26. oktobra 1893. – Rođen jedan od najvećih srpskih književnika XX veka Miloš Crnjanski, autor romana “Seobe”, “Roman o Londonu”, “Dnevnik o Čarnojeviću”…
Crnjanski je rođen u Čongradu, u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad. Majka mu se zvala Marija Vujić i bila je rodom iz Pančeva. Miloš Crnjanski je od 1896. odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save,tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac – sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.
Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista.
Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada neće završiti.
Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski objavljuje u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“.
Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. “… Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” – to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski.
1916. radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran iOstrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju.
Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“.
1920. upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Između 1923. i 1926. profesor je gimnazije u Beogradu i saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“.
1928 — 1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović.
1930. za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije.
Godine 1934. pokreće list „Ideje“ koji sledeće godine prestaje da izlazi.
U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona avgusta 1941. odlazi u London. Kao protivnik Tita i komunističke ideologije ostaje u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonsog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo.
Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani.
Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, gde 1951. uzima britansko državljanstvo. U Jugoslaviju se vratio avgusta 1965. godine, uz saglasnost državnog vrha, zahvaljujući posredovanju jugoslovenskog ambasadora u Londonu Srđana Price. Isprva je stanovao u beogradskom hotelu „Ekscelzior“ u blizini Skupštine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao “kao kroz suze ljudski smeh”.
Poslednjih godina sve više poboljeva od arterioskleroze; gubi volju za životom, povremeno se gubi, teško se kreće. Odbija hranu, odlazeći, voljno, u smrt. Poslednje reči Miloša Crnjanskog, upućene lekaru koji ga nagovara na uzimanje hrane, bile su: „Ja uopšte nemam nameru da živim“. Umire, u osamdeset četvrtoj godini, u bolnici „Dr Dragiša Mišović“, 30. novembra 1977. godine. Nakon obdukcije, konzilijum lekara konstatuje da je smrt uslovljena ne organskim, već psihosomatskim razlozima. Sahranjen je 2. decembra 1977. na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana.
Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima:
Poezija: Lirika Itake (1918), Odabrani stihovi (1954), Lament nad Beogradom (1965)
Pripovetke: Priče o muškom (1924)
Romani: Dnevnik o Čarnojeviću (1921), Seobe (1929), Druga knjiga Seoba (1962), Roman o Londonu (1972)
Manje su poznata dva predratna romana Miloša Crnjanskog (preštampavana i posle rata) – „Kap španske krvi“ i „Suzni krokodil“ (nedovršen). Njegovo učešće u stvaranju i objavljivanju kontroverznog romana „Podzemni klub“ je sporno. U poslednje vreme su sve vidljivija nastojanja da se Crnjanskovo dvotomno delo „Kod Hiperborejaca“ (žanrovski teško odredivo) stavi u ravnopravan položaj sa ostalim njegovim velikim romanima. Rukopis prvog romana Miloša Crnjanskog – „Sin Don Kihotov“ – je, nažalost, izgubljen. (Pisac ga je bio poslao časopisu „Brankovo kolo“.) Po „Romanu o Londonu“ snimljena je 1988. istoimena mini serija.
Drame: Maska (1918), Konak (1958), Nikola Tesla(1967).
Pored toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda.
IZVOR: Vikipedija
27. oktobar 2012. u 02:37
Lola
Milos Crnjanski je pisao i o Srbima kao prastanovnicima Velike Britanije….Znate li mozda kako se zove to njegovo delo?
16. decembar 2017. u 19:00
Vojislav Ananić
Miloš Crnjanski – Pijem u slavu smeha Banaćana
https://www.youtube.com/watch?v=3gWFDBCRrEM
4. oktobar 2019. u 11:06
Vojislav Ananić
MILOŠ CRNJANSKI
1. http://www.snnovine.com/viewer/2019/38/pdfs/sm01.pdf
2. http://www.snnovine.com/viewer/2019/38/pdfs/sm02.pdf
3. http://www.snnovine.com/viewer/2019/38/pdfs/sm03.pdf
11. novembar 2019. u 15:37
Vojislav Ananić
KAKO JE CRNJANSKOM NA DVOBOJU POKLONJEN ŽIVOT
http://www.snnovine.com/viewer/2019/45/pdfs/s08.pdf
Izvor: SRPSKE NEDELJNE NOVINE, Budimpešta, br. 45/2019.
