Poreklo prezimena, selo Ladovica (Vlasotince)

Poreklo stanovništva sela Ladovica, opština Vlasotince. Istraživanje “Sela u vlasotinačkom kraju” saradnika portala Poreklo Miroslava B. Mladenovića Mirca, lokalnog etnologa i istoričara

 

 Nastanak sela Ladovica     

Selo Ladovica se nalazi sedam kilometara jugozapadno od Vlasotinca, a trinaest kilometara jugoistočno od Leskovca. Pripada administrativno opštini Vlasotince u jablaničkom regionu.

Selo je smešteno između dveju različitih prirodnih sredina nizije i visije, brda Kosovice (476.m.) i nizije (330.m.) gde Kosovica čini granicu između brdovito planinskog dela Bukovika i nizije u donjem slivu reke Vlasine.

Selo ima oko 300 kuća i oko 1.000 stanovnika. Danas na početku 21. veka je problem „bele kuge“ na selu,  jer je sve veći broj momaka koji su ušli i u „pedesetu“ kao neoženjeni, pa preti opasnost demografskog nestanka sela na jugu Srbije-pa i sela  Ladovice.

Ladovačko stanovništvo je  doseljeničko, osim dva pomenuta roda. Doseljenici su uglavnom sa istoka i jugoistoka., Bukovika i Grdeličke klisure. Rod Belonjci(prezimena: Stojković. Aleksić, savić, Đorđević) se doselio iz Bugarske. Stanovnici sela su čisto srpske nacionalnosti. Posle oslobođenja od Turaka, u selu nije bilo više doseljavanja.  Selo  je naselje zbijenog tipa-kuća. Pojedini delovi sela se zovu po rodovima, koji tamo žive, na primer: Anđelkovci, Belonjci, Pekinci, Marinkovci i dr.

U pogledu  komunikacije meštana sela, postoji asfaltni put preko koga je selo povezano sa centrom opštine Vlasotince, onda Grdelicom i Leskovcem. Nekada se išlo pešice do pristaništa želežničke pruge u selo  Đorđevo, da bi se stiglo do Leskovca. Kraj je vinogradarsko-voćarski. Nekada su ladovčani bili poznati pečabari-ciglari, a danas su prepoznatljivi građevinci, trgovci, preduzetnici, zanatlije i intelektualci širom Srbije.

Nema pisanih podataka  kada je nastalo staro selište Lukovica-Ladovica. Pominje se u turskim tefterima odnosno popisima naselja, radi ubiranja poreza 1516. godine, u kome bi  više odgovarao naziv Lokvica (a postoji takvo selo u Poreče-okolina Prilepa-podvukao M.M 2012.g.)-nego li Lukovica.

U istoriskoj literaturi se kao najstarija naselja na ovim prostorima vlasotinačkoga kraja pominju: Stajkovce, Konnopnica, Šišava, Vlasotince, dok se Orašje pominje kao nenaseljeno mesto koje je bilo locirano kraj kozarskog manastira.

Naselja Dobrotin, Prilepac, Gložane i kukavica (susedna danas sela selu Ladovica)-prema  istraživanjima Dr Jovana trifunocskog su nastala u periodu od 1800-1864.godine.

Lukovica: To je lokalitet starog selišta i nalazi se samo 1.500 metara severno od današnjeg naselja sela Ldovica. Na tom prostoru su nalaženi prilikom oranja njiva nalaženi ostaci starog naselja (rečni kamen, prepoznatljivi kamen starog ognjišta). Tako po pričanju Radivoje Jovića, kada su on i njegov otac Milan prvi put traktorom orali svoju njivu, nailazili su na više mesta veliku količinu zgure koju su morali da čiste i bacaju u potok. Možda su se tada Lukovčani bavili topljenjem rude. Ovde je zemlja glinasto-crvena, koja je bila pogodna za izradu crepulja.

Neobično je da ljudi menjaju mesto svog sela, odnosno da napuštaju naselje koje ima povoljan geografski položaj, dobru vodu i zemlju, ali turski zulumi i česti upadi Turaka u naselje bili su jedan od najačih razloga da se Lukovčani rasele.

Dva roda iz raseljene Lukovice, osnovali su selo Ladovica, a to su: Kardžuljci i Ćorinci.

Lukovački atar se prostirao od desne obale južne Morave na zapadu, pa do leve obale Vlasine na severu Orašja na severoistoku, Grdelice i Tupolovca na jugu, Kozara na jugosistoku. Iz ovoga se da zaključiti da je u doba postojanja Lukovice donji sliv Vlasine bio slabo naseljen.

Po kazivanju  deda Ceke Cvetanovića (1859-1939.g.) Ladovčani su imali kolibe-trle za stoku na prostoru Umišta i Vranje Noge. Isti vlasnici su imali druge kolibe na levoj obali Vlasine. U to doba kada je postojala Lukovica, put od Leskovca pa do Vlasotinca išao je desnom obalom Vlasine, preko Stajkovca, Konopnice, Šišave do Vlasotince i dalje prema Svođu i Pirotu.

Deda Ceka je pričao kako lukovčanski čobani izjutru krenu svoja stada sa Umišta u pravcu Majališta (bila utrina koja se nalazila na ušću Vlasine u Moravu). Tamo stignu uveče, prenoće, pa izjutra krenu svoja stada prema kolibama na Umištu i tako svakog dana. Danas Umište pripada selu Guberevce. Na tom mestu  u tursko doba je nekada ubijen čuvar polja. Turci zbog ucene Lukovčane da plate 40 kesa zlata, kao odštetu za ubijenog Turčina. Kako toliko zlato Lukovčani nisu imali, to su platili Gubervčani, koji se nalaze na levoj obali Južne Morave, i tako su prisvojili pomenuto imanje.

Oko samog nastanka sela Ladovica  postoje  različita predanja. Tako predanje kaže da su doseljenici iz starog selišta Lukovice zatekli na ovom prostoru puno šume i pavite-beše ladovina, pa su po tome, označavajući novo stanište, tom mestu dali ime LADOVICA. Tako je i ostalo. Postoji iz 1976. godine i zapis lokalnog etnologaMiroslava Mladenovića jedno slično predanje o dobijanja imena  sela LADOVICA, koje je zapisao od starih ljudi u selu. Ono iskazuje slično tumačenje da se na tom mestu nalazio izvor i „ladovina“-gde su često pili vodu  konji turskih karavana, a i na tom  mestu pokraj izvoruau „ladovini“ se odmarali. Tako jednom kada su sa tog izvora tada  tadašnji stanovnici zahvatali vodu sa izvora, jedan Turčin je pokušao da prvo napoji svoga konja. Nastalo je komešanje i tada su tu stanovnici tog naselja  pored tog izvora „ ladovine“ ubili  Turčina i mesto  kasnije nazvali LADOVICA,

 

Starine 

U selu Ladovica seljaci su pronašli latinsko groblje na njivi vlasnika Stamenković Dragoljuba u ataru Kunje.

