Књига “Презимена су чувари нашег језика” у издању новосадског “Прометеја” ускоро ће доживети своје друго, проширено издање, што је више него добар повод за разговор са ауторком ове књиге, професорком Загорком Вавић Грос.
Ново издање књиге ће, како каже, бити допуњено са тумачењима за још око 200 презимена, а на крају књиге биће урађен и регистар појмова, како би тражено презиме могло што брже и лакше да се пронађе у мору заиста вредних информација.
На почетку разговора, професорка Загорка Вавић-Грос подвлачи да она не ради посао етнолога, већ да порекло презимена пре свега објашњава као лингвиста.
Књига “Презимена су чувари нашег језика” је, заправо, речник о презименима, као што постоји речник страних речи. Сви ту књигу више узимају због презимена, а мени је више био циљ језик. Ми нисмо свесни да говоримо годинама нека презимена, а не знамо шта она значе, каже проф. Загорка Вавић Грос.
На пример?
Ево, рецимо, Оцокољић. Ако се то презиме разматра лингвистички онда то значи “онај који је убио свог оца”. Или Синобад – “онај који је сина избо”. То су морбидна презимена.
Чекајте, сад ће се Оцокољићи и Синобади сигурно да се наљуте кад прочитају ово ваше тумачење.
Да, неки Синобади имају теорију да потичу од Синбада, морепловца. Више се ни у Турској нико не презива Синбад, а камоли код нас. Људи то мало навлаче како им одговара. Ево, имате и презиме Санадер. Санадер је био Срнодер, онај који је гулио кожу са срна. Онда су они променили једно слово да то изгледа сасвим безазлено. Или презиме Ољача, које је највероватније било Кољача, али то морам да проверим.
Како ћете то да проверите?
Ја сам за то тумачење за то презиме својевремено негде прочитала још док се нисам бавила овим и било ми је занимљиво. Али нисам записала где сам то прочитала, па зато у мојој књизи немам обрађено и то презиме. Али га имам уписаног у мојој свесци. Ја увек изнова ишчитавам оно што сам некад писала и онда то истражим.
Али, неко презиме може да има више значења?
Како да не. Ево, презиме Будаковић. Постојало је некад лично име Будак, хипокористик од имена Будимир, Буда, али се то повукло из употребе. А тај Будак има и свог двојника у апелативима, то је алат. И пошто је име Будак повучено из употребе, онда наравно да сви идемо пре на то да везујемо презиме за алатку којом се копа. Али, увек је препоручљиво пре мислити на лично име, јер је човек мерило свих ствари. И то је случај и кад су у питању и топоними и лична имена и презимена, постоји ту систем.
И, како су најчешће формирана презимена?
Најчешће по имену, затим по занимању, па по месту одакле се долази. Затим по некој телесној особини (нпр. Ћопић, ћопав, Грбовић, грбав) или под утицајем страних језика (Скерлић од Скарлати, Палмотић од Палмоте)… Имате и презимена као што је Кршикапа где се појављује заповедни начин – “крши” и номинатив “капа”. Или, презиме Црнобрња које је настало по “брњи”. Најчешће је бела брња на њушци коња и такав коњ се зове “брњаш”. Али, постоје и коњи са црном брњом, што је већ куриозитет. И тај домаћин који је био познат по коњу који има црну брњу, доживео је да коњ својом појавом надвиси домаћина и да, на крају, и домаћина и целу његову породицу зову Црнобрња.
Претпостављам да ће се ова објашњења наћи у новој књизи. Шта још ново спремате?
Нашла сам и обрадила доста презимена. Ево, рецимо, имам тумачење за презиме Паштровић, које је настало од придева пастер, што је некад значило шарен. Паштро је, дакле, био онај који је пегав и отуда то презиме Паштровић. Или, на пример, презиме Гобељић које је настало од “гобељав”, што значи “искобељати се”. Биће и објашњење за презиме Арбутина, које је заправо “Харбутина”, што представља грубог човека…
Откуд презиме Дероко у срцу Шумадије?
То није словенско презиме, рекла бих да је италијанско. Дубровчани су имали своје базаре по целом Балкану и претпостављам да је неки трговац са тим презименом дошао овде и остао.
Ако је то презиме италијанског порекла, да ли онда можемо да говоримо да су “презимена чувари (само) нашег језика”?
У праву сте. Има међу нама много људи са страним пореклом и ја сам, колико сам могла, хтела да поменем и њихова презимена, да знају своје порекло. То су све наши суграђани који су можда и заборавили језик својих предака.
Како сте уопште проналазили презимена која обрађујете?
Углавном сам се држала телефонског именика, али сам ишла и по београдским гробљима, да видим та стара презимена и имена. Такође и по читуљама. Читала сам имена фудбалера на дресовима. Опсесија ми је да пратим та презимена. Рецимо, кад су кренуле да се приказују турске серије, прво што сам гледала је онај списак у одјавној шпици. И ту сам нашла, рецимо, Саракоглу, што је презиме Сарачевић. Или, нашла сам презиме Сормаз, што је јасно да је то презиме Шормаз код нас. Иначе, значење презимена Шормаз је “онај који не увене, који је увек једар, млад, пуца од снаге”. То одговара нашем Невен, “онај који не вене”.
Имате ли повратну информацију од читалаца, да ли се неко бунио због неког вашег тумачења?
