Порекло презимена, селo Ладовица (Власотинце)

Порекло становништва села Ладовица, општина Власотинце. Истраживање “Села у власотиначком крају” сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Ladovica, selo

 

 Настанак села Ладовица     

Село Ладовица се налази седам километара југозападно од Власотинца, а тринаест километара југоисточно од Лесковца. Припада административно општини Власотинце у јабланичком региону.

Село је смештено између двеју различитих природних средина низије и висије, брда Косовице (476.м.) и низије (330.м.) где Косовица чини границу између брдовито планинског дела Буковика и низије у доњем сливу реке Власине.

Село има око 300 кућа и око 1.000 становника. Данас на почетку 21. века је проблем „беле куге“ на селу,  јер је све већи број момака који су ушли и у „педесету“ као неожењени, па прети опасност демографског нестанка села на југу Србије-па и села  Ладовице.

Ладовачко становништво је  досељеничко, осим два поменута рода. Досељеници су углавном са истока и југоистока., Буковика и Грделичке клисуре. Род Белоњци(презимена: Стојковић. Алексић, савић, Ђорђевић) се доселио из Бугарске. Становници села су чисто српске националности. После ослобођења од Турака, у селу није било више досељавања.  Село  је насеље збијеног типа-кућа. Поједини делови села се зову по родовима, који тамо живе, на пример: Анђелковци, Белоњци, Пекинци, Маринковци и др.

У погледу  комуникације мештана села, постоји асфалтни пут преко кога је село повезано са центром општине Власотинце, онда Грделицом и Лесковцем. Некада се ишло пешице до пристаништа жележничке пруге у село  Ђорђево, да би се стигло до Лесковца. Крај је виноградарско-воћарски. Некада су ладовчани били познати печабари-циглари, а данас су препознатљиви грађевинци, трговци, предузетници, занатлије и интелектуалци широм Србије.

Нема писаних података  када је настало старо селиште Луковица-Ладовица. Помиње се у турским тефтерима односно пописима насеља, ради убирања пореза 1516. године, у коме би  више одговарао назив Локвица (а постоји такво село у Порече-околина Прилепа-подвукао М.М 2012.г.)-него ли Луковица.

У историској литератури се као најстарија насеља на овим просторима власотиначкога краја помињу: Стајковце, Коннопница, Шишава, Власотинце, док се Орашје помиње као ненасељено место које је било лоцирано крај козарског манастира.

Насеља Добротин, Прилепац, Гложане и кукавица (суседна данас села селу Ладовица)-према  истраживањима Др Јована трифуноцског су настала у периоду од 1800-1864.године.

Луковица: То је локалитет старог селишта и налази се само 1.500 метара северно од данашњег насеља села Лдовица. На том простору су налажени приликом орања њива налажени остаци старог насеља (речни камен, препознатљиви камен старог огњишта). Тако по причању Радивоје Јовића, када су он и његов отац Милан први пут трактором орали своју њиву, наилазили су на више места велику количину згуре коју су морали да чисте и бацају у поток. Можда су се тада Луковчани бавили топљењем руде. Овде је земља глинасто-црвена, која је била погодна за израду црепуља.

Необично је да људи мењају место свог села, односно да напуштају насеље које има повољан географски положај, добру воду и земљу, али турски зулуми и чести упади Турака у насеље били су један од најачих разлога да се Луковчани раселе.

Два рода из расељене Луковице, основали су село Ладовица, а то су: Карџуљци и Ћоринци.

Луковачки атар се простирао од десне обале јужне Мораве на западу, па до леве обале Власине на северу Орашја на североистоку, Грделице и Туполовца на југу, Козара на југосистоку. Из овога се да закључити да је у доба постојања Луковице доњи слив Власине био слабо насељен.

По казивању  деда Цеке Цветановића (1859-1939.г.) Ладовчани су имали колибе-трле за стоку на простору Умишта и Врање Ноге. Исти власници су имали друге колибе на левој обали Власине. У то доба када је постојала Луковица, пут од Лесковца па до Власотинца ишао је десном обалом Власине, преко Стајковца, Конопнице, Шишаве до Власотинце и даље према Свођу и Пироту.

Деда Цека је причао како луковчански чобани изјутру крену своја стада са Умишта у правцу Мајалишта (била утрина која се налазила на ушћу Власине у Мораву). Тамо стигну увече, преноће, па изјутра крену своја стада према колибама на Умишту и тако сваког дана. Данас Умиште припада селу Губеревце. На том месту  у турско доба је некада убијен чувар поља. Турци због уцене Луковчане да плате 40 кеса злата, као одштету за убијеног Турчина. Како толико злато Луковчани нису имали, то су платили Губервчани, који се налазе на левој обали Јужне Мораве, и тако су присвојили поменуто имање.

Око самог настанка села Ладовица  постоје  различита предања. Тако предање каже да су досељеници из старог селишта Луковице затекли на овом простору пуно шуме и павите-беше ладовина, па су по томе, означавајући ново станиште, том месту дали име ЛАДОВИЦА. Тако је и остало. Постоји из 1976. године и запис локалног етнолога Мирослава Младеновића једно слично предање о добијања имена  села ЛАДОВИЦА, које је записао од старих људи у селу. Оно исказује слично тумачење да се на том месту налазио извор и „ладовина“-где су често пили воду  коњи турских каравана, а и на том  месту покрај изворуау „ладовини“ се одмарали. Тако једном када су са тог извора тада  тадашњи становници захватали воду са извора, један Турчин је покушао да прво напоји свога коња. Настало је комешање и тада су ту становници тог насеља  поред тог извора „ ладовине“ убили  Турчина и место  касније назвали ЛАДОВИЦА,

 

Старине 

У селу Ладовица сељаци су пронашли латинско гробље на њиви власника Стаменковић Драгољуба у атару Куње.

У гробовима који су припадали народу Латина, проналазили су дугачке бутне кости, у народу зване КОКАЛИ. На југозападном делу села у атару Араповци,  у винограду Ђорђевић Светозара, учитељ Владимир Поповић са служитељем Владимиром Петровићем и ученицима, ископао је остатке неке старе цркве. Прича се да је ту пронађен неки златан крст. Према причи Милана Стојковића-Комите (90), налазили су се остаци црепова и опека, као и других остатака кад су сељаци орали њиве, а нарочито на локалитету Селиште.

На потезу Баре, по причању Цветка Кочића (1867-1947.г.) на ливади Милорада Стаменковића налазио се неки латински бунар, кога су Турци  напунили неким сандуцима и затрпали земљом.

У село Ладовица има старих надгробних споменика, а најстарији споменик је из рода Ђоринци. О споменицим Ладовице изван села описао је Драгутиин Ђорђевић протојереј у својој књизи: “Живот и обичаји у Лесковачкој Морави“.

 

Ладовица у прошлости

За време вишевековне борбе и робовања под Турцима, сва зла и несреће које су задесиле српски народ нису заобишле ни становнике села Ладовица.

По предању, старо селиште Луковица било је запаљено, а становници се раселили. Ни ново селиште Ладовица није могло пред турским зулумом да избегне судбину и два пута било спаљивано. Први пут је запаљено 1809. године када је лесковачки војвода Илија Стреља дошао са око 450 Шумадинаца и подигао Власотинце и околна села на устанак против омражених Турака.

Ладовица је запаљена 1841. године када је Станко Атанацковић-Бојаџија, подигао Власотинце и околна села на устанак против Турака.

Илија Петровић-Стреља се родио се у селу Градиште у општини Власотинце. У историји и причањима мештана остао је  запамћен као национални јунак овог подручја. Био је истакнути домаћин, чак за оно време веома имућан човек. У селу Козаре имао је „мајдан гвожђа“, на Козарачкој реци је имао је свој самоков, а у селу дућан. Турци навикли да само они имају све што пожеле, отели су му то имање те се због тога позавадио са њима, и зато је морао да пребегне у Србију где се прикључио Карађорђевим устаницима.

До ослобођења 1878.године Власотинце је трипут спаљивано, па и Орашје и Ладовица.

Ладовица је за време турског периода имала господара. У селу је и неки турски  бег имао имање. Господар је живео у Лесковцу. Летњиковац му је према предању био на плацу Милорада Стаменковића. Господарско гумно је било на простору где се сада налази род БЕЛОЊЦИ. Имао је најбољу земљу у село. Господар је сваке јесени долазио у село са својим харемом и слугама, те обилазио имања. По предању слуге код господара су били Јован Белоњски и Јован Анђеловски. Плавом Јовану господар је дао надимак „Бели“, тако да се да се и данас по „белом“ Јовану је род  познат БЕЛОЊЦИ. По причама мештана пре ослобођења 1878. године од Турака- Господар је своја имања оставио на чување Јовану Беломе.