11. novembar 2019. u 18:23
Vojislav Ananić
MILOŠ CRNJANSKI, UČESNIK U DVOBOJU
https://www.opanak.rs/milos-crnjanski-ucesnik-u-dvoboju/
19. decembar 2020. u 18:49
Voja
Neprolaznost dela Miloša Crnjanskog
Čongrad čuva uspomenu na svog znamenitog sugrađanina Povodom 125 godina od rođenja velikog srpskog književnika Miloša Crnjanskog, u svečanoj sali Doma kulture u Čongradu održana je memorijalna konferencija posvećena jednom od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka, koji je 1893. godine rođen u ovom mestu.
Simpozijum pod naslovom „Negovanje zaostavštine Miloša Crnjanskog“ održan je u organizaciji dr Ibolje Senci Fabian, člana rukovodstva Društva istoričara književnosti u Mađarskoj, predsednice Društva za javnu korist „Távlat”, srednjoškolskog profesora mađarskog jezika i književnosti. Skup je protekao u znaku prigodnog svečanog pozdrava, naime, nakon nastupa mesnog Hora „Čongradski ljubitelji muzike“, organizatori su buketom cveća pozdravili Milenu Lučić Živanović, sestričinu supruge Miloša Crnjanskog. Potom se prisutnima obratio Gabor Čeri, zamenik gradonačelnika grada Čongrada koji je istakao da iako je rođeni Čongrađanin Miloš Crnjanski samo nekoliko godina proveo u rodnom gradu, ipak, njegovi roditelji su u tom kratkom vremenskom periodu bili obogaćeni doživljajima, koje su smatrali potrebnim da prenesu na svoje dete. Tragajući za Crnjanskim, podgradonačelnik je naišao na jedan tekst koji ga je posebno oduševio, naime, u njemu je književnik zapisao sledeće: „Moja mati mi je puno pričala o tome da su Mađari u Čongradu najbolji i najpošteniji ljudi na svetu.“ Što se nas Čongrađana tiče, naša je odgovornost i zadatak da se prisetimo srpskog književnika, rođenog u Čongradu i da to sećanje uvek traje.” Pod naslovom „Kako čuva rodni grad Crnjanskog njegovo nasleđe“ prvo u nizu predavanja održala je dr Ibolja Senci Fabian. Ona je podsetila da je Čongrad prvi put u vezu sa delima srpskog pisca i pesnika Miloša Crnjanskog došao kada je izdvojeno odeljenje Društva istoričara umetnosti u Mađarskoj svoj sastanak održalo u Čongradu 1990. godine. „Za takve prilike Društvo prikazuje nove rezultate istraživanja, zbog toga sam okretala listove leksikona svetske književnosti tražeći stvaraoca čije ime se vezuje za Čongrad. Tako sam naišla na Miloša Crnjanskog, koji je rođen u Čongradu“, prisećala se dr Ibolja Senci Fabian, koja je onovremeno zadužila vajara Belu Tota da uradi spomen-ploču. Ona je postavljena na zid rodne kuće književnika, a otkrio ju je Imre Bori, univerzitetski profesor, član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, spoljni saradnik Mađarske akademije nauka, glavni i odgovorni urednik lista „HÍD“ koji je izlazio na mađarskom jeziku. „Među onima, koji su tada položili venac na spomen-ploču bio je i Stojan Vujičić, poznati srpski književnik u Mađarskoj, tada predsednik Međunarodnog odbora Udruženja mađarskih pisaca“, rekla je govornica. U nastavku svog izlaganja, dr Ibolja Senci Fabian je prisutnima ispričala kako su uspeli da otkriju rodnu kuću Miloša Crnjanskog i kako su došli do raznih vrednih dokumenata o njemu na osnovu dokaza iz izvoda iz matičnih knjiga rođenih, jer je on kršten u pravoslavnoj crkvi u Sentešu. Rezultati tih istraživanja o Crnjanskom objavljeni su u trima knjigama, koje je ona napisala, a takođe su svetlost dana ugledali u delima „Književno nasleđe čongradskog okruga“ i „Književno nasleđe u Čongradu“ i drugim izdanjima. Dr Ibolja Senci Fabian je naglasila da Društvo za javnu korist „Távlat“ verno i odano čuva nasleđe Miloša Crnjanskog. Ujedno je izrazila svoju nadu da će se kad-tad u Čongradu otvoriti muzej koji će nositi njegovo ime i da će se pre ili kasnije otkupiti njegova rodna kuća. U nastavku simpozijuma o Osnovnoj školi „Miloš Crnjanski“ u Srpskom Itebeju govorila je Anastazija Tot Rimai, zamenik