Звали су, али се ретко ко бунио. Сећам се да су се Грбовићи јавили и рекли да њихово презимене није од грбе, већ од породичног грба. А треба имати на уму да је највећи број наших презимена створених у забити, где људима није било познато да постоје такве ствари као што су грбови. Имате, рецимо презиме Сурла. На први поглед мислимо да се ради о некоме ко је имао велики нос, као што је то случај са слоном. Али, то је немогуће јер је то презиме створено у време кад људи нису могли ни да чују за слона, а камоли да знају како изгледа. Међутим, постојали су Власи, номади, који су ишли по целом Балкану, који су говорили румунским језиком. Код њих је глув био “сурд”, а они су му још нашли суфикс сурдла. И пошто је ту много сугласника, једних поред другог “р”,”д”,”л”, онда је једно морало да испадне, јер је та комбинација била тешка за изговор. Слично је и код речи срце, које се некад звало срдце, али то се тешко изговрало, па је испало “д”. И тако је и код “сурдла”, “д” је отпало и остало је Сурла. Дакле, не значи да је тај који је добио презиме имао велик нос, већ да је био глув. Од тога је и Шурда – шурда је глув човек, глуваћ.
Дакле, код Срба има тих презимена са румунском основом.
Кад је изашла књига мени се јавио један професор лингвистике и рекао да никад није чуо за романски елеменат у нашем језику. Каже, то њима нико на факултету није рекао и питао ме где сам ја то нашла. А нађе се тога. Ево, код презимена Дракула, Дракулић, ту је тај суфикс -ул. То је члан у румунском. Као што је то случај и код презимена Мамула, Шебула, Секула, Фуртула…
Кад су ти суфикси у питању, замиљиве су дилеме које постоје за припаднике племена Кулизе. По једнима они вуку корене од саских рудара, док други сматрају да су потекли из подручја око Скадарског језера.
По овом суфиксу -за јасно је да је реч о албанском пореклу. То -за означава деминутив. При томе, треба имати на уму да су Албанци пре доласка Турака били хришћани, православни и католици. Они су имали хришћанска имена, па је од Николе био Ника па Никеза, или од Ивана, Иво, Ивеза. Чувени Перазићи код Будве су од Петар, Пера, Пераза…
На крају, какво је лингвистичко објашњење за ваше презиме Вавић-Грос.
Грос је моје удато презиме, немачког порекла, док је презиме Вавић, којег највише има у Крњеву (са славом Св. Алимпије), настало по великомученику Вавилу из хришћанског календара. То име потиче из хебрејског, а има варијанта и у руском – Бабељ. Исак Бабељ је мој презимењак, само је код мене В, а код њега Б. У мојој књизи је објашњено кад се Б чита В. Треба рећи да наш народ има своју фонетику и да су имена и презимена настала од усменог, а не писаног говора. Код нас се тако слова М и В често мењају, па имате Тамнава и Тавнава, или оне неготинске пивнице за које се каже “пимнице”, па имате селу Вргудница од Мргудница.
РАЗГОВАРАО: Јовица Кртинић
28. октобар 2012. у 02:52
Sarko
Posto je gospodja Vavic – Gross lingvista ajde da joj poverujem da prezime Kuliza ima neki znacaj u albanskom jeziku. Ali nije mi jasno na osnovu cega tvrdi da su oni albanskog porekla? I da jesu gospodja Vavic nikad ne moze da to dokaze. Kulize u uzoj Srbiji poreklom su sa juga o njima cu nesto kasnije. Ako je prezime Kuliza nastalo od albanskog jezika, pre ce biti da su ovi Kulizici/Kulize srpskog porekla i da su ziveli medju Albancima i pod velikim uticajem kulture Albanaca dobili ovo prezime.
Gospodja Vavic – Gross precutala je da kaze da su nasi etnolozi pre oko 80 do 100 godina pronalazili porodice Kulizica-Kulize u uzoj Srbiji. Slave Sv. Kralja Decanskog – Sv. Minu Mratindan jedna ista slava. Lokalno stanovnistvo ih smatra za izdajnike i za potomke Vuka Brankovica.
U Levcu u Velikoj Drenovi zabelezeni su pocetkom 20. veka Brankovici doseljenici iz Srema. Nazivaju ih Kulize i smatraju za izdajnike, slave Sv. Kralja.
U Gornjoj Sabanti: Kulize, doseljenici iz Kolasina, slave Sv. Kralja, rodjaci sa ovima iz velike Drenove, ovi iz V. Drenovwe bezali u Srem, pa se povratili.
Znam da postoje Kulize i u Macvi, nedavno me jedna gospodja pitala za poreklo Kuliza. Slave Mrata., tj Sv. Kralja Decanskog.
U oblasti Lepenica 1903 godine zabelezeni su Kulize sa krsnom slavom Sv. Mrata naseljavali su dva sela, bilo ih je oko 25 domacinstva.
U Belici u okolini Jagodine zabelezene su nekoliko porodice Klizica-Kuliza:
U Santrovcu zabelezeni su Kulizici ima ih i u jos nekoliko sela u okolini Jagodine, slave Sv. Minu-Mrata. Poreklom im je sa Laba na Kosovu.