Турско време је обележено и многим личностима из села Ладовица:

КРСТА-РОД КРСТИНЦИ:  Који је 40 година био турски кмет и у селу није остао у памђење по добру.

ЂИКА-РОД ЂИКИНЦИ: Рабаџија  Ђика  из Ладовице,  на веома довитљив и проницљив  начин је одржао Турчину Господару овакву здравицу:“ Господару, нека ти је срећан пут и да здраво и весело стигнеш тамо где си намерио“. Господар се на овакву здравицу наљути, те нареди слугама да ударе десет батина на овакво подсмевање.

ИЛИЈА ЂОРИНСКИ-КАЛИНЧЕ: На господарово гумно Илија је довезао снопове жита из турске њиве, да оврши жито. Том приликом је дошао у сукоб са Турчином  из господареве претње. Илија је био веома снажан и прек, није могао да изздржи. Турчиново понижавање, те дохвати виле и убије Турчина, али је и сам ту убијен од стране господареве пратње. Илијина породица више није смела да остане у Ладовицу и одселила се у Губеревац, то је породица Јовић. Од његовог потомства живи једна породица у Ладовици, а три породице у  Смедереву.

Тако да су се та два рода после ослобођења 1878.године од Турака: Белоњци и Цакинци  се грабили за господарево имање  све до успостављања нове власти у Србији.

Ладовчани су за национално ослобођење узели учешће од Турака, Бугара и Немаца у свим устанцима, балканским, Првом и Другом светском рату-па и у ратовима после распада старе социјалистичке Југославије  на крају 20. века, у крвавим сукобима грађанског рата и борбе за очување свога националног идентитета на Косову у 1999. године. Остаће забележена јунаштва и херојство са овог дела југоситочне Србије да се очува понос, достојансто и национални идентитет о постојању и наставка својих корена у српској држави на Балкану.

 

Стари занати

У вренему под Турцима  није било занатлија у село Ладовица.  Све до почетка последње деценије 19. века у селу се нико није бавио ковачким занатом.  Овим послом  су се углавном бавили Цигани.

У последњој деценији 19. века у селу Ладовица прву занатску радњу отворио је Атанасије Ивановић. Он је био самоук, неписмен, поред ковачког посла бавио се и дрводељаштвом. Израђивао је дрвена кола, без шина на точковима, али и каце и бурад. Касније је израђивао делове за плугове, а металне куповао у лесковцу па је у својој радионици склапао и продавао сељацима. Било је и осталих мајстора; ковала, колара, кројача-терзија. Пинтера, зидара, воденичара-који су својим умећем и неимарством обекежили почетак 10. века у овоме крају.

Треба навести на Козарачкој реци  на крају 19. и почетком 20. века многе познате воденице: Јанковска воденица, Диминска воденица, Белоњска воденица, Ивановске воденице, Караџуљска воденица…

Треба поменути зидарски занат који је био реткост у овом крају до појаве македонских зидара у власинско-црнотравском крају. Зидарски радници у Ладовици се појављују тек после ослобођења од Турака. У селу су пре Првог светског били познати мајстори зидари: Марковић Ђорђе, Марковић Тодор и Станковић Добривоје. Поред зидарског посла Добривоје Станковић је био мајстор за копање бунара-бунарџија.

Овим занатом су се у село Ладовица успешно бавили: Стефановић Прокоп, Стефановић Јован, Михајловић Владимир, Михајловић Влајко, Илић Милан и Савић Драган. Први пинтер у село Био је Атанас Ивановић, који је био и ковач; потом је наставио Стеван Здравковић, код кога су занат изучио Милутин Стефановић.

Између два светска рата успешно је радио КАМЕНОЛОМ, који се налазио у подножју Косовице. Са експлотацијом камења се почелу после ослобођења од Турака 1878. године. тај камен су користили мајстори за прављење бунара и  темељи кућа.  Камен су користила суседана села: Орашје, Гложане, Губеревац, Кукавица, Прилепац. Године 1926.г. ладовачки дунђери: Микаил Илић, Прокоп Стефановић, Јосиф Димић и други, изградили су од камена веома леп лучни мост и премостили велику долину која је пресецала и раздвајала село на два дела. Власници камелонома били су: Вучко Стојковић, Љубомир Станковић, Цака Коцић (крстински  мајдан), Стојковић Урош и други. Вучко Стојковић је 1925.г сачинио уговор са предузимачем Михајлом Горуновићем из Власотинца да извезе 500 кубика камена за потребе градње Гложанског моста и премошћавање реке Јужне Мораве на путу Лесковац-Власотинце. Данас се каменеолон не користи појавом другог грађевинског материјала у цементи и друго….

Данас на почертку 21. века често су само остале зидине и сећања на  време воденица  и њиховог значаја за живот развоја села и овога краја.

Касније у 20. и на почетку 21. века ови  старији занати изумиру, а стварају се нови  занати: аутомеханичари, лимари, електричари…

 

Културно-забавни живот села

Културно забавни живот у Ладовици и њеној околини у прошлости одвијао се преко религиозних празника и народних обичаја. За време турског времена сељацима је било забрањено да славе и свадбе буду бучне и раскошне. То није спречавало људе да тихо чувају свој национални мелос и народне игре. Ладовчани у то доба нису имали ни материјалне могућности да се размећу, с обзиром да су били турске чивчије.

По ослобођењу од Турака, када су добили земљу у посед и  када су откупили доста земље у козарском атару, почињу много богатије да славе и свадбују. Тада су поред редовних, крсних слава, богатији су славили и сеоске славе, као што је Спасовдан када су се у селу носиле литије, или Свети Илија, када су поједина домаћинства између два светска рата примала и до 60 гостију. Поред својих сеоских слава они су знали и да славе у својој околини чија су гостопримства редовно узвраћена.

Забаве на саборима углавном су се одвијали играњем у колу. Док су једни играли, други су посматрали играче. Мушкарци незаинтересовани за играње у колу, забављали су се бацањем камена са рамена, скакањем у даљ. Од малена се деца у селу уче да играју у колу. Ако неко не зна да игра у колу, за њега се обично каже да је сметењак.

Ладовица у прошлости није имала запажене музичаре. Памте се Гмитар Миленковић-Божански и Владимир Михајловић гајдарџије. Музизари су углавном долазили из Грделице и Власотинца.

С обзиром да се овде бележи највише догађаја из ранијег периода, то морамо да поменемо и односе у породици, на пример односе младих брачних парова.

Млада жена-невеста није могла под крст на сабор да изађе са својим мужем. Њен муж ће изаћи први на сабор и дружиће се са својим друговима, дојучерашњим момцима.

Његова жена ће изаћи касније под условом да у кући има свекрву, заову или јетрву. Свекрва ће остати у кући а млада снаха ће са  заовама изаћи на сабор, али се тамо неће  састајати са својим мужем, нити ће играти у колу, ако је муж не позове. Ако неко ипак наиђе да то учини, биће укорен од својих вршњака како се плкаши жене.

Девојке су строго водиле рачуна да на сабор дођу мало касније од осталих, како би се приметио њен изостанак и како би се рекло „нема је“.

Са отварањем школе у селу  строги традиционални обичаји се почињу мењати и ишчезавати. Томе су највише допринели учитељи који су становали у селу.

У селу је добро запамћен брачни пар учитеља: Стана и Александар Миленковић и учитељи Милева и Владимир Поповић из Власотинца. Учитељице су се дружиле са женском омладином, држале су им предавање из здравственог васпитања, подучавале су их како куће и дворишта треба да им изгледају.

Учитељица Милена је са омладинкама обрађивала школску башту, производила је расад цвећа за башту па је део расада делила девојкама

Учитељ Ачлександар  Миленковић је 1927. године донео по први пут једну гарнитуру шаха, те је обучавао омладинце, доносио је разне стручне часописе из области пољопривреде и виноградарства..

Учитељи ау окупљали омладину за време школских слава Светог Саве, Цвети и Видовдана. За Светог Саву су омладинци китили школу, доносили клупе, столове и столице из комшилука, те велику учионицу спремали за прославу.

Сведок поменутих активности био је школски служитељ Јанковић Михајло (рођен 1900.г), Мика Бурдин.

После Другог светског рата учитељи Радојка и Бранко Павловић уступили су омлдинцима учионицу, где се омладина окупљала на забаве. Тако се први пут десило да школа постаје место окупљања и забаве омладине.

Тако често гостују драмске секције и културно+уметничка друштва из Власотинца. После сваке представе у школи се организују игранке.

У оквиру републичког такмичења села, које је Културно-просветна заједница Србије покренула како би се унапредио културни развој села, уз подршку Просветне заједнице из Власотинца, ладовачка омладина учествује на републичком такмичењу фолклора и „Турнира духовитости“-осваја друго место (Прилог: лист „Експрес“ од 29 јул 1979.г.).

