На данашњи дан: Почела славна Колубарска битка

16. новембра 2012.

коментара: 2

16. новембра 1914. – Почела је Колубарска битка, највећа коју је војска Србије водила у Првом светском рату. Битка је завршена 15. децембра победом над аустроугарским трупама под командом генерала Поћорека који је био присиљен да се повуче из Србије. Изузетне заслуге за победу у бици, у којој је заробљено око 43.000 аустроугарских војника, имао је генерал Живојин Мишић. Победа је извојевана у тренуцима кад је цео свет очекивао вест о капитулацији Краљевине Србије.

Уочи битке

Поразом у операцијама око Дрине (Битка на Мачковом Камену), српска војска се нашла у тешком положају приморана на повлачење под борбом, суочена са недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одеће и обуће и што је можда било и најгоре са великим падом морала. Паралелно са војском пред зверствима аустроугарске војске повлачио се и народ који је додатно отежавао повлачење. Многи српски војници који су били из области које је заузела аустроугарска војска напуштали су своје јединице да би сместили своје породице на сигурно, након чега су се враћали, што је још више пољуљало морал српске војске. Све ове чињенице јасно су указивале да је српска војска и сама Краљевина Србија пред пропашћу и да нема могућности ни да се аустроугарско напредовање заустави, а камоли да се крене у противнапад. Додатни терет представљало је и време, које је додатно онеспособило кретање по блатњавим путевима западне Србије и које ће се показати као један од најбољих савезника српске војске, мада је већи део српске војске био мокар до голе коже, због мањка шаторског платна.

У ноћи 14.11. командант I армије генерал Петар Бојовић бива рањен и због тога повучен са дужности. На његово место бива постављен генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде Радомира Путника, иначе човек рођен на Сувобору.

Врховни командант аустроугарских снага  је био надвојвода Фридрих фон Хабзбург, а начелник штаба Врховне команде Конрад фон Хацендорф. Укупна јачина Аустроугарске Балканске војске износила је око 400.000 војника и 400 топова. Балканска војска није била подређена начелнику Аустроугарског генералштаба, већ је била под директном командом врховног команданта.

Пета армија имала је 82 батаљона, 11 ескадрона коњице и 43 батерије, под командом генерала Либориуса фон Франка.

Шеста армија имала је 160 батаљона, 12 ескадрона и 84 батерије, непосредни командант фелдцајмајстер Оскар фон Поћорек.

Групе Шњарић и Хаусер, једна бригада и 15 батаљона пешадије, била је лоцирана на горњој Дрини на простору Фоче.

Уочи Колубарске битке Српска војска је имала око 270.000 војника, 426 топова и 180 митраљеза. Врховни командант био је регент Александар I Карађорђевић, а начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник.

Обреновачки одред, пет пукова и пет самосталних батаљона трећег позива, Скопски батаљон, јачине 10.000 војника, 26 топова и 8 митраљеза, под командом пуковника Милисава Лешјанина, касније пуковника Душана Туфегџића.

Друга армија, Коњичка дивизија пуковника Бранка Јовановића, Шумадијска дивизија првог позива пуковника Војислава Живановића и Моравска дивизија првог позива генерала Илије Гојковића. Друга армија била је јачине 88.000 војника, 138 топова и 66 митраљеза, под командом војводе Степе Степановића.

Трећа армија, Тимочка дивизија другог позива пуковника Мирка Милосављевића, Дринска дивизија другог позива пуковника Крсте Смиљанића, Дринска дивизија првог позива пуковника Николе Стевановића и Комбинована дивизија генерала Михаила Рашића. Трећа армија била јачине је 65.000 војника, 80 топова и 40 митраљеза, под командом генерала Павла Јуришића Штурма.

Прва армија, Моравска дивизија другог позива пуковника Милоша Васића, Дунавска дивизија првог позива пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе. Прва армија је била јачине 54.000 војника, 80 топова и 40 митраљеза, под командом генерала Живојина Мишића.

Ужичка војска, Шумадијска дивизија другог позива пуковника Драгутина Миловановића, Ужичка бригада пуковника Ивана Павловића и Лимски одред пуковника Јеврема Михаиловића. Ужичка војска била је јачине 32.000 војника, 55 топова и 15 митраљеза, под командом генерала Вукомана Арачића.

Одбрана Београда, три пука другог и трећег позива и два ескадрона коњице, јачине 19.000 војника, 47 топова и 10 митраљеза, под командом генерала Михаила Живковића.

Распоред снага пред битку

Пета армија Аустроугарске Балканске војске имала је главни задатак да овлада висовима на десној обали Колубаре и да обезбеди пругу Обреновац-Ваљево. Шеста армија Аустроугарске војске имала је задатак да се групише на простору Ваљева и да напада према југу преко Маљена и Сувобора. Група Шњарић и Хаусер имала је задатак да узнемирава Ужичку војску и да у повољном тренутку пређе реку Дрину. Аустроугарски ратни план је био да овлада висовима десно од Колубаре, да обезбеди пругу Ваљево-Лајковац-Обреновац, како би безбедно могли да дотурају материјал Балканској војсци, а потом да освоје Београд и да наставе надирање према југу велико-моравским правцем. План је предвиђао да се Београд нападне и освоји 20. новембра. После тога већина снага би се пребацила моравским правцем. Главни удар на српске положаје на Колубари требало је да изведе Пета армија, помогнута 13. корпусом Шесте армије. Главнина Шесте армије имала је задатак да крене према Београду и да са севера стегне обруч.

