Град и тврђава Ниш

12. децембра 2012.

коментара: 1

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је текст о граду Нишу и његовоj твђави, са два миленијума дугом историјом

НИСАДЕС, дивни и неприступачни стан богова по индијској религији био је прва домовина српска (отуда и често помињање топонима Ниш). О настанку Ниша постоји предање да га је саградио краљевић Ниша каменом с оближње хумске чуке, док је његова сестра Вида озидала тврди град Видин. Има доказа да је Ниш насељен већ у праисторијско доба. О пореклу топонима Naissus мишљења нису усаглашена. Данас је углавном одбачена теза о келтском пореклу овог топонима; помишља се чешће на трачко, илирско или, највероватније, преиндоевропско порекло назива Naissus. Римски Naissus, византијски Нyсос, словенски Ниш, немачки Нисса, добио је своје име од Нишаве, која кроз њега протиче и коју су келтски прастановници звали Navissos. У својој најсјајнијој епохи Naissus је би једна од најважнијих раскрсница мезијско-трачко-дарданске путне мреже, јер су се тамо сливали путеви од Љеша, Солуна, Цариграда и од Сингидунума (Београда).

Ниш је био окружен појасом тврђава, од чијих је густо распоређених кастела нађено осамнаест. Он је постао стратегијски значајан пункт и од 2. века се помиње у свим војним походима на Балкану. Тамо је Клаудије 2. победио Готе и спасио Рим велике опасности. Константин Велики је Naissus, у коме је рођен 274. године, украсио раскошним грађевинама. У Нишу је Јулије Апостата (361) добио вест о смрти свог противника Констанција. Мада се сматрало да је неосвојив, савладали су га Хуни огромним јуришним справама уз истовремено потискивање бранилаца са бедема кишом стрела. Следеће разарање је било тако темељито да је 448. године историчар Приск, који је с једним посланством ишао на Атилин двор, видео тамо само рушевине. Око 480. је унеколико обновљен град био још једном жртва варварских налета. Истина, цар Јустинијан га је опет био подигао, али ускоро су уследили походи Авара, и 540. пустошна најезда Словена који су продирали према Византији и од којих су се многи населили око Нишаве.

После тога су Византинци неколико векова водили борбе, с променљивом срећом, за власт над Илирским полуострвом. Око 987. Ниш је заузео бугарски цар Симеон, пошто је претходно победио Грке код Месемврије. У 11. веку је опет Византија, која је стално тежила ка северу, ради учвршћивања своје власти колонизирала око Ниша, Софије и других места многе Печењеге. Године 1072. до Ниша су продрли Угри. Манојло1. и његов војсковођа Konst. Aug. Philadelphu, поново су утврдили град. Упркос томе, под Манојловим наследником Андроником освојио га је угарски краљ Бела 3. Кратко време после тога, био је опет грчки, а 1185. пао је у српске руке. Ипак, ту је 1196. Исак Анђел победио свога ривала Стефана Немању. Годину дана доцније, после битке код Аркадијаполиса, Ниш је постао бугарски, и отада је био јабука раздора између Бугара и Срба, који су га од 1241. држали за дуже време.

Више пута је Ниш видео латинску војску у својим зидовима. Кроз његове капије су 1096. прошли први крсташи витеза Валтера. Дуже времена су у Нишу исто тако боравили цар Фридрих 1. (1189), кога је свечано дочекао и поздравио велики српски кнез Стефан Немања, затим Робер де Куртене (1220) и цар Балдуин 2 (1240). Међутим, и поред тога што је источни клер врло љубазно примио католичке борце, он је остао непоколебљиво веран православљу. У време прве најезде Турака у југоисточну Европу, падом Ниша у руке султана Мурата 1385, по некима 1386, била је одлучена и судбина српске државе. После опсаде која је трајала 25 дана, он је пао пред жестоким нападом Јакши-бега, сина Тимурташева. Кнез Лазар је сачувао мир приставши да плаћа данак од 1000 фунти сребра годишње и ставивши на располагање помоћни одред од 1000 коњаника. Поразом на Косову пољу (1389) запечаћена је судбина несрећног српског кнеза и његове државе. Код Ниша се Лазарев син Стефан с једним одредом прикључио Муратовој војсци у борби против његовог брата Мусе (1413), који је такође претендовао на престо. Ниш је за кратко био и у рукама Хуњадија, пошто је 3. новембра 1443. добио битку у којој је 2000 Турака пало и 4000 заробљено. Град је тада предат Србима, а Бранковић га је као лено препустио Ђорђу Мрњавчевићу, потомку једног старог рода. После Хуњадијевих пораза код Варне (1444) и на Косову (1448) нишка тврђава није видела ниједног хришћанског непријатеља пуних 245 година.