Dr Stanoje M.Mijatovic koji je proucavao Belicu zapisao je sledece za Kulize:
Zanimljivo je da je vecina rodova koji slave Sv. Minu, Mrata (24 novembra po novom kalendaru) prezivaju Kulizici. Narod veruje da je i Vuk Brankovic od Kuliza i da je slavio istu slavu. Po ovome se drzi da su svi svetominci potomci Vuka Brankovica ,,Kulize”, pa otuda i prezime Kulizic. Dakle prezime Kuliza znaci onaj koji je izdao svoj narod tj. izdajnik u tom nekom smislu.
Sta kaze gospodja Vavic na ovo?
Ja verujem u ovo sto su nasi etnolozi zabelezili, ovi danasnji lingvisti, istoricari itd. pisu po svom ubedjenju i niti citiraju stare pisce, zaostaju mnogo iza starih pisaca, bitno je samo da prodaju svoje knjige.
3. новембар 2021. у 18:59
stojanovic dragan
ovo za sabantu i belicu je totalno tacno i prica mog dede koji je rodjen 1893 god a i ostale price poklapaju se sa mojim dnk koji sam dobio i2..i-s17250..i-ph908…inace uvek smo slavili sv.stfvana decanskog-sv.mratu…i prica se da su kulize rod…za moje znam da su tri brata dosla u sabantu a druga dva u cerovac kod kragujevca…i za belicu znam isto posto mi je majka iz belice a i dedina majka takodje iz belice….da ne duzim jer mnogo ima ofrlje prica……
28. октобар 2012. у 10:52
Синиша Јерковић
Оно што је интересантно јесте да постоји и група српских породица у Кореници у Лици која такође слави св. Мрату тј. св. Стефана Дечанског. Карановић их посматра као племе и то су породице: Агбаба, Раца, Дракулић, Калембер, Галогажа, Кобић, Шаша и Турудија. Претпоставља се да су управо припадници овог племена дали име личкој Кореници по Корјенићима код Требиња. Дедијер је прије Карановића навео ову везу племена Корјенића у Херцеговини и овог крајишког племена. Да би то сасвим вјероватно могло бити истинито говори нам и постојање у Ластви требињској (дакле Корјенићима) старе муслиманске породице Агбабића. Крајишке Агбабе јесу имале предање о некаквом потурчавању и поновном повратку на православље. У околини Требиња остало је предање о породици Рацан која је изумрла.
Зашто ово све пишем? Највише ради тога што се сматра да породица Вука Бранковића води поријекло управо из Корјенића крај Требиња (стара жупа Врм), а уз Бранковиће се појављује и тај додатак Корјенићи. Читајући ову горе анализу за Везу Кулиза са Бранковићима као и подударање славе св. Стефана Дечанског мислим да ту нека веза ипак постоји.
А ево шта каже Жељко Фајфрић о Бранковићима у свом раду “Света лоза Бранковића”:
Порекло породице Бранковић није баш најјасније, а као њени најстарији чланови спомињу се војвода Младен (од којег потичу Бранковићи) и брат му жупан Никола.
“Припадали су пограничној властели којима је основно занимање био рат, а једини услов напретка непрекидна освајања ка југу. Прави њихов успон изгледа иде од времена владавине краља Стефана Дечанског (1321-1331.) јер се тада у 1323. години војвода Младен спомиње као господар Требиња и Драчевице које је добио од краља на управу…По свему судећи ове титуле су биле награда коју су добили од краља Дечанског због вероватних заслуга током његових борби за престо са полубратом Константином.
Непосредно након 1326. године (када се последњи пут спомиње у једној повељи) војвода Младен је и умро, а наследио га је син Бранко од којег породица Бранковић и добија своје име Бранковића.
Од свога оца, војводе Младена, син Бранко је наследио управу Требињем, али и његово место поверљивог човека код краља Дечанског. У каснијем сукобу између краља Дечанског и сина му Душана по свему судећи Бранко је био на страни сина (Душана) јер га, након успешно окончане борбе за круну, краљ Душан награђује намесништвом Охрида, али могуће и високом титулом севастократора.”
Као што видимо породица Бранковић доживљава свој успон баш за вријеме св. Краља и управља Требињем. Ако то повежемо са горњом причом о Кулизама мислим да добијамо потпуну слику о једној групи српских породица.
И сам Карановић је за ове породице примјетио да имају презимена која чудно звуче.
6. јануар 2013. у 06:59
Milan Nikić
Grbovići, slave Svetog Luku, vode poreklo od srpskog plemena Nikšići. Nikšići za rodonačelnika imaju Nikšu Grbljanović. Nikša je sin bana Ilijana (Vladimira Grbljanovića) i Jevrosime (Vukana) Nemanjića. Prezime Grbović je izvedeno od ličnog imena rodonačelnika kneževske porodice Grbović, Gerbislava-Grba Radulović. Ovo se odnosi na Grboviće iz Mratišića (Mionica), jedne od vođa I srpskog ustanka.