U grobovima koji su pripadali narodu Latina, pronalazili su dugačke butne kosti, u narodu zvane KOKALI. Na jugozapadnom delu sela u ataru Arapovci,  u vinogradu Đorđević Svetozara, učitelj Vladimir Popović sa služiteljem Vladimirom Petrovićem i učenicima, iskopao je ostatke neke stare crkve. Priča se da je tu pronađen neki zlatan krst. Prema priči Milana Stojkovića-Komite (90), nalazili su se ostaci crepova i opeka, kao i drugih ostataka kad su seljaci orali njive, a naročito na lokalitetu Selište.

Na potezu Bare, po pričanju Cvetka Kočića (1867-1947.g.) na livadi Milorada Stamenkovića nalazio se neki latinski bunar, koga su Turci  napunili nekim sanducima i zatrpali zemljom.

U selo Ladovica ima starih nadgrobnih spomenika, a najstariji spomenik je iz roda Đorinci. O spomenicim Ladovice izvan sela opisao je Dragutiin Đorđević protojerej u svojoj knjizi: “Život i običaji u Leskovačkoj Moravi“.

 

Ladovica u prošlosti

Za vreme viševekovne borbe i robovanja pod Turcima, sva zla i nesreće koje su zadesile srpski narod nisu zaobišle ni stanovnike sela Ladovica.

Po predanju, staro selište Lukovica bilo je zapaljeno, a stanovnici se raselili. Ni novo selište Ladovica nije moglo pred turskim zulumom da izbegne sudbinu i dva puta bilo spaljivano. Prvi put je zapaljeno 1809. godine kada je leskovački vojvoda Ilija Strelja došao sa oko 450 Šumadinaca i podigao Vlasotince i okolna sela na ustanak protiv omraženih Turaka.

Ladovica je zapaljena 1841. godine kada je Stanko Atanacković-Bojadžija, podigao Vlasotince i okolna sela na ustanak protiv Turaka.

Ilija Petrović-Strelja se rodio se u selu Gradište u opštini Vlasotince. U istoriji i pričanjima meštana ostao je  zapamćen kao nacionalni junak ovog područja. Bio je istaknuti domaćin, čak za ono vreme veoma imućan čovek. U selu Kozare imao je „majdan gvožđa“, na Kozaračkoj reci je imao je svoj samokov, a u selu dućan. Turci navikli da samo oni imaju sve što požele, oteli su mu to imanje te se zbog toga pozavadio sa njima, i zato je morao da prebegne u Srbiju gde se priključio Karađorđevim ustanicima.

Do oslobođenja 1878.godine Vlasotince je triput spaljivano, pa i Orašje i Ladovica.

Ladovica je za vreme turskog perioda imala gospodara. U selu je i neki turski  beg imao imanje. Gospodar je živeo u Leskovcu. Letnjikovac mu je prema predanju bio na placu Milorada Stamenkovića. Gospodarsko gumno je bilo na prostoru gde se sada nalazi rod BELONJCI. Imao je najbolju zemlju u selo. Gospodar je svake jeseni dolazio u selo sa svojim haremom i slugama, te obilazio imanja. Po predanju sluge kod gospodara su bili Jovan Belonjski i Jovan Anđelovski. Plavom Jovanu gospodar je dao nadimak „Beli“, tako da se da se i danas po „belom“ Jovanu je rod  poznat BELONJCI. Po pričama meštana pre oslobođenja 1878. godine od Turaka- Gospodar je svoja imanja ostavio na čuvanje Jovanu Belome.

Tursko vreme je obeleženo i mnogim ličnostima iz sela Ladovica:

KRSTA-ROD KRSTINCI:  Koji je 40 godina bio turski kmet i u selu nije ostao u pamđenje po dobru.

ĐIKA-ROD ĐIKINCI: Rabadžija  Đika  iz Ladovice,  na veoma dovitljiv i pronicljiv  način je održao Turčinu Gospodaru ovakvu zdravicu:“ Gospodaru, neka ti je srećan put i da zdravo i veselo stigneš tamo gde si namerio“. Gospodar se na ovakvu zdravicu naljuti, te naredi slugama da udare deset batina na ovakvo podsmevanje.

ILIJA ĐORINSKI-KALINČE: Na gospodarovo gumno Ilija je dovezao snopove žita iz turske njive, da ovrši žito. Tom prilikom je došao u sukob sa Turčinom  iz gospodareve pretnje. Ilija je bio veoma snažan i prek, nije mogao da izzdrži. Turčinovo ponižavanje, te dohvati vile i ubije Turčina, ali je i sam tu ubijen od strane gospodareve pratnje. Ilijina porodica više nije smela da ostane u Ladovicu i odselila se u Guberevac, to je porodica Jović. Od njegovog potomstva živi jedna porodica u Ladovici, a tri porodice u  Smederevu.

Tako da su se ta dva roda posle oslobođenja 1878.godine od Turaka: Belonjci i Cakinci  se grabili za gospodarevo imanje  sve do uspostavljanja nove vlasti u Srbiji.

Ladovčani su za nacionalno oslobođenje uzeli učešće od Turaka, Bugara i Nemaca u svim ustancima, balkanskim, Prvom i Drugom svetskom ratu-pa i u ratovima posle raspada stare socijalističke Jugoslavije  na kraju 20. veka, u krvavim sukobima građanskog rata i borbe za očuvanje svoga nacionalnog identiteta na Kosovu u 1999. godine. Ostaće zabeležena junaštva i herojstvo sa ovog dela jugositočne Srbije da se očuva ponos, dostojansto i nacionalni identitet o postojanju i nastavka svojih korena u srpskoj državi na Balkanu.

 

Stari zanati

U vrenemu pod Turcima  nije bilo zanatlija u selo Ladovica.  Sve do početka poslednje decenije 19. veka u selu se niko nije bavio kovačkim zanatom.  Ovim poslom  su se uglavnom bavili Cigani.

U poslednjoj deceniji 19. veka u selu Ladovica prvu zanatsku radnju otvorio je Atanasije Ivanović. On je bio samouk, nepismen, pored kovačkog posla bavio se i drvodeljaštvom. Izrađivao je drvena kola, bez šina na točkovima, ali i kace i burad. Kasnije je izrađivao delove za plugove, a metalne kupovao u leskovcu pa je u svojoj radionici sklapao i prodavao seljacima. Bilo je i ostalih majstora; kovala, kolara, krojača-terzija. Pintera, zidara, vodeničara-koji su svojim umećem i neimarstvom obekežili početak 10. veka u ovome kraju.

Treba navesti na Kozaračkoj reci  na kraju 19. i početkom 20. veka mnoge poznate vodenice: Jankovska vodenica, Diminska vodenica, Belonjska vodenica, Ivanovske vodenice, Karadžuljska vodenica…

Treba pomenuti zidarski zanat koji je bio retkost u ovom kraju do pojave makedonskih zidara u vlasinsko-crnotravskom kraju. Zidarski radnici u Ladovici se pojavljuju tek posle oslobođenja od Turaka. U selu su pre Prvog svetskog bili poznati majstori zidari: Marković Đorđe, Marković Todor i Stanković Dobrivoje. Pored zidarskog posla Dobrivoje Stanković je bio majstor za kopanje bunara-bunardžija.