direktora pomenute obrazovne ustanove. Ona je podsetila da je današnja škola nastala umrežavanjem škola u opštini Žitište novembra 1993. godine i obuhvata četiri naseljena mesta: Srpski Itebej, Novi Itebej, Među i Hetin i počinje da nosi ime proslavljenog književnika Miloša Crnjanskog. Porodica Crnjanskih živela je u Itebeju. I danas stoje tri kuće u ulici pored crkve, kao i nadgrobni spomenici u blizini. Deda Miloša Crnjanskog, pop Mita, prešao je iz Itebeja u Ilandžu, a otac Toma prognan iz Banata, iz Ilandže u Čongrad gde se 26. oktobra 1893. godine rodio Miloš Crnjanski. Govornica je podsetila da je u Beogradu, na Beogradskoj tvrđavi, 1993. godine podignuta njegova spomen-bista povodom stote godišnjice rođenja proslavljenog književnika. „Ista takva bista podignuta je i ispred naše škole 1995. godine prilikom obeležavanja Dana škole i Dana Crnjanskog”, istakla je gošća. Sledeći besednik konferencije bio je potpisnik ovih redova, koji je govorio o istorijatu Srpske redakcije Mađarskog radija, odnosno, o emisijama na srpskom jeziku pri javnom servisu MTVA s posebnim osvrtom na važnost negovanja srpskog jezika i kulture, odnosno, promovisanja dela i ličnosti Miloša Crnjanskog. Pozivu organizatora odazvala se i dr Jovanka Lastić, direktorka Srpskog obrazovnog centra „Nikola Tesla“ u Budimpešti. Ona je detaljno govorila o obrazovnoj ustanovi koju predvodi i koja ove godine obeležava četvrt veka postojanja. Posebno se osvrnula na javnu biblioteku, koja će proraditi 1. januara 2019. godine i koja treba da služi u korist srpske zajednice u Mađarskoj. „Možda nećemo uspeti da integrišemo biblioteku u srpsku zajednicu u potpunosti, međutim, ja sam svesna da uvek kada čovek krene u neku inicijativu, onda jedno vreme treba da ide protiv nekih topova, ali kada prođe nekoliko godina, onda se vidi da li je ideja bila vitalna. U svakom slučaju, naša deca će imati jednu sjajnu biblioteku što u današnje vreme nije na odmet.“ – rekla je dr Jovanka Lastić, koja se osvrnula i na važnost negovanja srpskog jezika i ćirilice, odnosno, ostavštine Miloša Crnjanskog. Ona je otkrila da je onovremeno i ime Miloša Crnjanskog bilo među opcijama čije ime da nosi Srpska osnovna škola i gimnazija u Budimpešti. Danas nosi ime Nikole Tesle, srpskog naučnika i istraživača, no, pored jednog od najvećih umova XX veka, našla su se i imena Jakova Ignjatovića, odnosno, Miloša Crnjanskog. Čongrad čuva uspomenu na svog znamenitog sugrađanina Povodom 125 godina od rođenja velikog srpskog književnika Miloša Crnjanskog, u svečanoj sali Doma kulture u Čongradu održana je memorijalna konferencija posvećena jednom od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka, koji je 1893. godine rođen u ovom mestu Miloš Crnjanski. Dr Jovanka Lastić je naglasila da se ostavština i delo Miloša Crnjanskog dostojno neguje, „on je deo nacionalnog obrazovnog programa Mađarske. Unutar toga, mi imamo naše smernice za srpski jezik i književnost. Na osnovu tih smernica su izrađeni okvirni planovi na osnovu kojih su pisane knjige, a u obaveznom gradivu su i Miloš Crnjanski, odnosno, njegova dela“, naglasila je direktorica Srpskog obrazovnog centra „Nikola Tesla“. Među onima koji gaje i neguju ostavštinu Miloša Crnjanskog je i Segedinski univerzitet. Budući da na Filozofskom fakultetu postoji struka srpskog jezika i književnosti, sasvim je prirodno da se studenti upoznavaju sa velikanima srpske književnosti među kojima je i Miloš Crnjanski. O istorijatu i radu Katedre za slavistiku na Segedinskom univerzitetu govorila je dr Agneza Kaciba, univerzitetski docent koja je podsetila da je 1990. povodom 300. godišnjice Velike seobe Srba širom Mađarske bilo brojnih svečanosti, pa tako i u rodnom gradu Crnjanskog, u Čongradu. I upravo te godine zahvaljujući Savetu Županije Čongrad i Univerzitetu „Atila Jožef“ osnovana je Fondacija „Miloš Crnjanski“ koja je delovala 20 godina, „ali kapital se pokazao previše skroman za ozbiljnije poduhvate“, rekla je dr Agneza Kaciba. Ona se potom osvrnula na univerzitetske predavače koji su vršili istraživanja i objavili studije o Milošu Crnjanskom, predstavila zbornik radova posvećen velikanu srpske književnosti, da bi na kraju podvukla da je „u pogledu reflektovanja na dela Miloša Crnjanskog najplodnija bila 1993. godina. Međutim, te iste godine, pre tačno 25 godina je na fakultetu pokrenut smer srpskog jezika i književnosti u okviru kojeg je Crnjanski važan deo studijskog programa. I ne samo njegova dela, već i izvori tih dela.“ Kraj konferencije protekao je u znaku predstavljanja Srpskog bibliofilskog društva, koje se potrudilo i za izlaganje prigodne izložbe o Milošu Crnjanskom. Najpre se prisutnima obratio Ivan Lazarević, pisac, predsednik društva koji je šaljivo, na mađarskom jeziku, ali u pratnji srpskih akcenata pročitao svoj kratak govor. On je izrazio svoje veliko zadovoljstvo zbog poziva na konferenciju, naime, kako reče „izložbom prvih i retkih izdanja knjiga Miloša Crnjanskog uveličavamo ovaj značajan kulturni događaj. Ovo je zaista jedinstvena prilika da se na ovom mestu i sada vide sve njegove knjige, odnosno, prva izdanja“, rekao je Ivan Lazarević dodavši da ovo nije prva izložba koju organizuje Srpsko bibliofilsko društvo, ali je prvo međunarodno predstavljanje. Srđan Stojančev, novinar i jedan od osnivača, prvi predsednik Srpskog bibliofilskog društva govorio je o postavci, izloženoj u svečanoj sali Doma kulture. Izložbena građa sadržala je brojna prva i retka izdanja koja su izašla još za života Miloša Crnjanskog „počev od prve knjige „Maska“ koja je štampana 1918. godine u Zagrebu, pa „Sveta Vojvodina iz 1919, „Dnevnik o Čarnojeviću” iz 1921, „Seobe” iz 1929, „Sveti Sava” iz 1934, „Roman o Londonu” iz 1971, kao i dva izdanja posle smrti Miloša Crnjanskog „Knjiga o Mikelanđelu“ i „Embehade“. Nakon što su učesnici konferencije i publika pogledali postavku, svečanost je nastavljena kod rodne kuće Miloša Crnjanskog gde se nalazi njegova spomen-ploča, bista. Pre nego što su mnogobrojni poštovaoci srpskog književnika položili vence, mogli su da čuju najpre glas crkvenih zvona, a potom i glas Miloša Crnjanskog, naime, zahvaljujući snimku, prisutni su mogli da čuju kako je onovremeno jedan od najistaknutijih predstavnika modernog književnog izraza u Srba posle Prvog svetskog rata pročitao odlomak iz svog dela „Lament nad Beogradom.“ Potom su se na mađarskom i srpskom jeziku čuli odlomci iz „Dnevnika o Čarnojeviću“ da bi zatim dr Ibolja Senci Fabian još jedanput ukazala na veličinu stvaraoca koji je svojim ostvarenjima obogatio nacionalnu, ali i svetsku književnost. “Njegovo životno delo spaja nacionalne književnosti i čak se uzdiže iznad njih“, rekla je glavni organizator manifestacije, koja je dodala da će Društvo od javne koristi „Távlat” i ubuduće savesno čuvati zaveštanje Miloša Crnjanskog. Usledilo je polaganje venaca i odavanje pošte. Senku na proslavu bacila je činjenica i bolno saznanje da danas u rodnoj kući Miloša Crnjanskog radi jedna prodavnica voća i povrća. Lokalna samouprava grada je pre nekoliko godina ukinula Muzej Crnjanskog, a ugasila se i Fondacija Miloša Crnjanskog u Segedinu. Uprkos svemu, dr Ibolja Senci Fabian ipak se nada i tvrdi: „Od 1990. godine, sa 28 godina iskustva tvrdim da je Muzej Crnjanski itekako potreban. Mnogi posećuju spomen-ploču – oko nje je uvek svež venac. Lokalna samouprava pod političkim previranjima nije dobar domaćin kulturnih vrednosti. Još uvek se nadam da će u Čongradu biti otvoren muzej velikog srpskog pisca, ali se njegov opstanak može obezbediti samo ako pripadne nekoj civilnoj organizaciji ili privatnom licu.“
Predrag Mandić
Izvor: SRPSKE NEDELJNE NOVINE, Budimpešta, 3. januar 2019.
