Kumanovska bitka (23-24. oktobra 1912.), koja je označila kraj turske vladavine na Balkanu, imala je svoje znane i neznane junake. Jedan od njih bio je i major Vojislav Nikolajević (1876-1950), o kojem se danas u Srbiji malo zna i govori. A u koliki je zaborav major Nikolajević pao možda najbolje svedoči činjenica da je danas teško naći čak i fotografiju ovog heroja.
U spomen njemu ali i brojnim junacima Kumanovske bitke, koji su ostavili svoje živote za slobodu otadžbine, portal Poreklo objavljuje tekst koji verno svedoči o podvigu majora Nikolajevića.
U proteklom periodu, posebno u onom posle Drugog svetskog rata, malo se pisalo o znamenitoj Kumanovskoj bici, pa su pali u zaborav najvažniji događaji i likovi iz prvih redova te bitke. U knjizi “Balkanski rat 1912-1913” u izdanju Istorijskog instituta JNA 1959, godine, prvi put je bliže opisana Kumanovska bitka, sa dosta skromnim i nepotpunim podacima. Nema bližeg opisa odlučujuće bitke na Srtevici, sa legendarnim junacima koji su tu bitku izneli na svojim plećima. S druge strane, neki novi istoričari netačno navode imena i uloge tih junaka. Tako se za kapetana Milisava Nedeljkovića, koji je na prevaru zarobljen, tvrdi da je poginuo. A za majora Vojislava Nikolajevića, koji je na bojištu nađen polumrtav i ogrezao u ranama, tvrde da se preziva Nikolić i da je zarobljen. Takvo nepoznavanje istorijskih činjenica doprinosi da pokolenja prhivate zaborav i prekrajanje istine. Na naučnom skupu istoričara Srpske akademije nauka u decembru 1999. godine konstatovano je da se ovakve greške moraju ispraviti, ali to je ostalo samo kao mrtvo slovo na papiru.
Istovremeno, na zapaženoj i ponovljenoj TV emisiji, u kojoj se govorilo o čojstvu i junaštvu naših ratnika, jedan učesnik je kao o svom uzoru, pored ostalog rekao: “Danas se malo ko seća okršaja sa Turcima u Kumanovskoj bici, u kojoj je major Vojislav Nikolajević u najkritičnijem momentu jurišao kao jedan čovek, jedna nacija, jedna zastava – dok nije pao teško ranjen na pet mesta!”
Ovo je sa uzbuđenjem slušala u poodmaklim godinama kći tog junaka, koja je oca poslednji put videla 1941. godine kada ga je kao dete ispratila u Drugi svetski rat. Poželela je i ostvarila susret sa čovekom koji joj je posle toliko godina oživeo uspomenu na oca. Tom prilikom ovaj joj je doneo knjigu francuskog dopisnika iz balkanskih ratova, Anri Barbia: “Srpske pobede”, štampane 1913. godine. Zatim je oduševljeno pokazao na sledeći odlomak opisa Kumanovske bitke iz knjige “Srpske pobede” koji ga je zadojio patriotizmom:
“Nastade jedan kratak, neobjašnjiv zastoj, kao da su dve rase merile jedna drugu, licem u lice poslednji put, pre nego što se budu uhvatile u koštac…
Ali strašan vetar od šrapnela zahuja. Sve sprave za ubijanje, pucale su i grmele ujedno. Četvrt časa trajao je okršaj koji se ne da opisati.
Odjednom glavni junak ovog natčovečanskog otpora, komandant Sedmog puka, pukovnik Glišić, pade pogođen jednim zrnom. Major Vojislav Nikolajević vide kad je pukovnik pao. On polete, izvuče svoju sablju, petnaest oficira, to je bilo sve što je ostalo, učiniše to isto. Jedan krik odjeknu: `Juriš!`
Tada u jednoj vrsti zanosa, ostaci Sedmog puka poleteše napred i čudo se dogodi. Red po red, korpus turske vojske bio je zbrisan, odbijen!
Major Nikolajević, s jednom rukom kojom nije mogao kretati, sa ranom na leđima koja je zjapila, neprestano je bio na čelu svojih vojnika. Pogodila su ga dva zrna od šrapnela u desno rame i jedna mu je granata rasekla plećku.