Ovim zanatom su se u selo Ladovica uspešno bavili: Stefanović Prokop, Stefanović Jovan, Mihajlović Vladimir, Mihajlović Vlajko, Ilić Milan i Savić Dragan. Prvi pinter u selo Bio je Atanas Ivanović, koji je bio i kovač; potom je nastavio Stevan Zdravković, kod koga su zanat izučio Milutin Stefanović.

Između dva svetska rata uspešno je radio KAMENOLOM, koji se nalazio u podnožju Kosovice. Sa eksplotacijom kamenja se počelu posle oslobođenja od Turaka 1878. godine. taj kamen su koristili majstori za pravljenje bunara i  temelji kuća.  Kamen su koristila susedana sela: Orašje, Gložane, Guberevac, Kukavica, Prilepac. Godine 1926.g. ladovački dunđeri: Mikail Ilić, Prokop Stefanović, Josif Dimić i drugi, izgradili su od kamena veoma lep lučni most i premostili veliku dolinu koja je presecala i razdvajala selo na dva dela. Vlasnici kamelonoma bili su: Vučko Stojković, Ljubomir Stanković, Caka Kocić (krstinski  majdan), Stojković Uroš i drugi. Vučko Stojković je 1925.g sačinio ugovor sa preduzimačem Mihajlom Gorunovićem iz Vlasotinca da izveze 500 kubika kamena za potrebe gradnje Gložanskog mosta i premošćavanje reke Južne Morave na putu Leskovac-Vlasotince. Danas se kameneolon ne koristi pojavom drugog građevinskog materijala u cementi i drugo….

Danas na počertku 21. veka često su samo ostale zidine i sećanja na  vreme vodenica  i njihovog značaja za život razvoja sela i ovoga kraja.

Kasnije u 20. i na početku 21. veka ovi  stariji zanati izumiru, a stvaraju se novi  zanati: automehaničari, limari, električari…

 

Kulturno-zabavni život sela

Kulturno zabavni život u Ladovici i njenoj okolini u prošlosti odvijao se preko religioznih praznika i narodnih običaja. Za vreme turskog vremena seljacima je bilo zabranjeno da slave i svadbe budu bučne i raskošne. To nije sprečavalo ljude da tiho čuvaju svoj nacionalni melos i narodne igre. Ladovčani u to doba nisu imali ni materijalne mogućnosti da se razmeću, s obzirom da su bili turske čivčije.

Po oslobođenju od Turaka, kada su dobili zemlju u posed i  kada su otkupili dosta zemlje u kozarskom ataru, počinju mnogo bogatije da slave i svadbuju. Tada su pored redovnih, krsnih slava, bogatiji su slavili i seoske slave, kao što je Spasovdan kada su se u selu nosile litije, ili Sveti Ilija, kada su pojedina domaćinstva između dva svetska rata primala i do 60 gostiju. Pored svojih seoskih slava oni su znali i da slave u svojoj okolini čija su gostoprimstva redovno uzvraćena.

Zabave na saborima uglavnom su se odvijali igranjem u kolu. Dok su jedni igrali, drugi su posmatrali igrače. Muškarci nezainteresovani za igranje u kolu, zabavljali su se bacanjem kamena sa ramena, skakanjem u dalj. Od malena se deca u selu uče da igraju u kolu. Ako neko ne zna da igra u kolu, za njega se obično kaže da je smetenjak.

Ladovica u prošlosti nije imala zapažene muzičare. Pamte se Gmitar Milenković-Božanski i Vladimir Mihajlović gajdardžije. Muzizari su uglavnom dolazili iz Grdelice i Vlasotinca.

S obzirom da se ovde beleži najviše događaja iz ranijeg perioda, to moramo da pomenemo i odnose u porodici, na primer odnose mladih bračnih parova.

Mlada žena-nevesta nije mogla pod krst na sabor da izađe sa svojim mužem. Njen muž će izaći prvi na sabor i družiće se sa svojim drugovima, dojučerašnjim momcima.

Njegova žena će izaći kasnije pod uslovom da u kući ima svekrvu, zaovu ili jetrvu. Svekrva će ostati u kući a mlada snaha će sa  zaovama izaći na sabor, ali se tamo neće  sastajati sa svojim mužem, niti će igrati u kolu, ako je muž ne pozove. Ako neko ipak naiđe da to učini, biće ukoren od svojih vršnjaka kako se plkaši žene.

Devojke su strogo vodile računa da na sabor dođu malo kasnije od ostalih, kako bi se primetio njen izostanak i kako bi se reklo „nema je“.

Sa otvaranjem škole u selu  strogi tradicionalni običaji se počinju menjati i iščezavati. Tome su najviše doprineli učitelji koji su stanovali u selu.

U selu je dobro zapamćen bračni par učitelja: Stana i Aleksandar Milenković i učitelji Mileva i Vladimir Popović iz Vlasotinca. Učiteljice su se družile sa ženskom omladinom, držale su im predavanje iz zdravstvenog vaspitanja, podučavale su ih kako kuće i dvorišta treba da im izgledaju.

Učiteljica Milena je sa omladinkama obrađivala školsku baštu, proizvodila je rasad cveća za baštu pa je deo rasada delila devojkama

Učitelj Ačleksandar  Milenković je 1927. godine doneo po prvi put jednu garnituru šaha, te je obučavao omladince, donosio je razne stručne časopise iz oblasti poljoprivrede i vinogradarstva..

Učitelji au okupljali omladinu za vreme školskih slava Svetog Save, Cveti i Vidovdana. Za Svetog Savu su omladinci kitili školu, donosili klupe, stolove i stolice iz komšiluka, te veliku učionicu spremali za proslavu.

Svedok pomenutih aktivnosti bio je školski služitelj Janković Mihajlo (rođen 1900.g), Mika Burdin.

Posle Drugog svetskog rata učitelji Radojka i Branko Pavlović ustupili su omldincima učionicu, gde se omladina okupljala na zabave. Tako se prvi put desilo da škola postaje mesto okupljanja i zabave omladine.

Tako često gostuju dramske sekcije i kulturno+umetnička društva iz Vlasotinca. Posle svake predstave u školi se organizuju igranke.

U okviru republičkog takmičenja sela, koje je Kulturno-prosvetna zajednica Srbije pokrenula kako bi se unapredio kulturni razvoj sela, uz podršku Prosvetne zajednice iz Vlasotinca, ladovačka omladina učestvuje na republičkom takmičenju folklora i „Turnira duhovitosti“-osvaja drugo mesto (Prilog: list „Ekspres“ od 29 jul 1979.g.).

