Drugi pišu: Baba koja živi na jugu Srbije potomak Nemanjića

Portal Poreklo prenosi tekst iz dnevnog lista Danas o Mileti Simiću iz Malog Požarevca, koji se profesionalno bavi sastavljanjem rodoslova

SRBE MALO ZANIMA POREKLO

“Za nekoliko decenija prepešačio sam pola Srbije. Na put obavezno nosim mapu, fotoaparat, kameru i čeličnu četku za čišćenje nadgrobnih spomenika. Oni su bitan izvor podataka”

Mileta Simić (58) iz Malog Požarevca kod Beograda profesionalno se bavi sastavljanjem rodoslova više od 25 godina. Želja iz detinjstva da sazna poreklo svojih predaka, prerasla je u hobi, pa je do svoje 21. godine uradio rodoslove za sve porodice iz rodnog mesta. „Kopanje“ po arhivama probudilo je u njemu znatiželju da se bavi prošlošću, te je upisao studije istorije.

Ljubav prema istoriji i ono što je počelo kao hobi, preraslo je u posao, te je Mileta do sada uradio više od 500 rodoslova i porodičnih monografija. Radio je za poznate ličnosti, bogate, siromašne, ljude iz zemlje i inostranstva. Svima njima je zajedničko to što žele da upoznaju svoje poreklo i korene, što je, kaže, u Srbiji danas retka pojava.

– Većina Srba zna svoje pretke do drugog, trećeg kolena, i dalje ih ne interesuje – kaže Mileta za Danas.

U svojim istraživanjima našao je potomke Hajduk Veljka Petrovića, koji žive u Duboni, selu kraj Mladenovca i prezivaju se Haljdukveljković. Potom je uradio i rodoslov Hajduk Veljka i poklonio ga muzeju u Negotinu. Otkrio je da u Srbiji ima 16 porodica srodnika i potomaka Karađorđevića, koji slave svetog Klimenta, prvobitnu slavu Karađorđevića, i poznati su pod nadimkom Klimentaši. Došao je i do srodnika Nemanjića, koji uglavnom žive u jugoistočnoj Srbiji, u zabačenim planinskim krajevima.

– Do Nemanjića sam došao slučajno. Jedan od Vasojevića je želeo da sazna svoje poreklo, i istraživanje me je dovelo do malenog sela u planini na jugu Srbije. Trošna kućica pokrivena slamom, bez struje. Baka živi sama, a od carske je loze Nemanjića – priča Mileta.

Izrada jednog rodoslova traje do dva meseca, a porodičnih monografija do pola godine. Istraživanje izgleda ovako:

– Kada neko dođe sa željom da mu izradim rodoslov, tražim osnovne podatke iz knjige rođenih, venčanih i umrlih. Onda tražim najstarijeg srodnika i uputim se u to mesto. Mnoga su udaljena i nepristupačna, pa sam za ovih nekoliko decenija prepešačio pola Srbije. Na put obavezno nosim mapu, fotoaparat, kameru i čeličnu četku za čišćenje nadgrobnih spomenika. Oni su bitan izvor podataka – objašnjava.

Kada stigne u udaljeno mesto, traži srodnike, raspituje se. Onda poseti groblje, pa lokalne arhive – mesnu, crkvenu, biblioteke… Na kraju sa svim podacima odlazi u Arhiv Srbije. Najteže je, kaže, doći do podataka o ljudima iz centralne Srbije, jer su arhive uništavane za vreme Drugog svetskog rata, paljene su crkve i dokumentacija. Dodatni problem je i to što su Srbi pre ukaza kneza Aleksandra Karađorđevića iz 1851. često menjali prezimena. Nekome se, na primer, otac zvao Filip Dimitrijević, pa on odluči da se preziva Filipović, a rođeni brat mu ostane Dimitrijević. To je stvaralo zbrku u državi i knez je tome stao na put.

– Prezimena su bila mnogo ustaljenija u BiH i Hrvatskoj, te je tamo lakše uraditi rodoslov. U Crnoj Gori posebno, jer su plemenske starešine još od srednjeg veka čuvale podatke o svom plemenu. Na prostoru centralne Srbije podaci datiraju od oko 1700. godine, kada su se naši preci doseljavali u ove krajeve. A popisnih knjiga pre tog vremena i nema. Prvi popis u Srbiji zvanično je urađen 1829 – priča Mileta.

Kaže da se iznenadi kada ponekad naiđe na potomke osmog ili devetog kolena, koji toliko liče na svoje pretke, poput blizanaca.

– Radio sam rodoslov Nikole Kalabića, po želji rođaka. Uputim se u njegovo rodno mesto, svratim kod automehaničara i vidim krupnog, visokog čoveka, zelenih očiju, likom – isti Nikola Kalabić! Odmah sam znao da su u srodstvu. I zove se Nikola, preziva Kalabić. Put me jednom odveo u Sjenicu. Sedim u kafani sa mladićima, kažu da su muslimani. Ja se smejem i odgovaram – ma šta kažete, pa vidite kako ste plavi i visoki, vi ste Srbi. Oni odgovaraju da im je praprapredak bio Srbin. Znaju svoje poreklo i ne stide se toga. Mi smo ti koji imamo problem sa sobom – ukazuje, a objašnjava i kako.

– Pita me jedan rođak: Zašto ti tim momcima nisi rekao da se vrate svojoj veri? Ja pitam njega – je l’ si ti kršten? Kaže – jesam. Je l’ si se venčao u crkvi, je l’ će ti pop držati opelo na sahrani? Neće, kaže, mrzi crkvu i biće kremiran. Pa kako onda tražiš da se neko vrati veri svojih predaka od pre 200-300 godina a ti se ne vraćaš, a kršten si? – kaže Mileta.

Žao mu je, dodaje, što se Srbi malo interesuju za svoje poreklo. Ali ima i retkih primera, kada se neko oduševi svojim rodoslovom i poželi da poseti rodno mesto svog najstarijeg poznatog pretka.

– Jedan meštanin iz Malog Požarevca uputio se pre više godina u Beli Potok kod Kolašina u Crnoj Gori, odakle je 1700. neki njegov prapredak Živan Petrović krenuo put Šumadije i nastanio se u Malom Požarevcu. Stigao je u to mestašce, koje sada ima dvadesetak kuća i zaputio u seosku prodavnicu. Ispred su sedeli lokalci ispijajući pivo. On je sav radostan, sa ushićenjem uzviknuo: „Ljudi, ja sam vaš! Otišao sam odavde pre 300 godina i sad sam se vratio!“ Pogledali su se zbunjeno i prokomentarisali – ovaj je ili lud ili više pijan od nas – prepričava jednu od anegdota.

Prespavao pored pokojnika

Putujući Srbijom i regionom, Mileta je upoznao mnoge ljude, pronalazio podatke, ali doživeo i neobična iskustva.

– Istraživanje me nanese u neko skoro napušteno selo na vrhu planine. Dođem umoran, pred mrak, pokucam na vrata, predstavim se i kažem da me zanimaju neki podaci i pitam da li bi želeli da mi pomognu… Kažu, nema problema, možeš i da prenoćiš. Uđem, sa olakšanjem. Kad, u centralnoj sobi malene kućice na stolu leži mrtvak. Iznad upaljene sveće, dve babe spavaju pored, i jedan krevet prazan. Tu ćeš ti, kaže mi domaćin. I ja, šta ću, prespavam… – opisuje Mileta neobično iskustvo.

 IZVOR: Dnevni list “Danas”, autor Katarina Živanović