдје га је у приватну аудијенцију примио цар Наполеон III. Француски суверен му је савјетовао да се задовољи да се односи Црне Горе и Турског царства уреде на начин како је то урађено са Србијом, Влашком и Молдавијом и да књаз призна султанов суверенитет. Под тим условима и Француска би подржала захтјеве о територијалном проширењу Црне Горе. Али како Порта није била спремна на било какве уступке Црној Гори, књаз је отворено стао иза обновљеног устанка у Херцеговини. Порта у прољеће 1858. предузима војну акцију против Црне Горе, која је крунисана побједом црногорске војске под заповједништвом књажевог брата војводе Мирка Петровића на Грахову 13. маја 1858. Послије ове побједе црногорско питање су узеле да рјешавају велике силе, што је књаз и хтио. У љето 1858. војвода Миљан Вуков са Васојевићима и дробњачки војвода Новица Церовић разорили су турски утврђени Колашин и протјерали много муслиманског становништва из града и околине. То нарушавање мира запријетило је обновом рата, па је књаз привремено санкционисао Миљана Вукова и Новицу Церовића јер су, наводно, напад на Колашин извршили самовољно. Да би спријечиле нови ратни поход против Црне Горе, велике силе су упутиле здружену флоту у Јадранско море, а затим образовале и међународну комисију чији је био задатак да изврши разграничење између Црне Горе и Турског царства. Комисија је отпочела рад на разграничењу 1858. А завршила га 1859. У њеном раду учествовао је и црногорски представник, што је било велико признање Црној Гори и њеном владару, али међународно-правно црногорска држава ипак није призната. Амбасадорска конференција у Цариграду потврдила је рад Комисије и утврдила границу између двије земље. Повлачењем границе Црна Гора је добила Грахово, Рудине, Никшићку жупу, Ускоке, дио Дробњака, Горње Липово, Горње Васојевиће (до Злоречице, Лима и Трепачке ријеке) и дио Куча. Државна територија се овим проширењем увећала за преко 1.500 км и износила 4.400 км . Рачуна се да је у Црној Гори крајем педесетих година живјело око 130.000 становника. Разграничење и територијално проширење државе на околне српске крајеве представљали су велики спољнополитички успј ех књаза.
    За вријеме своје краткотрајне владавине много је учинио и на унутрашњем уређењу земље. Сломио је отпор вођа опозиције (Пера Томова и Ђорђија Савова Петровића, сердара Мила Матановића, Стевана Петровића Цуце и других), који су били његови противници ј ош од покушај а да оспоре тестамент митрополита Петра II. Имао ј е неприлика и са руским конзулом у Дубровнику (од 1856) због заокрета у спољној политици према Француској. И руска влада je радила на обарању књаза Данила тако што је његовим противницима у земљи и у емиграцији пружала финансијску, политичку и моралну подршку. Књаз је био немилосрдан у обрачуну са противницима који су покушавали да га спријече у спровођењу реформи и учвршћењу своје власти у земљи. Појединци су тај отпор платили и главом. У политици јачања централне власти и стварања јединственог државног простора жестоко се обрачунавао са племенским сепаратизмом и у том обрачуну служио се и тиранским методама — сламао је побуне у Бјелопавлићима, Пиперима, жестоко се обрачунао са Кучима и то у два наврата 1855. и 1856. И прави и криви људи су убијани а њихови домови разорени. Све то стварало му је противнике који су тражили освету. Спроводио је административне и војне реформе, модернизовао државни апарат, уздизао нове главарске куће одане њему и привржене његовој политици. Строго је забранио доношење у Цетиње одрубљених турских глава, приређивање погребних даћа и других послужбица, издао је наредбе да жене у знак жалости не режу косе, гребу лице, људи се бију песницама у главу и прса. Од његове владавине крсно име се славило само један, а не три дана, а наредбама капетанима сузбио је и друге обичаје који су били штетни за савремени друштвени развој. Послије искуства стеченог у борби против Омер-паше Латаса приступио је реформи војне силе — наредио је попис свих војних обвезника и оформио „крстоносну” војску (1854), коју је организовао у чете — стотине и десетине, а 1855. установио је и гарду, увео артиљерију као род у војсци, отворио на Цетињу школу интернатског карактера, слао младиће на школовање у иностранство, помагао привредни и културни развој, увео царине на трговину. Имао је тијесне везе са Србијом, као и са истакнутим родољубима у другим српским крајевима. Дописивао се и са вођама грчког устанка у Тесалији и Епиру о заједничкој акцији против османлијске власти. Настојао је да унаприједи привредне, културне и царинске односе са сусједном Аустријом, увео пасоше, основао трговачке агентуре у сусједним аустријским градовима (Котору и др.), поставио црногорског заступника у Цариграду. Набавио је нову штампарију (Његошева је 1853. за вријеме Омер-пашиног напада претопљена у оловна зрна). Најзначајнији допринос је дао уређењу државе у изградњи њених институција доношењем Законика (1855), уставно- правног карактера. На њега је извршио атентат 31. августа 1860. у Котору политички емигрант Тодор Кадић, из личне освете. Пошто у браку није имао мушке дјеце са Даринком Квекић, Српкињом из Трста (књегиња постала 1855), већ само кћер Олгу (1859), наслиједио га је на престолу синовац Никола Мирков Петровић.

    Миомир Дашић

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top