IZVODI IZ „POLITIKE EKSPRES“:

„Ladovica je dobila ime još dok su na tom  području boravili Turci. Oni su,  kako se priča, u jednoj šumi pronašli debelu ladovinu, šume su posečene i ladovine danas nema u Ladovici, ali je zato  ima u obližnjem Vlasotincu gde se nalazi šuma-administracija“. 

                                     * * *

 „Po svome geografskom položaju Ladovica je do skoro prestavljala slepo crevo opštine Vlasotince. A zna se, da se čovek slepog creva seti samo onda kad ga ono štrecne“ .     Selo je vekovno patilo bez vode. Prošle godine voda je potekla u sva domaćinstva. Ladovčani više neće biti žedni, a napojiće dobro i svoje vino“.

                                    * * *

   „Na republičkom takmičenju sela folklorna grupa iz Ladovice osvojila je prošle godine drugo mesto. To je imalo dvostrukog odjeka. Ladovica je izašla iz anonimnosti, a takmičenje sela ušlo u anonimnost“.       „Ladovčani su ogorčeni na nedavne neobične događaje u Ohridskoj fudbalskoj ligi, gde je na nekim takmičenjima postignuto i više od stotinu golova. A  kako i da ne budu ogorčeni kad je ovim rezultatom ladovički klub prestao da bude rekorder po broju primljenih golova. Do pomenutih pojava u Ohridskoj ligi, Ladovčani su bili na prvom mestu. (U Orašju su svojevremeno primili 23 golova)“.  

                                    * * *

   „Ladovica se pročula i po baba Zdravki. Njena specijalnost je pomaganje nerotkinjama i onima koji su izgubili ljubav. Zdravka prima mušterije iz svih krajeva. O vikendu je selo puno automobila raznih registracija iz svih krajeva. Zbog toga Mesna zajednica uveliko razmatra mogućnosti za razvoj nerodiljskog turizma.  Inače, u selu ima jedna prodavnica koja je odlično snabdevena. U njoj ima toliko robe da sva može stati u korpi sa kojom se ide u pečurke“.

                                  * * *

  „Ladovački pečalbari odvajkada su odlazili trbuhom za kruhom. Najveću najezdu su izvršili na Smederevo. Zaposeli su čitavo predgrađe „Carina“. Tu obitava oko 45 porodica. Oni traže da im se formalno prizna status autonomne jedinice i da se to  naselje zove Mala Ladovica. Bolje Mala Ladovica u Smederevu, nego  Veliko Smederevo u maloj Ladovici.“ 

                                  * * *

  Male šale:

Kotrlja njivče:Prodao otac najbolju njivu, pa sinu kupio auto. I, sada, dok otac sam rinta u polju, sin se vozika. Pitaju oca:

–         Gde ti je sin, da ti pomogne?

–         Eno ga na drumu?

–         Šta tamo radi?

–         Kotrlja njivče?-odgovara otac.                                                   

Mnoogo:

Seo orač da užina, kad naiđe poljočuvar. Orač mu reče:

–         Izvoli malo sira i pogače, ako voliš.

–         Kako da ne. Ja to mnogo volim!

–         E, onda ništa. Kao što vidiš, ja toliko nemam.

Bostan za duvan, anegdote:

Ladovaački penzioner, Žika odgajio je najbolji bostan u selu. Pošto strah čuva polje, on je upozoravao da ima pušku i pištolj i da će se provesti loše svako onaj ko pokuša da ukrade njegov bostan.

To je podstaklo grupu mladića da noću upadnu u bostan, oberu i sa sobom ponesu najbolje lubenice. Strašilo koje su našli među bostanom, postavili su pred kapijom Žikine kuće i stavili mu cigaretu mu „usta“.

Pred zoru, kad je Žika pošao da namiri stoku, ugledao je neku priliku naslonjenu na kapiju. Iz predostrožnosti, uzeo je vilu i, približavajući se prilici, upita:

–         Koji si ti bre? To ponovi još jednom. Kad vide u čemu je stvar, dozva babu:

–         Babo, dođi brzo, da vidiš nešto!… naš bostandžija prodao bostan za duvan.

 

Sport

Sve do 1950. godine u selu Ladovica nije bilo organizovanog sporta. Dolaskom učitelja Dragana Đorđevića, zvanog „Pevac“ iz okoline Svetozareva, a kasnije i učitelja Stojanović Žike iz susednog sela Prilepac-sport i sportski život na selu počinju da se dinamičnije, svestranije razvijaju.  Organizovao je sportske igre u fudbalu, boksu, atletici, gimnastici. Učitelj formira i fudbalski klub FK „Omladinac“. 1975.godine, da bi onda klub promenio naziv FK“ Progres“. Takmičila se u opštinskoj, potom u regionalnoj ligi. Pod organizacijom Blagoje Ilića u selo se formira i streljačka sekcija sa 165 članova starosti od 15-80 godina.

Tako je tih godina 20. veka svaka svetkovina u selo propraćena nekom sportskom manifestacijom. Tako su sportske priredbe bile jezgro okupljanje omladine i zdrave zavbave mladih u selo Ladovica.

Slave-Krsne i seoska (Litije):

U selo Ladovica najveći broj porodica slavi Svetog Nikolu (19.decembar), zatim Svetog Arhanđela, a Svetog Jovana slave samo iz dva roda: Đorinci i Savinci. Rod Velešanci(poreklo iz velesa-Makedonija)  kojih nema više u selu, slavili su Mitrovdan.

Seoska slava (Litije) je  Spasovdan.

 

Obrazovanje

U selu  Ladovica postoji četvororazredna osnovna škola, dok osmogodišnju školu  đaci pohađaju u gradskoj OŠ „Siniša Janjić“ u Vlasotincu. Osmogodišnja škola u Ladovici je otvorena 1921.godine, a prvi učitelj bio Rista N. Kostić iz Guberevca. Predsednik školskog odbora je bio Dragutin G. Stamenković, a služitelj je bio Cvetko Đorinski. Potom u školi 1925. godine dolaze učitelji Stana i Aleksandar Milenković sve do 1930. godine kada ba njihovo mesto dolazi bračni par Mileva i Vladimir Popović iz Vlasotinca. Oba bračni par učitelja su ostavili veliki kultorno obrazovni značaj za razvoj sela Ladovica između dva svetsska rata. Iz Ladovice je Drugog svetskog rata izašlo  veliki broj visokobrazovanih – školovanih ljudi, koji su svoja zapošljenja našli u Vlasotincima i drugim mestima širom bivše Jugoslavije i Srbije.

 

Poreklo i nastanak familija

Selo Ladovica je zaseljavano sa više strana: Grdeličke klisure, Makedonije, Crne Gore (Žerci-Kocići-ima ih i u selu Sredor-podvukao M.M  2012.g.), Kosova, Crne Trave i Vlasinsko-znepoljske oblasti (Bugarske). U monografiji o selu Ladovica, autor  Borslav Dimić, kao i prethodni straživači su se samo interesovali u trenutnom „pamćenju“ i kazivanju; ali se nisu bavili potpuno ovim  krajem u pogledu naseljavanja ovih krajeva prema rodovima iz određenih krajeva.