Српска војска

Обреновачки одред заузео је положаје на десној обали Колубаре, од њеног ушћа у Саву до ушћа Марице у Колубару, одред је имао задатак да спречи сваки продор на десну обалу Колубаре. Друга армија посела је фронт од ушћа Марице у Колубару до ушћа Грабовице у Љиг, имала је задатак да упорно брани овај део фронта. Трећа армија заузела је положаје од ушћа Грабовице у Љиг до реке Качер, са задатком да упорно брани средишњи део фронта. Прва армија посела је фронт правцем Гукоши-Медник-Баћенац-Руда-Маљен, са задатком да брани све прилазе преко Сувобора и Маљена према Горњем Милановцу и Чачку. Ужичка војска заузела је јужно крило фронта, са задатком да одбрани непријатељски продор према Ужицу. Одбрана Београда заузела је фронт по правцу Гроцка-Београд-Остружница-Обреновац, са главним задатком да одбрани Београд по сваку цену.

Аустроугарска Балканска војска са око 200.000 војника кренула је 16. новембра 1914. године у општи напад на фронт српских армија.

Прва фаза битке – Дефанзива (16.11—30.11)

Колубарска битка почиње 16. новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига, према наредби врховне команде, у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага. Српска врховна команда (СВК) се надала да ће јој набујале реке и мочварне обале помоћи у заустављању продора и издаје директиву да се кота Човка мора по сваку цену задржати, јер је планирала да са тих позиција крене у противнапад. Српске трупе успеле су да задрже Аустроугаре неколико дана због лоше процене Оскара Поћорека да су ту стациониране српске заштитнице. Због тога он 20. новембра у борбу уводи 15. и 16. корпус VI армије.

Српске избеглице беже пред аустроугарским трупама

Увођење нових снага приморало је I армију (која је била бројчано надјачана) да се повлачи и она у ноћи 21. на 22. новембар заузима нове положаје на гребену Сувобора, али већ током поподнева 22. на линију фронта избијају Аустроругари. Живојин Мишић почиње да планира противнапад са Сувоборских положаја, али због тешког стања у Маљенском одреду одустаје од те идеје, што се показало као добра процена, јер аустроугарска војска већ 24. новембра у огорченој борби разбија Маљенски одред (у борби је погинуо и командант одреда). Овај пораз приморава лево крило I армије на повлачење на линију Игриште-Бабина Глава-Подови. Напредовање аустроугарских трупа наставља се заузећем коте Човка, због чега се Моравска дивизија I позива повлачи на Кремницу, што приморава повлачење десног крила III армије.

Живојин Мишић 26. новембра оцењује ситуацију у којој се I армија налази као јако лошу и стога се одлучује да:

– остане на тренутним положајима још неколико дана да не би угрозио цео фронт српске војске, али се не излажући могућем поразу.

– на време повуче главнину снага на положаје западно од Горњег Милановца односно линију Липе-Трипавац-Мрамор(457)-Главица(530)-лева обала Дичине.

– повлачење обезбеди заштитницама.

Сходно развоју ситуације, односно услед губитка: Конатице, Лазаревца, Човке, Губоша и Маљена, српска врховна команда одлучује да изврши припреме за повлачење на нове положаје, на шта ју је нагонио и сувише широк фронт. Српска врховна команда истог дана премешта своје седиште из Београда у Крагујевац. Као последњи покушај да се непријатељско надирање заустави, издата је директива Обреновачком одреду да изврши напад на Аустроугаре код Конатице и Степојевца, а II армији да помогне овај напад.

Напад Обреновачког одреда, потпомогнут II армијом није успео и 28. новембра отпочиње повлачење према плану српске врховне команде од 26. новембра. Истог дана средишњи део фронта I армије бива пробијен и аустроугарске трупе избијају на Сувоборски гребен. Суочен са пробојем фронта и сопственом проценом да би повлачење по наредби српске врховне команде од 26. новембра довело до потпуног краха I армије, Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издаје наредбу да се са извршењем отпочне рано изјутра 29. новембра.

Мишић предочава своју одлуку српској врховној команди и остаје при њој иако му је предочено да ће због његове одлуке додатно бити погоршан, ионако тежак, положај осталих српских трупа, а да ће Београд, као престоница, бити практично предат без борбе. На крају српска врховна команда усваја његов предлог и издаје директиву осталим снагама да изврше повлачење по плану од 26. новембра.

Српска војска без проблема, током 29. и 30. новембра заузима нове положаје и почиње да их утврђује за шта су велику заслугу имале српске заштитнице које су пружиле јак отпор Аустроугарима, због чега је VI армији издата наредба да наступа са крајњим опрезом.