У 16. веку је нишка тврђава била запуштена, мост од дрвета, а у 1500 нишких кућа живели су већином Турци. Тек у 17. веку, град је добио своју цитаделу и камени мост. 1689. године је хришчанска војска нагнала Турке у набујалу Нишаву, а десет хиљада Турака, покрило је бојиште. Сам Ниш је био награда за ову потпуну победу.

У поновном походу Аустрије против Турске 1737. године, пад Ниша је био први велики успех, када је седам турских официра донело кључеве тврђаве и магазина. 20.000 цивила је пребачено у Софију, а у Бечу се прослављало бескрвно заузимање Ниша. Но, једанаестог октобра се појавио Али-паша са 20.000 људи и захтевао предају Ниша, који им је пао у руке без иједног испаљеног метка.

Године 1804. је плануо српски устанак. Тек 1809. године, устаници су били толико ојачали да су могли помишљати на освајање Ниша. Заповедништво је било у рукама Милоја Петровића, а под њим су били: Петар Добрњац, Хајдук Вељко, Илија Барјактаревић, војвода Пауљ, Милоје Бећир и ресавски кнез Стеван Синђелић. Срби, који су долазили од Сврљига, изградили су североисточно од тврђаве, између Каменице и Матејевца, шест шанчева. На жалост, међу устаницима је владала суревњивост, која се изметнула у раздор. Петар и Вељко су напустили своје положаје и кренули према Гургусовцу (Књажевцу). Тако су Турци, који су у међувремену довукли појачања, могли свом снагом да се баце на бројно слаб Синђелићев одред у шанцу на брду Чегру. Остављен без помоћи коју је затражио, Синђелић није могао сам да се успешно супростави Турцима који су 31. маја напали с великом премоћи. Ровови утрђења пунили су се лешевима и Срба и Турака, а преко њих је непријатељ незадрживо продирао у шанац. Синђелић је видео да га даље не може држати, али хтео је да погине смрћу достојном српског јунака, па је дигао у ваздух и себе и шанац са пријатељима и непријатељима. Тада је завладала велика пометња међу Србима и у осталим утврђењима. Све се дало у бекство према Делиграду, с непријатељем за петама.Ту је пало око 4.000 Срба. Овај неочекивани пораз присилио је Карађорђа да напусти опсаду Новог Пазара.

Да би раја трајно имала пред очима узалудност својих надања која је везивала за Србију, паша је у свим местима око Ниша расписао посебан порез, чији је износ употребио да југоисточно од Ниша, на цариградском путу, подигне онај злогласни и језиви победнички споменик, Ћеле-кулу, у који је уградио лобање Синђелићевих Срба који су смрт претпоставили ропству.

После успостављања српске границе на Јастрепцу 1833. године, хришћанско становништво суседног нишког округа се више пута обраћало кнезу Милошу с молбом да поради на прикључењу овог округа Србији. Милош се у својим писмима приказивао као веран вазал султанов који нема ништа против турских власти у Нишу, већ само жели да олакша смиривање раје. Као увек, Милош је у оваквим писмима показивао велику лукавост, која је ишла на то да се ни са једном страном не покваре односи. Молбе за ослобођење почеле су опет да стижу у великом броју око 1840, за време прве владе кнеза Михаила. Године 1841. устанак је опет плануо, али не само у нишком, већ истовремено, и у лесковачком, пиротском и врањском округу. Због тога су сва хришћанска места око Ниша била попаљена и опустошена. Користећи право дато раји Париским уговором, фанариот Јоанићије је 1856. осветио темеље за нову нишку цркву.