3. новембар 2014. у 21:28
Grbovic Bosko
Poreklo
I НАСТАНАК ПРЕЗИМЕНА ГРБОВИЋ
Кнез Лазар и краљ Твртко Котроманић збацили су са престола Николу Алтомановића – жупана и његову државу поделили тако да су Лазару припали Дробњаци, Пива и Никшићка жупа у Црној Гори. На основу тога Дробњаци су сасвојом војском дошли у помоћ Лазару на Косово 1389. године. Предводио их јевојвода Ђурјан Косовчић који се храбро борио и у боју задобио седам рана. Попредању за ту своју храброст у боју на Косову Ђурjан је добио звање властелинаи право да има свој грб и заставу. Предање каже да је тада добио и повељу(крисовуљу) која је чувана у манастиру Бањска. Ако је предање тачно вероватноје да су због грба Ђурjанови потомци најпре добили надимак, а затим и презиме ГРБОВИЋИ. Ђурjан је имао и брата Јока, званог Омакло, који није био у боју на Косову. Кад се Ђурађ враћао са Косова са собом је повео и лепу девојку Грлицу иса њом оженио свог брата Јока-Омакла. Јоко и Грлица су у браку имали четирисина: Ђурјана, Вучура и близанце Новицу и Јовицу. После смрти војводе Косовчић Ђурјана војводство је прешло на његовог синовца, Јоковог-Омакловог сина који сетакође звао Ђурјан. Потомци војводе Ђурјана добили су презиме Ђурјановићи, ањеговог брета Јока по њиховоом надимку прозвани су Омакаловићи. Од потомака Јока-Омакла Косовчића потичу породице Грбовићи и Абазовићи, који су живели у Дробњацима. Од Омакаловог сина Ђурјана су Грбовићи, а од Вучура Абазовићи. Наиме Вучур је од турског султана добио повељу (абу) за храброст у борбама против Арапа у Малој Азији па су због те ”абе” прозвани Абазовићи. Када је настало садашње презиме Грбовић не зна се тачно, али се претпоставља да је то било почетком 15.века. Од Грбовића су се касније издвојилe и добилe нова презимена фамилије: 1.Вуковић, 2.Ћоровић, 3.Перишић, 4.Одовић, 5.Кадић.
1. Вуковићису добили презиме по Вуку Грбовићу који је био познати кнез у свом братству. Од његових потомака било је и калуђера у сада запуштеном манастиру Јеловцу у Дробњацима, међу којима су били најпознатији Саватије и Михаило које је Сулејман паша Скопљак 1806. године послао у Босну као таоце.
2 Ћоровићи сусвоје презиме добили по Марку (Пајову) Грбовићу који је био ћорав, а то је било почетком 18. века.
3. Перишићи су такође огранак фамилије Грбовић, а презиме судобили по Периши Грбовићу који је рођен око 1780. године. Он је био кнез и врлоугледна личност па је и њега паша Скопљак 1806. године послао у Травник као таоца, али је он успео да побегне из заточеништва. Поред њега било је још неколико знаменитих људи у фамилији Грбовића.
4.Одовићи су презиме добили по Оду (Савину) Грбовићу, који је рођен 1765. године. Он је био храбар и неустрашивборац против Турака.
5. Кадићи су потомци Грбовића, а презиме су добили по томешто је њихов један предак увек пресуђивао у споровима који су се појављивали у њиховом братству, па како се судија на турском назива кадија, они су по томе и добили презиме. После битке на Косову цело племе Дробњаци припалo je Босни, али су под турску власт потпали тек пропашћу Босне (1463) и Херцеговине(1482). Међутим, они су се често бунили и борили против Турака као окупатора, нарочито против босанског намесника Хусербега у бици на Мокром 1541. године. Како су Турци доста нападали Црногорце, они су почели да се расељавају, а нарочито масовно исељавање наступило је после пораза Турака код Беча (1683). После овог турског пораза на устанак су се дигла и племена у Дробњацима, међу којима је било и доста бораца из братства Грбовића из села Пошћења, који су потомци Косовчића, а преци данашњих Грбовића који су се раселили и живе у Санџаку, Србији и Топлици.
II ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ У СРБИЈУ
Миграције из Црне Горе у Србију почеле су почетком 17. века, тачније 1605.године и то у неколико праваца, али највише у Србију. Исељавања су углавно мнастајала због турског зулума и безвлашћа према православном живљу. Тако,почетком 18. века, поред других породица, за Србију креће и велика породица Радуловића из Никшићке жупе – села Риђана. Њих је било пет брата: Грбо, Вујо,Никола, Лука и Пејо (Петар). Они су прво дошли у Стари Влах и населили се окореке Увца и Прибоја, али су се ту задржали свега неколико година, а затим прешли у ужички крај у село Скакавце. Из овог пасивног краја кренули су даље преко планине Маљен и дошли у Голупско поље – ваљевска нахија. Најстарији брат Грбо настанио се у село Мратишић, Никола и Лука у село Расово, а Вујо и Пајо у Осечину. Њихови потомци су презимена добили по очевима: Грбовићи, Вујићи,Никићи, Лучићи и Петровићи, али су знали да су из истог братства и да су рођаци и сви су славили светог Луку. Грбо је био кнез са турским указом (бератом) јошу Црној Гори, па је убрзо и у новој постојбини постао кнез ваљевске Колубаре. Од њега су звање кнез наслеђивали и његови потомци, од којих су најпознатији његов син Симо и његови наследници Никола, Милован и Лука. Никола је био организатор и учесник I српског устанка (1804) заједно са Алексом