2. decembra 1868. – Umro veliki srpski junak Uzun-Mirko Apostolović, vojni zapovednik, bimbaša u Prvom i Drugom srpskom ustanku. Nadimak Uzun dobio je zbog svog rasta, jer „uzun“ na turskom znači visok. Posebno se istakao i proslavio prilikom oslobađanja Beograda 1806.
Rođen 1782. godine u Brajkovcu (kod Lazarevca), koji se, u to vreme, zbog sumpornih isparenja na izvorištu lekovite vode zvao Smrdljikovac. Njegova porodica je iz Pipera prvo došla u Rudnički kraj, odakle se posle preselila u okolinu Beograda, da bi u vreme austrijsko-turskih ratova boravila u Sremu.
Otac Petar Apostolović i deda Apostol poginuli su u austrijsko-turskom ratu 1792. boreći se u Kočinoj Krajini u frajkoru protiv Turaka. Po povratku iz Srema, Mirko je sa majkom živeo u Mislođinu, odakle je prešao u Beograd, gde je učio terzijski zanat.
Posebno se proslavio u bici za Beograd 29-30. novembra / 11-12. decembra 1806, kada je zajedno sa svojom četom i bimbašom Kondom, bivšim turskim krdžalijskim vojnim zapovednikom u Beogradu, ušao neprimetno u grad i sa unutrašnje strane otvorio Sava-kapiju srpskoj vojsci. Teže je ranjen u borbi sa turskom stražom na kapiji.
Bio je ranjen: na Karanovcu (današnje Kraljevo) (1805) u glavu, na Smederevu (1805) u rame, na Sava-kapiji (1806) nožem po desnoj ruci, na Užicu (1805 ili 1807) u kuk, na Malajnici (1807) u prsa, na Drini (1810) sabljom preko butine, na Paraćinu (1805) u levi list. Posle propasti Prvog srpskog ustanka lečio je svoje rane u Beču. Učesnik je Drugog ustanka i tukao se sa Turcima na Liparu, Čačku i Dublju. Kada je zatražio penziju od Sovjeta (1842), sovjetnici su ga upitali gde su mu dokumenta, na šta im je odgovorio: „Moji su dokumenti mojih 7 rana!”
Uzun-Mirko koji je, kao i druge starešine iz njegovog pokoljenja, bio vezan za crkvu i poštovao sva pravila, imao je u svojoj kući jednu sobu na gornjem spratu, gde se ujutro i uveče molio pred ikonama. Prema svedočenju savremenika naglas se molio, tako „da se napolje čuti moglo”.
Za pedesetogodišnjicu Drugog srpskog ustanka, 21. maja 1865. knez Mihailo je Uzun Mirku svojom rukom pridenuo Takovski krst, a odlikovan je i crnogorskom Zlatnom medaljom Obilića. Umro je 1868. i sahranjen je u Beogradu. Njegova grobnica nalazi se danas na Novom groblju u Beogradu.
Uzun-Mirko Apostolović rodonačelnik je porodice Uzun-Mirković. Njegov sin pešadijski pukovnik Ljubomir Uzun-Mirković (1832-1905) otac je divizijskog generala Dragoljuba Uzun-Mirkovića (1875-1941), čiji sin Miroslav Uzun-Mirković je 1941. bio artiljerijski kapetan. Generala Uzun-Mirkovića brat od ujaka je divizijski general Dragutin Đ. Okanović, koji je 1906, kao pripadnik najužeg kruga Crne ruke, nakon ostavke na vojnu službu, zajedno sa Radojem Domanovićem pokrenuo list „Novi pokret“.
IZVOR: Srpska istorija (na Fejsbuku)
15. mart 2013. u 11:39
ognjan topalovic
Dragutin Dj. Okanovic, divizijski general (1872-1946), nije bio pripadnik “Crne ruke”, iako je bio jedan od zaverenika u Majskom prevratu 1903. godine. Stavise, on je bio pripadnik tzv. “Bele ruke”, i ucestvovao je na Solunskom procesu kao protivnik Apisa i drugova. Bio je direktor lista “Novi pokret” (komplet ovog lista digitalizovala je Narodna biblioteka Srbije).
Ognjan Topalovic, Vrnjacka Banja
21. novembar 2017. u 11:18
Vojislav Ananić
Apostolović, Uzun-Mirko, vojvoda (Smrdljikovac, Rudnička nahija, oko 1782 — Beograd, 20. XI 1868)
Njegovi su živeli u Šopićima. Otac Petar i deda Apostol poginuli su u Kočinoj krajini. Majka se sa sinom sklonila ispred Turaka u Srem, ali u njemu nije dugo ostala već se vratila u Srbiju i nastanila u selu Mislođin, u Beogradskoj nahiji. Mirko je izučio je terzijski zanat u Valjevu i Beogradu. Zanat je solidno savladao čim je dospeo da radi ćurak za čuvenog dahiju Aganliju, u radnji Mehmeda terzije, u Beogradu. Odbio je gazdinu ponudu da pređe u islamsku veru, što je bio uslov da se oženi jednom od dve njegove kćeri. Baveći se ovim poslom vid mu je jako oslabio.
Ustanicima se pridružio tek 1805, pošto je jedva uspeo da se izvuče iz Beograda, kao kalfa u pratnji Gušanca, kad je ovaj odlazio na sastanak sa Karađorđem. Priključio se bećarima i u njihovim redovima ostao sve do kraja Prvog ustanka. Učestvovao je u mnogim bitkama, na Karanovcu, Smederevu, Užicu, Malajnici, Drini, Paraćinu (1805). Od svih bitaka u kojima je učestvovao najznačajnije je oslobođenje Beograda. Bio je u grupi od pet najhrabrijih boraca koji su sa Kondom-bimbašom otvorili Sava-kapiju (1806). Prilikom oslobađanja beogradske varoši postarao se da poštedi život svom gazdi, terzij i Mehmedu.
Nije stekao nijedan čin niti bilo kakvo zvanje, iako se tokom celog Prvog ustanka odlikovao hrabrošću. O njegovoj neustrašivosti rečito svedoči njegovih sedam rana i podatak da je pod njim stradalo deset konja. Posle propasti Prvog ustanka otišao je u Beč da leči rane. Učestvovao je u Drugom srpskom ustanku i odlikovao se u bojevima na Liparu, Čačku i Dublju. Posle sporazuma kneza Miloša i Marašli Ali- paše nastanio se u Beogradu, ali je neko vreme živeo i u Obrenovcu, gde je držao mehanu. Knez Miloš primio ga je u službu i poverio mu sakupljanje harača i poreza. Potom je bio đumrugdžija u Višnjici. Pošto je penzionisan, živeo je jedno vreme u kući kneza Aleksandra Karađorđevića i nije plaćao kvartir.
Učestvovao je na proslavi pedesetogodišnjice Drugog srpskog ustanka u Topčideru (1865), kojom prilikom ga je knez Mihailo odlikovao Takovskim krstom. Crnogorski knjaz dodelio mu je zlatnu medalju Obilić.
Dodatak imenu — Uzun, dobio je zbog visokog rasta. Sahranjen je pored crkve Svetog Marka u Paliluli.
LITERATURA: Milan Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd 1888; Vuk Stef. Karadžić, Istorijski spisi, II, Beograd 1969.
Radoš Ljušić