ИЗВОДИ ИЗ „ПОЛИТИКЕ ЕКСПРЕС“:

„Ладовица је добила име још док су на том  подручју боравили Турци. Они су,  како се прича, у једној шуми пронашли дебелу ладовину, шуме су посечене и ладовине данас нема у Ладовици, али је зато  има у оближњем Власотинцу где се налази шума-администрација“. 

                                     * * *

 „По своме географском положају Ладовица је до скоро престављала слепо црево општине Власотинце. А зна се, да се човек слепог црева сети само онда кад га оно штрецне“ .     Село је вековно патило без воде. Прошле године вода је потекла у сва домаћинства. Ладовчани више неће бити жедни, а напојиће добро и своје вино“.

                                    * * *

   „На републичком такмичењу села фолклорна група из Ладовице освојила је прошле године друго место. То је имало двоструког одјека. Ладовица је изашла из анонимности, а такмичење села ушло у анонимност“.       „Ладовчани су огорчени на недавне необичне догађаје у Охридској фудбалској лиги, где је на неким такмичењима постигнуто и више од стотину голова. А  како и да не буду огорчени кад је овим резултатом ладовички клуб престао да буде рекордер по броју примљених голова. До поменутих појава у Охридској лиги, Ладовчани су били на првом месту. (У Орашју су својевремено примили 23 голова)“.  

                                    * * *

   „Ладовица се прочула и по баба Здравки. Њена специјалност је помагање нероткињама и онима који су изгубили љубав. Здравка прима муштерије из свих крајева. О викенду је село пуно аутомобила разних регистрација из свих крајева. Због тога Месна заједница увелико разматра могућности за развој неродиљског туризма.  Иначе, у селу има једна продавница која је одлично снабдевена. У њој има толико робе да сва може стати у корпи са којом се иде у печурке“.

                                  * * *

  „Ладовачки печалбари одвајкада су одлазили трбухом за крухом. Највећу најезду су извршили на Смедерево. Запосели су читаво предграђе „Царина“. Ту обитава око 45 породица. Они траже да им се формално призна статус аутономне јединице и да се то  насеље зове Мала Ладовица. Боље Мала Ладовица у Смедереву, него  Велико Смедерево у малој Ладовици.“ 

                                  * * *

  Мале шале:

Котрља њивче:Продао отац најбољу њиву, па сину купио ауто. И, сада, док отац сам ринта у пољу, син се возика. Питају оца:

–         Где ти је син, да ти помогне?

–         Ено га на друму?

–         Шта тамо ради?

–         Котрља њивче?-одговара отац.                                                   

Мноого:

Сео орач да ужина, кад наиђе пољочувар. Орач му рече:

–         Изволи мало сира и погаче, ако волиш.

–         Како да не. Ја то много волим!

–         Е, онда ништа. Као што видиш, ја толико немам.

Бостан за дуван, анегдоте:

Ладоваачки пензионер, Жика одгајио је најбољи бостан у селу. Пошто страх чува поље, он је упозоравао да има пушку и пиштољ и да ће се провести лоше свако онај ко покуша да украде његов бостан.

То је подстакло групу младића да ноћу упадну у бостан, оберу и са собом понесу најбоље лубенице. Страшило које су нашли међу бостаном, поставили су пред капијом Жикине куће и ставили му цигарету му „уста“.

Пред зору, кад је Жика пошао да намири стоку, угледао је неку прилику наслоњену на капију. Из предострожности, узео је вилу и, приближавајући се прилици, упита:

–         Који си ти бре? То понови још једном. Кад виде у чему је ствар, дозва бабу:

–         Бабо, дођи брзо, да видиш нешто!… наш бостанџија продао бостан за дуван.

 

Спорт

Све до 1950. године у селу Ладовица није било организованог спорта. Доласком учитеља Драгана Ђорђевића, званог „Певац“ из околине Светозарева, а касније и учитеља Стојановић Жике из суседног села Прилепац-спорт и спортски живот на селу почињу да се динамичније, свестраније развијају.  Организовао је спортске игре у фудбалу, боксу, атлетици, гимнастици. Учитељ формира и фудбалски клуб ФК „Омладинац“. 1975.године, да би онда клуб променио назив ФК“ Прогрес“. Такмичила се у општинској, потом у регионалној лиги. Под организацијом Благоје Илића у село се формира и стрељачка секција са 165 чланова старости од 15-80 година.

Тако је тих година 20. века свака светковина у село пропраћена неком спортском манифестацијом. Тако су спортске приредбе биле језгро окупљање омладине и здраве завбаве младих у село Ладовица.

Славе-Крсне и сеоска (Литије):

У село Ладовица највећи број породица слави Светог Николу (19. децембар), затим Светог Арханђела, а Светог Јована славе само из два рода: Ђоринци и Савинци. Род Велешанци(порекло из велеса-Македонија)  којих нема више у селу, славили су Митровдан.

Сеоска слава (Литије) је  Спасовдан.

 

Образовање

У селу  Ладовица постоји четвороразредна основна школа, док осмогодишњу школу  ђаци похађају у градској ОШ „Синиша Јањић“ у Власотинцу. Осмогодишња школа у Ладовици је отворена 1921.године, а први учитељ био Риста Н. Костић из Губеревца. Председник школског одбора је био Драгутин Г. Стаменковић, а служитељ је био Цветко Ђорински. Потом у школи 1925. године долазе учитељи Стана и Александар Миленковић све до 1930. године када ба њихово место долази брачни пар Милева и Владимир Поповић из Власотинца. Оба брачни пар учитеља су оставили велики култорно образовни значај за развој села Ладовица између два светсска рата. Из Ладовице је Другог светског рата изашло  велики број високобразованих – школованих људи, који су своја запошљења нашли у Власотинцима и другим местима широм бивше Југославије и Србије.

 

Порекло и настанак фамилија

Село Ладовица је засељавано са више страна: Грделичке клисуре, Македоније, Црне Горе (Жерци-Коцићи-има их и у селу Средор-подвукао М.М  2012.г.), Косова, Црне Траве и Власинско-знепољске области (Бугарске). У монографији о селу Ладовица, аутор  Борслав Димић, као и претходни страживачи су се само интересовали у тренутном „памћењу“ и казивању; али се нису бавили потпуно овим  крајем у погледу насељавања ових крајева према родовима из одређених крајева.

Наравно тај истраживачки рад захтева ширу анализу говорног дијалекта, менталитет, народну нуишљу, фоклор, музичко стварлаштво традиције, народне обичаје, бављење одређеним занатом као и одређеним музичким инструментом, кумством и крсном славом и суиседством поседа на село:њива, шума, ливада.

Аутор овог рада познајавајући са више аспекта ово село, као свој родни крај Власотинца са околином, дошао је до одређених претпоставки да се први досељеници Ладовице на потесу Луковице (Локвице-печалбарски крај познатих македонскиг зидара)-били македонско-српског порекла из старе Србије, јер је тај крај Македоније био такорећи центар „српства“ Старе Србије, под називом  ПОРЕЧЕ (околина Прилепа) у Западној Македонији. Из породичних разлога (супруга Македонка из супротног села Локвице-Црешнево) негде осамдесетих година. 20 века сам имао прилике да упознам тај крај и Локвичане, који су били зидари и бунарџије познати као печлалбари, а и у погледу менталитета казује да су Ладовчани по менталитету слични Локвичанима. Наравно то су претпоставке, пошто и суседно село Прилепац поред Ладовице води порекло из села Прилепац, код Прилепа. (Подвукао М.М. на основу истраживања и казивања старијих људи 1976.г.) Зато су потребна накнадна истраживања свих села у овоме крају од неких других истраживача, који ће бити заинтерсовани за своје корене.

 

Село Ладовица има следеће родове: Анђелковци, Бежанци, Белоњци, Ђикинци, Ђпронци, Жерци, Ивановци, Караџуљци, Ковачови (Ранђелови потомци). Кочиници, Маринковци, Митинци, Михајловци, Пекинци, Цакинци, Џијанци. Савинци.

                          

 Анђелковци:  Према Ј. Трифуновском овај род су староседеоци села.  Потомци негирају ту тврдњу. Предања казују казују да су Ђоринци и Карџуљци староседеоци, а не Анђековци. Мишљења смо да су досељеници из црнотравско-власинског краја са Косова.

Позната су презимена: Анђелковић, Ђорђевић, Јовић. Јанковић, Јањић, Марковић, Недељковић. Пејчић, Станковић, Савић. 

                   

                                                   * * *

Бежанци: Њихов предак се доселио из Бистрице, СО Црна трава. Тамо и данас постоји њихов род Попинци. Према месту њиховог пребивалишта долазимо до закључка да су се задњи да су се задњи доселили у село ладовица до пред ослобођење од турака 1878.године. 