Ненадовићем, Илијом Бирчанином и Хаџи-Рувимом. Никола је за своју храброст опеван и у песми “Почетак буне на дахије”. Када је Фочић Мехмед ага позвао све кнезове ваљевске нахије у Ваљево, Никола није дошао, већ је послао свог сина Милована. Фочић агаје наредио па су Алекса и Илија били погубљени 23.01.1804. године у Ваљеву, Милована је пустио, а Хаџи-Рувим је послат у Београд где је по наређењу Фочићаге 29.01.1804. године на колац набијен и тако умро на највећим мукама. Каснијеје Николин син Милован као кнез и један од вођа I српског устанка учествовао у борбама, али се посебно истакао у биткама на Мишару, Београду и Ужицу. Он јејош за живота за себе и своју фамилију подигао цркву у селу Крчмарима, где су билисахрањени сви Грбовићи. Милована је као последњи кнез наследио његов син Лука. Сви кнезови из породице Грбовић били су велике присталице Карађорђевића. Такоје 1869. године код цркве у Крчмарима дошло до свађе између Лукиног сина Миланаи проте Живојина Мирковића који је био присталица Обреновића. После те свађепрота је наредио месном свештенику Ђелмашу да поруши све споменике породице Грбовић и побаца их у реку Манастирицу. Протину наредбу свештеник Ђелмаш јеизвршио, тако да се данас не зна ни где су били гробови сахрањених кнезова Грбовића, иако у Малој енциклопедији ”Просвете” пише: ”Грбовићи су истакнутасрпска породица у ваљевској Колубари, неки њени чланови истакли су се у I српском устанку (кнез Никола 1807)”. Ђелмаш је све до своје смрти говорио да се каје што је споменике порушио и побацао у реку и тако оскрнавио гробове заслужних кнезова Грбовића. И крајем 18. и почетком 19. века кренуле су многе породице из Црне Горе у Србију. Међу њима је било и породица Грбовић из Пошћења, који су потомци Косовчића, а преци Грбовића који сада живе у Санџаку око Сјенице, Пријепоља и Пљеваља, Ужица, Ваљева, у Топлици и многим градовима уСрбији. Треба рећи да ове породице нису род са Грбовићима који потичу из Никшићке жупе од братства Радуловића и који су живели у ваљевској Колубари ибили кнезови и учесници у I српском устанку. Из Пошћења се најпре у другој половини 18. века одселила једна породица Грбовића у село Тријебине испод планине Озрена, југоисточно од Сјенице. Ту су остали свега шест година, јер их је ага отерао са земљишта (имања) и они су се преселили код другог аге у село Штавље где су и до данас остали. Међутим, како их је било више породица, они супосле балканских ратова купили земљиште (имање) од аге Руша Рустемовића у селу Дунишићу у површини од 100 хектара и ту се преселило неколико породица. Тако јепред II светски рат у Штављу било око 25, а у Дунишићу око 10 породица (кућа) Грбовића, али су у току рата села попаљена, многи житељи страдали, па су сепосле рата раселили углавном у села око Чачка и Крагујевца, многи завршили занате и школе и сада живе у градовима, највише у Београду. Тако сада у Штављу има око 10 породица Грбовића, али у Дунишићу нема ниједне. Друга сеоба Грбовића из Пошћења вероватно је била почетком 19. века, за време I српског устанка.Тада је кренула велика фамилија и прешла Тару код Ђавољег Лаза и преко села Вранеша дошла у Тичије Поље (између Јабуке и Мијаиловице) и ту се задржала неколико година. Фамилија је била врло бројна па се задруга поделила иистовремено населила у неколико места и то: Маоче, Глисница и Црљенице у околини Пљеваља, Бабине и Забрње Тоци у околини Пријепоља. Вероватно око 1818.године једна породица из Маоча одселила се у Србију и настанила у село Зарубице северно од Ваљева. После Бабинске буне 1875. године једна породица из Чајетинеодселила се у село Попаре, јужно од Ваљева. Ова породица је прво доселила из Бабина у Чајетину 1875. године, а затим се одселила у Попаре око 1878. године.Трећа и последња сеоба Грбовића из Пошћења била је после завршеног српско-турског рата (1876-1878). Тада је Србија добила проширење на југу за четири округа (нишки, пиротски, топлички и врањски) па су се из тих крајева Турци одселили. У ове крајеве дошле су многе породице из Црне Горе, а међу њима и породице Грбовића који су се углавном населили у Топлици око Прокупља, Куршумлије и Лебана. Породицу Грбовић из Тичијег Поља у Бабине довео је Никола. Са својом породицом довео је и два синовца (деца његовог брата) и то Сава и Симеуна (Сима) званог ”Бјеле”. Прво су се населили у засеоку Мркића Ограда-Чардачина. Земљиште је било доста неплодно, слабо насељено и безводно, али врлопогодно за гајење стоке: оваца и говеди. Убрзо су имали доста стоке и то им је био главни извор прихода. Николин синовац Саво је после неколико година узеосвој део стоке и одселио се у Пљевља. Имао је само једну кћер коју је удао занеког Крезовића чији су потомци били свештеници. Због оскудице у води, Грбовића чобани су своју стоку гонили на појила на Равној Крњачи, чији је власник био бег Бајровић из Пљеваља. Он је имао и своје пашњаке на Равној Крњачи, где је товио стоку, а затим је лиферовао за турску војску у Пљевљима и Сарајеву. Једног дана на појилима дође до свађе између беговог и