Кнез Милан је на миг који су му Руси дали, 14. децембра 1877. поново објавио рат Турској. Јак Моравски корпус, којим је командовао Белимарковић, кренуо је свом силином према Нишу, који је бранило 5.000 бораца и преко 100 топова. Кнез Милан се појавио на Бубњу 26. децембра и наредио извесне покрете којима су Срби добили нешто терена. И јужно од Ниша, на неких 150 м високој Горици, која доминира градом, Срби су све више освајали терен, док 7. јануара није пало и тамошње главно упориште Марково кале. Десетог јануара мухурдар Мустафа-ефендија је пуковнику Лешјанину предао капитулацију. Једанаестог јануара Срби су запосели цитаделу. Петнаестог јануара кнез Милан је, уз бурне поздраве свештенства и народа, у свечаној поворци ушао у тврђаву коју су Срби одавно прижељкивали. Врховни командант Белимарковић и командујући штапски официри Лешјанин, Бучовић, Ивановић, Топаловић, Орешковић, Васиљевић и многи други храбри борци добили су висока одликовања, а шанчеви на Винику: Командир-табија, Зуав-табија, Анадол нижани-табија и Мидхат-паша-табија добили су нова имена: Кнез Михаило, Кнез Милан, Кнез наследник Александар и Војвода Синђелић.

Од многих махала најбоље су биле Стамбол-капија, Сожина капија, Лесковачка капија, Арнаут-Пазар, Чаркаџин чифтлик и Палилула. Од 8.000 муслимана, колико их је у турско време живело у Нишу, већина је живела од пољопривредних имања и заната. Мост на Нишави је својим лепим линијама одударао од околних ружних страћара. Саградио га је 1619. будимски командант Мехмед-паша. Цитадела је била једино неимарско дело које је могло да остави утисак на човека са Запада. Нешто виша од вароши, на другој страни реке, тврђава је чинила полигон од седам страна, са истуреним крунастим утврђењем и пет бастиона и са неједнаким куртинама. Остаци нишке тврђаве потичу претежно из 17. и 18. века, али има делова који датују и у 16. столеће.

Тешко да се и у једном другом граду младе Краљевине у областима које је она добила 1878. повела тако енергична борба између старог и новог као у Нишу. Свуда су се виђале куће европског типа, као и опрема станова и дућана. Само су нишке кујунџије, опанчари и абаџије, лимари и стаклоресци још увек имали радионице као продавнице. Углавном, преовлађивале су продавнице са лепим порталима, са укусно аранжираним излозима и производима са Запада. Промене настале после 1878. највише су падале у очи самој чаршији. Многе Нишлије су се и даље држале живота у затвореном породичном кругу по угледу на муслимане, али, официри, чиновници, инжењери, лекари, вицеконзули, дали су животу на улици и на јавним местима, више западни карактер. Тај шаролики живот није ни издалека био привлачан као у турско време. Чак је и лепи хамам, као састајалиште отмених муслиманских нишких жена, отишао у неповрат. У турско време мушкарци су вршили све набавке и за кухињу. Сада је српска жена са својом служавком ишла на пијацу.

Ниш је поред осталих који су „обављали“ ту функцију, 1860. добио у Бечу школованог лекара др Младена Грујића, а и неколико снабдевених апотека. Што се тиче образовања младе генерације, Ниш је показао амбицију да заслужи титулу „другог главног града Србије“. Гимназија је отворена већ 1879, учитељска школа 1882, а 1894. и једна виша девојачка школа. Од 1995. о основном образовању бринуле су се три основне школе за дечаке и једна за девојчице.