31. oktobar 2021. u 11:07
Voja
https://www.politika.rs/scc/clanak/490827/Crnjanski-Unutrasnja-vatra-kojoj-se-odoleti-ne-moze
30. novembar 2021. u 09:24
Voja
CRNJANSKI JE UMRO GLADAN
Svako sećanje donosi buđenje i svako buđenje donosi jedno sećanje. Ako ste dovoljno brzi možda ćete ga uhvatiti.
Sa tim mislima probudio se Miloš Crnjanski tog dana. Gospa Vida bila mu je spremila vlaški hleb pečen u saksiji, ali Crnjanski je bio star i uzeo je za doručak samo jedan zalogaj tog hleba; gotovo sve što je voleo da jede bilo mu je odavno zabranjeno. Sada je već dugo bilo mnogo više obeda opisanih u njegovim knjigama no što je njemu preostalo da okuša. Osećao je da su njegove kosti iznošene i da potiču od nekog drugog čoveka, pa ipak, kao talas koji je prešao hiljadu milja noseći svoje ime da ga šapne obali, tako su iz njegove mladosti izgubljene u pučinama tišine do njega još uvek dopirale gladi i šaputale svoja imena, jer on im je bio obala.
U podne sišao je na ulicu; padao je umorni sneg, putnik s dalekog neba. Crnjanski je nosio u ruci dve novčanice i osećao se nezaštićen kao da sav svet zna šta će da kupi ako se vidi taj novac stisnut u šaku.
Kod „Orača” seo je u izlog i naručio pasulj sa kobasicom, porciju ćevapčića s lukom i čašu vina. Sedeo je nad donetim ručkom i gledao. Gledao je kroz vreme, kroz ovaj dan u nešto drugo iza tog dana, iz petka u subotu nazirući možda i krajičak nedelje. I sećao se da svakoj ostvarenoj ljubavi treba žrtvovati dve neostvarene, jer tada ona ostvarena vredi koliko tri druge.
Tada mu je pogled pao na zdelu s pasuljem. Ležala je pred njime i dimila se. Tako je sedeo i najpre gledao u pasulj. I mislio kako sada svoj posao spisatelja može da osmotri sa obe strane ogledala. Poezija je vrhunac ćutanja — znao je u tom trenutku Crnjanski — ali proza je plod zemlje. Ako čovek dugo priča priče, kao što je on činio celoga života, onda pre ili posle shvati da te priče od kojih svaku ponavlja sebi ili drugima više puta i u više navrata, da te priče kao i drugi plodovi zemlje tokom vremena bivaju u onom ko ih priča najpre zelene, potom tokom pričanja sazru i kasnije sagnjiju i nisu više za upotrebu. Od toga u kom času ih uzabere onaj ko priča, dok su zelene, kad su zrele, ili pošto sagnjiju, zavisi ukus i vrednost tih priča. I sve dotle, priče liče na ostale plodove zemlje…
A potom? Potom se Crnjanski oprostio od tanjira s pasuljem što se dimi i podigao glavu. Posmatrao je jedan časak konobaricu kako broji novac za stolom u uglu. Brojala je na napolje i na unutra, ne prekidajući šaputanje, usisavajući najpre brojke, a potom ih izdišući.