Грбовића чобана. Бегов чобанин је био Србин, зрео и снажан човек па је за време свађе изударао једног Грбовића чобанина. Сутрадан је отац тога чобанина дошао код беговог чобанина и између њих је прво дошло до свађе, а затим и туче у којој је Грбовић Симеун, звани Бјеле убио беговог чобанина. Како је чобанин бегу Бајровићу био веран идобар то он запрети да ће осветити свога слугу. Бјеле се уплаши освете бега Бајровића, покупи своју породицу и нешто стоке и побегне преко реке Лима инасели се у село Дрмановићи код Нове Вароши, где и сада има његових потомака, мада их је много више у Новој Вароши, Београду и Ужицу. Никола је тада остао сам са својом породицом. Са својом супругом Јованом имао је три сина: Јока,Мијаила и Тривуна и три кћери: Анђелију, Томанију и Ђурђију. Гајио је доста стоке и исту продавао за новац у злату (дукате). Када су ускоци дознали да онима злата они су га уценили са 60 дуката. Он је у почетку одбијао да им исплати уцену, али су га једног дана ускоци ухватили и морао им је исплатити 60 дуката. После овог догађаја он је са тога имања, које је било усамљено и опкољено шумом, преселио на ново имање у засеок звани Честа-Шаторача (данашње имање Шљукића). На том имању Никола је и умро. Његове кћери су се поудавале и то: Томанија у Бољаниће у породицу Клачар, Ђурђија у Милуниће у породицу Вукојичићи Анђелија у Калушиће у породицу Капетановић, а њен је унук др Илија Капетановић био лекар у Пријепољу. Николини синови су се поженили и на томимању остали још 10-15 година, а затим су се у другој половини 19. веканаселили на имање (читлук) аге Муја Селмановића из Пљеваља у месту звано Суво Поље, које граничи са Горњим Бабинама. На томе земљишту и данас живе потомци Мијаила Грбовића.”
Napomena:Ovo je tekst koji nam je uputio naš daljni rođak Ragoslav Grbović, izKalifornije.
Свиђа ми сеСвиђа ми се ·
Виђено од стране њих 131
Katarina Grbovic, Rada Grbovic, Rade Grbovic и 28 других кажу да им се ово свиђа.
Прикажи још 5 коментара
Vukasin Grbovic Bas bih i ja voli znati kako izgleda? Ako neko sazna posalji te mi u Inbox.
13. март у 15:42 · Свиђа ми се
Vukasin Grbovic http://bratstvokosovcic.weebly.com/istorija-bratstva.html
13. март у 15:50 · Свиђа ми се · 2
Vukasin Grbovic http://bratstvokosovcic.weebly.com/grb.html
13. март у 15:58 · Свиђа ми се · 1
Boško Vuk Grbović
Rada Grbovic
27. Јануар
Свети Сава (1174. или 1175[a]—14. јануар[b] 1236) је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Цело Српство слави славу,
Свога Оца Светог Саву!
4. фебруар 2013. у 09:12
Vavic
Nisam siguran odakle g-dji Vavic informacija da najvise Vavica ima u Krnjevu, kada znam da najvise Vavica ima u Krusevicama iznad Hereg Novog, odakle svi i vode poreklo. Slava Vavica je Sv.Stefan. Voleo bih kada bi malo bolje istrazila poreklo prezimena Vavic, jer ne bih bas rekao da je to ovo koje je ona pronasla.
10. април 2013. у 20:55
xxxxxxxxx
Sarko-Pa i Drenova dolazi od albanskog reci Dren-Jelen.
5. јануар 2018. у 14:14
Д
Дрен, дреновина, дренова, не долази из албанског јер на српском реч дрен се односи на познату биљку дрен, листопадни грм, такође свану и свибовина.
22. јануар 2015. у 18:37
лако је!
Лепо би било када би људи који добро знају своје порекло уложили то мало труда и пишу ћирилицом. Џаба порекло и све друго, ако се отуђите од свог миленијумског језика.
Ваши унуци неће знати да читају писане документе и споменике на српском, ако се настави тако.
27. април 2015. у 11:52
Laza
Ova zena prica napamet dosta toga tj neke morbidne njene fikcije ili frustracije su izgleda isplivale ovde. Postoji dosta dokaza koji govore da ona nije u pravu po pitanju odredjenih tvrdnji.
Inace, potrebno je pre pisanja bilo cega bar uraditi detaljnu analizu tema koje ce se obradjivati.
5. јануар 2018. у 13:51
Василије
Пре него што се дају закључци, прво треба размотрити да ли имају и други случајеви који су у истом рангу као онај који желимо навести. А онда треба размотрити све податке и ући у конкретније, где је презиме настало и како. За разлику од госпође Грос, ево доле ћу навести другачије разматрање, чисто да бих показао да то што она алудира да су то припадници другог народа са презименима изведених из стране речи, није тачно у великом броју случајева, са појашњењима како и зашто.
То што неко има презиме са основом пореклом из другог језика, не мора да значи да је он пореклом од припадника другог народа. Узмимо за пример презимена која у другим језицима значе било шта, сем имена. На пример по манама, попут Ћоровић, Слијепчевић итд, по Херцеговини. Да ли је неко ко се презива Мутиводић добио презиме због тога што му се предак звао Мутивода? Не, него је то надимак које му је дало околно становништво, и које је остало и постало презиме. Слично важи и за презимена која имају у основи неку увреду (други назив за оно што остане после веће нужде, да не наводим овде), које су добили, јер су живели у неком крају који није био наклоњен или њему, или њему као припаднику другог народа (што је чест случај био у Војној крајни).