Naravno taj istraživački rad zahteva širu analizu govornog dijalekta, mentalitet, narodnu nuišlju, foklor, muzičko stvarlaštvo tradicije, narodne običaje, bavljenje određenim zanatom kao i određenim muzičkim instrumentom, kumstvom i krsnom slavom i suisedstvom poseda na selo:njiva, šuma, livada.

Autor ovog rada poznajavajući sa više aspekta ovo selo, kao svoj rodni kraj Vlasotinca sa okolinom, došao je do određenih pretpostavki da se prvi doseljenici Ladovice na potesu Lukovice (Lokvice-pečalbarski kraj poznatih makedonskig zidara)-bili makedonsko-srpskog porekla iz stare Srbije, jer je taj kraj Makedonije bio takoreći centar „srpstva“ Stare Srbije, pod nazivom  POREČE (okolina Prilepa) u Zapadnoj Makedoniji. Iz porodičnih razloga (supruga Makedonka iz suprotnog sela Lokvice-Crešnevo) negde osamdesetih godina. 20 veka sam imao prilike da upoznam taj kraj i Lokvičane, koji su bili zidari i bunardžije poznati kao pečlalbari, a i u pogledu mentaliteta kazuje da su Ladovčani po mentalitetu slični Lokvičanima. Naravno to su pretpostavke, pošto i susedno selo Prilepac pored Ladovice vodi poreklo iz sela Prilepac, kod Prilepa. (Podvukao M.M. na osnovu istraživanja i kazivanja starijih ljudi 1976.g.) Zato su potrebna naknadna istraživanja svih sela u ovome kraju od nekih drugih istraživača, koji će biti zaintersovani za svoje korene.

 

Selo Ladovica ima sledeće rodove: Anđelkovci, Bežanci, Belonjci, Đikinci, Đpronci, Žerci, Ivanovci, Karadžuljci, Kovačovi (Ranđelovi potomci). Kočinici, Marinkovci, Mitinci, Mihajlovci, Pekinci, Cakinci, Džijanci. Savinci.

                          

 Anđelkovci:  Prema J. Trifunovskom ovaj rod su starosedeoci sela.  Potomci negiraju tu tvrdnju. Predanja kazuju kazuju da su Đorinci i Kardžuljci starosedeoci, a ne Anđekovci. Mišljenja smo da su doseljenici iz crnotravsko-vlasinskog kraja sa Kosova.

Poznata su prezimena: Anđelković, Đorđević, Jović. Janković, Janjić, Marković, Nedeljković. Pejčić, Stanković, Savić. 

                   

                                                   * * *

Bežanci: Njihov predak se doselio iz Bistrice, SO Crna trava. Tamo i danas postoji njihov rod Popinci. Premamestu njihovog prebivališta dolazimo do zaključka da su se zadnji da su se zadnji doselili u selo ladovica do pred oslobođenje od turaka 1878.godine. 

Poznat je rodonačelnik  Milenko.  

Rodoslov roda:  Milenko:-Sanda, Spasa, Gmitar.

Spasa:Vlajko, Dinča, Stojan.

Gmitar:Stojan. 

Nikola: Josif, Vasiljko, Dragutin.

Josif:Rada.

Rada: Slađana, Mila.

Vasiljko:Jovan.

Dragutin:Dušan, Micko, Čeda, Krsta.

Micko:Milorad.

Čeda: Tomislav, Miodrag.

Krsta: Srđan.

Poznata prezimena:Milenković, Stojanović, Nikolić,

                              * * *

Belonjci: Ovaj rod  se pouzdano zna da su se za vreme turskog perioda doselili iz Bugarske (znepoljska oblast). Ima kazivanja da se neko od njihovih predaka vratio u bugarsku i da sa njim nikada nisu uspostavili bilo kakvu vezu. Belonjci su u selu poznati kao uzorni poljoprivrednici i stočari. Pečalbara iz ovog roda ranije nije bilo.

Rodonačelnik roda Belolonjci: Jovan Beli.

Rodoslov roda : Jovan Beli:-Stojko, Stanko.

Stanko: Đorđe, Aleksa.

Đorđe: Krsta, Tasa.

Krsta:Stanko.

Stanko:Cane, Žika.

Zasa: Toma, Ćirko, Milojkjo.

Ćirko: Boško.

Boško: Dragi.

Milojko: Boško, Sava.

Boško: Srđan, Dace,

Sava: Žika, Mile.

Aleksa: Prokop, Arsenije, Stojan.

Prokop: Uroš, Živko, Blagoje, Vlada, Todor., Milutin.

Uroš:Sretko, Laza.

Sretko:Jovan.

Laza: Uroš, Predrag.

Laza: Uroš, Predrag.

Milutin: Zaroje, Čeda, Aleksa.

Zaroje: Boško.

Čeda: Miodrag, Jovan.

Aleksa:Duško, Miodrag.

Arsenije:Slavko.

Stojan:Natalija, Jelica, Ljubica.

 

Stojko:Cvetko, Petar, Sava.

Cvetko: Dragutin, Stojan, Vučko.

Stojan:Josa, Živk., Stanko.

Stanko:Branko, Jovan.

Vučko:Jordan.

Jordan:Branko.

Petar:Kaća, Dušan, Mita, Trajko.

Dušan: Mirko, Sretko, Ljuba.

Mirko:Sava, Jovan.

Ljuba: Daca, Leka, Blagoje.

Sava:Ignjat.

Ignjat: Ranđel, Dragutin.

Ranđel: Sava, Božidar.

Dragutin: Siniša, Svetozar, Đorđe.

 

Poznata prezimena: Đorđević, Ignjatović, Stojković, Aleksić, Đorđević, Savić, Petrović, Petković  

                        * * *

Đikinci: Ovaj rod je malobrojni i broji ukupno sedam domaćinstva, i to u selo tri četiri odseljena. Zna se da su se doselili iz nekog sela sa Suve Planine. To je selo Dol (Podvukao M.M-2012.g.- ima ih u selo Kruševica i Svođe). Njihov predak Đika, često dolazio u sukob sa Turcima.

Rodonačelnik: Đika.

Poreklo prezimena: Petrović, Pejčić, Igevska Ruža,

                          * * *

Đorinci:- Po predanju ovo je starosedelački rod, doselili su se iz Lukovice (Lokvice-okolna Prilepa, Zapadna Makedonija podvukao M.M-2012.g.). Oduvek su bili poznati pečalbari. Oni su se najviše raselili u odnosu na druge rodove u selu, Najviše ih ima u Smederevu.

Krsna slava: Sveti Jovan.

Rodonačelnik: Đora.

Rodoslov roda:

Đora:-Stojan, Stevan, Ilija.

 

Stojan: Milan, Mika, Cvetko, Stojan.

Milan: Ljubomir.

Ljubomir: Dragan, Petar, Boško.

Cvetko:Borko.

Borko: Bube, Đoka.

Stojan:Živko..