Због свега тога команда Балканске војске наређује прекид офанзивних операција, с тим што ће се извршити утврда положаја у циљу заштите пруге Обреновац-Ваљево. У склопу ових наредби од:

– V армије се очекује да се помери ка североистоку, уђе у Београд и потом изврши удар и пробој на северни део српског фронта (линија Варовница-Космај)

– VI армије се очекује да се помери ка североистоку са циљем попуне фронта који остаје за V армијом

– Рок извршења 02.12.1914.

Проблем артиљеријске муниције

Српска војска се у октобру 1914. године суочила са недостатком артиљеријске муниције, након чега је издата наредба о рационалном коришћењу преосталих залиха, а од савезника је под хитно затражена испорука муниције. Артиљеријска муниција из Француске коначно у другој половини новембра пристиже у Солунску луку, али ту са запрепашћењем бива констатовано да не одговара српским топовима. Иако је била намењена 75 mm топовима које је имала српска војска, чауре су биле дуже за 2.5 mm, због чега су за српске трупе биле неупотребљиве. Без обзира на практично безизлазну ситуацију, муниција бива железницом транспортована до Ниша у ком је извршавано демонтирање. Након демонтирања муниција је одмах железницом упућивана у Крагујевачку тополивницу (будућу Заставу односно Црвену Заставу) у којој је извршавано скраћивање чауре и оспособљавање муниције, која је одмах затим пругом упућивана на ратиште. Брзина, која је била пресудна у овој операцији, не би могла бити постигнута по тада расквашеним и практично непроходним, друмовима у Краљевини Србији, због чега је, начелник штаба врховне команде, војвода Радомир Путник железницу назвао:„V српском армијом.“

Прелазна фаза – одмор и прегруписавање (01.12—02.12)

На основу стања у I армији и извештаја о противнику, њен командант, генерал Живојин Мишић издаје наредбу да се током 02. децембра изврши груписање трупа на десном боку и да се отпочне са припремама за противнапад, који би отпочео 03. децембра. Аустроугарска војска изводи прегруписавање, према плану од 30. новембра и у рејону Лиспена и Голупца(483) долази у сукоб са српским предстражама.

Током 02. децембра окончана је попуна српске војске људством, регрутима, обвезницима и као последњи атом снаге, на ратиште су упућени ђаци, подофицири из војне школе у Скопљу, тзв. 1300 каплара. Они су пре краја обуке добили чинове каплара и упућени су на фронт, а сачињавали су их младићи, који су студирали како у Београду, тако и широм Европе и који су се ставили на располагање СВК. Попуна људства обућом и одећом је извршена сходно могућностима, али је она била недовољна. Истог дана Мишић сачињава план противнапада и излаже га СВК. После дужег разматрања његов план је прихваћен и издаје се наредба свим трима армијама и Ужичкој војсци да 03. децембра крену у општи противнапад, док трупе Одбране Београда остају на својим положајима, да би заштитиле бок и позадину II армије.

План генерала Мишића предвиђао је:

– Главни удар са три дивизије на правац Ручићи – Проструга у циљу пробијања фронта 16. корпуса

– Помоћни удар једном дивизијом у правцу Теочин – Сувобор.

Основна замисао била је да се брзо заузме гребен Сувобора и да се одатле изврши удар у долину Колубаре ка Ваљеву, са јасним циљем пресецања аустроугарских трупа на два дела. Стога је Мишић наредио:

– Дринској дивизији I позива да продре на фронту Ручићи – Крива Река

– Рељинском одреду и батаљону на Голубцу(483) чувају десни бок дивизије и изврше напад на линији Угриновци – Голубац(483)

– Моравској дивизији I позива да продире на фронту Ручићи – Озрем

– Дунавској дивизији I позива да продире на фронту Озрем – Лозањ

– Дунавској дивизија II позива да продире на фронту Лозањ – Брезна ка Бањанима и Теочину

Поред тога он је захтевао и јаку артиљеријску припрему за напад речима:

„… да она својом снажном и обилном ватром, не штедећи у ови мах муницију, још у првим тренуцима, треба да сломи отпор непријатеља и да прокрчи пут пешадији.“

Аустроугарска војска је током 02. децембра 1914. године наставила кретање ка североистоку и ушла је у напуштени Београд.