За презимена која су настала од изговора личног имена у језику другог народа, важи иста логика. У Црној Гори, у пограничним подручјима ка Албанији, често се дешавало да човек са чистим словенским именом и презименом, добије и албански надимак. А дешавало се да дође у неком колену до албанизације личног имена или имена оца. На пример, Перазићи код Будве су дошли веома рано из Климената (16. век), у периоду кад је почео процес албанизације тог првобитно словенског (како наводе њихове старе приче које су бележили наши истравачи о чему је било реч на овој сајту често) племена захваљујући великом броју дошљака Албанаца који су преплавили првобитно језгро, док су католици (који су првобитно били православци) повремено напуштали то подручје (нпр, за време Велике сеобе Срба). Зато су данас то албанци, иако су их основали Срби (о чему сведоче многи елементи попут вере, приче о пореклу и славе, а често и приче да им је неки “предак” учествовао у Боју на Косову се заправо или утицај прича код црногорских племена или се односе на српске осниваче тих племена). А о православцима, Албанаца православаца је било изузетно мало на северу Албаније, јер је ту био јак утицај Српске православне цркве, за разлику од југа и централне Албаније где их је било доста пре Турака, а где је било и Грка на самом југу. Кад погледате Млетачке пописе Скадарског подручја из 1441, види се да су углавном православне особе не само са именима која су записана на нашем начину изговора, не само на Италијанском, већ и чисто словенским именима попут Борислав и слично. Срби тада нису били велика већина, па да су могли да србизују становништво, али евентуално тада је могло да се дешава да албанци поприме неки надимак из српског језика – касније, тога није било јер су постали већина за време Турака.
Често се дешавало и да се српско име албанизује, па се код Зоговића који су живели у пограничном подручју ка Албанији, десило да се од претка који се звао Петар Зого Мартиновић, врло вероватно од његовог претка (оца) који се звао Зоран – надимак Зоки, како се често каже у приморју Зоко, и на крају се албанизује у Зого (алб. “Зог” – птица). Као што видимо, Зог није од имена, него од речи “птица”, а има албанаца, укључујући и њиховог краља, који су се презивали или презивају Зог, али као што видимо, нису у нису у сродству, ни по области (иако су релативно близу) ни по генетици. Наиме, Зоговићи су Г2а која се много чешће среће (али у тоталу у односу на остале у Србији веома мало) у Србији и Црној Гори, него у Албанији (највише на северу Албаније). Што се тиче тог порекла од Мартиновића, може, али и не мора да значи да су у вези за Матриновићима као братсвом, јер имају другачију хаплогрупу. Али о речи “Зого”, то је и више него јасно да је албанизовано “Зоки-Зоко”. То је слична ствар коју су радили Романи кад су Срби дошли на Балкан – нису они нама доделил име “Серви” као “робови” јер смо били робови, већ је то мања измена речи “Серби/Срби” пошто нису имали такву реч у свом језику па су потражили најсличнију која им је одговарала. Као и код сваке границе, ретко кад се дешавало да постоји чиста етничка линија већ су увек постојала погранична насеља у којима је живело мешано становништво.
За страно становништво које је попримило презиме на -ић, то је редак случај код нас, јер Срби нису били тако моћан народ за време Турака или Аустро-Угара, па да културом србизују странце, као што се то дешавало са Србима. Али, то су могли и има таквих случајева у периоду ослобођења од Османлија и Краљевине (Србије, Југославије) и то најчешће са Немцима по Војводини и Београду, мада су они ретко кад додавали ић, нпр Ђорђе Вајферт. Слична ствар је урађена у Црној Гори 1880. године, када су Албанци који су пре тога били на страни Османлија, као поражени били под притиском да додају -ић – као што су они у својим крајевима форсирали Србе да избаце то -ић. Зато се данас дешава да је Дритан Абазовић Албанац, иако нема потребе да због језика додаје ић. Чак се и дешава да се поклопе презимена са осталима, а да нису у сродству са тим другима, јер су једни Словени који су то попримили за време Турака, а ови други Албанци. Али такви људи се и данас воде као Албанци (погледајте Полимље и Улцињ), и никада нису прихватили или веома брзо су одбацили туђ идентитет и остали Албанци. То је случај са Албанцима муслиманима из Подгорице и подручја око Гусиња. Веома мали део њих, највише они у Рашкој области, су постали Бошњаци (нпр Шкријељи, од истоименог албанског племена), док се Муслимани из Црне Горе декларишу као Муслимани или Црногорци (мислим на оне који нису Бошњаци) врло често управо да би се разликовали од Албанаца, јер не воде то порекло и осећају се тако како су се декларисали.
