2. децембра 1868. – Умро велики српски јунак Узун-Мирко Апостоловић, војни заповедник, бимбаша у Првом и Другом српском устанку. Надимак Узун добио је због свог раста, јер „узун“ на турском значи висок. Посебно се истакао и прославио приликом ослобађања Београда 1806.
Рођен 1782. године у Брајковцу (код Лазаревца), који се, у то време, због сумпорних испарења на изворишту лековите воде звао Смрдљиковац. Његова породица је из Пипера прво дошла у Руднички крај, одакле се после преселила у околину Београда, да би у време аустријско-турских ратова боравила у Срему.
Отац Петар Апостоловић и деда Апостол погинули су у аустријско-турском рату 1792. борећи се у Кочиној Крајини у фрајкору против Турака. По повратку из Срема, Мирко је са мајком живео у Мислођину, одакле је прешао у Београд, где је учио терзијски занат.
Посебно се прославио у бици за Београд 29-30. новембра / 11-12. децембра 1806, када је заједно са својом четом и бимбашом Кондом, бившим турским крџалијским војним заповедником у Београду, ушао неприметно у град и са унутрашње стране отворио Сава-капију српској војсци. Теже је рањен у борби са турском стражом на капији.
Био је рањен: на Карановцу (данашње Краљево) (1805) у главу, на Смедереву (1805) у раме, на Сава-капији (1806) ножем по десној руци, на Ужицу (1805 или 1807) у кук, на Малајници (1807) у прса, на Дрини (1810) сабљом преко бутине, на Параћину (1805) у леви лист. После пропасти Првог српског устанка лечио је своје ране у Бечу. Учесник је Другог устанка и тукао се са Турцима на Липару, Чачку и Дубљу. Када је затражио пензију од Совјета (1842), совјетници су га упитали где су му документа, на шта им је одговорио: „Моји су документи мојих 7 рана!”
Узун-Мирко који је, као и друге старешине из његовог покољења, био везан за цркву и поштовао сва правила, имао је у својој кући једну собу на горњем спрату, где се ујутро и увече молио пред иконама. Према сведочењу савременика наглас се молио, тако „да се напоље чути могло”.
За педесетогодишњицу Другог српског устанка, 21. маја 1865. кнез Михаило је Узун Мирку својом руком приденуо Таковски крст, а одликован је и црногорском Златном медаљом Обилића. Умро је 1868. и сахрањен је у Београду. Његова гробница налази се данас на Новом гробљу у Београду.
Узун-Мирко Апостоловић родоначелник је породице Узун-Мирковић. Његов син пешадијски пуковник Љубомир Узун-Мирковић (1832-1905) отац је дивизијског генерала Драгољуба Узун-Мирковића (1875-1941), чији син Мирослав Узун-Мирковић је 1941. био артиљеријски капетан. Генерала Узун-Мирковића брат од ујака је дивизијски генерал Драгутин Ђ. Окановић, који је 1906, као припадник најужег круга Црне руке, након оставке на војну службу, заједно са Радојем Домановићем покренуо лист „Нови покрет“.
ИЗВОР: Српска историја (на Фејсбуку)
15. март 2013. у 11:39
ognjan topalovic
Dragutin Dj. Okanovic, divizijski general (1872-1946), nije bio pripadnik “Crne ruke”, iako je bio jedan od zaverenika u Majskom prevratu 1903. godine. Stavise, on je bio pripadnik tzv. “Bele ruke”, i ucestvovao je na Solunskom procesu kao protivnik Apisa i drugova. Bio je direktor lista “Novi pokret” (komplet ovog lista digitalizovala je Narodna biblioteka Srbije).
Ognjan Topalovic, Vrnjacka Banja
21. новембар 2017. у 11:18
Војислав Ананић
Апостоловић, Узун-Мирко, војвода (Смрдљиковац, Рудничка нахија, око 1782 — Београд, 20. XI 1868)
Његови су живели у Шопићима. Отац Петар и деда Апостол погинули су у Кочиној крајини. Мајка се са сином склонила испред Турака у Срем, али у њему није дуго остала већ се вратила у Србију и настанила у селу Мислођин, у Београдској нахији. Мирко је изучио је терзијски занат у Ваљеву и Београду. Занат је солидно савладао чим је доспео да ради ћурак за чувеног дахију Аганлију, у радњи Мехмеда терзије, у Београду. Одбио је газдину понуду да пређе у исламску веру, што је био услов да се ожени једном од две његове кћери. Бавећи се овим послом вид му је јако ослабио.
Устаницима се придружио тек 1805, пошто је једва успео да се извуче из Београда, као калфа у пратњи Гушанца, кад је овај одлазио на састанак са Карађорђем. Прикључио се бећарима и у њиховим редовима остао све до краја Првог устанка. Учествовао је у многим биткама, на Карановцу, Смедереву, Ужицу, Малајници, Дрини, Параћину (1805). Од свих битака у којима је учествовао најзначајније је ослобођење Београда. Био је у групи од пет најхрабријих бораца који су са Кондом-бимбашом отворили Сава-капију (1806). Приликом ослобађања београдске вароши постарао се да поштеди живот свом газди, терзиј и Мехмеду.
Није стекао ниједан чин нити било какво звање, иако се током целог Првог устанка одликовао храброшћу. О његовој неустрашивости речито сведочи његових седам рана и податак да је под њим страдало десет коња. После пропасти Првог устанка отишао је у Беч да лечи ране. Учествовао је у Другом српском устанку и одликовао се у бојевима на Липару, Чачку и Дубљу. После споразума кнеза Милоша и Марашли Али- паше настанио се у Београду, али је неко време живео и у Обреновцу, где је држао механу. Кнез Милош примио га је у службу и поверио му сакупљање харача и пореза. Потом је био ђумругџија у Вишњици. Пошто је пензионисан, живео је једно време у кући кнеза Александра Карађорђевића и није плаћао квартир.
Учествовао је на прослави педесетогодишњице Другог српског устанка у Топчидеру (1865), којом приликом га је кнез Михаило одликовао Таковским крстом. Црногорски књаз доделио му је златну медаљу Обилић.
Додатак имену — Узун, добио је због високог раста. Сахрањен је поред цркве Светог Марка у Палилули.
ЛИТЕРАТУРА: Милан Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд 1888; Вук Стеф. Караџић, Историјски списи, II, Београд 1969.
Радош Љушић