Ali, postoji još nešto — mislio je Crnjanski dalje prelazeći očima sada već na tanjir sa ćevapčićima i crnim lukom. I drvo sazreva, a ne samo plod što na drvetu rodi. A mladost drveta ne mora se podudarati sa mladošću njegovog ploda. Pored starosti priče, postoji, dakle, i starost onoga ko priču priča. I ukus ploda zavisi od obe starosti.
Mladi pripovedač po prirodi stvari želi da ispriča priču što pre, dok je još zelena. I tu greši i kvari joj ukus. Zato mladi pripovedač treba da učini ono što mu najmanje leži, da savlada svoju mladost i da plod ne otkine pre no što sazri, nego da ga pusti nek malko prezre pre no što ga uzabere i ponudi za jelo. Tako će njegova mladost, s jedne strane, i prezrelost ploda, s druge, kiselo i preslatko, dovesti u ravnotežu sokove i dati savršen ukus.
I obrnuto — mislio je Crnjanski tog dana sedeći kod „Orača” u zavejanom izlogu. I obrnuto, stari pripovedač treba uvek nešto ranije da uzabere priču dok je ona još pomalo nezrela i nakisela. Tako će i on učiniti nešto protiv svoje prirode, koja se plaši oporosti i teži da plodu omogući potpuno sazrevanje jer je kroz duge godine navikla da čekanje donosi korist. Ali, upravo tim preuranjenim otkidanjem zelenog ploda sa ostarele grane pre no što upadne u rutinsko sazrevanje, doći će u ravnotežu stvari i biće naravnjen neki svemirski račun. Tako se naravnjuje mera — mislio je Crnjanski tog dana – i tako se prelazi sa jela na piće.
I okrenuo se čaši koja je stajala na stolu između netaknutih tanjira s jelom. Položaj tih predmeta na svom stolu i njihove međusobne odnose doživeo je kao konstelacije nebeskih tela. Treba ih sada samo pokrenuti — mislio je gledajući u čašu — i pratiti njihove putanje.
Jer — zaključivao je Crnjanski dalje — sve ovo dosada je bila priča o književnosti. Svet sam neprekidno posmatrao i kušao da bih to iskustvo stavio u službu pisanja. I ovo što je izneto nad tanjirima jela — sve su zaključci o književnosti. Međutim, sada je kucnuo čas istine. Vreme je da se okrenu stvari i da književnost, za koju sam radio celog života, poradi sada bar na trenutak za moj život… Sećao se pri tom kako je u Alpima video beli dugi konac kako visi u provaliji prikačen vrhom za stenu, a vetar ga njiše i leluja. Odmah je, još onog dana, znao da to, naravno, nije nikakav beli konac, nego tanušni vodopad. Ali sada posle toliko godina znao je još nešto. Znao je da ni ono što je „konac” lelujalo i njihalo nije bilo vetar. Bilo je to nešto drugo. Kao nešto drugo hteo je sada da vidi i književnost.
– Zamenimo, dakle — zaključivao je Crnjanski na kraju — zamenimo priču životom. I izvedimo iste procene. Ja sam star — nastavljao je gledajući u svoju čašu vina — ja sam star i plod koji mi se sada ukazuje: moj život, valja uzabrati malo ranije, nešto pre no što je sasvim sazreo. Tako će moja starost i prerano ubiranje ploda, koji sada više nije priča, nego je život i to moj život, doći u ravnotežu, naravnaće se ona računica. Istina, biće malo oporosti u tome nešto ranije uzabranom plodu, ali zar nisam celog života učio da se treba boriti protiv svoje prirode da bi se dobio pravi i najbolje podešen ukus.
I tada je pozvao konobare, platio netaknuti ručak i otišao kući. Crnjanski je umro namerno. Prestao je da jede i pije i njegov se život otkinuo sa stabla nešto ranije no što je bilo neophodno. Kažu da je umro ljut kao ris, uveren da je ipak zakasnio.
Esej preuzet iz knjige Milorada Pavića Roman kao država i drugi ogledi, Plato, Beograd, 2005.