Друга фаза битке – противнапад (03.12—12.12)

У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је V аустроугарска армија приређивала свечану параду у Београду, отпочела је велика противофанзива целокупне српске војске. Након велике артиљеријске припреме у 7:00 отпочиње напад. Аустроугарске трупе су у потпуности изненађене, јер су сматрале да је српска војска неспособна и за одбрану, а камоли за противудар, па су биле приморане на повлачење. Само током борби 03. децембра заробљено је 3 официра, 400 подофицира и војника и 4 топа са 1.000 граната. Због повољног развоја ситуације, Мишић наређује продужетак напада на 16. корпус, који није имао никакве резерве и који је био у сталном повлачењу са циљем овладавања гребенског масива Проструга – Рајац – Сувобор. Истовремено, остале српске армије бивају задржане јаким отпором на својим почетним положајима, због чега СВК 04. децембра наређује Мишићу, да по освајању Сувобора, обустави офанзиву, док се не рашчисти ситуација на осталим фронтовима. Око подне 05.12. I армија избија на гребен Проструге и до краја дана га у потпуности заузима и ту се зауставља. Истовремено, Дунавска дивизија I позива успева да пресече одступницу аустроугарским трупама на Сувобору и Маљену и око 23:00 избија на Конџулско брдо и Чугуљ. Овим успесима I армије 05.12. пробијен је фронт 16. корпуса аустроугарске војске и иако су остале армије и даље биле на својим почетним положајима, отпочело је гоњење непријатеља, док је Тимочка дивизија I позива (из састава II армије) послата као појачање Одбрани Београда.

Оскар Поћорек увиђа потпуни пораз 16. корпуса и пробој аустроугарског фронта, због чега 06.12. наређује VI армији да се повуче на леву обалу Колубаре, наређујући:

– 16. корпусу да се повуче северно од Ваљева

– 15. корпусу да се повуче на линију Словац – Лајковац

– 13. корпусу да што је могуће дуже задржи положаје код Лазаревца

Истог дана I армија избија на линију Гугоши – Медник – Баћенац – Рудо – Маљен, што омогућава III армији успех на свом фронту и почетак гоњења непријатеља, који је приморан на повлачење, да би сачувао сопствене бокове. Истог дана, Ужичка војска излази на обалу Дрине, док је II армија, ослабљена пребацивањем Тимочке дивизије I позива, обуставиља офанзиву држећи се одбрамбених дејстава.

У раним јутарњим часовима, истурени делови Дунавске дивизије I позива улазе у Ваљево, које је до краја дана ослобођено, док се 16. корпус утврђује на позицијама северно од Ваљева, у покушају пружања последњег отпора. III армија избија на Колубару и наставља да гони непријатеља на простору између Љига и Топлице, упућујући Дринску дивизију II позива као појачање II армији, која након тога прелази у напад.

Оскар Поћорек наређује 08.12. V армији да обустави напад и да се са VI армијом, која је у повлачењу, повуче и утврди на линији: Степојевац-Толобас-Градац-Парцански вис-Ковиона-Лина-Крајкова Бара-Мостиње (на Дунаву). Међутим следећег дана 16. корпус северно од Ваљева бива потпуно разбијен, због чега је 15. и остацима 16. корпуса наредио да се повуку ка Шапцу, а 13. корпусу да помогне V армији, у покушају да одржи положаје Раља – Степојевац – Обреновац (дужине 60km). Ова линија фронта била је предугачка, тако да V армија 10.12. заузима нове положаје Дубоко (на Сави)-Сремчица-Цветков гроб-Авала-Мостиње (дужине 32km).

СВК истог дана наређује I армији да се заустави у Ваљеву, обезбеди бок и позадину осталих армија, које ће отпочети пробој фронта V армије, а да истовремено делом снага настави протеривање 15. и 16. корпуса који су се у нереду повлачили ка Босни и Срему. Према наредбама, завршна офанзива за ослобођење Београда отпочиње 11. децембра ударом III армије у 5:00 односно I и II армије у 7:00.

Аустроугарски 15. корпус, повлачећи се пред Дринском дивизијом I позива, у року од 27 часова прелази 40km и код Шапца напушта територију Краљевине Србије, истовремено су се ка Шапцу, пред Дунавским дивизијама I и II позива, повлачили остаци 16. корпуса. Њиховим пребацивањем у Срем 12. децембра окончане су операције у Колубарској бици.

Остале непријатељске трупе су се након пораза на Авали повукле ка Београду, а у подне 14. децембра издата је наредба да се са првим мраком изврши повлачење преко Саве. Током ноћи, аустроугарске трупе су напустиле Београд, који је 15. децембра ослобођен, чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године.

Губици током битке

Губици војске Краљевине Србије

Погинулих – 22.000

Рањених – 91.000

Заробљених – 19.000

Укупно је 153.373 војника 2.110 официра i 8.074 подофицира избачено из строја.

Губици Балканске војске Аустроугарске монархије

Погинулих – 27.216 (војника и подофицира) + 1080 (официра)

Рањених – 118.911 (војника и подофицира) + 3.211 (официра)

Заробљених – 1.800 (војника и подофицира) + 66 (официра)

Несталих – 73.988 (војника и подофицира) + 656 (официра)

Болесних – 44.117 (војника и подофицира) + 2.599 (официра)

Укупно је избачено из строја 266.212 војника и подофицира и 7.592 официра.

Посмртни остаци српских и аустроугарских војника и официра похрањени су у заједничкој спомен костурници у Лазаревцу, што је јединствен случај у свету да се заједно са домаћим сахрањују и припадници непријатељских снага.