Познат је родоначелник  Миленко.   

Родослов рода:  Миленко:-Санда, Спаса, Гмитар.

Спаса:Влајко, Динча, Стојан.

Гмитар:Стојан. 

Никола: Јосиф, Васиљко, Драгутин.

Јосиф:Рада.

Рада: Слађана, Мила.

Васиљко:Јован.

Драгутин:Душан, Мицко, Чеда, Крста.

Мицко:Милорад.

Чеда: Томислав, Миодраг.

Крста: Срђан.

Позната презимена:Миленковић, Стојановић, Николић,

                              * * *

Белоњци: Овај род  се поуздано зна да су се за време турског периода доселили из Бугарске (знепољска област). Има казивања да се неко од њихових предака вратио у бугарску и да са њим никада нису успоставили било какву везу. Белоњци су у селу познати као узорни пољопривредници и сточари. Печалбара из овог рода раније није било.

Родоначелник рода Белолоњци: Јован Бели.

Родослов рода : Јован Бели:-Стојко, Станко.

Станко: Ђорђе, Алекса.

Ђорђе: Крста, Таса.

Крста:Станко.

Станко:Цане, Жика.

Заса: Тома, Ћирко, Милојкјо.

Ћирко: Бошко.

Бошко: Драги.

Милојко: Бошко, Сава.

Бошко: Срђан, Даце,

Сава: Жика, Миле.

Алекса: Прокоп, Арсеније, Стојан.

Прокоп: Урош, Живко, Благоје, Влада, Тодор., Милутин.

Урош:Сретко, Лаза.

Сретко:Јован.

Лаза: Урош, Предраг.

Лаза: Урош, Предраг.

Милутин: Зароје, Чеда, Алекса.

Зароје: Бошко.

Чеда: Миодраг, Јован.

Алекса:Душко, Миодраг.

Арсеније:Славко.

Стојан:Наталија, Јелица, Љубица.

 

Стојко:Цветко, Петар, Сава.

Цветко: Драгутин, Стојан, Вучко.

Стојан:Јоса, Живк., Станко.

Станко:Бранко, Јован.

Вучко:Јордан.

Јордан:Бранко.

Петар:Каћа, Душан, Мита, Трајко.

Душан: Мирко, Сретко, Љуба.

Мирко:Сава, Јован.

Љуба: Даца, Лека, Благоје.

Сава:Игњат.

Игњат: Ранђел, Драгутин.

Ранђел: Сава, Божидар.

Драгутин: Синиша, Светозар, Ђорђе.

 

Позната презимена: Ђорђевић, Игњатовић, Стојковић, Алексић, Ђорђевић, Савић, Петровић, Петковић  

                        * * *

Ђикинци: Овај род је малобројни и броји укупно седам домаћинства, и то у село три четири одсељена. Зна се да су се доселили из неког села са Суве Планине. То је село Дол (Подвукао М.М-2012.г.- има их у село Крушевица и Свође). Њихов предак Ђика, често долазио у сукоб са Турцима.

Родоначелник: Ђика.

Порекло презимена: Петровић, Пејчић, Игевска Ружа,

                          * * *

Ђоринци:- По предању ово је староседелачки род, доселили су се из Луковице (Локвице-околна Прилепа, Западна Македонија подвукао М.М-2012.г.). Одувек су били познати печалбари. Они су се највише раселили у односу на друге родове у селу, Највише их има у Смедереву.

Крсна слава: Свети Јован.

Родоначелник: Ђора.

Родослов рода:

Ђора:-Стојан, Стеван, Илија.

 

Стојан: Милан, Мика, Цветко, Стојан.

Милан: Љубомир.

Љубомир: Драган, Петар, Бошко.

Цветко:Борко.

Борко: Бубе, Ђока.

Стојан:Живко..

 

Стеван:Коста.

Коста: Никола, Зарко, Тоза.

Никола: Витомир, Бошко.

Тоза: Синиша, Горча, Гуте, Љуба.

 

Илија: Јованка.

Јованка: Прокоп, Драгутин.

Прокоп: Лека, Влајко, Љубомир.

Станислав-Стана-Милан.

Презимена:, Ђорђевић, Илић, Крстић, Станковић, Станојевић, Стефновић, Стојановић, Стојковић.

                                                   * * *

Жерци. Њихов предак се доселио из Добротина. Им ају неке своје претке у лесковцу о којима данас ништа не знају. Ратко, Стојанов и таскин син, после другог светског рата је своју многобројну фамилију преселио у Грделицу. Постоје писани извори где се може видети да Жерци, Џијанци и Милинци потичу од истог претка. Истраживањем 1975-1977.године сам досапео до занимљивих чињеница о пореклу рода ЖЕРЦИ (ЖАРЦИ). Њихово презиме је КОЦИЋ, а пореклом су из Црне Горе, а прво се доселили на Бабичку Гору. Казивање старих људи у с, Средор и Свођу довело ме до података да су постојали још у времену под Турцима у овим крајевима. Потом су се по “крацима” делили по разним селима. Прво у Крањце, па онда један крак у Добротин-неки одатле у село Средор, потом у  Џакманово(Борин До), Д.Дејан, Свође, Брезовицу. Махом су то била места  као за “скривање” у планнском делу шума, што значи да су били увек у “бежанији”. Као просветни  радник (наставник математике) у свим селима сам учио њихове потомке и од њих сам записивао много шта о пореклу њихових предака (Коцића-жерци-жарци)-  подвукао М.М 2012.године.

Родоначелник: Стаменко.

 

Родослов рода:

Стаменко:- Стојан, Димитрије.

 

Стојан: Младен, Дика, Благоје, Ратко.

Дика: Сретен, Милорад, Бошко.

Дика: Сретен, Милорад, Бошко.

Милорад: Даница.

Бошко: Новица, Младен, Станица.

Ратко: Стеван, Младен, Бубе, Чеда.

Стеван: Бошко.

Младен: Младен, Синиша.

Чеда: Станко, Милутин.

 

Димитрије: Перса (призетак Цека), Милутин.

Перса (призетак Цека): Лепка, Жика.

Жика:Синиша, Јован, Стојан

Порекло презимена:Коцић, Миљковић, Стаменковић.

                            * * *

Ивановци. Њихови потомци не знају одакле су се њихови преци доселили у село. Од давнина су били подложни исељавању. Михајло Ђорђевић и Димитрије-Динча Ивановић су се са својим породицама одселили уочи Другог светског рата у село Грделица. Томислав Ивановић се са породицом после  Другог светског рата одселио у село Губеревац. Из рода се не памти да је неко био у печалби. Ивановци и Михајловци према непровереним причама потичу од истог претка.

Истражујући порекло рода ИВАНОВЦИ у власотиначко-црнотравско-власинском крају, дошао сам до многих чињеница, да су Ивановци пореклом из Црне Горе, а да је један од  предака Иван био рудар-потом ковач на реци Бистрици код Козила (једна струја) преко рудника у Кратову (Источна Македонија) а друга “струја” се доселила на Власини (тамо су славили Свети Ранђел а ови рудари-ковачи Свети Николу), док је трећа струја ИВАНОВИЋА заселила део планинских села Липовица, околна села Буковика и друга околна села, а и у моравској долини су се задржали.  Са Власине и Црне Траве су заселили Грделичку клисуру, као и  део Пусте реке и  топлички крај. Овде је потребно посебно истраживање, које захтева потпуност истраживања и  црногорске лозе ИВАНОВИЋА  у Црној Гори.(Подвукао М.М 2012.г.)

Родоначелник: Ђорђе.

Родослов рода:

Ђорђе:-Младен, Иван, Антанас.

 

Младен: Динча, Влајко, Александар.

Динча: Вита, даце..

Влајко: Стојан.

Стојан: Јован, Новица, Зоран.

Александар: Томислав, Бошко.

Томислав: Ружа, Бранко, Радисав.

Бошко: Јасика, Драгољуб, Борко, Цане, Љубиша, Васиљко.

 

Иван: Благоје, Михајло.

Благоје: Даринка, Тоза.

Тоза: драган, Благоје.

Михајло: Славко, Бранко, Ђорђе.

 

Атанас: Загорка, Даница, Савка.

Загорка: Драган, Јован, Томислав.

Даница: Ђорђе, Тоза.

Порекло презимена: Ђорђевић, Ивановић, Младеновић, Стаменковић.

                                            * * *

Михајловци.  Ни овај род не зна ништа о својој старини. Из овог рода  има пун о грађевинских радника, раније дунђера: Прокоп, Јован, Влајко, Владимир. Данас су њихови потомци грађевински радници-зидари. Везани су за своа пепелишта, тако да има само две одсељене фамилије.  Михајловци и Ивановци према причама Имају истог претка.