Međutim, besni juriš još je bio ubrzan, jedna baterija uzeta je na juriš, preneražene topdžije, koji nisu imali vremena da pobegnu, prikovani su za svoje topove. Ranjen još na dva mesta, major Nikolajević pao je pogođen u slabinu, sa jednom slomljenom nogom, ali njegova žrtva nije bila uzaludna: na celoj liniji neprijatelj je bežao.
Turska ofanziva bila je konačno slomljena. Ceo jedan korpus turske vojske odbila su i potukla dva srpska puka!”
IZVOR: Večernje novosti, 23. oktobra 2003. godine
24. oktobar 2013. u 21:27
Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince
Moji preci su bili učesnici Kumanovske bitke.
Jedan deo zapisa sam ostavio kao trag pokolenju od ratnika sa područja vlasoninačkog i cronotravskog kraja.
U školama se uopšte ili retko pominju junaci KUMANOVSKE BITKE – balkanskog rata prilikom oslobađanja južnih delova tadašnje Stare Srbije.
Bilo bih potrebno da se napišu istiniti događaji o stradadnju Srba i ostalih junaka(bilo je i Makedonaca pa i Albanaca) u borbi za oslobođenje od Turaka.
Danas čak ni nastavnici ni učitelji malo znaju o KUMANOVSKOJ BITKI a kamo li o junacima toga vremena, koji su se borili bez ideologije jedino za svoju otadžbonu i slobodu.
Oživimo sećanja kod dece u školama od predškolskog, osnovnog do srednjeg obrazovanja.
Sve televizije umesto PEVALJKI, SERIJA(sapunica), VELIKOG BRATA i FARME- bi trebalo da u svojim programima stave sadržaje očuvanja istorisko rodoljuboive svetsi o junaštvu i žrtve svih junaka sa :Kajmakčalana,Kumanova, Prilepa, Bregalnice, Babune…..
Pošto sam sticajem okolnosti i kao Srbin i Makedonac “pola makedonac”(supruga makedonka), onda sam imao prilike da upoznam lično sva stratišta balkanskih ratova i proboja solunskog fronta 1918.godine i putem forografija – po koje sam i sam došao preko PRILEPA, ali koje nažalost ne mogu da postavim jer sam U BLOKADI na fejzbuku već godonu dana, a i na forumima ne umem da postavim jer ne znam engleski.
Neke ratne fotografije sa Kajmalčalana, Kumanova, Bregalnice, Prilepa sam slao određenimj kako sebe kažu ADMINISTRATORIMA (ne predstavljaju se imenom i prezimenom) pa se ne zna da li su to dobronbamerna ili ztlonamerna potraživanja koji uopšte ne objavljuju te ratne fotografije iz prvog i Drugog svetskog rata.
Meni kao lokalnom istoričaru je dugo vremena bilo potrebno da u sebi doživim KATARZU i u svojoj svesti se oslobodim bilo kakvih ideologija kada su u pitanju istoriske činjjenice i kada je u pitanju moj rod a i ostali koji žive u okruženju bezobzira na naciju ili veru.
Svako ko želi da se bavi aobjektivno naučno istraživački istorijom mora da bude objektivan bezobzira kojoj naciji ili veri pripada.
Tako ćemo uspeti da čak i kritički sagledamo neke istirske činjenice i kad kad se i oslobodimo mnogioh predsrasuda ili zabluda u istoriji- jer su nekad čak i ideološki izvitoperene neke istoriske činjenice jer dobro znamo da su uvek istoriju pisali POBEDNICI,
Dakle, neka nam istorija kao UČITELJICA ŽIVOTA posluži da ne smemo da zaboravimo svoju prošlost.
Narod koji zaboravi svoju prošlost neće imati ni sadašnjost ni budućnost. Koreni se nesmeju nikada zaboraviti.
Tako nam jedino ostaje da biološki opstanemo kao nacija i kao država na Balkanu i Evropi.
Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince
24.oktobar 2013.g. Vlasotince, republika Srbija