Последице битке

Највећи значај Колубарске битке огледа се у томе што Аустроугарска није успела да својим снагама уништи Краљевину Србију, због чега су Централне силе и током 1915. године приморане да се боре на три фронта и што је још битније Немачка је била приморана да пошаље помоћ у људству на Балкански фронт, чиме су ослабљене њене снаге на преостала два фронта, а самим тим и њене шансе да успешно елиминише један од њих.

Битка је имала значај и на глобалном плану. Силовита српска победа одложила је улазак у рат Бугарске, која се спремала да уђе у рат на страни Централних сила, рачунајући да је Србија поражена и да ће без борбе доћи до територија око којих је против Краљевине Србије годину дана раније водила Други балкански рат. Српска победа је допринела одлуци Краљевине Италије да уђе у рат на страни Антанте.

Генерал Живојин Мишић је због успешног вођења операције унапређен у чин војводе, док је његов супарник Оскар Поћорек смењен са места главнокомандујућег Балканске војске крајем 1914. година, а на његово место је постављен немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.

Значај Колубарске битке у историји ратовања

Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм света.

Колубарска битка је значајна и по томе што обе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо где је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други део фронта.

 

ИЗВОР: Википедија

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Војислав Ананић

    Бој на Гучеву—Борањи од 8/9. до 24/10. 1914.