Родоначелник: Михајло.

Родослов рода:

 Михајло:- Петар, Мича.

Петар: Прокоп, Милан.

Прокоп: Милорад.

Милан: Тиса, Петар, Бранко.

Петар: Новица, Крста.

Бранко: Слободан.

Мича: Јован, Влајко, Благоје.

Јован: Мица, Благоје, Радмило, Жика, Лута.

Благоје: Небојша, Зоран.

Радмило: Драган.

Лута: Драгољуб.

Влајко: Васиљко, Стојан, Чеда.

Васиљко: Никола.

Стојан: Јован.

Чеда: Ђорђе.

Благоје: Вукана, Војислав.

Војислав: Благоје.

Порекло презимена:  Стефановић, Михајловић, Стојковић,

                              * * *

Караџуљци.  За овај род се поуздано зна да су староседеоци Ладовице и да су се доселили из Луковице (Локвице). Има казивања да су Ђоринци и и Караџуљци једини за време турског периода имали своју земљу. Овај род је живео од земље а било је и доста печалбара.

Порекло презимена:  Благојевић, Недељковић, Петровић, Стојановић, Стојковић, Ђорђевић,

                                     * * *

Ковачови (Ранђелови потомци). Овај род је настао тако што се Ранђелова мајка преудала у  род Бежанце и њега је, као трогодишњака, донела из села Ораовице. Нова породица није имала ништа против детета, али нису желели да се њихово имање дели другом роду, па зато Ранђелов очух није Ранђелу дао земље, већ га је дао да изучи ковачки занат. Плац од четири ари Ранђелу је поклонило село, те је ту направио кућу а касније и отворио ковачку радионицу.

Данас има четири породице Ранђелових потомака са преко двадесет чланова домаћинства.  Некада су имали врло мало земље и живели су скромно, углавном само од ковачке делатности. Данас ситуација у том роду је другачија, иако и сада већина живи од заната, али су купили и доста земље.

Родоначелник: Ранђел.

Родослов рода:

Ранђел: Десанка, Милан.

Милан: Петар, Ђорђе, Чедомир, Никодије.

Петар: Зора, Горан.

Ђорђе: Новица, Жика.

Новица: Крстина.

Жика: Иван, Бојан.

Чедомир: Олга, Горан.

Никодије:Тома.

Тома: Перица, Драган.

 

Порекло презимена:Стојковић.

                                          * * *

Кочинци.  Кочинци, Пекинци и Крстинци потичу од истог претка. Коча, Пека и Крста су се доселили из Црвене Јабуке, пиротске области (лужничког краја-село је близу атара општине  Црне Траве-подвукао М.М. 2012.г.)). Браћа су живела у почетку у заједничком домаћинству на простору где се данас налазе Кочини потомци. Касније су се Пека и Крста одселили и са својим породицама живели тамо где се данас налазе Пекини потомци: Јанковци, Стојадиновци и Диминци. Крстини потомци су се настанили тамо где данас живе Сотир и Ђорђе Коцић.

Собзиром да су се браћа доселила

на периферији села, онда више није било досељавању у село Ладовица.

Крстин потомак Петар-Пенка, призетио се у род Митински, жена му се звала Ката, тако су његови потомци у селу били познати као Пекини или Катини. Пенка је имао три сина: Влајко, Прокоп и Михајло-Мика. Данас у село има само један потомак Влајкове лозе.

Родоначелник: Коча.

Родослов рода:

Коча:- Мича, Стојан.

 

Мича: Младен, Цветко.

Младен: Стана.

Цветко: Даница, Трајко.

Трајко: Стеван, Жика.

 

Стојан: Стеван, Дојчин, Никола.

Стеван: Радован, Милован.

Радован: Таса, Борко, Стојан.

Дојчин: таса, Димитрије.

Таса: Бранко, Трајко.

Димитрије: Ранђел, Никола.

Никола: Влајко. Илија.

Влајко: Станко, Никола.

Илија: Трајко, Тодор.

 Порекло презимена:Илић,  Дојчиновић, Стојановић, Јовановић, Кочић, Михајловић, Стефановић.

                                        * * *

Пекинци. Порекло из Црвене Јабуке. Потичу од КОЧИНЦИ. Добио назив по претку Пеки., а више су пкао: Јанковци, Диминци и Стојадинови. Пека је имао три сина:Јанко, Дима и Младен.

Младен је за ћерку Стану довео у кућу зета Стојадина из села Липовица., па су зато они били више познати као Стојадинови. Овај род је више пажње обраћао на обради земље и чувању стоке, а у печалбу су мало ишли.

Имали су две воденице у селу козару познате као Јанковска и Диминска воденица. Данас од Јанковића (Борислав и Драгољуб) има два потпуковника у пензији; док је Александар  Младеновићић активан пуковник у војсци.

Родоначелник: Пека.

Порекло рода Пекинци (породице: Димић, Јанковци и Младеновци (Стојадиновци):

Пека:-Младен, Јанко, Дима

Младен: Стана (призетен Стојадин из с. Липовица), Гаврил.

Стојадин:Санда, Милан.

Санда: Живко, Дика.

Милан: Миливоје, Мишко.

Габрил: Лепка, Зојка.

Јанко-Илија.

Илија:Љубан, ранђел, Стојан (из првог брака сви), Никола, Стеван.

Љубан: Васка, Драга, Савка, Перса.

Стојан: Милан.

Никола:Вељко.

Стеван:Благоје, Младен, Алекса.

Дима:Таска, Ђорђе.

Ђорђе: Драгиња, Милан, Јосиф, Светозар.

Милан: Перса, Славко, Петар, Мирко.

Порекло презимена: Јанковић, Младеновић, Димић.

                                       * * *

Цакинци. Ово је најбројнији род у дело Ладовица. Нико од потомака незна њихово порекло. Поизнати су као вредни виноградари и сточари. Нису се пре бавили пеалбарењем.

Познате су Цакинске трле на брду Косовица. Имали су најлепша конопљишта испод села крај сеоског пута.

 

Родослов рода ЦАКИНЦИ

Родоначелник: Цака.

Цака:-Јован, Стојан, Стојко.

Јован: Петар, Цветко, Станко

Петар: Драгутин, Трајко-Тома.

Станко: Велимир:Таса, Милан. Димитрије:Љубомир,  Војислав.

Стојан: Ђока, Петар, Никола, Милосав.

Ђока: Микаил: Стојан, Стеван. Љуба-Лука.

Петар-Стојан:Добривоје, Влада, Драги, Иван.

Никола-Глигорије: Благоје, Јован,Драги.

Милосав: Копе, Димитрије.

Димитрије:Ранђел, Љуба, Јован, Милан, Влајко, Александар.

Стојко: МИладин, Драгутин, Прокоп, Никола.

Миладин-Драгољуб:Ђорђе, Бошко.

Драгутин-Бошко:Бранко,Ђока

Прокоп-Стеван: Миодраг, Добривоје.

Никола: Душан, Јосиф: Младен

Порекло презимена: Ђокић, Стојановић, Стојковић,  Петровић,, Цакић, Коцић, Јовић, Младеновић, Станковић, Илић, Милосављевић.

                                          * * *

Џијанци.  У књизи “Села и становништво му доњем сливу Власине” др. Ј. Трифуновски пише да Џијанци, Милинци и Жерци (Жарци) потичу од истог претка.

“Ово је чињеница-како рече Благоје Илић-јер су нам и гробови наших предака на истом простору”

Према истраживању Мирослава Младеновића, локалног етнолога у својим записима:”Села у власотиначком крају 1970-2012.г”, поуздано истражујући  дошао до чињенице да су сва ова три рода пореклом из Црне Горе.

Живели су од зељорадње и сточарства. Раније нису ишли у печалбуа данас иду. Били су узорни сточари.  Биле су познате Џијанске трле на потезу ШИРИНЕ.

Порекло Рода: Илић, Цветковић, Стаменковић,

                                * * *

Савинци. Ово је малобројни род у село. Између два светска рата су се бавили пољопривредом и сточарством. Из овог рода је и Лука Стојковић, који се бавио цигларским послом и постигао завидне резултате.

Овај род, као и род Ђоринци једини у село славе Светог Јована. Њихови потомци незнајо порекло рода.

Родоначелник: Сава

Порекло рода:

Сава: Атанас (1874.г.)

Атанас: Божидат (Смедерево)-Станиша (Београд)-Божидар.

Чедомир (призећен у Тупаловце):-Драган, Душко, Славко.

Добривоје (Ладовица): Ђорђе, Стеван, Лазар, Влада.

Ђорђе-Новица:Марија, Јелена.

Стеван-Мирослав-Цане.

Лука (Смедерево): Лазар, Влада.

Лазар-Слободан-Милан.