Што се тиче презимена са речи припадника другог народа, и ту је ствар јасна. Слично је и са презименом Влашић (често код Хрвата из Херцеговине). Влашић је могло да настане или од Влаха као етничког Влаха, или од Влаха као сточара. Даље имамо и презимена попут презимена Цинцар. Сетите се хајдука Јанка Цинцар Поповића из Охрида. Цинцар није настало јер је био Цинцар, већ јер је дошао из крајева где су живели Словени са Цинцарима. Тако и презиме Арнаутовић не мора значи да су од неког Арнаута Албанца, већ заправо може да се ради, као што је то чест случај, о неком претку који је био прек човек, проблематичан, харамбаша, што би рекли “љути Арнаутин”. О томе је дискутовано често пута на овом сајту. Код Албанаца на Северу Албаније је раније било, на пример, често име или презиме “Прек”. То не мора да значи обавезно да је особа српског порекла, већ се десило аналогно ономе нама, али доста ретко.
Дакле, да закључим, постоје различити начини да неко добије презиме које не води порекло од речи у српском језику. Ако се ради, нпр, о пограничним подручјима попут Полимља, област Скадарског језера, Источне Србије ка Румунији и Бугарској и мањим делом на северу Војводине, то уопште не мора да значи да је он припадник народа преко пута, већ да је под утицајем тог народа преко пута које је живело око њега, “зарадио” неки надимак или су се имена претворила у имена у другом народу, од ког му је настало презиме. Зато ме мало нервира када поједини попут госпође Грос, скачу одмах на закључак без разматрања и других, мало конкретнијих аргумената везаних за “где” и “кад” је то презиме заправо настало. Можда је неко добио Грбовић управо зато што није живео у некој “забити”, као она тврди, већ можда и у приморју, где је био додир са Млецима те су и тек како могли то презиме да добију (мада конкретно за њих, чисто сам хипотетички дао, врло је вероватно да је госпођа Горс и управу, јер се ради о породици из Ваљевског или ако се не варам, а пореклом су из Никшићког племена из места Драгојловићи, мада опет, можда су чували неки грб код себе, на пример, треба их саслушати па оценити колико је то вероватно, а колико је прича).
Као што сам навео и дао примере, дешавало се да је и неко ко је припадник другог народа прешао код нас, али рекао сам где и како и примере многобројне и сами знате. Тако да, као што и сваки озбиљан истраживач ради, треба прво размотрити све случајеве и онда видети на основу података, који је највероватнији или тачан, чиме би дефинитивно искључио друге или већину других могућности.
6. јануар 2018. у 23:51
Василије
Само сам случајно изоставио пример за први део, за стране језике. То су примери када се, нпр, код српског становништва Скадра, када добију надимке из Албанског језика или неке речи, типа Дрен, Баћ и друго, па од њих повуку презимена.
22. април 2018. у 01:03
Адам
Želeo bih ovom prilikom da vam kažem koju reč više o poreklu našeg prezimena – Crnobrnje. Mnogi naše prezime dovode, a pokazaće se bez razloga, u vezu sa ustima ili belegom oko usta, tumačeći drugi deo prezimena -BRNJA. A to je posledica nepoznavanja vremena u kome se naše prezime prvi put pominje. Prvi pomen toponima Črnobrnje nalazi se u Ravaničkoj povelji Svetog kneza Lazara iz 1381. godine. On tada, između ostalog, poklanja manastiru i izvestan broj sela u Mačvi. Prilikom opisa granica atara pojedinih sela, između ostalog se pominje i sledeće: ”Ot Save više Popov’c na Rvenicu na krstonošin hrast, na Gnjioni, na kokočevu gradinu, za Brekovicu na Duboki potok posred gore na Mastihin dub meždu Vlasenicu i meždu Đurezino na grobljice, i ot grobljic na gomilu na deo putem deonim pod Kunpake na Črnobrnje, ot Črnobrnje kod velikog cera hatar na Prvoševu granicu na Uglješin brod nad Prhovom, na jedinu granicu kod Drenovca, na mogile hatar, na Topolu, na Trnovu među uz Savu”.
Tako da se toponim Črnobrnje nalazio negde između današnjih sela Debrca, Vlasenice i Prova u Mačvi. U to vreme ”brnja” je imala sasvim drugo značenje od onoga koje će imati danas. G. Škrivanić (knjiga: Naš jezik, SANU, 1955, str. 123-124) navodi: ,,Najstarija naša reč za oklop, bilo od okovane kože ili od pletene žice, jeste brnja. …. majstor za popravku oklopa (u 14. veku) se zvao brnjar”. Dakle, naše prezime ima veze sa crnim oklopom, jer to je brnja značila u vreme kada se naše prezime prvi put pominje, 1381. godine, a ne za savremenim tumačenjima brnje. Na to obratite pažnju, jer vredi znati od kad nam se prezime nije menjalo i od kad ga mi čuvamo. Takođe, ozbiljan lingvistički pristup zahteva poznavanje vremena u kome je određena reč, u ovome slučaju prezime, nastala, te tada ne bi dolazilo do ovakvih grešaka. U ovome članku dato objašnjenje za poreklo prezimena Crnobrnja krajnje je neozbiljno, te se nadam da će autor to, u nekom svom narednom oglašavanju, ispraviti.
27. новембар 2020. у 17:18
Popadić
Apsolutno se slažem sa vama, da reč BRNJA znači OKLOP.
Imate naselje Brnjica na nekoliko mesta u Srbiji.
3. новембар 2021. у 19:09
stojanovic dragan
totalno netacno sto se tice moje familije a i mog dnk koji uradjen koji je cist srbski……..takodje i ostalih u sumadiji koje znam….mozda postoji slicnost zbog nadimka ali nisu svi isti i ne poticu iz istog mesta ……..provereno