    Да би парирали офензиву 1. српске армије у Сријему, која је почела 6/9. 1914, Аустријанци су 8/9. подузели офензиву на западној фронти, од Парашнице до Љубовије. II и III српска армија, браниле су ову фронту и на њој су се развили огорчени бојеви и борбе, који у опћем скупу представљају дуготрајну битку, назвату »Битка на Дрини«, чији је један дио бој на Гучеву—Борањи.
    Бојиште је планински масив Гучево (769)—Борања (890) крајњи сјеверо-западни дио планинског ланца, чији је чвор у Повлењу (1480). Овај планински ланац испуњава својим огранцима сав простор између Дрине и Јадра. Падине су му стрме к Дрини, а блаже к Јадру. Цјелокупни простор је планинског карактера, стрм, испресијецан, обрастао шумом, тешко савладљив, слабо насељен и са врло мало путева.
    У боју су учествовале са српске стране II и III армија, у саставу: Дринска дивизија 1. и 2, Моравска 2, Дунавска 2. и Комбинована дивизија, а са аустријске, VI аимија појачана одредима мајора Шњарића (3 батаљона из 13. и 14. брдске бригаде) и пуковника Филиповића (3 батаљона и 1 батерија из 8. брдске бригаде). Састав VI армије био је: 15. корпус: 13 пјешадијска бригада, 48 дивизија (10, 11. и 12. брдска бригада) и 40. хонведска дивизија; 16. корпус: 1, 2, 4, 5, 6, 7, 8, 9. и 15. брдска бригада, и 109. ландштурмска бригада, 7. пјешадијска Комбинирана и 29. дивизија биле су у Сријему и касније су учествовале у боју.
    Операциони план српске војске био је: обрана на Дрини од Раче до Љубовије с II и III армијом, у циљу прикивања аустријских снага и стварања бољих услова за пријелаз у офензиву и напад I армијом у Сријему и Ужичком војском к Вишеграду. Операциони план аустријске војске био је: офензива у центру, а дефензива на крилима. У циљу извршења плана, командант аустријске Балканске армије наредио је, да 15. корпус заузме на Гучеву Кам— Црни Врх (769)—Кулиште—Мамутовац —Биљег—Криву Јелу—Црни Врх (890), а 16. корпус да заузме на Борањи, Коштању Стопу—Шанац—Ждрело—Рожањ—Прослоп, 15. корпус подузео је 9/9. напад 48. дивизијом на фронти Црни Врх—Крива Јела—Биљег—Кулиште, и успио је да до ноћи заузме Бобије— Давидово Брдо—Клисар Гучево. Остали дио 15. корпуса (40. хонведска дивизија 1. 13. бригада) вршиле су демонстрације на фронти Челопек—Козлук—Батар.
    16. корпус водио је споредном колоном (4, 5. и 9. брдска бригада) борбу око Чавчића без успјеха; главном колоном (1, 2, 6. и 13. брдска бригада) на положају код Липовице, а самосталном колоном (109. ландштурмска бригада) око виса Дуго, обје такођер без успјеха. Одред пуковника Димитријевића-Уче (3 батаљона, коњички дивизијски пук и пионирска чета) у току дана подузео је напад на 15. корпус, али није успио да га пребаци преко Дрине, већ се 9/9. пред мрак задржао пјешадијом на Владића Брду, а коњицом источно од Клисар Гучева. Дијелови 15. корпуса заузели су линију кота 271—кота 280—Клисар Гучево. Моравска 2, нападнута од јутра 16. корпусом, одступила је под борбом на положај Бобије—Павит, а преко ноћи је наређено одреду пуковника Рериха (2 батаљона и 2 батерије), да посједне за обрану одсјек Биљег— Крива Јела, а одреду пуковника Васића (3 батаљона и 3 батерије) одсјек Крива Јела—Кошутња Стопа. 10/9. 15. корпус је успио да заузме 11. бригадом Радаковац, 10. и 12. бригадом висове на обим обалама Боринске ријеке код Клисар Гучева, а 40. хонведска дивизија успјела је да одбије снажне нападе Срба, 16. корпус наступио је споредном колоном к Радаковцу, и у вези са 11. бригадом продужио је наступање к положају Црни Врх (890)—Кошутња Стопа; главном колоном, по заузећу Чавчића, продужио је наступање к положају Кошутња Стопа—Руњевачка Рудина; 2. брдска бригада вршила је наступање према Ждрелу, јужно од Крупња, али је заустављена артилеријском ватром. Самостална колона заузела је вис Дуго. Овог дана била је VI армија појачана бригадом Шњарића (3 батаљона из 13. и 14. бригаде) и одредом пуковника Филиповића (3 батаљона и 1 батерија из 8. брдске бригаде). Одред пуковника Димитријевића-Уче, појачан једним батаљоном. водио је цијелога дана очајну борбу, и увече је заноћио, у непосредном додиру са Аустријанцима, на положају кота 482— Гајеви—Петково Брдо—Ђурђево Брдо —западне падине Кирлишта и Еминове Воде до ријеке Проснице. Моравска 2. вршила је овога дана напад, и заузела је Ћуково (и везала се с одредом пуковника Димитријевића на Петковом Брду), које је три пута прелазило из руку у руке, и напосљетку, пред ноћ, остало у рукама Аустријанаца, а Моравска 2. се повукла на Злоступ, источно од Ћукова. На осталом дијелу фронте овога дана није било важнијих операција.
    11/9. 15. корпус заузео је 11. бригадом Липничко Брдо, 10. и 12. бригадом држао је положај Давидово Брдо— Лепеница—-Клисар Гучево—кота 271 40. хонведском дивизијом демонстрирао је према положају Челопек—Козлук—Багар, 16. корпус споредном колоном заузео је Црни Врх (890), главном колоном Кошутњу Стопу— Мачков Камен, а 2. бригадом држао је вис Велеш, самосталном колоном вис Дуго. Овога дана VI армија имала је један дан одмора и вршила је прегрупирање, пошто је заузет главни гребен Борање и Јагодње. Гучевски одред (Уча) овог дана није имао јачих напада, али се, по наређењу, повукао на линију Еминове Воде—Кулиште—кота 517—Биљег—Костајник. Моравска 2, нападнута на цијелом положају (Злоступ—Рогуља—Главица—-кота 694—Дебело Осоје—Кошутња Стопа) знатно надмоћнијом снагом, издржала је страшну борбу до 12’15 сати, када је обиђена од Дуге Њиве, наредила повлачење на линију Велика Њива—Мишаковац, што је извршено у реду. Аустријанци нису гонили.