Влада: Цане, Марко: Милош, Аца.

 

Дина: Рада, Лепка, Савка, Рада.

 

Порекло  презимена: Савић, Станковић, Здравковић, Стојковић.

                                              * * *

Маринковци.  Потомци овога рода не знају одакле су се њихови преци досеили. Овај род је врло интересантан по томе што су они одавнина живели оврађујући У селу су биле чувене Маринковске трле у Ширини. У печлабу нису ишли јер су увек успевали да се организују да имају довољно за живот. Они су и за овај период веома ин тересантни што нема ниједна пордица исељена овог рода из села до 1985.године.

На основу истраживања род Маринковци (Маринковић) у власотиначком крају, пиоред села Ладовица, има и у седругим селима  Крушевица,Липовица, Пискупово и у селима лесковачкога краја.  Њихов род је веома стар по пореклу, потичу изс Старе Србије са севера Албаније ( а и ддео  струје “дебарци”- су из Старе Србије заселила се у овај крај).

Порекло презимена: Цветановић, Јовић, Миленковић, Стаменковић, Станковић,, Стојановић.

                                       * * *

Митинци.  Нико не можеда каже одакле су се Митинци доселили. Овај род је од давнина познат као печалбарски. Земље и стоке су одувек имали мало. Они су и за време турског периода печалбарили по  Србији. Познати су још по томе што су први у село доносили ствари које до тада нису виђене у село као што су: бицикл, хармоника, млин за кафу и др.

Родоначелник: Филип

Родослов рода (породица Филипови):

Филип:-Ђорђе, Влајко.

Ђорђе: Благоје, Бошко, Чеда, Миодраг, Драгољуб.

Чеда: Драгољуб, Радивоје.

Влајко: Александар

Александар: Радивоје, Драгољуб, Благоје.

Благоје: Иван.

                         *

Родослов рода Митинци

Родоначелник: Никола

Никола: Алекса, Микаил, Душан, Мича. Горча.

Алекса:Јордан.

Микаил: Мима-Благоје-Новица.

Горча: Слободан, Младен, Јован.

Слободан: Светислав, Тома.

Младен: Влада.

                                  *

Родослов рода Митинци  (Породица Пижаркини)

Родоначелник: Стеван (призећен из Козаре)

Стреан:-Тоза, Урош, Ратко.

Тоза: Бобан.

Урош: Борко, Драги, Мирослав.

Борко:-Владимир-Милош.

Драги: Новица

Мирослав: Ђорђе.

 

Порекло презимена  : Митић, Стојановић.

                      * * *

РОД МИЛИНЦИ: Јовић, Милић, Станковић.

РОД КРСТИНЦИ: Коцић, Стојковић. Крстић.

                     * * *

                         

Исељавање становништва:

Од 1945-1985.године ладовчани су се иселили по родовима:

АНЂЕЛКОВЦИ: Лесковац, Власотинце, Бања Лука, Књажевац, Ниш. Смедерево, Косовска Митровица, САД, Предејане.

БЕЛОЊЦИ: Гњилане, Власотинце, Лесковац, Београд, Маглић-Бачка, Грделица, Осипаоница, Смедерево.

ЂОРИНЦИ: Смедерево, Ниш, Нови Сад, Лесковац, СМедерево.

ИВАНОВЦИ: Власотинце, Грделица, Смедерево, Београд, Губеревце, Лесковац, Бијељина.

МИТИНЦИ: Жижовица, Власотинце, Куманово, Смедерево.

МИИНЦИ: Смедерево, Грделица, Лесковац, немачка, Добротин, Руски Крстур.

МИХАЈЛОВЦИ: Братмиловце, Лесковац.

ЏИЈАНЦИ: Ниш- Лесковац, Орашје, Смедерево.

ЖЕРЦИ: Смедерево, Грделица.

САВИНЦИ: Смедерево, Туполовце, Смедерево, Београд, Скопље.

КРСТИНЦИ: Лесковац, Жижавица, Славонски Брод, Младеновац.

ЦАКИНЦИ: Грделица, Обреновац, Ћићевац, Футог, Власотинце, Кикинда, Лесковац, Београд, Смедерево.

КАРАЏУЉЦИ: Грделица, Ковин, Ниш, Лесковац, Младеновац, Бела Црква, Власотинце, Нови Сд, Аустралија, Смедерево.

ПЕКИНЦИ: Београд, Смедерево, Сурдулица, Лесковац, Загреб, Босанска Крупа, САД, Мостар, Аустралија, Власотинце.

КОЧИНЦИ: Београд, Ниш, Лесковац, Ковин, Младеновац, Туполовце.

МАРИНКОВЦИ (Цветановић Зоран): Смедерево.

 

АУТОР: Мирослав Б. Младеновић Мирац (1948) локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије, 1. децембар 2012.године, Власотинце,  југ Србије.

ИЗВОРИ: 

[1]  Борислав П. Димић :-ЛАДОВИЦА код ВЛАСОТИНЦА, Београд, 1998.г.  “Библиотека села” (Завод за социологију  развоја села Београд)

[2] Мирослав Б. Младеновић Мирац: Из рукописа: „Печалник (легенде и предања из власотиначкога краја)“, 2012.г., Власотинце

[3] Мирослав Б. Младеновић Мирац: Из рукописа:“ Села у власотиначком крају“, 1970-2012.г., Власотинце

 

 

 

 

Коментари (7)

Одговорите

7 коментара

    • MILAN

      MİLAN. PRAUNUK MIHAJLA IZ RODA MIHAJLOVCİ I UNUK JOVANA. ODUŠEVLJEN SAM I PONOSAN NA MOJE LADOVČANE ZA ULOŽENI TRUD SVIH UČESNIKA U OVOM OBIMNOM PRIKAZU POREKLA RODOVA SELA LADOVICE. POZDRAV IZ DOBROTINA.

  1. Petar

    Koristan i obiman tekst. Kako mogu stupiti u kontakt sa autorom Miroslavom Mladenovicem?

  2. Мирослав Б Младеновић Мирац

    Настанак родољубиве песме: БОЈ НА МОРАВИ:

    Пошто се у задњих десетина година појавило много “интелектуалних” крађа из етнологије и историографије са подручја власототиначко-црнотравско-власинско-лужничког краја(које сам сакупљао цео животни век); желим да разјасним о појави тако мени драге родољубиве српске песме:”Под стољетним маслинама”-“Осветници”-“Осветник”-“Бој на Морави”.

    Ову родољубиву песму сам записана:
    – 1976.године од казивача: Михајло Јанковић самоуки песник, село Ладовица, Власотинце, запис 1976.године, забележио:Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар.

    Песму сам записао као БОЈ НА МОРАВИ, јер се одиграла та битка на неколико километара од села Ладовица(пут Лесковац-Власотинце, село са десне стране пута према брдима планине).

    Песму сам прво поставио 2007.године на форум Српски-вокабулар: http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0.
    Није било никаквих коментара.

    Поводом 90-годишњог пробоја солунског фронта, по први пут сам ту родољубиву песму под називом БОЈ НА МОРАВИ поставио на форум: -http://www.mycity-military.com/Prvi-svetski-rat/Tamo-daleko-90-godina_4.html

    На војном форуму је била добра расправа у којој смо учествовали ја и мој син као војни фармацеут-официр и писац. Било је занимљивих расправа и чак напомена да је неко од њих ту песму учио у читанке пре Другог светског рата у краљрвини Југославије.
    Још сам дошао до података да је песма имала и други назив ОСВЕТНИЦИ(“Освета”).

    Поводом овог историског јубилеја тог септембра 2008.године доста простора је било и у листу “Политика”. Тамо сам (из мени познатих разлога) тада једино(касније сам се оглашавао у коментарима пуним именом и презименом све до данас 2014.г) се огласио “шифрованим” надимком: “južnjaku iz Vlasotinca” дошао у коресподенцији са братанцем ЈУНАКА из родољубиве песме БОЈ НА МОРАВИ.

    У размени мишљења сам дознао да се тај јунак звао Радивије Николић и да су са братом вељком николићем погинули у пробоју на Солунски фронт 1918.године. Док је су они Томиславу Николићу били стричеви из великог Крњино у општиниба Бушница.

    Од њега сам добио информације да се тај аутентични доказ налази на спомен плочи основне школле у дотично село, где су уклесана љихова имена и презимена и први део стиха песме.

    Одмах сам некако интернетом успоставио контакт у општини бабушница. Нажалост нисам добио на прави начин фото-записе, него поред фптп записа су ми били послати вируси и тако ми је тада био “пао систем”-али сам некако успео да те снимке са школе сачувам до данашњега дана. Чиновник који је то послао више се није оглашавао.

