Мајор Војислав Николајевић, заборављени јунак Кумановске битке

23. октобра 2012.

коментара: 1

Кумановска битка (23-24. октобра 1912.), која је означила крај турске владавине на Балкану, имала је своје знане и незнане јунаке. Један од њих био је и мајор Војислав Николајевић (1876-1950), о којем се данас у Србији мало зна и говори. А у колики је заборав мајор Николајевић пао можда најбоље сведочи чињеница да је данас тешко наћи чак и фотографију овог хероја.

У спомен њему али и бројним јунацима Кумановске битке, који су оставили своје животе за слободу отаџбине, портал Порекло објављује текст који верно сведочи о подвигу мајора Николајевића.

У протеклом периоду, посебно у оном после Другог светског рата, мало се писало о знаменитој Кумановској бици, па су пали у заборав најважнији догађаји и ликови из првих редова те битке. У књизи “Балкански рат 1912-1913” у издању Историјског института ЈНА 1959, године, први пут је ближе описана Кумановска битка, са доста скромним и непотпуним подацима. Нема ближег описа одлучујуће битке на Сртевици, са легендарним јунацима који су ту битку изнели на својим плећима. С друге стране, неки нови историчари нетачно наводе имена и улоге тих јунака. Тако се за капетана Милисава Недељковића, који је на превару заробљен, тврди да је погинуо. А за мајора Војислава Николајевића, који је на бојишту нађен полумртав и огрезао у ранама, тврде да се презива Николић и да је заробљен. Такво непознавање историјских чињеница доприноси да поколења прхивате заборав и прекрајање истине. На научном скупу историчара Српске академије наука у децембру 1999. године констатовано је да се овакве грешке морају исправити, али то је остало само као мртво слово на папиру.

Истовремено, на запаженој и поновљеној ТВ емисији, у којој се говорило о чојству и јунаштву наших ратника, један учесник је као о свом узору, поред осталог рекао: “Данас се мало ко сећа окршаја са Турцима у Кумановској бици, у којој је мајор Војислав Николајевић у најкритичнијем моменту јуришао као један човек, једна нација, једна застава – док није пао тешко рањен на пет места!”

Ово је са узбуђењем слушала у поодмаклим годинама кћи тог јунака, која је оца последњи пут видела 1941. године када га је као дете испратила у Други светски рат. Пожелела је и остварила сусрет са човеком који јој је после толико година оживео успомену на оца. Том приликом овај јој је донео књигу француског дописника из балканских ратова, Анри Барбиа: “Српске победе”, штампане 1913. године. Затим је одушевљено показао на следећи одломак описа Кумановске битке из књиге “Српске победе” који га је задојио патриотизмом:

“Настаде један кратак, необјашњив застој, као да су две расе мериле једна другу, лицем у лице последњи пут, пре него што се буду ухватиле у коштац…

Али страшан ветар од шрапнела захуја. Све справе за убијање, пуцале су и грмеле уједно. Четврт часа трајао је окршај који се не да описати.

Одједном главни јунак овог натчовечанског отпора, командант Седмог пука, пуковник Глишић, паде погођен једним зрном. Мајор Војислав Николајевић виде кад је пуковник пао. Он полете, извуче своју сабљу, петнаест официра, то је било све што је остало, учинише то исто. Један крик одјекну: `Јуриш!`

Тада у једној врсти заноса, остаци Седмог пука полетеше напред и чудо се догоди. Ред по ред, корпус турске војске био је збрисан, одбијен!

Мајор Николајевић, с једном руком којом није могао кретати, са раном на леђима која је зјапила, непрестано је био на челу својих војника. Погодила су га два зрна од шрапнела у десно раме и једна му је граната расекла плећку.

Међутим, бесни јуриш још је био убрзан, једна батерија узета је на јуриш, пренеражене топџије, који нису имали времена да побегну, приковани су за своје топове. Рањен још на два места, мајор Николајевић пао је погођен у слабину, са једном сломљеном ногом, али његова жртва није била узалудна: на целој линији непријатељ је бежао.

Турска офанзива била је коначно сломљена. Цео један корпус турске војске одбила су и потукла два српска пука!”

ИЗВОР: Вечерње новости, 23. октобра 2003. године

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

    Моји преци су били учесници Кумановске битке.
    Jедан део записа сам оставио као траг поколењу од ратника са подручја власониначког и цронотравског краја.
    У школама се уопште или ретко помињу јунаци КУМАНОВСКЕ БИТКЕ – балканскоg ратa приликом ослобађања јужних делова тадашње Старе Србије.

    Било бих потребно да се напишу истинити догађаји о стрададњу Срба и осталих јунака(било је и Македонаца па и Албанаца) у борби за ослобођење од Турака.

    Данас чак ни наставници ни учитељи мало знају о КУМАНОВСКОЈ БИТКИ а камо ли о јунацима тога времена, који су се борили без идеологије једино за своју отаџбону и слободу.

    Оживимо сећања код деце у школама од предшколског, основног до средњег образовања.
    Све телевизије уместо ПЕВАЉКИ, СЕРИЈА(сапуница), ВЕЛИКОГ БРАТА и ФАРМЕ- би требало да у својим програмима ставе садржаје очувања историско родољубоиве светси о јунаштву и жртве свих јунака са :Кајмакчалана,Куманова, Прилепа, Брегалнице, Бабуне…..

    Пошто сам стицајем околности и као Србин и Македонац “пола македонац”(супруга македонка), онда сам имао прилике да упознам лично сва стратишта балканских ратова и пробоја солунског фронта 1918.године и путем форографија – по које сам и сам дошао преко ПРИЛЕПА, али које нажалост не могу да поставим јер сам У БЛОКАДИ на фејзбуку већ годону дана, а и на форумима не умем да поставим јер не знам енглески.

    Неке ратне фотографије са Кајмалчалана, Куманова, Брегалнице, Прилепа сам слао одређенимј како себе кажу АДМИНИСТРАТОРИМА (не представљају се именом и презименом) па се не зна да ли су то добронбамерна или зтлонамерна потраживања који уопште не објављују те ратне фотографије из првог и Другог светског рата.

    Мени као локалном историчару је дуго времена било потребно да у себи доживим КАТАРЗУ и у својој свести се ослободим било каквих идеологија када су у питању историске чињјенице и када је у питању мој род а и остали који живе у окружењу безобзира на нацију или веру.

    Свако ко жели да се бави аобјективно научно истраживачки историјом мора да буде објективан безобзира којој нацији или вери припада.

    Тако ћемо успети да чак и критички сагледамо неке истирске чињенице и кад кад се и ослободимо многиох предсрасуда или заблуда у историји- јер су некад чак и идеолошки извитоперене неке историске чињенице јер добро знамо да су увек историју писали ПОБЕДНИЦИ,

    Дакле, нека нам историја као УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА послужи да не смемо да заборавимо своју прошлост.
    Народ који заборави своју прошлост неће имати ни садашњост ни будућност. Корени се несмеју никада заборавити.
    Тако нам једино остаје да биолошки опстанемо као нација и као држава на Балкану и Европи.
    Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце
    24.октобар 2013.г. Власотинце, република Србија