 

Stevan:Kosta.

Kosta: Nikola, Zarko, Toza.

Nikola: Vitomir, Boško.

Toza: Siniša, Gorča, Gute, Ljuba.

 

Ilija: Jovanka.

Jovanka: Prokop, Dragutin.

Prokop: Leka, Vlajko, Ljubomir.

Stanislav-Stana-Milan.

Prezimena:, Đorđević, Ilić, Krstić, Stanković, Stanojević, Stefnović, Stojanović, Stojković.

                                                   * * *

Žerci. Njihov predak se doselio iz Dobrotina. Im aju neke svoje pretke u leskovcu o kojima danas ništa ne znaju. Ratko, Stojanov i taskin sin, posle drugog svetskog rata je svoju mnogobrojnu familiju preselio u Grdelicu. Postoje pisani izvori gde se može videti da Žerci, Džijanci i Milinci potiču od istog pretka. Istraživanjem 1975-1977.godine sam dosapeo do zanimljivih činjenica o poreklu roda ŽERCI (ŽARCI). Njihovo prezime je KOCIĆ, a poreklom su iz Crne Gore, a prvo se doselili na Babičku Goru. Kazivanje starih ljudi u s, Sredor i Svođu dovelo me do podataka da su postojali još u vremenu pod Turcima u ovim krajevima. Potom su se po “kracima” delili po raznim selima. Prvo u Kranjce, pa onda jedan krak u Dobrotin-neki odatle u selo Sredor, potom u  Džakmanovo(Borin Do), D.Dejan, Svođe, Brezovicu. Mahom su to bila mesta  kao za “skrivanje” u plannskom delu šuma, što znači da su bili uvek u “bežaniji”. Kao prosvetni  radnik (nastavnik matematike) u svim selima sam učio njihove potomke i od njih sam zapisivao mnogo šta o poreklu njihovih predaka (Kocića-žerci-žarci)-  podvukao M.M 2012.godine.

Rodonačelnik: Stamenko.

 

Rodoslov roda:

Stamenko:- Stojan, Dimitrije.

 

Stojan: Mladen, Dika, Blagoje, Ratko.

Dika: Sreten, Milorad, Boško.

Dika: Sreten, Milorad, Boško.

Milorad: Danica.

Boško: Novica, Mladen, Stanica.

Ratko: Stevan, Mladen, Bube, Čeda.

Stevan: Boško.

Mladen: Mladen, Siniša.

Čeda: Stanko, Milutin.

 

Dimitrije: Persa (prizetak Ceka), Milutin.

Persa (prizetak Ceka): Lepka, Žika.

Žika:Siniša, Jovan, Stojan

Poreklo prezimena:Kocić, Miljković, Stamenković.

                            * * *

Ivanovci. Njihovi potomci ne znaju odakle su se njihovi preci doselili u selo. Od davnina su bili podložni iseljavanju. Mihajlo Đorđević i Dimitrije-Dinča Ivanović su se sa svojim porodicama odselili uoči Drugog svetskog rata u selo Grdelica. Tomislav Ivanović se sa porodicom posle  Drugog svetskog rata odselio u selo Guberevac. Iz roda se ne pamti da je neko bio u pečalbi. Ivanovci i Mihajlovci prema neproverenim pričama potiču od istog pretka.

Istražujući poreklo roda IVANOVCI u vlasotinačko-crnotravsko-vlasinskom kraju, došao sam do mnogih činjenica, da su Ivanovci poreklom iz Crne Gore, a da je jedan od  predaka Ivan bio rudar-potom kovač na reci Bistrici kod Kozila (jedna struja) preko rudnika u Kratovu (Istočna Makedonija) a druga “struja” se doselila na Vlasini (tamo su slavili Sveti Ranđel a ovi rudari-kovači Sveti Nikolu), dok je treća struja IVANOVIĆA zaselila deo planinskih sela Lipovica, okolna sela Bukovika i druga okolna sela, a i u moravskoj dolini su se zadržali.  Sa Vlasine i Crne Trave su zaselili Grdeličku klisuru, kao i  deo Puste reke i  toplički kraj. Ovde je potrebno posebno istraživanje, koje zahteva potpunost istraživanja i  crnogorske loze IVANOVIĆA  u Crnoj Gori.(Podvukao M.M 2012.g.)

Rodonačelnik: Đorđe.

Rodoslov roda:

Đorđe:-Mladen, Ivan, Antanas.

 

Mladen: Dinča, Vlajko, Aleksandar.

Dinča: Vita, dace..

Vlajko: Stojan.

Stojan: Jovan, Novica, Zoran.

Aleksandar: Tomislav, Boško.

Tomislav: Ruža, Branko, Radisav.

Boško: Jasika, Dragoljub, Borko, Cane, Ljubiša, Vasiljko.

 

Ivan: Blagoje, Mihajlo.

Blagoje: Darinka, Toza.

Toza: dragan, Blagoje.

Mihajlo: Slavko, Branko, Đorđe.

 

Atanas: Zagorka, Danica, Savka.

Zagorka: Dragan, Jovan, Tomislav.

Danica: Đorđe, Toza.

Poreklo prezimena: Đorđević, Ivanović, Mladenović, Stamenković.

                                            * * *

Mihajlovci.  Ni ovaj rod ne zna ništa o svojoj starini. Iz ovog roda  ima pun o građevinskih radnika, ranije dunđera: Prokop, Jovan, Vlajko, Vladimir. Danas su njihovi potomci građevinski radnici-zidari. Vezani su za svoa pepelišta, tako da ima samo dve odseljene familije.  Mihajlovci i Ivanovci prema pričama Imaju istog pretka.

Rodonačelnik: Mihajlo.

Rodoslov roda:

 Mihajlo:- Petar, Miča.

Petar: Prokop, Milan.

Prokop: Milorad.

Milan: Tisa, Petar, Branko.

Petar: Novica, Krsta.

Branko: Slobodan.

Miča: Jovan, Vlajko, Blagoje.

Jovan: Mica, Blagoje, Radmilo, Žika, Luta.

Blagoje: Nebojša, Zoran.

Radmilo: Dragan.

Luta: Dragoljub.

Vlajko: Vasiljko, Stojan, Čeda.

Vasiljko: Nikola.

Stojan: Jovan.

Čeda: Đorđe.

Blagoje: Vukana, Vojislav.

Vojislav: Blagoje.

Poreklo prezimena:  Stefanović, Mihajlović, Stojković,

                              * * *

Karadžuljci.  Za ovaj rod se pouzdano zna da su starosedeoci Ladovice i da su se doselili iz Lukovice (Lokvice). Ima kazivanja da su Đorinci i i Karadžuljci jedini za vreme turskog perioda imali svoju zemlju. Ovaj rod je živeo od zemlje a bilo je i dosta pečalbara.