    Даклер, још су владали страхови на југу Србије од изношења аутентичности историских збивања у Првом светском рату. Писац овога коментара је то осетио добро. Остао је чак и шест година без посла . То су била тешка времена за бављење прошлошћу.

    Тек касније 2012 и 2013.године сам увидео да се ова родољубива песма пева уз гусле и да је неки добро ЕКСПЛОАТИШУ а да је махом са тесктом узимана са форума ВУКАБУЛАР-СРПСКИ(где су ме чак нажалост и “отерали” као КЛОШАРА-ЛОПОВА, али су добро екслоатисали све шрто сам те године оставио:- етнолошко-историски материјал са сакупљеним народним умотворевина из власотиначкога краја.
    Сличну дисквалифаикацију и омаловажавања достојаства личности и истраживања историске прошлости доживео сам и на многим другим форумима и новинама.

    Но, време ће бити СУД НАШЕ ИСТОРИЈЕ-ко се зашта залагао и због чега је уопште и живео у заједници.

    Какве сами имао неприлика -па чак и “претње судом” само из “техничких разлога”-јер нисам тада знао да рукујем на тастури комјутера; због доста “техничких” грешака а и како су рекли “крађе”(од сопственог истраживања-чудно зар не!?)- било ми је ЗБРАЊЕН приступ ВОКАБУЛАРУ.

    Наравно тако су радили и други форуми. Прво им оставиш МАТЕРИЈАЛ за “експлотацију” па те НАЈУРЕ и онда то добро ЕКСПЛОАТИШУ.

    Једино је гуслар 2013.године Бранко Перовић-под називом “
    „Pod stoljetnim maslinama“- певајући уз гусле ову предивну песму, на крају ставио цео текст са ВОКАБУЛАРА и наравно са казивачем и записивачем.
    Остали гуслари су само се правили „неми“ и нису хтели да то ураде као гуслар Бранко Перовић.
    Није ми познато, можда су и знали пре мене садржај ове песме преко њеног писца Димитрија Полимца .

    Дакле, ову родољубиву песму је написао: Димитрије Јевтовић- Полимац, ратни дописник Треће Српске армије Првог светског рата, 1918.године пред јуриш у пробоју Солунског фронта..

    Главни јунак ове потресне родољубиве песме је Радивоје Николић из лужничког села Горње Крњино(код Бабушнице), који је са братом Вељком погинуо у пробоју солнског фронта 1918.године.
    * * *

    ПРИЛОГ:

    Pod stoljetnim maslinama-Branko Perovic-Gusle – YouTube
    9 нов. 2013 … Младеновић Мирац Власотинце 2008.године).. Read moreShow less • …. Play next; Play now. Guslar Miroslav Šiljegović – finale 20. Festival …
    http://www.youtube.com
    http://www.youtube.com/watch?v=0k2Skf71Rs4
    https://www.youtube.com/watch?v=0k2Skf71Rs4
    Datum objavljivanja: 9. stu 2013.
    https://www.facebook.com/groups/srpsk
    Branko Perovic pjeva o osveti nad bugarskim krvolocima u pomoravlju.Autor – Dimitrije Polimac.-U nastavku tekst pjesme zabelezen od kazivaca iz Vlasotinca:—Srpska vojska na Krf pala

    Po ostrvu žagor bruji
    Iz oblaka kiša lije
    Uzburkano more huji
    Pod stoletnim maslinama
    šatori se srpski bele
    pod njima se odmaraju
    srpske čete oživele
    šatori su tesne kuće
    al za sve ima mesta
    zgrčio se drug do druga
    te je tako toplo svima
    razgovor se živo vodi
    na priču se priča niže
    a dosetke i pošalice
    jedna drugu burno stiže
    samo jedan vojnik mladi
    mutna oka, bleda lica
    ćuti tužna nevesela
    sred pesama i pošalica.
    A i njega zadirkuju
    i sa njim se svako šali
    Ded olakšaj srcu svome
    poveri nam tajne tvoje
    ta će priča lepa biti
    pričaj druže Radivoje
    Radivoje mahnu rukom
    ispuniću vašu želju
    al će i to kraja biti
    vašoj šali i veselju
    krvava je priča moja
    to je bilo posle onog
    na Moravi ljutog boja
    neprijatelj beše jači
    mi moramo dalje ići
    a ja reših na rastanku
    časak svome domu sići
    stigoh kući ali kasno
    eno prve strašne slike
    obešen mi babo stari
    a na pragu jao bože
    sva u krvi majka leži
    i slabačkim glasom viče
    Radivoje sine beži
    a ja majku neposlušah
    već u kuću stupih
    izludeti tada htedo
    pokraj moje mrtve ljube
    leži moje mrtvo čedo
    i ono se nevinašče
    već rastalo s ovog sveta
    video sam da je bilo
    probodeno bajonetom
    a u drugom kraju sobe
    gde ikona stoji stara
    kao da su u gostima
    vino piju šest bugara
    meni krvac zali oči
    pa ja jeknem iz dna grudi
    prostite mi mrtve duše
    u pakao vi neljudi
    pa ubacim jednu bombu
    usred one rulje klete
    i nijedan od bugara
    ne umače od osvete
    od tog dana porušenog
    dim se diže u visine
    a kad plamen sve priguši
    ja umako u planinu
    ne da sklonim pustu glavu
    nisam zato još na svetu
    već i dalje da produžim
    strašnu kaznu i osvetu
    Radivoje svrši priču
    pod šatorom tajac nasta
    niko ništa ne govori
    i disanje ko da zasta
    tako malo zaćutaše
    povikaše svi iz glasa
    i mi ćemo s tobom druže
    u osvetu svakog časa.
    Kazivač: Mihajlo Janković samouki pesnik, selo Ladovica, Vlasotince
    zapis 1976.godine, zabeležio:Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar

    *

    http://www.mycity-military.com/Prvi-svetski-rat/Tamo-daleko-90-godina_4.html
    http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0

    http://www.youtube.com
    http://www.youtube.com/watch?v=0k2Skf71Rs4

    http://youtu.be/0k2Skf71Rs4
    Datum objavljivanja: 9. stu 2013.
    https://www.facebook.com/groups/srpsk
    Branko Perovic pjeva o osveti nad bugarskim krvolocima u pomoravlju.Autor – Dimitrije Polimac.-U nastavku tekst pjesme zabelezen od kazivaca iz Vlasotinca:—Srpska vojska na Krf pala
    Revizor011
    Prije 10 mjeseci Радивоје из ове родољубиве српске песме (са стрицом Вељком)-Николић, су погинули у том пробоју и њихова имена се налазе на спомен плочи школе У Горњем Крњину, пута Власотинце-Пирот у лужничком крају. Интересантно је да је један стих поменуте песме уклесан на плочи и говори баш о бици…

    Revizor011
    Prije 10 mjeseci …баш о бици Српске и Бугарске војске 1915 године на Јужној Морави. Песму је у листу „Политика“ објавио Томислав Николић под називом ОСВЕТНИЦИ, а исто сам пре више година под истим називом чуо ту песму од глумца Радоша Бајића , родом из моравског села Варварина.-Подвукао Аутор Мирослав Б Младеновић Мирац Власотинце, 2008.године).
    http://youtu.be/0k2Skf71Rs4

    *

    Tamo daleko (90 godina) – MyCity Military
    http://www.mycity-military.com/Prvi…/Tamo-daleko-90-godina_4.html
    ‎ Кеширано
    Слично
    10 нов. 2008 … Аутор записа ове песме је дошао до три наслова: БОЈ НА МОРАВИ(у свом рукопису ) ОСВЕТА(ОСВЕТНИЦИ) и ево трећа НА КРФУ.