„Краљев двор“ је био типа удобне резиденције муслиманских великодостојника. Њега је градио Хафис-паша, који је 1805. био послат на Карађорђа, а доцније се побратимио са Милошем. Кад је здање поново доведено у ред, оно је постало омиљена резиденција краља Милана. Тамо је радо боравила и краљица Наталија. У јануару 1901. у исте просторије уселила се њена наследница краљица Драга. Од оријенталне архитектуре Конака оштро је својим западноевропским стилом на другој страни одударала зграда окружног начелства која је завршена 1889. године. Са цркве Св. Пантелије која је подигнута североисточно од цитаделе, ширио се звук звона. Међу значајне нишке споменике на левој обали Нишаве спада „стара црква“ Арханђела Михаила и Гаврила, освећена 1819. Нишлије су 1856. започеле градњу једне катедрале која је прогутала сву општинску имовину. Једанаестог јануара 1898. дошле су до изражаја велике симпатије Нишлија према краљу Александру, који је више пута дао доказа о својој бризи и наклоњености њиховом граду, а и према „ослободиоцу“ Милану. С истим одушевљењем дочекан је млади краљ и 25. јуна 1900, када је у поздравном говору председник општине рекао да васкрсла Србија има много да захвали династији Обреновића. На самом почетку 20. века, Ниш је имао 21 954 становника у 3 681 кући. Округ је обухватао 246 места у 88 општина и имао 184 045 становника. Од његових пет срезова, најнасељенији је био нишки.

У Брзом Броду (античка Медиана) изграђен је почетком 4. века комплекс луксузних грађевина, вероватно царски летњиковац. Откривена је палата с перистилом, а покрај ње нимфеум, терме, житница и различите зграде чија је унутрашњост украшена фрескама и мозаицима. У доба сеобе народа до темеља су разрушени летњиковац, купатило и тврђавски појас родног града великог императора, који је избором Цариграда за своју резиденцију, започео стварање Источног Римског Царства. Почетком септембра 1900. године, близу цитаделе, на дубини од 7,5 м пронађена је једна дивна бронзана глава Константина Великог, која се налазила у београдском Народном музеју. У Каменици, на падинама Виника нађена је велика количина римског новца и римски водовод који је град напајао водом.

 

ИЗВОР: Подаци за овај текст преузети су из 2. тома књиге Феликса Каница „СРБИЈА“ – земља и становништво, четврто издање, „Српска књижевна задруга“, Београд, 1989, штампа Тискарна „Људске правице“,1989)

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло ВОЈИСЛАВ АНАНИЋ, Сента, 12. 12. 2012.

 

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. vojislav ananić

    НИШ

    Ниш често називају раскрсницом Балкана, јер представља тачку пресека три правца међународног друмског и железничког саобраћаја и та раскрсница се састоји из три правца: “Моравски”, “Нишавски” и “Трансбалкански правац”.
    “Моравски правац” је веза Јужне Мораве и Вардара са Европом, Грчком и Егејским морем и даље са Блиском истоком. “Нишавски правац”, тачније река Нишава, повезује Европу са Турском, Малом Азијом и Блиским истоком. “Трансбалкански правац”, повезује Источну Европу са Јадранским морем.
    Од праисторије до данас оваква позиција Ниша допринела је да Ниш у себи има трагове много народа и многих култура. Племена Илира, Трачана и Келта насељавали су ово подручје у периоду каменог доба. Од 75. до 73. године пре нове ере Римљани заузимају Naissus, како се Ниш тада звао а претпоставка је да је име добио од Келта који су веровали да град лежи на реци где живе виле, што Naisus и значи “Вилин град”. Дарданским ратом од 75. до 73. године пре нове ере Римљани освајају Ниш. То је период развоја града у војни, трговачки и културни центар. Од 306. – 337. године владавином цара Константина Великог који је рођен у Нишу, Ниш се најбрже развија.
    У то време у близини града, изграђен је раскошни летњиковац – Медијана.
    У средњем веку, Ниш бива разорен. У првим деценијама 7. века развија се у византијски град на челу са царом Манојлом Комненом до 1180. Године 1183. велики жупан српске државе Рашке Стеван Немања осваја Ниш и од тог периода град се развија као српски град. Турци долазе на ове просторе 1428 године и њихова владавина траје све до 1877. године. Пред Први светски рат, средиште владе Србије постаје управо Ниш и од 1915-1918 године поново се разара под немачко-бугарском окупацијом. Након тога у другом светском рату, бомбардован град бива ослобођен 14. октобра 1944.године.
    После ослобођења, убрзано се развија у савремени универзитетски центар. Културна дешавања у Нишу су богата и позната, “Филмски Сусрети”, “Инсомнија”, “Нишвил”, “Нишка јесен”…

    ИЗВОР: virtual Tour

    Одабрао: Војислав Ананић