Досељени саски рудари донели слављење Светог Мрате

Наши преци увек обележавали значајне празнике, а неке, попут Мратиндана, донели дођоши. Етнолози претпостављају да је међу српске славе стигао и помен на св. Мартина, који је на ове просторе стигао са рударима из Саксоније. Светац рођен у Штајерској

РАЗЛИЧИТИ историјски ветрови вековима су дували простором данашње Србије и на њих “наносили” различите људе и нације. Свако је са собом доносио своје обичаје и традиције, па се све то потом мешало са оним што се затекло на овом поднебљу. Дођоши би се укрштали са домаћим становништвом, а по закону већих бројева, односно доминантнијег народа, постепено би се утапали међу домаће житеље и обичаје, мењајући своје навике.

Међутим, и данас у Србији постоје етничке и друге групе које чувају обичаје вековима старе, које су донели из далеких првобитних постојбина. Многи ни сами не знају одакле им такве навике, јер су одавно заборавили претке од којих потичу.

На једне од њих, рударе Сасе, подсећа етнолог Радомир Ракић, доводећи их у везу са Мратинданом, славом која се обележава 24. новембра.

– У “Житијима светих”, свети Николај Жички за овај дан спомиње светог Мину, Мину Виктора и Викентија ђакона, светог мученика Виктора и Стефаницу, преподобног Теодора Студита, светог Урошицу кнеза српског и светог мученика Стефана Дечанског, али не и светог Мартина! – каже Ракић. – У народу је уобичајено да се помиње свети Мрата, иако ће већина рећи да им је слава “Свети Стефан Дечански”.

Православни црквени календар помиње светог Мартина, али не овог датума, већ месец дана раније – 25. октобра. Историјски гледано, он је био рођен у Штајерској у четвртом веку и био је готског или словенског порекла. Служећи у римској војсци доспео је у Француску. Касније је постао бискуп у граду Туру.

Зато Ракић повезује ову необичну славу, толико снажно запаћену у Срба, баш са овим свецем, који је живео много пре располућивања хришћанске цркве на католичку и православну.

– У средњем веку у Србију долазе Саси, који су из Саксоније дошли преко Ердеља. Довео их је краљ Урош – подсећа на причу из давнина наш саговорник. – Они су били најбољи рудари оног доба, и краљ их је населио у Ново Брдо. Тај град је у то доба био један од највећих и најнасељенијих рудника у Европи. У науци постоје и претпоставке да је међу њима било и Лужичких Срба, па је то можда био разлог што су се брзо уклопили међу ондашње житеље тих крајева.

Тако Ракић претпоставља да је Мратиндан, у ствари, посвећен бискупу из Тура, али се ова слава усталила у народу, иако није аутентично српска. Вековима је одржавана у фамилијама, које нису биле типично српске.

– Потомке рудара Саса су звали и Кулизе, вероватно због куле која је доминирала рударским насељем – додаје Ракић. – Тако не може бити случајно да Богдановићи и Милетићи из Дежеве, места које су звали овако “због неке куле” у Старом Влаху, одакле су се доселили, не само да славе Светог Мрату, него и потичу из села које се зове Сасе! А, помиње се и да су Кулизе увек били, ако баш не рудари, а оно вешти мајстори.

Кулизе, који воде порекло од Саса, често су били вештији и прилагодљивији од осталих.

– Међутим, установљавање неких несрпских етничких елемената међу њима, нипошто не негира њихово српско национално осећање – додаје познати етнолог.

Тако је данас извесно да међу свечарима и поштоваоцима славе Светог Мрате, има потомака старих саских рудара, који су после много векова сачували макар део средњовековне традиције предака донесене међу Србе “из далека”.

МОШТИ И СВЕЦИ

НЕУПУЋЕНИЈИ ће данас посмртне остатке предака често називати “мошти”, иако се овај појам односи искључиво на свеце. Тако, на пример, цар Душан никада није био проглашен свецем, односно канонизован, а његови посмртни остаци, који се данас чувају у цркви светог Марка у Београду не називају се “моштима”.

– Стефан Урош Четврти Душан, како му је било пуно име, никад није постао светац – подсећа Ракић. – Православна црква то правда чињеницом да је својевремено цар довео своју жену Јелену у Хиландар, што је сматрано великим грехом, јер женама тамо приступ није дозвољен. Они који га правдају, овај гест владара објашњавају великом епидемијом куге која је тада владала Србијом, па је монарх на овај начин желео да је заштити.

ИЗВОР: Вечерње новости, аутор Зоран НИКОЛИЋ, 21. новембар 2007. године