    Под оваковим околностиина Српска Врховна Команда је обуставила наступање у Сријему и одлучила, да Комбиновану дивизију упути у састав III армије, наредивши јој да одмаршира преко Текериша у Завлаку, гдје да се стави под команду III армије. 12/9. VI армија је вршила прегрупирање, које је ишло споро због кише. 15. корпус II бригадом заузео је Криву Јелу и продужио, заједно са 12. бригадом на Биљег, који је предвече и заузео, чиме је заузета цијела Борања. Срби су упорно бранили Гучево. Овога дана упућена је Дунавска 2. на Мрамор, који је посјела са 2 пука. Комбинована дивизија стигла је и упутила један пук у армијску резерву на Доловско Брдо, а остале групирала у рајону Пецка—Рожањ, да отуд подузме напад у бок и позадину Аустријанаца, ако крену преко Крупња према Завлаци. III српска армија вршила је ново групирање: Дринска 2. заузела је и бранила Дрину од ушћа Јадра до ушћа Просенице; Дринска 1. имала је да држи одсјек Примет—Велике Њиве—Мишаковац; Дунавска 2. одсјек Милутинов Гроб—Мрамор; Комбинована као и досад.
    13/9. 15. корпус подузео је напад на Костајник—Мамутовац—Кулиште и успио је да заузме Кулиште, а на осталом дијелу био је одбијен противунападом Срба. 16. корпус подузео је напад у правцу Крупња и Пецке, али су његове колоне врло мало напредовале према Мрамору и Божњу, а на осталом дијелу биле су принуђене да пријеђу у обрану на висовима Ждрело—Шанац—Кошутња Стопа. Дринска 2, нападнута од Аде Курјачице, водила је цијелог дана очајну борбу, и појачана из Тимочке 2, успјела је да _ задржи аустријску 42. хонведску дивизију на 3—400 метара од ријеке. Комбинована дивизија оставила је пук у резерви (5. прекобројни) на Доловском Брду, а са остатком марширала је цијелога дана, и ноћу је стигла на линију Крст—Грнчарско Гробље. Моравска 2 је у току дана наступала к Столицама, ове посјела и протунападима одбила све нападе Аустријанаца.
    14/9. 15. корпус вршио је нападе на положај Борински Висови—Костајник и према Лозници, и успио је да заузме Боринске Висове, а на осталом дијелу је одбијен. 16. корпус, послије упорне борбе, успио је да заузме Рожањ, и да одбије напад српских трупа од Крупња. Комбинована дивизија подузела је напад на Гучево (Кулиште— Еминове Воде) и до ноћи је успјела да заузме линију Велика Бобија— Цариград—Перина једним пуком, а другим лијеву обалу Штире, према Кулишту. Дринска 1. заузела је предвече Биљег. Моравска 2. држала је свој положај, а десним крилом вршила је напад на Козју Стијену и Велики Вис. Дунавска 2. са 5. прекобројним пуком вршила је напад, и успјела је да заузме линију Милонков Камен—сјеверна ивица Равног Брда—кота 706.
    15/9. десно крило 15. корпуса (79. хонведска бригада, 10, 12. и дио 11. бригаде) покушало је да пријеђе ријеку Штиру у правцу виса Цариграда, али је задржано. Лијево крило напредовало је постепено преко Црног Врха и Ковиљаче к Лозничким положајима. 16. корпус издржао је снажан напад Срба у правцу Рожња, а дијелови његови су повучени на Милетину и Петково Брдо, а једна бригада (109. ландштурмска) упућена је на мост код Љубовије. 4, 5. и 9. брдска бригада припремале су напад на Столице, а бригада Шњарића на Костајник. Комбинована дивизија, под чију је команду стављена и Дринска 2, одбила је нападе Аустријанаца, и остала је на својим положајима, на десној обали ријеке Штире. Дринска 1. вршила је напад на Мамутовац, без успјеха, и предвече је одбила напад Аустријанаца на Биљег и Костајник. Моравска 2. вршила је напад на Велики вис и Орлујак, подишла је њима, али није успјела да их заузме, међутим нападе Аустријанаца на Главицу одбила је. Дунавска 2. вршила је напад на коту 706 и Равно Брдо, и послије упорне борбе заузела ове точке. Упорне борбе водиле су се око Малог Рожња, који је двапут прелазио у руке Аустријанаца и опет био повраћен. Дунавска 1. увучена је у борбу на Прослопу, гдје је успјела да одбије снажан напад Аустријанаца. Послије уласка Дунавске 1. извршено је ново групирање снага, тако да су Дринска 1. и 2, Моравска 2. и одред Мишића ушли у III армију, а Дунавска 1. и 2, Комбинована и одред Ковачевића у I армију.
    16/9. лијево крило 15. корпуса успјело је да до мрака продре до саме Лознице, десно крило било је потпуно укочено пред Костајником. Лијево крило 16. корпуса, одбило је српски напад од Крупња и гонило је Србе до Крупња, али ту је заустављено јаком ватром са Костајника. Десно крило држало је и даље своје положаје. Због могућности ноћног напада од стране Срба, 16. корпус преко ноћи повучен је на положај Шанац—Кошутња Стопа—Крива Јела. Срби нису узнемиривали. Дунавска 2. вршила је напад на Кулине, Милетину и Јасеновачу, успјела је да приђе положајима, али није заузела саме положаје. Дунавска 1. вршила је напад на положај Пећи—Горица—Милетина, прилазила је самом положају, али је ту била задржана. Комбинована дивизија, снажно нападнута, издржала је напад на цијелом положају, кад је центар, на Плећу, био поколебан, извршила је протунапад резервом са Крста, и успјела је да одбаци Аустријанце поновно у Штиру. Дринска 1. издржала је неколико снажних напада на Биљег и Костајник, и све их је одбила. Моравска 2. продужила је напад на Велики Вис, и Орлујак, и у току дана их заузела.
