Други пишу: Баба која живи на југу Србије потомак Немањића

29. октобра 2012.

коментара: 1

Портал Порекло преноси текст из дневног листа Данас о Милети Симићу из Малог Пожаревца, који се професионално бави састављањем родослова

СРБЕ МАЛО ЗАНИМА ПОРЕКЛО

“За неколико деценија препешачио сам пола Србије. На пут обавезно носим мапу, фотоапарат, камеру и челичну четку за чишћење надгробних споменика. Они су битан извор података”

 

Милета Симић (58) из Малог Пожаревца код Београда професионално се бави састављањем родослова више од 25 година. Жеља из детињства да сазна порекло својих предака, прерасла је у хоби, па је до своје 21. године урадио родослове за све породице из родног места. „Копање“ по архивама пробудило је у њему знатижељу да се бави прошлошћу, те је уписао студије историје.

Љубав према историји и оно што је почело као хоби, прерасло је у посао, те је Милета до сада урадио више од 500 родослова и породичних монографија. Радио је за познате личности, богате, сиромашне, људе из земље и иностранства. Свима њима је заједничко то што желе да упознају своје порекло и корене, што је, каже, у Србији данас ретка појава.

– Већина Срба зна своје претке до другог, трећег колена, и даље их не интересује – каже Милета за Данас.

У својим истраживањима нашао је потомке Хајдук Вељка Петровића, који живе у Дубони, селу крај Младеновца и презивају се Хаљдуквељковић. Потом је урадио и родослов Хајдук Вељка и поклонио га музеју у Неготину. Открио је да у Србији има 16 породица сродника и потомака Карађорђевића, који славе светог Климента, првобитну славу Карађорђевића, и познати су под надимком Клименташи. Дошао је и до сродника Немањића, који углавном живе у југоисточној Србији, у забаченим планинским крајевима.

– До Немањића сам дошао случајно. Један од Васојевића је желео да сазна своје порекло, и истраживање ме је довело до маленог села у планини на југу Србије. Трошна кућица покривена сламом, без струје. Бака живи сама, а од царске је лозе Немањића – прича Милета.

Израда једног родослова траје до два месеца, а породичних монографија до пола године. Истраживање изгледа овако:

– Када неко дође са жељом да му израдим родослов, тражим основне податке из књиге рођених, венчаних и умрлих. Онда тражим најстаријег сродника и упутим се у то место. Многа су удаљена и неприступачна, па сам за ових неколико деценија препешачио пола Србије. На пут обавезно носим мапу, фотоапарат, камеру и челичну четку за чишћење надгробних споменика. Они су битан извор података – објашњава.

Када стигне у удаљено место, тражи сроднике, распитује се. Онда посети гробље, па локалне архиве – месну, црквену, библиотеке… На крају са свим подацима одлази у Архив Србије. Најтеже је, каже, доћи до података о људима из централне Србије, јер су архиве уништаване за време Другог светског рата, паљене су цркве и документација. Додатни проблем је и то што су Срби пре указа кнеза Александра Карађорђевића из 1851. често мењали презимена. Некоме се, на пример, отац звао Филип Димитријевић, па он одлучи да се презива Филиповић, а рођени брат му остане Димитријевић. То је стварало збрку у држави и кнез је томе стао на пут.

– Презимена су била много устаљенија у БиХ и Хрватској, те је тамо лакше урадити родослов. У Црној Гори посебно, јер су племенске старешине још од средњег века чувале податке о свом племену. На простору централне Србије подаци датирају од око 1700. године, када су се наши преци досељавали у ове крајеве. А пописних књига пре тог времена и нема. Први попис у Србији званично је урађен 1829 – прича Милета.

Каже да се изненади када понекад наиђе на потомке осмог или деветог колена, који толико личе на своје претке, попут близанаца.

– Радио сам родослов Николе Калабића, по жељи рођака. Упутим се у његово родно место, свратим код аутомеханичара и видим крупног, високог човека, зелених очију, ликом – исти Никола Калабић! Одмах сам знао да су у сродству. И зове се Никола, презива Калабић. Пут ме једном одвео у Сјеницу. Седим у кафани са младићима, кажу да су муслимани. Ја се смејем и одговарам – ма шта кажете, па видите како сте плави и високи, ви сте Срби. Они одговарају да им је прапрапредак био Србин. Знају своје порекло и не стиде се тога. Ми смо ти који имамо проблем са собом – указује, а објашњава и како.

– Пита ме један рођак: Зашто ти тим момцима ниси рекао да се врате својој вери? Ја питам њега – је л’ си ти крштен? Каже – јесам. Је л’ си се венчао у цркви, је л’ ће ти поп држати опело на сахрани? Неће, каже, мрзи цркву и биће кремиран. Па како онда тражиш да се неко врати вери својих предака од пре 200-300 година а ти се не враћаш, а крштен си? – каже Милета.

Жао му је, додаје, што се Срби мало интересују за своје порекло. Али има и ретких примера, када се неко одушеви својим родословом и пожели да посети родно место свог најстаријег познатог претка.

– Један мештанин из Малог Пожаревца упутио се пре више година у Бели Поток код Колашина у Црној Гори, одакле је 1700. неки његов прапредак Живан Петровић кренуо пут Шумадије и настанио се у Малом Пожаревцу. Стигао је у то месташце, које сада има двадесетак кућа и запутио у сеоску продавницу. Испред су седели локалци испијајући пиво. Он је сав радостан, са усхићењем узвикнуо: „Људи, ја сам ваш! Отишао сам одавде пре 300 година и сад сам се вратио!“ Погледали су се збуњено и прокоментарисали – овај је или луд или више пијан од нас – препричава једну од анегдота.

Преспавао поред покојника

Путујући Србијом и регионом, Милета је упознао многе људе, проналазио податке, али доживео и необична искуства.

– Истраживање ме нанесе у неко скоро напуштено село на врху планине. Дођем уморан, пред мрак, покуцам на врата, представим се и кажем да ме занимају неки подаци и питам да ли би желели да ми помогну… Кажу, нема проблема, можеш и да преноћиш. Уђем, са олакшањем. Кад, у централној соби малене кућице на столу лежи мртвак. Изнад упаљене свеће, две бабе спавају поред, и један кревет празан. Ту ћеш ти, каже ми домаћин. И ја, шта ћу, преспавам… – описује Милета необично искуство.

 ИЗВОР: Дневни лист “Данас”, аутор Катарина Живановић

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. viktor.teodorović

    – До Немањића сам дошао случајно. Један од Васојевића је желео да сазна своје порекло, и истраживање ме је довело до маленог села у планини на југу Србије. Трошна кућица покривена сламом, без струје. Бака живи сама, а од царске је лозе Немањића – прича Милета. – iz vašeg priloga – moje je pitanje1/ zašto ne objavite rodoslov ove bake i 2/ kako se zove baka i koja joj je adresa da joj pošaljem razglednicu da se baka obraduje kako ima barem 1 koji će da je poštuje jer je od carskog roda – DOMINE, SALVUM FAC NOSTRAM REGINAM !3/ ima li baka potomstvo ?