    *
    Највећа српска победа : Коментари корисника – Politika
    http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike...
    ‎ Кеширано
    Слично
    13 сеп 2008 … Одговор Николићу: Ова родољубива песма је српском вокабулару, на страни Народне књижевности под називом БОЈ НА МОРАВУ-а …
    http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=list_reviews&int_itemID=55729

    * **

    * * *
    Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na Varvarinu – Вокабулар
    http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0
    ‎ Кеширано
    Слично
    NARODNA PESME: BOJ NA MORAVI I BOJ NA VARVARINU Srpska vojska na Krf pala pod ostrvo žagor bruji iz oblaka kiša lije uzburkano …
    http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0
    * * *

    * * *
    Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na Varvarinu
    zapis 1976.godine, zabeležio:Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar. BOJ NA VARVARINU (Kursula) Varvarinsko polje, pritisla vojska
    http://www.vokabular.org
    http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0

    * * *
    Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na… – Miroslav Mladenovic
    https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid…id…
    ‎ Кеширано
    Слично
    Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na Varvarinu – 2 посета – 26.11.10.Kazivač: Mihajlo Janković samouki pesnik, selo Ladovica, Vlasotince zapis 1976.godine …
    https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=127282167337003&id=107409555965608
    *

    Miroslav Mladenovic‎NAJLEPSA SRBIJA
    15 јануари 2011 •
    Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na Varvarinu – 2 посета – 26.11.10.Kazivač: Mihajlo Janković samouki pesnik, selo Ladovica, Vlasotince zapis 1976.godine, zabeležio:Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar …
    http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0;wap2 – Кеширано
    Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na Varvarinu
    Miroslav Mladenovic nasta: NARODNA PESME: BOJ NA MORAVI I BOJ NA VARVARINUSrpska vojska na Krf palapod ostrvo žagor brujiiz oblaka kiša lijeuzburkano more hujipod stoletnim mostomšatori se srpski belepod njima se odmarajusrpske čete oživelešatori su tesna kućaal za sve ima mestazgrčio se drug do
    vokabular.org
    http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0
    * * *

    Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na Varvarinu – Вокабулар
    http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0
    ‎ Кеширано
    Слично
    zapis 1976.godine, zabeležio:Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar. BOJ NA VARVARINU (Kursula) Varvarinsko polje, pritisla vojska
    Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju
    10 нов. 2007
    Narodni govor i reči iz Vlasotinačkog kraja – Gornje Povlasinje …
    10 нов. 2007
    Више резултата од http://www.vokabular.org

    http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0

    *
    РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ: БОЈ НА МОРАВУ И БОЈ НА ВАРВАРИНУ – Poreklo
    http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=342.0
    ‎ Кеширано
    Слично
    ОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ: БОЈ НА МОРАВУ И БОЈ НА ВАРВАРИНУ БОЈ НА МОРАВУ Српска војска на Крф пала под острво жагор бруји

    * * *

    Tamo daleko (90 godina) – MyCity Military
    http://www.mycity-military.com/Prvi…/Tamo-daleko-90-godina_4.html
    ‎ Кеширано
    Слично
    10 нов. 2008 … Zapis je iz 1976.godine, zabeležio ga je Miroslav Mladenović lokalni … БОЈ НА МОРАВИ(у свом рукопису ) ОСВЕТА(ОСВЕТНИЦИ) и ево …
    Istoriski zapisi iz Konopničke crkve oslobođenja od Turaka …
    19 мар 2010
    Iz Letopisa škole u Kruševici o oslobođenju od Turaka
    19 мар 2010
    Hajdučke i ostale pesme iz vlasotinačkog kraja
    5 мар 2010
    Četnički pokret u Vlasotinačkom kraju 1941-1945
    4 мар 2010
    Више резултата од http://www.mycity-military.com

    http://www.mycity-military.com/Prvi-svetski-rat/Tamo-daleko-90-godina_4.html

    * * *

    Miroslav B Mladenović-Istorija – Page 3 – Danubius
    danubius.bestoforum.net/t9254p40-miroslav-b-mladenovia-istorija

    Кеширано
    Слично
    Počalji Naslov: Miroslav B Mladenović-Istorija Uto Jul 30, 2013 1:01 pm …… Počalji Naslov: Rodoljubiva pesma: Boj na Moravu Sre Sep 11, 2013 3:00 pm …
    http://danubius.bestoforum.net/t9254p40-miroslav-b-mladenovia-istorija

    * * *
    НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО – ВЛАСОТИНЦЕ • Forum Srbija
    http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=394&t=35177...
    ‎ Кеширано
    Слично
    6 окт 2013 … Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na Varvarinu … Zapis je iz 1976. godine, zabeležio ga je Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar.
    http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=394&t=35177&start=20

    * * *
    Ansambl Svilen konac i Radoš Bajić – Ovo je Srbija – YouTube

    ► 7:30

    http://www.youtube.com/watch?v=hyKeea5g9dc19 јан 2013 – 8 мин – Отпремио/ла silja05
    Koncert: 30 godina sa vama, Kolarac 30.03.2011. BOJ NA MORAVI Srpska vojska na …

    https://www.youtube.com/watch?v=hyKeea5g9dc
    *

    *
    Pod stoljetnim maslinama-Branko Perovic-Gusle video – Vtipná a …
    http://www.srandovnividea.com/…/Pod-stoljetnim-maslinama-Branko-Perovic-Gusle.html

    Кеширано
    Pod stoljetnim maslinama-Branko Perovic-Gusle. … U nastavku tekst pjesme zabelezen od kazivaca iz Vlasotinca:—Srpska vojska na Krf palaPo ostrvu žagor …
    *

    1. РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ: БОЈ НА МОРАВУ И БОЈ НА ВАРВАРИНУ – Poreklo
    http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=342.0

    o КешираноСличноМирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце * Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na Varvarinu – Vokabular
    Божићни обичаји у власотиначком крају-Горње Повласиње
    20 нов. 2013
    Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
    13 нов. 2013
    Коледарске песме у власотиначком крају

    *
    http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=342.0
    *
    РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ: БОЈ НА МОРАВУ И БОЈ НА ВАРВАРИНУ – Poreklo
    http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=342.0
    ‎ Кеширано
    Слично
    ОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ: БОЈ НА МОРАВУ И БОЈ НА ВАРВАРИНУ БОЈ НА МОРАВУ Српска војска на Крф пала под острво жагор бруји
    http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=342.0
    *

    Аутор коменатра је и аутор записа родољубиве песме БОЈ НА МОРАВИ(ОСВЕТНИЦИ, ОСВЕТА), а песму је написао пред почетак поласка из шатора на пробој солунског фронта 1918.године-тада ратни дописник треће армије: ДИМИТРИЈЕ ЈЕВТОВИЋ_ПОЛИМАЦ, ратни допсиник Треће српске арније на Солунском фронту 1918.године.

    Аутор записа: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце, југ Србије

    Постаљен коментар: недеља 12 октобар 2014.године, Власотинце, република Србија

  3. Мирослав Б. Младеновић Мирац

    ДОПУНА о настанку родољубиве песме БОЈ НА МОРАВИ

    На ЈУТЈУБ сам наишао на српског гуслара Будимиа Чавића (родом из Колашина-Црна Гора) како лепо пева уз гусле стару родољубиву песму из Првог светског рата под називом „Под стољетним маслинама“.

    Песма је на ЈУТЈУБ постављена 27 новембра 2009.године. Занимљивих коментара је у запису.
    Тако је према једнима:- АУТОР ове песме: Димитрије јевтовић-Полимац, који је 1918.године слушајући исповест једног војника у шатору пред почетак солунског фронта 1918 године то „преточио“ у песму. Иначе је Полимац био и ратни дописник треће армије и после тога је написао неколико књижевних дела о ВЕЛИКОМ РАТУ.

    Друга варијанта настанка ове песме, која је овде у запису-да је неименованом коментатору, једном приликом када је изрецитовао ту песму песнику Милисаву-Буци Мирковићу (1931-2013, рођ. у Жупски Александровац); том приликом сам песник је рекао да је ту песму написао на Крфу 1918.године тадашњи песник Милутин Јовановић, који је касније после тога објавио у неким књижевним новинама под називом ОСВЕТНИК.

    Мени је посебно драго као записивачу 1976.године(наставнику математике) од самоуког песника Михајла Јанковића из села Ладовица код Власотинца, под називом БОЈ НА МОРАВИ-после објављивања на неким форумима на интернету, та песма је постала веома популарна и за гусларе и за све који су надахнути јунаштвом наших предака у погледу свога јунаштва за слободу у времену ВЕЛИКОГ РАТА; чију стогодишњицу сада прослављујемо не само у Србији него у свим тадашњим учесницима тога рата.

    Драго ми је што ето та родољубива песма није остала у ЗАБОРАВ.

    Забележио и поставио: Мирослав Б. Младеновић Мирац (1948),
    локални етнолог и историчар из Власотинца,

    27 октобар 2014.године Власотинце
    југ Србије, република Србија

  4. MİLAN SUŠİN UNUK JOVANOV

    İSPRAVKA ZA RO MIHAJLOVCI; MIHAJLO JE IMAO TRI SINA, PETRA, MIČA I JOVANA. JOVAN MOJ DEDA SE PRIZETIO U DOBROTIN IMAO DVA SINA SLAVKA I DJORDJU. SLAVKO IMAO, ČEDOMIRA, RADIVOJA, MIHAJLA I JOVANA. DJORDE, IMAO.: SAVU, RADOSLAVA, MILANA (MENE), SLOBODANA I MIJODRSGA. SVI IMAAMO NADIMAK,, SUŠA,, PO JOVANU DEDİ KOJİ JE SVIRAO GAJDE I GOVORIO DA MU JE GRLO SUVO. NA SPOMENIKU NA UDOBROTINSKOM GROBLJU STOJI TABLA SA NADIMKOM SUŠA. IMA SVOJ SOKAK GDE ŽIVE NJEGOVI POTOMCI.