Poreklo prezimena:  Blagojević, Nedeljković, Petrović, Stojanović, Stojković, Đorđević,

                                     * * *

Kovačovi (Ranđelovi potomci). Ovaj rod je nastao tako što se Ranđelova majka preudala u  rod Bežance i njega je, kao trogodišnjaka, donela iz sela Oraovice. Nova porodica nije imala ništa protiv deteta, ali nisu želeli da se njihovo imanje deli drugom rodu, pa zato Ranđelov očuh nije Ranđelu dao zemlje, već ga je dao da izuči kovački zanat. Plac od četiri ari Ranđelu je poklonilo selo, te je tu napravio kuću a kasnije i otvorio kovačku radionicu.

Danas ima četiri porodice Ranđelovih potomaka sa preko dvadeset članova domaćinstva.  Nekada su imali vrlo malo zemlje i živeli su skromno, uglavnom samo od kovačke delatnosti. Danas situacija u tom rodu je drugačija, iako i sada većina živi od zanata, ali su kupili i dosta zemlje.

Rodonačelnik: Ranđel.

Rodoslov roda:

Ranđel: Desanka, Milan.

Milan: Petar, Đorđe, Čedomir, Nikodije.

Petar: Zora, Goran.

Đorđe: Novica, Žika.

Novica: Krstina.

Žika: Ivan, Bojan.

Čedomir: Olga, Goran.

Nikodije:Toma.

Toma: Perica, Dragan.

 

Poreklo prezimena:Stojković.

                                          * * *

Kočinci.  Kočinci, Pekinci i Krstinci potiču od istog pretka. Koča, Peka i Krsta su se doselili iz Crvene Jabuke, pirotske oblasti (lužničkog kraja-selo je blizu atara opštine  Crne Trave-podvukao M.M. 2012.g.)). Braća su živela u početku u zajedničkom domaćinstvu na prostoru gde se danas nalaze Kočini potomci. Kasnije su se Peka i Krsta odselili i sa svojim porodicama živeli tamo gde se danas nalaze Pekini potomci: Jankovci, Stojadinovci i Diminci. Krstini potomci su se nastanili tamo gde danas žive Sotir i Đorđe Kocić.

Sobzirom da su se braća doselila

na periferiji sela, onda više nije bilo doseljavanju u selo Ladovica.

Krstin potomak Petar-Penka, prizetio se u rod Mitinski, žena mu se zvala Kata, tako su njegovi potomci u selu bili poznati kao Pekini ili Katini. Penka je imao tri sina: Vlajko, Prokop i Mihajlo-Mika. Danas u selo ima samo jedan potomak Vlajkove loze.

Rodonačelnik: Koča.

Rodoslov roda:

Koča:- Miča, Stojan.

 

Miča: Mladen, Cvetko.

Mladen: Stana.

Cvetko: Danica, Trajko.

Trajko: Stevan, Žika.

 

Stojan: Stevan, Dojčin, Nikola.

Stevan: Radovan, Milovan.

Radovan: Tasa, Borko, Stojan.

Dojčin: tasa, Dimitrije.

Tasa: Branko, Trajko.

Dimitrije: Ranđel, Nikola.

Nikola: Vlajko. Ilija.

Vlajko: Stanko, Nikola.

Ilija: Trajko, Todor.

 Poreklo prezimena:Ilić,  Dojčinović, Stojanović, Jovanović, Kočić, Mihajlović, Stefanović.

                                        * * *

Pekinci. Poreklo iz Crvene Jabuke. Potiču od KOČINCI. Dobio naziv po pretku Peki., a više su pkao: Jankovci, Diminci i Stojadinovi. Peka je imao tri sina:Janko, Dima i Mladen.

Mladen je za ćerku Stanu doveo u kuću zeta Stojadina iz sela Lipovica., pa su zato oni bili više poznati kao Stojadinovi. Ovaj rod je više pažnje obraćao na obradi zemlje i čuvanju stoke, a u pečalbu su malo išli.

Imali su dve vodenice u selu kozaru poznate kao Jankovska i Diminska vodenica. Danas od Jankovića (Borislav i Dragoljub) ima dva potpukovnika u penziji; dok je Aleksandar  Mladenovićić aktivan pukovnik u vojsci.

Rodonačelnik: Peka.

Poreklo roda Pekinci (porodice: Dimić, Jankovci i Mladenovci (Stojadinovci):

Peka:-Mladen, Janko, Dima

Mladen: Stana (prizeten Stojadin iz s. Lipovica), Gavril.

Stojadin:Sanda, Milan.

Sanda: Živko, Dika.

Milan: Milivoje, Miško.

Gabril: Lepka, Zojka.

Janko-Ilija.

Ilija:Ljuban, ranđel, Stojan (iz prvog braka svi), Nikola, Stevan.

Ljuban: Vaska, Draga, Savka, Persa.

Stojan: Milan.

Nikola:Veljko.

Stevan:Blagoje, Mladen, Aleksa.

Dima:Taska, Đorđe.

Đorđe: Draginja, Milan, Josif, Svetozar.

Milan: Persa, Slavko, Petar, Mirko.

Poreklo prezimena: Janković, Mladenović, Dimić.

                                       * * *

Cakinci. Ovo je najbrojniji rod u delo Ladovica. Niko od potomaka nezna njihovo poreklo. Poiznati su kao vredni vinogradari i stočari. Nisu se pre bavili pealbarenjem.

Poznate su Cakinske trle na brdu Kosovica. Imali su najlepša konopljišta ispod sela kraj seoskog puta.

 

Rodoslov roda CAKINCI

Rodonačelnik: Caka.

Caka:-Jovan, Stojan, Stojko.

Jovan: Petar, Cvetko, Stanko

Petar: Dragutin, Trajko-Toma.

Stanko: Velimir:Tasa, Milan. Dimitrije:Ljubomir,  Vojislav.

Stojan: Đoka, Petar, Nikola, Milosav.

Đoka: Mikail: Stojan, Stevan. Ljuba-Luka.

Petar-Stojan:Dobrivoje, Vlada, Dragi, Ivan.

Nikola-Gligorije: Blagoje, Jovan,Dragi.

Milosav: Kope, Dimitrije.

Dimitrije:Ranđel, Ljuba, Jovan, Milan, Vlajko, Aleksandar.

Stojko: MIladin, Dragutin, Prokop, Nikola.

Miladin-Dragoljub:Đorđe, Boško.

Dragutin-Boško:Branko,Đoka

Prokop-Stevan: Miodrag, Dobrivoje.

Nikola: Dušan, Josif: Mladen

Poreklo prezimena: Đokić, Stojanović, Stojković,  Petrović,, Cakić, Kocić, Jović, Mladenović, Stanković, Ilić, Milosavljević.

                                          * * *

Džijanci.  U knjizi “Sela i stanovništvo mu donjem slivu Vlasine” dr. J. Trifunovski piše da Džijanci, Milinci i Žerci (Žarci) potiču od istog pretka.

“Ovo je činjenica-kako reče Blagoje Ilić-jer su nam i grobovi naših predaka na istom prostoru”

Prema istraživanju Miroslava Mladenovića, lokalnog etnologa u svojim zapisima:”Sela u vlasotinačkom kraju 1970-2012.g”, pouzdano istražujući  došao do činjenice da su sva ova tri roda poreklom iz Crne Gore.