    17/9. 15. и 16. корпус утврђивали су Гучево и гребен Борање, на које су били повучени, и ако су одбили 8 српских напада. Дунавска 1. продужила је напад и заузела је положај Милетина— Горица—Пећи—Дуго и даље на Дрини гонила је до линије Бујевачка Рудина —Ободник —Велеш —Карачица—Чермановића Гај. Дунавска 2. такођер је продужила напад на линију Кулине— Јасеновача—Милина, успјела је да је заузме, и продужила је даље наступање и напад на положај Шанац— кота 864—Нешино Брдо—Рујевачке Рудине, али је само један пук (5. прекобројни) извршио напад, и пред мрак избио према коти 864 и Нешином Брду. Остали пукови, изморени и јако проријеђени, нису могли подузети наступање, већ су преноћили на заузетој линији. Комбинована дивизија вршила је напад на цијелој фронти и послије врло упорне борбе успјела је да заузме Рибарско Брдо и Главицу. Дринска 1. заузела је Мамутовац и прикупила се сјеверно од Биљега. Моравска 2. прикупила се на Орлујаку.
    18/9. 15. и 16. корпус нападнути на цијелој фронти, успјели су да одбију све нападе Срба на Мачков Камен— Кошутњу Стопу и Црни Врх-Биљег, али се у току ноћи 15. корпус морао повући са Црног Врха, који су Срби заузели. Дунавска 2. изјутра рано подузела је напад на Мачков Камен— Кошутњу Стопу, и послије борбе цијелог дана, иако тучена снажном артилеријом, успјела је да заноћи на предњој ивици Мачковог Камена и Нешином Брду. У вези с овом вршила је напад и Дунавска 1. правцем преко Јаворника—Мачковог Камена, но због новог групирања успјела је да само једним пуком избије на Таворник, а другим на косу између Ждрела и коте 813. Дринска 2. спријечила је даље пребацивање преко моста на Курјачици, који је хаубичка артилерија преломила, но при свем том напад на Аустријанце код Аде Курјачице није успио. Комбинована дивизија нападала је цијелог дана Еминове Воде, и тек је предвече 19/9. успјела да их заузме, заједно са котом 708. Напад на Црни Врх није успио. Дринска 1. утврђивала је Мамутовац и Биљег, који су Аустријанци били нападом заузели, али опет изгубили, те је остао у рукама Дринске 1. Моравска 2. допрла је до главног гребена Дуге Њиве— Црни Врх—Турски Гроб, али га није могла заузети, већ се зауставила у непосредном додиру са аустријским трупама. 19/9. Дунавска 2, заједно са 9. пуком I позива, вршила је огорчен напад на Мачков Камен (у саставу овог био је командант батаљона Краљевић Ђорђе, и у једном јуришу је рањен пушчаним змом), послије многих јуриша успјела је да га заузме (у 18-30 сати) и остала је на њему. Дунавска 1. потпомагала је напад на Мачков Камен и она је тамо и преноћила. Цијела III армија остала је на истим положајима, на којима се водила борба цијелог дана без осјетних резултата, осим што су Аустријанци заузели Биљег, с кога је Дринска 1. одступила.
    20. и 21/9. 16. корпус био је напрегао све снаге да поновно заузме Мачков Камен, али, и послије нечувено жестоких борба, рјешење до мрака није пало, и остало се у непосредном додиру и преко ноћи. Дунавска 2. смијењена је на Мачковом Камену Дунавском 1. и одмарширала је у Крупањ. Дунавска 1. водила је цијелог дана очајне борбе на Мачковом Камену, на коме је и остала, јер је ноћ прекинула борбу. III армија остала је на својим положајима, одбијајући омање нападе Аустријанаца.
    22/9. 16. корпус вршио је од поноћи 21/22. нападе на Мачков Камен, који је бранила Дунавска 1, и послије жестоке борбе и многих перипетија Дунавска 1. напустила је Мачков Камен у 16,15 сати и повукла се на греду Кулине—Милетине—Бобије. 16. корпус није гонио, те је дивизија заноћила заштитницом на Нешином Брду—Шанцу, а главнином на Милетини. III армија остала је на, досадашњим положајима, одбијајући нападе Аустријанаца, а Дринска 1. заузела је поновно Биљег.
    23/9. код 1. армије није било борбе, већ су дивизије заузеле нов положај. И то Дунавска 1. Шанац—Нешино Брдо, Ободник и Бранковац са резервом на коти 813, Дунавска 2. положај Гробница—Вуколовци—Гај, са резервом на Мишаковцу. На фронти III армије водиле су се борбе без веће важности и припремљен је протунапад Комбинованом дивизијом на фронти Еминове Воде—Кулиште али је, због закашњења опће резерве, ођдложен за сутрадан.
    24/9 на цијелој фронти водиле су се борбе без осјетнијих резултата. Напад Комбиноване дивизије одбијен је са великим губицима.
    Од 25/9. до 24/10. снаге оба непријатеља на Гучеву и Борањи утврдиле су се, и старале за све вријеме, да одрже своје положаје под сваку цијену, дјелујући једна против друге пјешадијском, митраљеском и артилеријском ватром, кратким дневним и ноћним нападима, у циљу да једна другу што више ослабе, и створе што повољније услове за рјешење овог дуготрајног боја у своју корист. Овдје почиње рововска фаза овог боја. Аустријска Врховна Команда Балканске Војске, због исцрпљености VI армије одлучила је, да прекине даље офензивне операције на фронти Гучево—Борања, да се VI армија држи обране на тим положајима, да их технички што боље утврди, и да се уздржава од сваких већих подузећа, док се не добије већа снага и трупе не попуне и одморе. Српска Врховна Команда, због исцрпљености снага и поглавито због недостатка муниције, одлучила је, да се I, II и III армија држе најупорније обране, док се не изврши попуна јединица људством и материјалом, нарочито артилеријском муницијом.
    Овим је завршен овај бој, чији су резултати били: јако исцрпљење Аустријанаца и задржавање њихове офензиве за више од два мјесеца. Српске трупе исто тако биле су знатно исцрпљене, али са положаја су се повукле тек касније (8/11), због ново створене ситуације на цијелом бојишту. Губици српских и аустријских трупа били су веома знатни, но точан број још је непознат.

    В. Белић

    Извор: УБСМ-II-55026-1-751-922, БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д., НАКЛАДНА КЊИЖАРА, ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА УЛИЦА 29. (година штампања непозната)