Živeli su od zeljoradnje i stočarstva. Ranije nisu išli u pečalbua danas idu. Bili su uzorni stočari.  Bile su poznate Džijanske trle na potezu ŠIRINE.

Poreklo Roda: Ilić, Cvetković, Stamenković,

                                * * *

Savinci. Ovo je malobrojni rod u selo. Između dva svetska rata su se bavili poljoprivredom i stočarstvom. Iz ovog roda je i Luka Stojković, koji se bavio ciglarskim poslom i postigao zavidne rezultate.

Ovaj rod, kao i rod Đorinci jedini u selo slave Svetog Jovana. Njihovi potomci neznajo poreklo roda.

Rodonačelnik: Sava

Poreklo roda:

Sava: Atanas (1874.g.)

Atanas: Božidat (Smederevo)-Staniša (Beograd)-Božidar.

Čedomir (prizećen u Tupalovce):-Dragan, Duško, Slavko.

Dobrivoje (Ladovica): Đorđe, Stevan, Lazar, Vlada.

Đorđe-Novica:Marija, Jelena.

Stevan-Miroslav-Cane.

Luka (Smederevo): Lazar, Vlada.

Lazar-Slobodan-Milan.

Vlada: Cane, Marko: Miloš, Aca.

 

Dina: Rada, Lepka, Savka, Rada.

 

Poreklo  prezimena: Savić,Stanković, Zdravković, Stojković.

                                              * * *

Marinkovci.  Potomci ovoga roda ne znaju odakle su se njihovi preci doseili. Ovaj rod je vrlo interesantan po tome što su oni odavnina živeli ovrađujući U selu su bile čuvene Marinkovske trle u Širini. U pečlabu nisu išli jer su uvek uspevali da se organizuju da imaju dovoljno za život. Oni su i za ovaj period veoma in teresantni što nema nijedna pordica iseljena ovog roda iz sela do 1985.godine.

Na osnovu istraživanja rod Marinkovci (Marinković) u vlasotinačkom kraju, piored sela Ladovica, ima i u sedrugim selima  Kruševica,Lipovica, Piskupovo i u selima leskovačkoga kraja.  Njihov rod je veoma star po poreklu, potiču izs Stare Srbije sa severa Albanije ( a i ddeo  struje “debarci”- su iz Stare Srbije zaselila se u ovaj kraj).

Poreklo prezimena: Cvetanović, Jović, Milenković, Stamenković, Stanković,, Stojanović.

                                       * * *

Mitinci.  Niko ne možeda kaže odakle su se Mitinci doselili. Ovaj rod je od davnina poznat kao pečalbarski. Zemlje i stoke su oduvek imali malo. Oni su i za vreme turskog perioda pečalbarili po  Srbiji. Poznati su još po tome što su prvi u selo donosili stvari koje do tada nisu viđene u selo kao što su: bicikl, harmonika, mlin za kafu i dr.

Rodonačelnik: Filip

Rodoslov roda (porodica Filipovi):

Filip:-Đorđe, Vlajko.

Đorđe: Blagoje, Boško, Čeda, Miodrag, Dragoljub.

Čeda: Dragoljub, Radivoje.

Vlajko: Aleksandar

Aleksandar: Radivoje, Dragoljub, Blagoje.

Blagoje: Ivan.

                         *

Rodoslov roda Mitinci

Rodonačelnik: Nikola

Nikola: Aleksa, Mikail, Dušan, Miča. Gorča.

Aleksa:Jordan.

Mikail: Mima-Blagoje-Novica.

Gorča: Slobodan, Mladen, Jovan.

Slobodan: Svetislav, Toma.

Mladen: Vlada.

                                  *

Rodoslov roda Mitinci  (Porodica Pižarkini)

Rodonačelnik: Stevan (prizećen iz Kozare)

Strean:-Toza, Uroš, Ratko.

Toza: Boban.

Uroš: Borko, Dragi, Miroslav.

Borko:-Vladimir-Miloš.

Dragi: Novica

Miroslav: Đorđe.

 

Poreklo prezimena  : Mitić, Stojanović.

                      * * *

ROD MILINCI: Jović, Milić, Stanković.

ROD KRSTINCI: Kocić, Stojković. Krstić.

                     * * *

                         

Iseljavanje stanovništva:

Od 1945-1985.godine ladovčani su se iselili po rodovima:

ANĐELKOVCI: Leskovac, Vlasotince, Banja Luka, Knjaževac, Niš. Smederevo, Kosovska Mitrovica, SAD, Predejane.

BELONJCI: Gnjilane, Vlasotince, Leskovac, Beograd, Maglić-Bačka, Grdelica, Osipaonica, Smederevo.

ĐORINCI: Smederevo, Niš, Novi Sad, Leskovac, SMederevo.

IVANOVCI: Vlasotince, Grdelica, Smederevo, Beograd, Guberevce, Leskovac, Bijeljina.

MITINCI: Žižovica, Vlasotince, Kumanovo, Smederevo.

MIINCI: Smederevo, Grdelica, Leskovac, nemačka, Dobrotin, Ruski Krstur.

MIHAJLOVCI: Bratmilovce, Leskovac.

DŽIJANCI: Niš- Leskovac, Orašje, Smederevo.

ŽERCI: Smederevo, Grdelica.

SAVINCI: Smederevo, Tupolovce, Smederevo, Beograd, Skoplje.

KRSTINCI: Leskovac, Žižavica, Slavonski Brod, Mladenovac.

CAKINCI: Grdelica, Obrenovac, Ćićevac, Futog, Vlasotince, Kikinda, Leskovac, Beograd, Smederevo.

KARADŽULJCI: Grdelica, Kovin, Niš, Leskovac, Mladenovac, Bela Crkva, Vlasotince, Novi Sd, Australija, Smederevo.

PEKINCI: Beograd, Smederevo, Surdulica, Leskovac, Zagreb, Bosanska Krupa, SAD, Mostar, Australija, Vlasotince.

KOČINCI: Beograd, Niš, Leskovac, Kovin, Mladenovac, Tupolovce.

MARINKOVCI (Cvetanović Zoran): Smederevo.

 

AUTOR: Miroslav B. Mladenović Mirac (1948) lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije, 1. decembar 2012.godine, Vlasotince,  jug Srbije.

IZVORI: 

[1]  Borislav P. Dimić :-LADOVICA kod VLASOTINCA, Beograd, 1998.g.  “Biblioteka sela” (Zavod za sociologiju  razvoja sela Beograd)

[2] Miroslav B. Mladenović Mirac: Iz rukopisa: „Pečalnik (legende i predanja iz vlasotinačkoga kraja)“, 2012.g., Vlasotince

[3] Miroslav B. Mladenović Mirac: Iz rukopisa:“ Sela u vlasotinačkom kraju“, 1970-2012.g., Vlasotince